Na odsustvo
Jesi l’ se vraćao koji put iz daljine, iz pretrpljenih neprilika, tvom rodnom mestu, kući svojih roditelja, koji su te suzama ispratili, a suzama će te i dočekati?
Opominješ se, kako ti zaigra srce, kad ti se iza kakvog brežuljka ukaže prva kućica, kula crkvena ili put, koji vodi tamo; kako ti onda brzo prelete misli: eno onde, onde od prilike je tvoja kuća, čisto je gledaš, one prozore, onaj stari krov, ona vrataoca?
Pa kako ja tek žurim, pušku uzeo „nepropisano“, a ranac već otprtio sa jednoga ramena. Imam ovu ulicu da prođem, pa onda još jednu malu, pa odmah u levo, treća četvrta kuća. —
Ala su mi dugačke ove ulice, a nekad sam ih, bez brige, tako brzo preletao!
Stigao sam već sa mislima, vidim sve; vidim moj kućerak, kako se pribio uz onu veliku zgradu; vidim ona četiri prozorčića i na onom levom uz kapiju razbiveno gornje okno; vidim u prozoru onu saksiju sa žutim šebojem, u kojoj je otvrdnula zemlja, otkako se sestra udala; pa onaj čađavi krov, na kome leže, već četiri pet godina, one dve ukrštene trščice, od nekog starog zmaja, koji se tu deci zakačio; pa vrataoca i na njima ono bledo parče hartije, na kome je nekad pis’o oglas za izdavanje, a kiša ga i sneg isprali. Sve, sve mi je to pred očima.
Pa žurno prolazim poznate kuće, mimoiđem i po kog poznanika, samo što pre da stignem, da poljubim ruku majci, ocu, da se ižljubim sa braćom… Oni svi sad misle na mene, a i ne znaju, da sam im tako blizu.
Majka sedi kraj ognjišta, na malenoj se žeravici podgreva već večerica, ona zamišljena sporo plate, a onaj beli mačak, što ga nađosmo onde u kući, kad se doselismo, čvari se ispod ognjišta, čas po čas opružajući se. Sećam se one tronožne stoličice; pa onih starih podrtih čizama, što vise više ognjišta uz odžak, i one odrte i šantave vrane, koju je moj mali brat hteo da nauči govoriti, pa joj sekao ispod jezika; vidim je čisto kako kljucka zaostalo zelje i mrvice po kuhinji.
Pred očima mi je i ono staro naše ogledalo u sobi na ormanu, što ga je majka, kao mlada još, dobila od devera; pa onda ona „dedina stolica“, što stoji iza ormana, na kojoj je pokojni deda i umro; pa mi čisto izgleda, kao da sam već tamo i slušam naš okrugli sat i njegovu dugačku šetalicu, kako čini „tik tak“…
Pa onda i ikona sv. Đorđa, tamo u ćošku, u starom zlatnom okviru, ispod nje maleno crveno kandioce. Tu se moja majka toplo molila Bogu za moj život i za moje zdravlje, i evo joj se vraćam i živ i zdrav, vraćam se „na osustvo“.
Još mi ostaje ona uličica, pa, odmah u levo, treća, četvrta kuća. Eno, onde sedi moj kum. Već su pripalili sveće; da l’ da im kucnem na prozor? Al’ bi mi se njegova deca zaradovala! Hajd’ neću, doći ću mu sutra. A ova kuća odmah do kuma, tu sedi Blagojeva majka.
Sirota Blagojeva majka! Ni kučeta ni mačeta nije imala u kući sem njega; pa kako ga je pazila, a kako opet on nju!
Sećam se, kad smo polazili iz Beograda, on je stajao do mene u frontu. Došla sirotica, još pre zore na Banjicu, nama baš dele peksimit i slaninu. Grunuše joj, starici, suze, kad dadoše njenu jedincu ono parče tvrda hleba. A kad se zaori pukovarova komanda i grunu muzika, starica, misliš, posrte, hoće čisto da ščepa jedinca iz redova. Na stanici se sakupio svet; to se prašta brat s bratom, otac sa sinom, mati, sestre, poznanik, prijatelj; a starica prigrlila Blagoja, ne pušta ga od sebe, ljubi ga, obliva ga suzama, zagleda ga, kao da je znala, da joj se više — neće vratiti.
Sahranili smo joj jedinca, ali daleko; njegov grob neće ovlažiti majčina suza; niti će na njemu zamirisati majčina dušica ili ruža majčinom rukom zasađena.
Da li da se navratim ka njoj? Ne, ne smem!
Eno, vidim je kroz prozor, u crnini, oči joj usahnule, duboke joj brazde išarale staračko lice. Pred njome nad vijugavim plavim plamenom vri u džezvici voda, valjda za kafu, a ona oslonila glavu na ruke, a ruke nalaktila na sto. — Da li misli? Ne! Sirota, usamljena, umorena, sklopila oči i spava, a voda već prevrila i prska u plamen, kako se preliva.
Eno ispod sata, u malenom okviru, Blagojeva slika; gle, stoji onako isto malo najerena, kao kad sam ono došao bio da kažem starici zbogom. Eno mu više kreveca visi njegov stari kaput i slamni šešir. To je odelo skinuo, kad mu dadoše mundir.
Sirota starice, koliko si ti noći besano provela, gledajući u to odelo, što visi nad krevecem tvoga sina, i gledajući u tu sliku, na kojoj je islikano ono vedro čelo, one guste veđe i onaj topli osmejak na usnama tvoga jedinca!
Sutra ću ti pričati, kako je poginuo, kako je umirući spomenuo tebe, tebe samo.
Hajd’ da žurim! Eno je, ona velika zgrada, eno je i moja kućica; eno ga, ono razbijeno okno, i eno, u prozoru, uvenuo stručak nekadanjeg mirisavog šeboja. I kod mene već gori sveća, a zavese zastrle prozore.
Kuc, kuc, kuc!
— Otvaraj, majko!…