Petar Dabić
Bilo ih je četiri zarobljenika, a nas trojica što smo ih terali. Ja i dva redova.
Jedan od njih, zarobljenika, mali, gojazan čovek, niska čela i sitnih očiju, razgovoran, ali nepoverljiv i plašljiv. Priča o svojoj kući, kako ima jednu sestru neudatu i dva para volova i veliku njivu i jedanaest koza; kako mu je otac bio kodžabaša u selu i skoro, pre godinu dana, umro. Pa se brine za sestru, kako će sad sama kod kuće.
I drugi omalen čovek, dugačkih ruku blizu do kolena, i nekako mlitav i opušten. Trupa u hodu i jednako klimata glavom, i ravnodušan je, niti se brine, što ga vodimo, ni da l’ će što zlo ili dobro biti s njim. Kad ga zapitam što, odgovara brzo i veselo, kao da se s vojne vraća kući svojoj.
A treći je povisok čovek sa nesrazmernom glavom na ramenima, visokim suhim vratom i jakom jabučicom na vratu. Sve mi se čini, kad je jeo hleb usput, da sam mu video svaki zalogaj kad je prošao kroz grlo. On je imao najviše duvana uza se, i to dobra duvana, i svaki je čas nudio i nama i svojima. Okrene živo onom glavicom na ramenu, a polako nespretno zavlači ručekanje u džep od mundira, izvadi kesu otud, pa nudi sve redom. Drugovi mu nikad ne dadu reč da progovori, ama čim zine, poviču kao iz jednog grla: „Molči, Tonče, molči, ne se kaz’vaj!“ onako, kao da će on nešto ludo da kaže. A on ih, siroma, sluša pokorno i ne vređa ga njihovo zadirkivanje.
Četvrti osredan čovek, plav i malo kao razrok. Ranjen siromah u butinu, pa ne može da hodi, a njegovi drugovi, dobri drugovi, podmeću mu svoja leđa, pa ga nose po dvadeset minuta, po pola sata, pa kad hoće da ga puste, da se smene, a oni svi poviču: „Nosi, nosi; možeš, ti još, Tonče!“ I on se ne protivi siromah, produži i dalje.
Idemo tako jedan, idemo dva — i tri — i četiri sata. Čas, čas pa stanemo, da se malo odmorimo i razgovorimo koju i pripalimo po jednu cigaru, pa hajd’ lagano.
Mesec već izbio. Sunce, koliko ga je bilo, istopilo sneg, pa se spustile bare i cakle se i ovde i onde polja prema mesecu, a vazduh suh i studen, kao da će biti mrazna noć. Po blatu se hvataju zvezdice i one svetle staklene crtice, što tako lepo igraju pred očima. Brda u levo, u dnu, tamna i modra, a po vrhu gde žuta i crvena gde je okopneo sneg, a gde bela. Dan još nije iščezao, a već se oseća i dah noći i ona tišina i čuje onaj lavež pasa iz daljine. Do malo čas i prošao bi ko mimo nas, a sad već nikog, Caribrod daleko pred nama, treba nam još dva sata, a, kako polako idemo, tri, i četiri.
Od mojih vojnika Danil, koji ide, pred zarobljenicima, već mrzovoljan, što će da nas uhvati noć, a Petar, koji ide sa mnom pozadi, bezbrižan, kao što je i celog dana bio. Danil je, gotovo da se kaže, bolji vojnik od Petra, ali tako, uvek mrzovoljan. Vrši svoju dužnost i ništa preko nje. On, na primer, misli, ako je sprovodnik zarobljenika, da ne sme sa njima ni reči progovoriti, pa čak da treba i popreko da ih gleda. Kad mu oni ponude duvan, a on neće, izgleda mu to kao da bi bio podmićen i potkupljen. A nema duvana i puši mu se. Čestit vojnik.
Petar, međutim, mali okrupan čovečić, plavih, velikih i plemenitih očiju, razgovara jednako sa zarobljenicima, pa ih čak i teši. Onome što priča kako je ostavio neudatu sestru i veliku njivu i dva para volova i dvanaest koza, Petar veli: „E, nek ti Bog sačuva mal’, dok se ti oprostiš ove bede što te je snašla, pa, ako je što i oronulo, podići ćeš ti to, dok se svojoj kući vratiš!“ Onom Tonči, kad ga je već i po peti put ponudio duvanom, Petar veli: „Ama čuvaj ti to, brate. Ko zna, hoćeš li sutra imati duvana. Ja moje znam, a ti tvoje ne znaš: ja ću nać’ i sutra duvana, imam u koga da se i zamolim i zaprosim, a u koga ćeš ti!“ Pa kad god tako štogod kaže, okrene se meni i doda: „Je l’ tako, kaplare?“
Išli smo tako još jedan sat, ali su nam koraci bivali sve zamoreniji, a noć se sve brže spuštala. Stali smo najzad, da učinimo jedan poduži odmor, jer je valjalo još dobra dva sata ići. Siroti zarobljenici nisu mogli ni koraka dalje; njih je zamorio silan teret, njihov ranjeni drug, koga su najpre nosili svaki po po sata, pa posle se menjali svaki petnaest, deset i najzad pet minuta. Kad je trebalo sad opet da pođemo, ne moga više niko da ga ponese. Nateraše Tonču, da opet on podmetne leđa, i on, siromah, učini, kako su kazali, ali nije makao ni dvadeset koračaji, pa stade i izjavi da ne može ni on više. Stali smo opet da se odmaramo. Danil se mrštio, što ćemo sad još lakše ići, i gotov je bio, da vojnički, kao sprovodnik zarobljenika, zapovedi, da se mora ići, pa ma kom i duša na nos izlegla. Danil me je dva tri put pogledao ispod očiju, da ja to kažem. A Petar mi se dva tri put približavao i kao hteo mi nešto da kaže, a nije smeo.
Pošli smo još pedeset koračaji, pa opet odmor. Danil savi cigaru, zapali je, pa je časkom, pun nekog nestrpljenja, ispuši, sve podigravajući s noge na nogu, a Petar mi priđe i poče neodvažnim glasom:
— Ja k’o velim, kaplare, nisu ni ovi ljudi krivi, ni pred Bogom ni pred ljudima, — pa tu pogleda ispod očiju Danila. — Ono jest, to su naši neprijatelji i, može se reći, naši dušmani, ama i njima je to naredba. Je l’ tako, kaplare?
— Jeste, tako je baš, Petre!
— Pa vidiš, mogli smo i mi tako da budemo roblje, pa oni nas da teraju. Mogli smo, zar ne? Pa onda eto, jedan je ranjen. A koj ga ranio? Mi, mi smo ga ranili. Tako mu je valjda bilo i pisano, ali tek mi smo ga ranili, mi smo mu dužni krv. A zar nije tako, kaplare?
— Tako je!
— Dabome! (I tu već značajno i pouzdano pogleda u Danila.) Pa zar oni nisu ljudi, a, kaplare? Eto pogledaj, kako, kao braća rođena, ne ostavljaju ovog ranjenog, već ga svi nose. Baš su pravi ljudi, je li, kaplare?
— Tako je, Petre. Ama šta ti hoćeš da kažeš, pa si toliko razvezao?
— Ja velim, nije stid, da im ja pomognem, pa vi kažite, kako hoćete, eto ti!
Kad to reče sasvim odrešito, bez ustezanja i odlučno, skide pušku s ramena i dodade je Danilu.
— Uzmi ovo, — reče, pa onda priđe gomili zarobljenika.
— Dajte meni tog brata na leđa!
Začudio me je, ali on uze ranjenog zarobljenika, pope ga sebi na leđa i pođe napred snažno i muški.
I mi za njim.
Skoro jedan sat nije skidao zarobljenika sa svojih leđa, a nije reč usput progovorio. Dotle su se i drugovi njegovi odmorili i sa Petrovih leđa preneše ranjenika na Tončeva leđa.
Petar priđe najpre Danilu i uze pušku, a zatim meni i čisto ponosito uzviknu mi, i ako pre toga čitav sat nije progovorio ni rečice:
— Je li tako, kaplare, Boga ti?
— Tako je, Petre! — rekoh mu.
Za malo i stigosmo u Caribrod.
⁂
Taj čestiti čovek zvao se Petar Dabić.