Dunja
Sutra će biti krvava Pirotska borba. Moja se trupa još danas povukla od Sukova Mesta, a predveče, levo od Sofijskog druma, na neko oranje spram Berilovca.
Prolete baš drumom iz Pirota jedan moj poznanik na konju, te se okrenu brzo, mahnu rukom i doviknu mi, da mi na pirotskoj pošti leži amanet.
Sad mi gospodin potpukovnik dozvoli, da uzjašem jednog sakatog rezervnog konja iz komore, te da idem pred veče u Pirot, a zorom da se vratim, ako bi se trupa zadržala na istom mestu.
Uzjahao sam kljuse onako golo, bez sedla i bez ćebeta, pa tromo kaskaše pored svih mojih bubotaka, za koje mi se grozno osvetilo svojom suhom grbinom, što me natera da pokušam sve moguće načine jahanja, pa čak i onaj, kako se magarci jaše.
Kako tako, stigosmo ja i kljuse pozno uveče u Pirot, i ja ga privezah za stupce od skele jedne kuće, koja se tek gradila; s tim uverenjem, da neće niko prisvojiti ovako kljuse, da hrani.
Prvog sam, na ulasku Robenove kafane, sreo moga prijatelja Lazu, čoveka uvek vesela, koji je imao neko „opredeljenje“ u Pirotu. On mi hladnokrvno pričaše, kako se na Sarlaku, više Pirota, dižu utvrđenja za skoru borbu preko krovova pirotskih stanovnika, od kojih su mnogi već izmakli put Palanke.
Svratismo unutra na jednu kafu, gde ne beše više tako živo, kao pre rata, kad se sva vojska beše slegla oko Pirota.
Čudan beše moj prijatelj. On beše kadar da u času stvori predlog, kako da se potroši vreme, a još pre, ako je to noć. Zadocneo sam da izvadim amanet, a vratiću se tek pred zoru, te je sad njegovo bilo da misli, šta ćemo sa ovom noći, koja mi beše na raspolaganje.
Brzo je našao i on jedno kljuse, sa svim onim vrlinama koje imađaše moje, pa se tako obojica uputismo preko Tije Bare pored malenog neograđenog groblja, Knjaževačkim drumom.
Bliže nešto neg’ na polovinu puta izmeđ’ Pirota i Temske, s desne je strane jedna osamljena i zapuštena mehanima. Ja je se sećam, svrtao sam često tamo, jer za prljavom i umoljanom mehanskom tezgicom stajaše uvek lepo, zdravo i jedro devojče — Dunja.
Znate je vi svi, koji ste se tamo kada navratili. Ona se na svakog od nas po koji put osmehnula, da joj se pri tom na rumenim obrazima pojave dve primamljive jamice.
Mesec se sakrio za oblake, koji su tih dana nosili kišu, sa vlažnoga se druma nije dizala prašina, pri kasu naše lene kljusadi. Prijatno nas je razgovorilo usput jesenje šuštanje visokih jablanova, i ukraj druma mali smetovi od žutog popalog lišća, koje je sneo vetar.
Izdalje još opazismo slabu svetlost, koja prodiraše kroz mali prljavi prozorčić niske mehanice, te izgledaše kao kandioce, koje već pršti i gasi se.
Konji će zlovoljno gristi stup, za koji ih privezasmo, kad do mehanice stigosmo, kao što ćemo mi zadovoljno piti krasno vino ove okline.
Uđosmo kroz niska vrataoca. U mehanici dršće čkiljava svetlost prljave i malene lampe, što visi na srednjoj gredi niske tavanice.
Ne beše nikog. Na jednom stolu samo, oko malenog tanjirića, iz koga je možda kakav umoreni putnik večerao, zvrji lena jesenska mušica, pa ti izgleda, kao da čuješ prelju i tupi zvrk njena vretena. Oslonjena čelom na prljavu mehansku tezgu, tvrdo spava Dunja, a spustila ruke sa pletivom u krilo.
— Dunjo, o, Dunjo!
Devojče se prenu i čisto zastide, što je tako spavalo.
— Ti si umorna?
— Nesam, nesam… ’Oćete l’ bela jal’ crna vina?
— Daj crna i ispeci nam po jednu kafu!
Vidim, nije više onako vesela, kao što beše pre rata. Na svaku je šalu otšalila, na svako je pitanje veselo odgovarala tada. Mi dođemo tamo po koji put. Baba Jagda metnula tiganje za kajganu i pregrće crepulju žarom, a mi čekamo u mehani s Dunjom, pa joj pričamo, kako smo mi dobri ljudi; pitamo je, bi l’ pošla za koga od nas, a ona neće, za Boga, da nam veruje da smo momci. A verena je, pa kad je dirnemo za dragana, a ona odmah bež’.
Pili smo to veče vrlo dugo, a Dunja je samo ćutala, nije nas ništa ni upitala, a malo je odgovarala.
Pogrešili smo. Da je to ona Dunja, lepo bi proveli, a ovako ćutimo mi, a ćuti ona.
Meni se već i zadremalo. Moj prijatelj kao da je ovog večera zaboravio da se šali, sve mi nešto ozbiljno, sve nešto važno pripoveda, a meni se tek zaklope oči, pa spustim glavu na grudi, te i on ućuti. Svi ućutimo. Napolju tišina, čisto čuješ, kako se udaraju iglice na pletivu Dunjinu, ili kako naša kljusad griskaju stup, za koji smo ih vezali.
— Hajd’, da idemo, hoćeš li?
— Pa gotovo!
On iziđe da odreši kljusad, a ja ostadoh da platim. Priđe mi Dunja, pa sad tek primeti u meni starog poznanika, s kime se toliko puta našalila. Nasmeši se onako lepo, onako kako sam ja uvek planuo, kad se nasmešila, i na njenim se rumenim obrazima ukazaše one dve dražesne jamice.
Kad joj spustih pare u ruke, ona mi zadrža ruku i pogleda me poverljivo.
— Jesi li bio tamo? — zapita brzo, gledajući mi pravo u oči.
— Gde tamo?
— Gdi se biju?
— Jesam!
— Je l’ mnogo izginulo iz petnaesti puk[fn:1]?
— Izginulo… izginulo dosta…
Ona mi ispusti ruku, preko lica joj prelete taman oblačak, izmeđ’ veđa joj se iscrta jedna tanka borica, obori nespretno pogled dole, a na grudima košuljica poče da se rasteže i bori od silnog disanja. Ode zatim na svoje mesto, uze pletivo i poče kao da radi.
Otvori baš moj prijatelj vrata, držeći ulare naše kljusadi, i ja ne mogah ništa više no da poželim „laku noć“ Dunji, pa iziđoh napolje i popesmo se na naše lenivce, koji opet poboše svojim tromim kasom.
Mesec se negde izgubio, ali nebo vedro, kao listina čiste hartije. Ja dremljivo jašem svog đogata, a moj prijatelj pevuka nešto, ni sad se ne mogu da se setim šta.