Poziv
Bilo je u prvoj polovini septembra. Toplota postojana, i tek pogdekoje jutro što nas je malo oštriji i studen vetrić opomenuo na skoru jesen.
Jednoga dana iziđoše u svima beogradskim novinama neki telegrami krupnim slovima, štampani. Nastade i neka žurba, prvo kao tihi i poverljivi šapat, dok to poče da raste i raste dok se ne pope do glasnoga nadvikivanja i nadlagivanja.
Pred kafanama, oko svakoga stola, kao mušice oko kaplje meda, puno sveta, već nema više mesta. Tu se čitaju telegrami i objašnjavaju, a ti se telegrami svakog dana sve krupnijim i krupnijim slovima štampaju.
Bila je onda naša rezerva na okupu i jednoga se dana rasprostre namah glas, da se sa dvaestodnevnog vežbanja neće ni razilaziti.
Nekoliko je dana bilo sve još neizvesno, a sedmoga od tih dana već smo znali, šta je sa nama. Toga jutra osvanuše po uglovima velike listine i na njima, crno na belome, poziva se sva rezerva od 1875 godine i još prvi poziv i propisuje se, šta ko da ponese sobom, koliko pari opanaka i lanene krpe i loja i t. d. Jednom reči, jasno se čitalo iz tih poziva, da svaki obaveznik, osim druge opreme, treba da ponese i svoju glavu, za koju mu se u ovoj prilici ne garantuje da će je vratiti kući. A to je sve bilo napisano poznatim tugaljivim i dirljivim stilom naše okružne komande.
Sad je tek nastala prava vreva. Oko tih poziva su se skupljale gomile od jutra do mraka, čitalo se i objašnjavalo.
Pred svakom kafanom, upravo oko svakog stola, drugi svet i drugo mišljenje i drugi način, na koji se to mišljenje kazuje. Tamo đak uz mermerni kafanski sto, oko njega sitni trgovčići, bakali, i ostali siromasi, koji sa kafanskih stolova očekuju mrvice političkih vesti. Đak sriče kakve peštanske novine i crta pisaljkom po mermernom stolu granice berlinske ili san-stefanske i tumači reči „ofanziva“ i „defanziva“. Za drugim opet stolom sedi gospodin, činovnik ministarstva, oko njega profesori i činovnici i trgovci, i on objašnjava međunarodni položaj Rumelije i saopštava poslednje vesti o privremenoj plovdivskoj vladi i opasnost srpskih interesa od suparnice pojačane Rumelijom. Tamo opet za trećim stolom Fedinand šnajder sa klasičkim likom, dignutim desnim ramenom i žmiravim očima, i kasapin Marko sa krvavom keceljom i blagim, dobroćudnim očima, i konzistorijski praktikant Ljuba sa tihim kaluđerskim testovima i proždrljivim mirskim očima. A oko njih još vazda poznatih i nepoznatih, i oni svi u jedan glas govore i svi u jedan mah udaraju pesnicom o sto i svi su jednoga mišljenja, da će na kraju krajeva Rus ući u Carigrad.
To tako pred kafanom, a pođeš ma kojom ulicom, sretaš ovamo ili onamo gomilice od tri i četiri lica. Jedni zabrinuto šuškaju, drugi glasno razgovaraju, treći se prepiru, a četvrti šale. A već bilo je i šala, koje su i kroz celu varoš prošle od usta do usta: kako je taj i taj profesor određen za trubača, a ne znam opet koji poštar za dobošara. Pa onda već i muzike su tu, koje pred svima kafanama sviraju ratoborne pesme; tu se zbiraju i oduševljeni, koji već piju za ratnu sreću; tu su i neoduševljeni, koji četvoronoške dokazuju, da ne spadaju među one koji se pozivaju; pa onda jedni, koji i suviše opširno razumeju onu naredbu, i drugi, koji je, pored svih objašnjenja, ne mogu nikako da razumeju.
Pa sve tako. Pođem kući, pa uz put sve isto, žene se sa kapija i preko sokaka prepiru za muževe, deca za oceve, a ocevi za decu, a dečica, te nevine zloslutnice, već pripasale mesto sabalja štapiće, sviraju u pesnicu marš i egzerciraju se i igraju rata.
Sretnem uz put i gospodin Jakova penzionera. Digao šešir više čela, čelo mu se produžilo ćelom i oznojilo se, a miče rukama u levo i u desno, dokazujući nešto sam sebi. On zabrinuto žuri kući, da saopšti svojoj ženi novost o sazivu. Nemaju nikog rođenog, niti kog da opreme, niti kog da isprate, niti za kim da se zaplaču; pa ipak gospodin Jakov zabrinut žuri kući, a kad me spazi, mahnu štapom, da mu pređem preko ulice.
— Jes’ čitao?
— Jesam, — rekoh.
On huknu i obrisa čelo velikom plavom maramom, pa onda skide i naočare, te i njih ubrisa jednim krajičkom marame.
— Pročitao sam i ja, — dodade, — dabogme da sam pročit’o kad me se najviše i tiče. Lako je dabogme, vama mladićima. Šta?… ranac, jedan peksimit, dvajs para slanine, čarape, pušku, pa hajd’ put pod noge sve pevajući, a?! Nit’ kom iz džepa, nit’ kome u džep, a?! Zar nije tako? Ali, gospodine moj! Ja kola, pa konje, čitava komora, brate moj! I to komora sa dva konja. Čudo nije da tri ili četir’ na primer. Pa dobro, sa koliko bilo, ama odakle da dam, odakle, brate!… (Tu gospodin Jakov lupi štapom o zemlju i pogleda me značajno i odmori se malo). Oni ti to, a i ne pitaju: možeš li, imaš li, kako ćeš da daš; nego tek onako preko kolena: Gospodin Jakov komoru, komoru sa dva konja! (To izgovori nekim tuđim glasom, kao valjda glasom okružne komande). I znate li, šta je najgore u ovoj državi? Gospodine moj, (pa odatle pope glasom izgovarajući sve reč po reč) to je to, što, kako misle oni dole, tako misle i oni gore! Bio sam kod samoga gospodina ministra i kažem mu: Tako i tako i tako tako, dva konja, gospodine ministre, da je jedan hajde de, ali dva konja… I znate li, gospodine moj, šta mi kaže gospodin ministar (Tu gospodin Jakov poče kao poverljivijim tonom da govori, te me uhvati za kaput i poče da mi tura, onako uz reč, prst u rupu od dugmeta). Ministar kobajagi učen i pametan čovek i general, najveće zvanje u državi, pa znate, šta mi on kaže: „Možete, možete vi, gospodine Jakove, možete!“… (I to izgovori tuđim glasom, pa onda nastavi svojim ali jačim tonom). Eto, to mi kaže, gospodine moj, jedan ministar! I sad ja pitam vas, može li to da bude još u kojoj državi, a? Jok, Boga mi, ne može: u drugoj, uređenoj državi ministar bi kazao: „Je l’ ne možete, gospodine Jakove; pa lepo; vi dajte komoru sa jednim konjem.“ (I to izgovori opet tuđim glasom, kao da predstavi, kako bi kazao ministar druge „uređene države“, pa zatim još jednom uzviknu, ali ne više poverljivo). Kad tako kaže jedan ministar, gospodine moj, onda šta nam je ostalo?
Kako je poslednje reči gospodin Jakov izgovorio vrlo visokim tonom, te se zagrcnuo, to ja ugrabih priliku, dok on kašlje, i rekoh mu zbogom. A tek što sam deset koraka učinio, a pred kapijom svoje kuće — peta kuća od moje — gospa Juca, povezana ugasito-zelenom šamijom i opasana crvenom keceljom sa crnim bobicama:
— Jeste li videli, Boga vam, gdegod mog Peru?
— Nisam, gospođo.
— A, Boga vam, da li će po tom pozivu da ide i moj Pera!
— E, pa svi ćemo.
— Juh, zaboga! Lako je vama da kažete tako, pa svi ćemo, ali moje dete već tri meseca ima težak kašalj. To ne može biti, silom se ništa ne može. On ima, znate, i doktorsko uverenje.
— Ja mislim, da mu to neće ništa pomoći; njemu će, znate, biti dozvoljeno i u ratu da kašlje.
I da mi je znati samo, ko me to povuče za jezik da kažem. Izvuče se iz kapije sva gospa Juca, povezana ugasito-zelenom šamijom i opasana crvenom keceljom sa crnim bobicama, i prepreči mi put, a osloni ruke na kukove.
— Šta kažete, šta kažete? — i to najpre reče nekoliko puta. — Svi ste vi jednaki, i vi i okružna komanda i major i komesar i ministar, svi ste vi jednaki. Pa zašto su onda doktori u Srbiji, ako njihova uverenja ne vrede, a! Zar bolesna čoveka da vuku po granici kod toliko zdravih zdravcatih… (Tu htede da rekne neku ružnu reč, pa je zadrža međ’ zube). Eto, idite vi, dabogme, a što vi ne idete? —
— Pa i ja ću ići.
— Ići ćete, jest, i t. d.
Već sam i zbogom kazao i odmakao žurno, i gospa-Juca zalupila vrata i uvukla se zajedno sa ugasito-zelenom šamijom i crvenom keceljom sa crnim bobicama; ali se za vratima još jednako čuo silan protest, što će njen Pera morati ići, kad je očevidna stvar, da on ima kašalj.
Usput sam sreo još i jedno šegrče, nosi nečije čizme na opravku za put. A sreo sam i Blagoja, moga komšiju i prijatelja, s kojim ću već sutra zajedno stajati u frontu. Bleda lica i dobrodušna pogleda, Blagoja, koji je imao staru majku i koga smo svi voleli. On se najpre oduševio pozivom, koji će ga odvesti u rat, u slavu, a sad evo stao pred svojom kućom i ne sme da uđe. Na licu mu ocrtana teška borba i neodlučnost.
— Zar žališ, Blagoje? Što si takav?
— Ne žalim, — veli, — strah me je samo da uđem u kuću.
— Što, bolan?
— Strah me, da kažem majci.
On je siromah jedinac, a majka mu je stara i prestara. Gleda ga kao zenicu u oku i ne da ni trun da padne na njega. Ona je njega hranila s mukom i nevoljom, dok ga nije odgajila. On sad nju hrani s mukom i nevoljom, dok je ne ophrva starost. Nikad se nisu rastajali, ovo će im prvi put biti.
— Reci majci, bićemo zajedno i pazićemo se!
— To je malo! — odgovori Blagoje i metnu ruku na kvaku i opet je trže.
Ulazeći u svoju kapiju osvrtoh se još jedanput i spazih gospodina Jakova gde ide, objašnjavajući nešto sam sebi; i spazih gospa-Jucu, kako je izvirila opet na vrata; i spazih Blagoja, koji je još stajao pred vratima svoje kuće, nemajući hrabrosti, da spusti ruku na kvaku…