Sprovod
Početkom primirja premestiše mene odnekud u 15. puk, gde mi beše u početku teško među neznancima. Ali kud se ne bih brzo privikao na tu najmanju teškoću u vojsci. Prvi, koji legne s tobom pod jedno ćebe; prvi, koji ti pozajmi pola svoga tajina i svoj čanak, da zajedno iz njega kusate ono malo čorbe, što je ručkom zovu; ili prvi, koji ti pomogne da uprtiš ranac, postane ti nerazdvojni drug i prijatelj; on ti se jada i ti njemu, on tuži zajedno s tobom i ti brzo osetiš, da ne možeš bez njega.
15-om puku beše tada određeno, da kantonuje u Jagodini, gde i ostasmo za sve vreme primirja. Kako je koga dopalo, neko se smestio u visoke i prostrane gospodske domove, a neko u one krajnje sirotinjske izbice, ali — ne daj, Bože, gore! — krova svakome nad glavom.
Sećam se tih dana: behu močarni i vlažni. Ono utrnulo zimnje sunce prosijava silom, a preko magličastog, sigavog neba preleću sitni, sivi oblaci kao rasuto perje. Sa širokih i niskih krovova cure potočići od ustajalog, prljavog snega i pućkaju u krivudave olučiće, gde se razlile čitave bare, tekući nekim prijatnim, goličavim šumom.
Kaljuža već dogrdila, vlaga nas sve redom ispila i malo koji dan da pred bolničkim vratima ne čekaju čitave gomilice prozeblih i iznurenih.
Juče su dvojica umrla, a i danas su dvojica umrla.
Jednog dana promiče baš dosadna kišica, a spustio se neki težak zagušljivi vazduh, kao onaj u poznih jesenskih dana. Grudi ti se sa teretom nadimlju i podilazi te neka grozničava jeza.
Trebalo je da idemo na učenje, a ne možeš ni da poneseš pušku, tako te izlomila ova močar i vlaga.
Sedim tako u svojoj mračnoj sobici i pripalio nečistu lojanicu, a oborio tešku glavu na ruke.
Dođe moj jedan vojnik, čini mi se, nije iz moje desetine, ali je iz istog voda. Dao sam mu bio pokislu pušku da mi izbriše.
— Kaplare, — reče, — opet umro neko.
— Je l’ iz našeg bataljona?
— Ne znam, kažu Beograđanin.
Ko li je to opet, premišljah u sebi, a u tom baš dopro i tup, tanak glas malenog zvonceta, koji oglašavaše ovu smrt. Ja mahnuh rukom, kao ono kad hoće čovek da rastera dim oko sebe, izvedoh svoju desetinu i odosmo na široko i blatnjavo Joško polje, da prokisnemo i da se vedžbamo.
Mislite li, da smo govorili sa sažaljenjem o smrti našega druga? Ne, za vreme voljnog zbismo se, kao obično, u gomilice i već otpoče onakav razgovor, kakav se vodi među ljudima, koji su već navikli, da smrt, malo goru smrt, i očima vide.
Priđe nam jedan iz četvrte čete, malo razrok i plavkast momčić, i zaceni se od smeha. Veli:
— Ljudi, zamislite, od onoga, što je jutros umro, ja sam obično kupovao tajin, kad ja danas da mu odnesem dvaes para, a on umro.
— Hahaha… platićeš mu na onom svetu! — dodade drugi sa ufitiljenim brkovima i poderanim opancima.
— A zamislite, — uzeće reč kaplar Srejić, — bio je mehandžija. Toga bi trebalo u buretu sahraniti a ne u sanduku!…
Dogovorismo se nas nekoliko, i da se koristimo smrću toga nepoznanika; izađoh ja pred komandira i zamolih, da nas petoricu pusti sa učenja, radi smo da idemo na pratnju, jer nam je „drug“ i „dobar prijatelj“. Komandir nam dozvoli i mi uprtismo puške, veseli, da odemo gde u mehanu.
Kiša baš počela jače da rominja i jedan poveći tanak oblačak požuri nisko, blizu zemlje. Dopiraše kao promukli glas zvonceta, koje je oglasilo sprovod.
Pa opet se ja reših, da odem u bolnicu.
Pred vratima su već stajali deset prokislih vojnika sa kaplarom, koji su imali da sačinjavaju celokupnu paradu pri sprovodu. Okrenuli usta cevi k zemlji, natukli šajkače preko očiju i poigravaju s noge na nogu, psujući sve što im padne na pamet, što su baš oni određeni. da grade paradu.
Po dugačkom i mračnom bolničkom hodniku šeta zlovoljno neki mlad pop, sa prljavom pobledelom čitom na glavi, koja je već dobila oblik prezrele voćke, i sa ogromnim ratnim čizmama, sa kakvim su valjda Skobeljevljevi vojnici prelazili Balkan. Bahat njegovih ogromnih čizama se razleže ispod mračnog svoda dugačke i niske prostorije. I on psuje sve što mu padne na pamet, što su baš njega odredili. da sahrani jadnika.
Dođoše i neka prljava kola, nalik na taljige; sa razlikom samo. što se zvala „opštinska“. Na njima starčić neki drži dizgine, biće isluženi vojnik, sa bluzom staroga kroja i čizmama, koje nisu ni imale kroja. Pa i on psuje sve. što mu padne na pamet, što je baš on određen da odnese ovoga neznanca.
Izneše iz sobe neki jadan zelen sanduk, a preko njega prevučene dve bele pruge, kao da krst označavaju, pa izgledaju kao dve krivudave reke, koje se presecaju u toku svome.
Pop promrmlja, nešto i sprovod se krete. Kiša se kao jače osu i poče da tuče pravo u oči, a spusti se i težak, mutan vazduh. Uputismo se groblju.
Onaj napred vojnik uprtio krstače, kao ašov, pod miške i geguca preko kaljuge; pop zadigao mantiju i prebacio je preko glave, a sveću turio u džep; a za njim prljave „opštinske“ taljige tandrču i spotiču se sad o jedan sad o drugi kamen; mršavo i iznureno kljuse oborilo svoju tešku glavu, ja klopave mu uši kao oborena krila, ono jedva gega zastajkujući svakog časa, da ga kočijaševa psovka i bič ponovo krenu. Starčić se zlovoljno zaturio u kola, ogrnuo se preko glave nekom starom ponjavicom i kad bi mu bilo kljuse poslušno, hteo bi da se što pre otarasi tereta, pa da svrne u mehanicu, po ovom zlom vremenu.
Kiša čisto zapljušta i sa nedobojenog mrčeva sanduka razlivaju se zeleni i beli potoci one tanke boje, koju je skoro već isprala kiša. Za kolima se, kao bajagi u redu, uputila ona desetina vojnika. Kaplar uprtio pušku o rame, a vojnici zadenuli šinjele za pojas i okrenuli naopačke šajkače, a spustili onu ivicu preko očiju da ih brani od kiše.
Ja sam završavao sprovod. Možda pod nebom nije bilo tužnijega sprovoda.
Išli smo svi tako ćuteći, niko ni reči, tek po koji put pop promrmlja što, ili starčić uzvikne i ospe psovku na svoje leno kljuse.
I još jedanput jeknu onaj promukli glas malenog zvonceta, koje nas dočeka na groblju svojom tužnom dobrodošlicom, a neka povelika zalutala ptičurina graknu i prelete preko naših glava, zalupivši krilima, da strese valjda kišu, koja je pokvasila.
Zastasmo kod jedne nepravilne i duboke rake, a iz nje se pojavi koštunjav grobar, mrgodeći se, što smo se tako dugo zadržali.
⁂
Nismo ni jedan znali, a ne verujem da je i pop znao, ko je to bio, što ga sahranismo.