Život sv. Save

Poglavlje 7: Sv. Sava pronalazi blago i deli crkvama. Podiže ćeliju u Koreji, u kojoj usamljeno živi. Priviđenje sv. Simeona sv. Savi. Sv. Sava iskupljuje tri manastira od razbojnikâ. Godišnji pomen sv. Simeona, koga Bog proslavlja isticanjem mira iz tela njegova po molitvama sv. Save

A bogomudri Sava, rastav se od oca, bivaše učesnik i žalosti i veselja: žalosti što se lišio druga, supruga¹ i satrudnika i zaštite u molitvama k Bogu; radosti, jer se udostoji da vidi oca kako je do kraja svršio život, svima vrlinama ukrašen, koga je napred poslao Hristu kao topla predstavnika u molitvama! Odsluživ dan njegova sveta pomena, milošću i darežljivošću uboge bogato obdari i nagradi, tako da ništa ne ostavi u sebe nego sve razdade mnoštvu koje dolažaše. Javi mu se u srcu reč one pobožne žene o kojoj napred rekosmo, kako mu u carskom gradu reče da potraži dva skrovišta u Svetoj Gori, u oblasti hilandarskoj, pa, učiniv odmah molitvu Hristu Bogu, reče: „Čujem Davida kako govori: Prolaznome bogatstvu ne predajite srca². Koliko je pak više dostojan poroka i ukora onaj koji, raskopavajući zemlju, i ono traži, koje nije ostavio, trudeći se da ga uzme? Toga radi ne daj, Gospode, molitvama prečiste matere svoje po volji onih koji ginu³, da mi se poruga neprijatelj moj⁴! i da ne iskusim zlo, nego mi je rečeno radi tebe Boga mojega, neka se po volji tvojoj, Gospode, javi ono što je skriveno. Ako li pak ne, neka se opet i od nas, slugu tvojih, skrije, kao i od prvih.“ I kad je došao na označena mesta s učenikom svojim, malo kopnuše, i gle, kao da rukama zemlja izdavaše ono što je čuvala, i nimalo ne pogrešiše otvor rova u kom behu skrovišta položena. Mislim da je to bila sama presveta Bogorodica dobrotvorka, koja je to Svetome kazala, ali iz smernosti Sveti je tako izmenio to javljanje. I odmah, uzevši mnoge koji su mu tajnu čuvali i privedavši ih, uzeše veliko mnoštvo zlata i odnesoše u svoje strane, i zbi se ono što Gospod govori prorocima: „Moje je zlato i moje je srebro, i kome hoću daću ih.“⁵ Ali i ovo bogodarovano srebro i zlato ne davaše Sveti na kamatu, nego jedan deo dade u Konstantinov grad manastiru presvete Bogorodice Evergetice, drugi veći razdeli manastirima u Svetoj Gori, a treći po pustinji ćelijama i onima koji usamljeno žive, četvrti svojemu manastiru Hilandaru i svima ubogim. Jer zato mu se i javilo, kao onome koji dobro deli, jer beše izvršilac anđeoskih reči u svemu, i, štaviše, ovih se veoma sramljaše, kada Bog kori nesitost našu i govori: „Kada ne biste verni u tuđem, ko će vam dati vaše?“⁶ I tako mnogo što mu dopadaše, smatraše kao kal i razdavaše ne kao svoje nego kao tuđe onima koji dolažahu, jer se sve što ne možemo odneti tuđe nazva. Ali nam je ipak zapoveđeno da preko ovog tuđeg tražimo svoje, ono što je stalno i nebesko jer je naš život na nebesima⁷, reče apostol.

U početku kazasmo koliku ljubav, koliku želju imađaše Sveti da se od svih odvoji i da u usamljenosti živi u mučanju⁸, ali mu zabrani iguman, upravo Bog, zbog rane mladosti. Potom ga zadrža očev dolazak, i da posluži starosti njegovoj, i da ga po mogućstvu na trude poučava. Uz to i odlasci k carevima i staranje o sastavljanju manastirâ. Ali sve s Bogom dobro manastirske poslove svrši, i igumana postavi da se stara o spasenju braće, i vide i provede oca da dobro stigne k Bogu, i, primiv od svih utehu, nađe izvrsno mesto u mestu zvanom Kareji, vodama bogato i plodonosnim drvećem ukrašeno, i, kupiv ga od prote, načini sebi ćeliju za mučanje. I sazida crkvu svetoga i prečasnog oca Save Jerusalimskog, i odreče se mnogoga, a zadovolji se trima stvarima⁹ onih koji hoće da ispunjuju crkveni ustav, sam u tihovanju u ćeliji odvajaše se od svih pojanjem i molitvama k Bogu, ponavljaše mladićke trude, življaše oskudnim životom i, još huđe nego pre, pošćenjem i bdenjem, klanjanjem na kolenima i noćnim stojanjima još viši postade. A ako bismo hteli po dostojanju i kako je bilo da ispričamo sve njegove prve zaborave¹⁰ prostiranjem unapred, uzbuđenja i tajna i javna uzdisanja i suzne njegove izvore, to bi se činilo neverovatno neiskusnima i lenivim. Jer s takvom toplotom po smrti prečasnoga svoga oca požive u tom mestu, sav pomišlju k Hristu plenjen, sećanjem na smrt umirući po sve dane, te zbog mnogoga i večitog posta usahnu mu utroba, tako da mu obole slezina i iznutrica, nestade mu svake masti, i tako se neiscelno obolesti. I ako bi kadgod hteo poslasticom da posluži utrobi, to bi zabranjivao sebi i nehotice, bolešću. I tako sav život njegov beše post. Bolest tu kao bogodanu pomoć ljubljaše, sudeći da je bolje Boga radi smrt nego život sa strastima, poučavajući se apostolskim rečima: „Koliko više trulim kao spoljašni čovek, i kada sam bolestan, tada više mogu k Bogu.“¹¹

Tako trudeći se, navuče na se mnoge zavidnike kao i podražavaoce na dobro, a i prošaše s mnogo želje u Boga da bi se udostojio videti kakva javljanja o svom ocu. I jedne noći, s nekim svetlima hodeći, javi mu se prečasni Simeon preslavno, neiskazanim dobrotama ukrašen i sijajući presvetlim, jače od sunca, vencem, i, podižući ga od tuge, veselo mu govoraše: „Više ne tuguj, niti žali radi mene, sine dragi, nego se raduj i veseli, jer evo, po prošenju tvom, javio ti je Bog o meni, roditelju tvom, i ovom slavom, koju presvetlu na meni vidiš, obogati me sveblagi, preblagi Bog, i večnim blagima i istinitim i neotimljivim carstvom s Hristom, i ono što mi nekad u životu govoraše, sada se radujem nadom da ću primiti, i naslađavam se gledanjem nedomislenih dobrotâ, dokle opet ne primimo telesni lik za drugi život. Blagosloven si ti od Boga, jer mi bi posrednik za večno blaženstvo i za ovaj beskrajnji život. Dakle, i tvoji trudi za mene, podvizi i molitve tvoje i milostinje uzidoše na pamet Bogu¹², i zato te očekuju pripremljena blaga sa mnom. Ali ćeš se najpre obogatiti na zemlji apostolskom blagodaću i vlašću od Boga, da vezuješ i razrešuješ uzroke ljudskih sagrešenja¹³, i spasav, prosvetiv i naučiv svetiteljstvom svoje otačastvo, verom i pravdom i pokajanjem privešćeš k Hristu ljude svoje, i poklonićeš se svetim mestima, koja telom pohodi Isus Hristos, gde se izvršiše sva stradanja nas radi njegovom ljubavlju, napisaćeš ih na srcu svom, i mnogima ćeš se javiti kao ugled vrline, i, ispuniv u otačastvu ozakonjenja Hristova, koja se osnivaju na zidanju¹⁴ apostola, doći ćeš k nama, i tada ćeš se i radi mene i radi mnogih udostojiti većih darova. Dvogubim vencima isposništva i učiteljstva bićeš ukrašen i zajedno udostojeni besmrtnog blaženstva, naslađujući se gledanja presvetle i jednobitne i nerazdeljive Trojice jasnije i čistije od jave i likujući sa svima svetima, bićemo u beskrajnji vek vekova.“ A Sveti, došav sebi od viđenja, nađe srce svoje utišano svakim veseljem i radošću, i mišljaše da je na nebu a ne na zemlji, jer Nebesni ovo je s njim i govorio u obliku pojave očeve. I odmah ustade sa rogozine, i podiže visoko ruke svetla lika k Višnjemu, pa gromovnim plačem i suzama kao daždem napajaše zemlju. Kakve zahvalnosti Bogu zbog toga ne izreče, klanjajući se i veličajući, hvaleći i zahvaljujući onome koji stvara velika i neispitana, slavna i divna dela, kojima nema broja. I, gledajući k prečasnome svome ocu kao na zemaljskog, reče: „Slaveći slavim tvoju večitu ljubav prema deci, oče sveti, jer i u životu i posle smrti ne odvajaš se od izdanka srca tvojega, i mnogo si mi tužnu dušu i žalosno mi srce viđenjem tvojega lika u anđeoskoj pojavi osladio i razveselio. Ko sam ja, nedostojni, da si me svetim tvojim molitvama k Bogu udostojio da mi dođu njegovi sveti nebesni i sveti anđeli i da mi tvojim javljanjem tako izrečeš, i da me od tuge podigneš i razveseliš dušu moju? Sada si mi živ, gospodine moj, sada te videh, i uveravam se u ono što je rečeno: Pravednici u veke žive, i od Gospoda im je nagrada, i delanje, i sila od Višnjega¹⁵. Slava i čast i poklanjanje blagodeti njegovoj, jer je i mene grešnoga udostojio svetim svojim anđelima da te vidim među njima. Sada se, duše, pouzdano radujem zbog tebe i srcem se veselim što i sâm kao zemaljski primam ono u čem ti sada uživaš, nadama se radujući. Sada ću položiti početak rada Bogu mojemu da se borim i treptim od svetoga imena njegova, i da zapovedi njegove, ne uklanjajući se, izvršujem.“

Kako je govorio, tako je i tvorio, jer se mogaše videti kako se sve više i više nazidava dobrim delima po duši, i uzlaženja k Bogu viđenjem onih polagaše u svoje srce, i s duhovnim muževima se sporazumevaše, i po pustinji one koji bedno žive obilažaše i milovaše i uboge obdarivaše, i ako bi ko od tuđinaca ili iz pustinje oskudevao u potrebama ili — lađu svršiti, ili dom nazidati, ili radi zaštite i uboštva i pomoći, ili ako što trebaše od potreba — svi, burom uboštva uzburkani, pribegavahu k njemu kao pristaništu i dobivahu mir milosti. Jer se svima sav u pomoći nalažaše, jer niukoliko ne oskudevaše za njega skrovište Hristovo, jer mu i zemlja otkrivaše skrovište, kao što ispričasmo. A mnogo mu, i sve više, donošahu od brata njegova samodršca Stefana, jer ga veoma ljubljaše, i bojaše ga se kao božjega anđela i služaše ga. Uz ove, čujte mnogo milosrđe njegovo i bogato milošću darivanje.

Manastir svetih apostolâ je u Svetoj Gori po imenu Karakal. Morski razbojnici napadoše ga noću i osvojiše i igumana i braću svezavši odvedoše u svoje lađe, i, zaplenivši sve manastirsko, odnesoše sa sobom. Mučahu ih, i ovi ništa nemađahu dati radi otkupa, pa, privezavši ih, u Lavri ih prodavahu kao stoku, i govorahu ako ko hoće da koga iskupi od klanja. Kako ih je bilo mnogo, niko ih nije mogao sve iskupiti, jer oni govorahu: ili da se svi pokolju ili oslobode. I svi s igumanom utvrdiše da manastir sa svim imanjem predadu Lavranima, pa da se izbave nečovečanske smrti. Lavrani, u početku neumoljivi, potom zbog nesitosti sve one iskupivši, primiše manastir sa svim naseljem i staviše pod svoju vlast. A oni izgnani s igumanom, pribegavši k Svetome kao k pristaništu svih, zaprose da dobiju milosti. Ispričaju sve šta je s njima bilo. A ovaj bogoljubac nije mogao otrpeti da sluša šta im se učinilo, pa se rastuži mnogim suzama, jer tako beše zbog blagoga i nezlobnog srca uvek potišten i suzama potopljen. I odmah radosnom dušom ispuni njihove molbe. Dakle, iskupiv manastir sa svim dostojanjem, useli u nj izagnane, igumana s braćom. Ne samo ovo, nego i sve što je nedostajalo manastiru i što je bilo razoreno nazida, i obeća da će se do života o njima starati.

Ima i drugi manastir svetih četrdeset mučenikâ u mestu zvanom Ksiropotam. I ovaj takođe od istih razbojnika zapuste i pade u krajnju porušenost. I ovoga iguman s braćom dođe k Svetome, tražeći ruku pomoći i milosti i govoreći da će otići iz mesta zbog uboštva. A ovaj s Bogom bogati darovalac i njima učini milosrđe, dade im pomoć uboštvu, i prodana manastirska imanja otkupi i razoreno utvrdi i, crkvu ispisav i svakom blagolepnošću ukrasiv, nazva se ktitor.

Filotej zvani, manastir, njega poče zidati neki bogoljubivi, ali se ne mogade svršiti zbog oskudice. I ovaj, kao i svi, dođe k Svetome. I njega, uvodeći ga kao ktitora, zamoli za pomoć radi dovršenja. I Sveti, pokoravajući se ovoj smernosti veselom dušom, bogato dade na dovršenje.

Pričajući milosti — o čem je napred reč — zadržasmo se, ali i ovo je milostivim i bogoljubivim dušama dobra priča, jer je brz i ugodan put koji k Bogu dovodi, koji svakome od nas koji hoće milosti više vredi od spaljivanja telesnog¹⁶, posta velim, i više od svake žrtve i molitve. Dobra je, dakle, čistota i molitva i post, kada su s milošću i pravdom, kada se sijaju pravdom kao zlatne verige biserom. Jer se sramim bezumlja ludih devojaka što devičanstvo bednije sačuvaše, a što nisu imale ulje milosti u čistoti i molitvi i postu, radi čega imaju ugašenu nemilosrđem svoju svetiljku, pa se pravedno ne udostojiše braka i ložnice, radosti i veselja, da ne uđu s Hristom ženikom nego, uzdajući se na čistotu i post, drsko zvahu: „Gospode, Gospode, otvori nam.“ I gle srama dostojna poslednjega plača, da su ga, misleći da su radi ženika čistotu postom čuvale, još i drsko zvale da im otvori! A on ih se kletvom odricaše, govoreći: „Zaista vam kažem, ne poznajem vas.“¹⁷ Pogledajte kolikih se radosti zbog maloga lišiše! A pogledajte opet kolika je milost draga: „Dođite, reče, blagosloveni od oca mojega, nasledite spremljeno vam carstvo.“¹⁸ Koliko li više od svih dobrih delâ može, koliko se više hvali milost na Sudu¹⁹! Koliko je onih koji se lene o njoj i koji, ništavci, Bogu ne ugađaju! Treba se poplašiti od levoga stajanja²⁰ i sastavljanja s jarcima i pretnje rečene: „Nemilostiv je sud onima koji nisu učinili milosti“²¹, i ovim je trebalo razumeti svedarežljivoga i blagog sudiju i Boga, kada nikad ni o kakvim sagrešenjima nije tako jarosno govorio kao o nemilosrđu: „Odlazite od mene, prokleti, u oganj večni, spremljeni đavolu i njegovim anđelima! Jer ogladneh, i ne dadoste mi jesti, bejah nag, i ne odenuste me“²² i ostalo svima opšta reč da počeka red.

Pređimo opet k Svetome. Videv, dakle, svoga prečasnog oca u neshvatljivoj i neiskazanoj slavi, kao što napred rekosmo, razumede da je primio veliku blagodat od Boga, pa se veseljaše nenasitom dušom zbog njega i ushođaše sve više dobrim običajima inoštva, postom i bdenjem i molitvama. I ko bi mogao sve iskazati, čime je bio usrdan da u trošnom telu postigne život besputnih²³? Sve se više ukrašavaše milošću prema svima, po Solomonu: „Milostinja i vera da te ne ostavi.“²⁴ I toga radi sve se više k Bogu truđaše. I, imajući ga kao poslušna, smelo i nebojažljivo, jer ga ljubljaše, govoraše: „I šta će mi pomoći, Gospode, što se samo ja, videv u tajnosti tvoju blagodet prema mojemu ocu, radujem i tim samo ja zadivljen blago pohvaljujem milost tvoju, ako ne pokažeš tvoju blagost o njemu svima javno? Znam, Gospode, da je sve tebi mogućno što god ushteš²⁵, i da za rečju ide delo koje se dahom ustâ tvojih izvršuje. Čuj mene, slugu tvojega, i ne preziri moljenja mojega, o čem se tebi, Bogu mojemu, marljivo molim²⁶. Pošlji presveti tvoj Duh, i obnovi kosti onoga koji je tebe radi, nas radi s nebesa na zemlji tuđinovao, koje u tuđini na strani leže, i napoj ih rosom blagodeti tvoje, da se napiju od obilja doma milosti tvoje i da iskipe miro blaga mirisa, kojim će se namazati duše i lica slugu tvojih, koji se boje tebe. Neka razumeju svi silu tvoju i bezbrojnu milost, i koliki si blag davalac onima koji se boje tebe i koji čuvaju zapovedi tvoje, i kao što si na nebu pred anđelima sluzi tvojemu, ocu mojemu, ukazao milost tvoju, i na zemlji ćeš ga, pred ljudima, Gospode, zadiviv proslaviti, da i ja, nedostojni sluga tvoj, dobijem pouzdaniju slobodu da si poslušao moje moljenje, i da se u budućem mom životu potrudim kako ću ti ugoditi, i svi ljudi koji znaju ime tvoje i slave ga. I da te opet proslavim, s Ocem i svetim Duhom, sada i uvek i u veke vekova, amin! Vidim dar proroštva na mužu, čiji dar od Boga pohvaljujem, a sloboda njegova i vera prema Bogu divi me i užasava.“

Jer znađaše da će Bog izvršiti moljenje njegovo, kao da bi sin što molio od oca, i nadaše se da će mu dati. A sloboda i vera njegova je čudna, kao neko koji drži u rukama carev dar, pa poziva drugove i susede, govoreći im: „Dođite, i, videvši na meni milost carevu, smatrajte me za srećna, kao onoga koji je dobio nešto veliko.“

Tako se i ovaj nadaše, i, imajući Boga za poslušna i u svojoj volji, prizva protu s ostalim igumanima i starcima, delima znamenitim, na pomen prečasnog svog oca. I kad dođe mnoštvo zvanih i nezvanih, tako da se manastir stešnjavao, Sveti, ukrasiv crkvu svetu svakom blagolepnošću, i svetlo udesiv grob Prečasnoga, kad je bilo navečerje, otpojaše na grobu svetoga oca psalmska uzakonjenja o pomenu. A kad su večerali i hteli se odmoriti, Sveti, uzev svetoga oca protu, uvede ga u crkvu, pa mu reče: „Ja, dakle, oče, uzlazim na pirg da na svom jeziku²⁷ sa svojom braćom svršim jutrenja slavoslovlja, a ti, oče sveti, sa svima svojima ovde u velikoj crkvi otpojte propisna jutrenja pojanja o pomenu na grobu oca mojega, i, molim, molite se o pokoju njegovu, i, kada Bog proslavi slugu svojega, ako me pozovete, doći ću vam.“

I zatvoriv crkvu svetu, dade proti ključe, i, uzev molitvu, pope se na pirg. A prota, ne razumevajući smisla Svetoga o čem govori, reče: „Volja Gospodnja da bude.“ I dade ključ služiocu i uđe u ćeliju da se odmori, i, dok su se svi odmarali, Bogonosni otpoče svenoćno bdenje stajanjem, padaše na kolena, prošaše milosti od svemogućega Boga, govoreći: „Svedržioče, preblagi Gospode, usliši slugu svojega, koji te moli svagda i sada, da, izliv rosu blagodeti Svetoga ti Duha na smirene postom isušene kosti tebe radi, na slugu tvojega, oca mojega, obnoviv ih mirom, učiniš da iskipe, i, kao na nebu, i na zemlji ćeš proslaviti služioca svojega, da se, proslavljajući ti oca mojega, i ja s njim proslavim tobom njega radi, i da svi, koji su danas došli, videvši tvoju milost na nama, proslave tebe i nas poznaju kako smo i mi tvoje verne sluge, koji se na tebe nadamo, i kako, ostavivši svoje, za tobom pođosmo.“

A kad je došlo vreme jutrenjega slavoslovlja, i kad prota i svi s njim u crkvi to vršahu, pojući što je ustanovljeno u pomen Svetoga i proseći mu olakšanja i mesta pokoja od Boga, najednom se crkva ispuni kao nekim aromatima blaga mirisa, blagodeti Duha Svetoga, osladivši sve dušom i srcem, učini veselja i tišine²⁸, i svi, zadivljeni nevidljivom blagodeću, govorahu: „Otkud ovo?“ I gle, kao da duh šumeći vrcaše od groba Svetoga, i koji blizu stajahu iđahu da vide šta biva, i odmah videše kako se mramorni grob Svetoga blagodeću Svetoga Duha navodnio mirom kao vodom, i kako je svugde ispunjen, i kako teče izvor koji crkvu bagri i ispunjava prijatnim mirisom, i, zadivljenošću užasnuti, odskočiše i proti javiše. A prota i svi s njim pritekoše i, videvši grob izviranjem mira odasvud ispunjen, zadivljeni a i užasnuti obiljem izvora koji je tekao na zemlju, ostaviše jutrenja pojanja i u suzama zvahu: „Gospode, pomiluj!“ Tada se prota seti reči Svetoga koje mu reče: „Kad Bog proslavi svojega ugodnika, ako me pozovete, i ja ću doći“, i odmah zapovedi da ga brzo pozovu. A kad dođe Sveti, videv ono što znađaše, pohvali sveblagoga Boga, i, grleći sveti i mirotočni grob njegov kao samoga oca, celivaše ga, okropiv ga izlivanjem mnogih suzâ i toplom ljubavlju.

Potom prvo prota svetim i prijatno-mirisnim mirom, mažući, oznamenova u obliku krsta sva svoja čula. Tako oznamenova, mažući, i Svetoga. Potom i sve druge prota pomaza svetim mirom, i bivahu osvećeni kao ocem. I nečistim duhom kušani i od svake bolesti oboleli dodirom groba i mazanjem svetim mirom najednom svi dobivahu isceljenje i zdravlje, zahvaljujući mnogo Bogu i slaveći Prečasnoga. A miro isticaše ne samo od svetih moštiju nego i iz suhoga kamena i vara, gde beše lik Svetoga na steni ispisan, i ovo izviranje mira učini Bog na veće udivljenje, pokazujući svima koliku ljubav ima prema svetima radi njihove ljubavi prema njemu, „jer one koji me slave, reče, proslavljam.“²⁹

Videvši ovo, prota i svi s njim, čudom užasnuti, ponavljahu s njim plač, „Gospode pomiluj“ zovući i, ispovedajući se i zahvaljujući se, govorahu: „Veliki si, Gospode, u delima tvojim, i divan u darovima; nama grešnim dovoljno je ovo izvešće tvoje milosti koliku ljubav božanstva imaš prema ljudima koji tvoje zapovedi čuvaju. Ko može iskazati sile tvoje, ili ko da stigne izreći tvoju milost?³⁰ Slava tvojemu milosrđu, slava tvojim darovima, slava tvojemu čovekoljublju, slava tvojoj milosti, za sve, blagi Gospode, slava tebi!“

Potom, pošto se svrši jutrenje slavoslovlje, pa i božanstvena sveta služba, odmah prota prizva Svetoga sa svima igumanima i starcima i sa svima koji su došli, i blagosloviše ga da stavi život Prečasnoga na pismeno radi uspomene i da se praznuje sa svetima³¹. A on načini veliko tržanstvo³² svima koji su došli, ljubazno ih ugosti i obdari sve, od prvoga do poslednjega, milostivnom dušom i širokom rukom, zadržav protu i sve koji su s njim došli tri dana, časteći ih, i, obdariv ih mnogo počastima, svakoga od njih otpusti svojoj kući.

A Sveti, oslobodivši se onih koji su bili došli, uđe u crkvu i, zatvoriv je za sobom, padaše na zemlju i pripadaše k Bogu, bijući prsa nepoštedno, izlivajući ognjene suze i, zahvaljujući i pohvaljujući, govoraše mu: „Ko sam ja, Gospode, i šta je dom oca mojega da ovako milošću svojom na nama zadivljavaš svet,³³ i nisi prezreo moljenja mojega, nedostojnoga i grešnoga sluge svojega, i koji si ispunio prošenje moje k tebi? Šta da ti vratim za sva tvoja dobra? Iznemogava mi um, diveći se tvojoj blagosti, ne mogu te dostojno hvaliti i pojati. Slava tebi preblagome, slava tebi predarežljivome, slava tebi blagoposlušnome prema onima koji ti se s verom mole, slava tebi, sabespočetni Ocu Sine, slava i bespočetnom ti Ocu, zajedno sa svetim i jednobitnim Duhom! Vladiko Hriste, care besmrtni, osim tebe drugoga Boga ne znam, koji vladaš životom i smrću. Jer videše oči moje spasenje tvoje, kojim si i posle smrti sada zadivio slugu tvojega, oca mojega, pred licem svih ljudi³⁴ koji su u ovim stranama. Svetlosti na otkrovenje naše, kako da poznaju tobom da smo i mi istinite tvoje sluge i verni trojički poklonici i na slavu mojemu otačastvu, ljudi tvojih, novoga Izrailja. Ko ti se ne divi velikome milosrđu? Slava tebi, Bože, slava tebi!“

I, prišav svetome grobu prečasnoga svoga oca, i grleći ga, celivaše, rastvarajući mnoge svoje suze mirom njegovim, i, prinoseći srce, i usne i oči, ujedno i sve svoje udove mažući, osvećivaše ih. I on sâm njemu samome, kao živu, sagnuv se, govoraše i istavljaše ga za molitvenika za minuli i za predstavnika k Bogu za budući život svoj. Jer, reče, ovaj je život varljiv i čovečje je jestastvo trošno, i niko obuzet strastima ili poroku potčinjen neće se nikako udostojiti³⁵, sem jednoga Boga. Ovo i mnogo drugo izgovoriv kao u uši ocu na grobu, i, naliv staklenicu časnoga mira od svetih njegovih moštiju, hoteći darivati samodršcu Stefanu blagoslov od očeve blagodeti, iziđe k braći i ovu uteši, nasitiv duše njihove praznovanjem oca i rečima duhovnim, i, dav mir igumanu i svima koji su bili, uspe se k ćeliji mučanja u Kareji.

Napomene

1. Suprug, u duhovnom smislu: druga polovina jedne duhovne celine.
2. Psalam (62, 10).
3. Tj. oni koji ginu dušom, grešnici.
4. Stih koji se često ponavlja u Psalmima.Stih koji se često ponavlja u Psalmima.
5. Knjiga proroka Areja (2, 8).
6. Jevanđelje po Luci (16, 12).
7. Poslanica Filibljanima (3, 20).
8. Mučanje, ćutanje.
9. Tj. samoćom, postom i molitvom.
10. Zaborave, zaboravljanje na samog sebe.
11. Druga poslanica Korinćanima (12, 10).
12. Dela apostolska (10, 4).
13. Parafraza iz Jevanđelja po Mateju (16, 19).
14. Zidanju, učenju.
15. Psalam (37, 29).
16. Tj. više vredi nego starozavetno prinošenje žrtve, spaljivanjem zaklane stoke.
17. Skraćeno prepričavanje jevanđelske parabole o pet mudrih i pet ludih devojaka koje su u ponoći sa žiškom u ruci čekale svoje ženike. Pet mudrih devojaka ponelo je ulje za žiške, dok pet ludih nije to učinilo, i zbog toga su ostale neudate. (Jevanđelje po Mateju, gl. 25, 1–12).
18. Jevanđelje po Mateju (25, 34).
19. Poslanica Jakovljeva (2, 13).
20. Po priči o strašnom sudu, na levoj strani stajaće grešnici-jarci.
21. Poslanica Jakovljeva (2, 13).
22. Skraćen citat iz Jevanđelja po Mateju (gl. 25, st. 41—43).
23. Besputni, bestelesni.
24. Iz priča Solomonovih (3, 3).
25. Knjiga o Jovu (42, 2).
26. Parafraza Psalama.
27. Prota je, kao Grk, služio na grčkom jeziku.
28. Tj. svi su se, veseli, ućutali.
29. Prva knjiga o carevima (2, 30).
30. Parafraza Psalama.
31. Tj. da Nemanju proglasi za sveca i da mu napiše biografiju
32. Tržanstvo, slavlje, svečanost
33. Druga knjiga Samuilova (7, 18).
34. Jevanđelje po Luci (2, 30).
35. Treba dopuniti: carstva božjeg.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21