Život sv. Save

Poglavlje 13: Sv. Sava odlazi u Nikeju, gde postaje arhiepiskop i dobiva crkvenu samostalnost (1219). Vraćajući se u Srbiju, zadržava se neko vreme u Sv. Gori, odakle dovodi izabrane učenike za episkope, i u Solunu, odakle donosi crkvene knjige koje će se prevesti

Posle ovoga radi manastirskih poslova htede Sveti — bolje reći Bog htede radi njega — da ide u carski grad Konstantinov, a tada u njemu carovaše Todor Laskar¹. I on dočeka Svetoga s velikom nestrpljivošću, jer beše slušao o njemu čiji je sin, i o životu njegovu u pustinji punom vrlinâ, ali mu i prijatelj padaše, jer kći cara Todora Laskara bi dana za ženu Radoslavu, sinu Stefanovu, a sinovcu svetoga Save². Toga radi car ga dočeka s dvogubom čašću, mnogo ljubazno, jer ga željaše videti. Tako ga je mnogo vreme car gostio i poštovao, i, pošto je svršio poslove manastirske, htede poći od cara. Pa, primiv Bogom poslani savet u srce svoje, reče sebi i onima s njim: „Sada je vreme da, s božjom pomoću, izvršim želju srca mojega o zemlji otačastva mojega. Da li će posle ovog biti takvo vreme da opet ovamo dođemo? Ko zna da li ćemo biti živi!“

Pa, položiv nadu na Boga i pristupiv caru, reče: „Božjom voljom koji hoće svima, pa i nama, spasenje, bi izagnana zloverna jeres ocem mojim i nama iz zemlje ljudi naših, i pravoslavna vera raste i množi se. Jedan nam je nedostatak, što nemamo svoga arhiepiskopa da osvećuje u našoj zemlji i da uči o Gospodu. Toga radi molim milosrđe Vaše krotosti da dobijemo, po molbi o ovom, da ti carstvo zapovedi svetome ocu, vaseljenskom patrijarhu, da jednoga od braće moje osveti za arhiepiskopa zemlji našoj, za osvećenje naše i pohvalu Vašega blagočašća.“

A car odgovori: „S radošću i veselom dušom ispuniću tvoju molbu, ali hoću da vidim koga brata kažeš, i, ako ga Bog blagovoli u dušoj mojoj, reći ću; a takav treba da je vrlo dostojan.“ A Sveti reče: „Svi da dođu, pa koga blagovoli Bog u duši tvojoj, kazaće ti anđeo tvoj.“ I kad biše prizvana braća Prečasnoga, car reče: „Oci moji a braća tvoja svi su časni i sveti, ali nisam vrlo uveren da su oni dostojni tolike visine čina i apostolskog sedišta. Tebe pak samog s Bogom izabra duša moja, jer se tvoj život iz mladosti ne pokri mnogima od nas.“ A Sveti se odricaše, govoreći: „Ni ja ne dorastoh do toga stepena, niti se udostojih njega načinom života.“

Car izvesti patrijarha o molbi Svetoga, i reče da drugoga ne udostoji da uziđe na takvo dostojanstvo do njega samoga koji moli. A patrijarh, saslušav volju carevu o Svetome, veoma se obradova, jer ga i on mnogo ljubljaše, pa hitno dođe caru, koga car, uzev za pomoćnika, govoraše Svetome: „Ne odriči se apostolskoga izbora preko nas, jer od Boga Duhom Svetim imamo o tebi izveštaj u srcu našem. Primi i naš savet kao dobar i koristan. Sada je u početku ljudima tvojim potreban dobar pomoćnik s takvim dostojanstvom radi Boga, u tebe je sad reč pouke spojena s vlašću, sve će ti lako biti, imajući Boga za pomoćnika. I šta je sama sebe spasti mučanjem u pustinji? Ako pak mnoge u svetu obratiš od zablude Bogu rečju, većom ljubavlju ćeš ih za sebe zadobiti. I čujmo ga kako govori: Koji od nedostojnog u dostojno izvode, biće kao usta moja.“³

A Sveti, sećajući se mnogoga govora u vlasti, odmora i života koji slabi i nedostatka da se molitvama k Bogu odvoji, klonjaše se ovoga kao rova i zamki, više ljubljaše anđeoski život u pustinji, postu, stradanju i mučanju, i ljubavlju za njim cepaše dušu svoju, pa se opet odricaše caru i patrijarhu da neće imati uspeha. A car, rastuživ se, reče: „Ko nešto nema, a hoće da moli prepirući se! Trebalo je da se pokoriš korisnome savetu mnogih, a ne da se svojom nepokornošću opireš i ostaješ pri svom. Traži koji će te osvetiti, a mi nismo besposleni.“ I tako car uđe u zasebnu sobu.

Šta je, dakle, ona smerno-mudra i pravedna duša, koja je hvale i počasti kao hule beščašća mrzela, mogla učiniti, videći cara kako se ne pokorava molbi, ako se on prvo ne pokori carevoj volji? Nuđen mnogo od patrijarha i od svih visokih carevih ljudi, učini po carevoj zapovesti, govoreći: „Po svojoj volji neka Bog izvrši vašu svetu zapovest na nama grešnim.“ Obradova se car zbog toga, pa zapovedi služiocima i crkvi da se sve po zakonu pripremi iz carske palate.

I, kad je došao naročiti božanstveni praznik, osveti se Sveti za arhiepiskopa sve srpske zemlje rukom prečasnoga i sveosvećenog vaseljenskog patrijarha i arhiepiskopa Konstantinova grada, novoga Rima, Germana⁴. Car je sa svima vojvodama i nižim stajao napred i govorio: Dostojan, a, štaviše, Bog je svoje objavio. Neko je od dostojanstvenika video i pričao posle patrijarhu kako se pri postavljanju njegovu izlila na nj svetlost nebeska, i obasjala ga, i učini ga svega ognjanim, kao svetlost.

I, kad se božanstvena služba svršila, car i svi carski ljudi sakupiše se da se blagoslove od ruke novoosvećenog arhiepiskopa. A blagočastivi car obdari dovoljno zlatom uboge zbog postavljenja njegova, patrijarha i mitropolita, episkope sa svim sveštenstvom, i mnoge blagorodnike pozove u carsku palatu za saobednike⁵ sebi, a prvoosvećeni vaseljenski patrijarh primi arhiepiskopa srpskog za saprestonika i satrpeznika. Veseleći se neiskazanom radošću zbog toga i priređujući veliko utešno tržanstvo svima, car obdari patrijarha i mitropolite, episkope i sve sveštenike velikim darovima, svakoga po dolikovanju, tako da su se svi divili prevelikoj carevoj ljubavi prema Svetom.

Hoćaše Sveti, po od Boga određenom mu sudu, pođi u zemlju svojega otačastva, pa primi božji savet i razum u svoje srce, razmisliv o mučnom i dugom putovanju i mnogom izdavanju zlata darivanjem, kada se bude dolazilo u carski Konstantinov grad da se tu arhiepiskop osveti. Uz to, i o razmiricama samodržaca istočnih sa zapadnim, i o bedama koje će nastati zbog neredâ među njima, i o udovištvu⁶ crkve zbog oskudice da se ide u carski grad na osvećenje, ili da zbog kakve mržnje car i patrijarh tako drže crkvu. Razmisliv o svim tim nevoljama, hoteći učiniti zapadnu⁷ našu crkvu slobodnom od svih njih i Bogom samovlasnom, kojom ni u čem neće vladati istočna, prizva u pomoć molitvama prečasnoga svoga oca Simeona i Boga radi toga, pa pristupi caru govoreći: „Ako si Bogom uveren, pomislio si, naklonjen nama, učiniti nam savršenu i milostivnu ljubav da, po zapovesti tvojega carstva, primim od blaženoga i svesvetog oca vaseljenskog patrijarha blagoslov i zapovest ustima i rukom, i pismeno, da posle ovoga naš arhiepiskop ne dolazi ovamo u Konstantinov grad na osvećenje, nego da se onde osveti od svojih episkopâ.“

A car, čuv to, promeni lice svoje zbog visoke molbe, jer i patrijarhu i svima blagorodnicima beše sasvim neugodno. Jer hođahu da ih osvećenjem i vlašću crkvenom imaju pokornim sebi, poslušnim i daronosnim. Ali radi velike ljubavi koju car imađaše prema Svetome, sramljaše se da ga, ne ispunivši mu molbu, otpusti žalosna, pa, ako je i s mukom utišao one koji negodovahu, učini Svetome po molbi. I sveti patrijarh, umoljen od cara, napiše blagoslov da više ne dolaze od srpske zemlje u Konstantinov grad, kada hoće da osvete sebi arhiepiskopa, nego da taj arhiepiskop sa saborom svojih episkopa to učini,⁸ ili pak da se sami episkopi sakupe i da osvete sebi arhiepiskopa. Rukom i ustima patrijarh i svi arhiepiskopi, mitropoliti i episkopi blagosloviše Svetoga, i blagosloviše i one koji će po njemu biti i zapovesti blagoslovene, potpisavši svaki svojom rukom, predadoše Svetome. Mnogo danâ primaše patrijarh Svetoga u dom crkveni, i kao novoosvećena učaše ga svima pravilima crkvenim, kada pitaše.

Pošto ga obdari žazlom svetiteljstva i svetim odeždama sveštenstva, napiše mu drugu zapovest s rečima: „Ja German, vaseljenski patrijarh, arhiepiskop Konstantinova grada, novoga Rima, u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, osvetih Savu za arhiepiskopa sve srpske zemlje, i dadoh mu u Bogu vlast da po svoj oblasti crkvenoj osvećuje episkope i popove i đakone, da razrešuje i vezuje krivice ljudskih sagrešenjâ i da sve uči i krsti u ime Oca i Sina i svetoga Duha, i kao što mene, da i njega slušate svi, u Hristu pravoslavni hrišćani.“

I tako, celolovav svetoga patrijarha, mnogostruko i mnogočasno božanstvenim počastima obdaren od njega, iziđe. Dođe blagočastiv ome caru, hoteći dati mu oproštajni celiv, a car ga s ljubavlju dočeka i zamoli od njega blagoslov, govoreći: „Sve tvoje molbe ispunih, oče. Molim tvoju svetost da nam budeš molbenik u molitvama svojim ka Gospodu. Bogom praćen zdrav ćeš svojima stići, pa nam i potom javi o svom zdravlju.“ I tako, celovav cara, iziđe iz palate. Dade mu car što mu je za put potrebno. S ovim i mnogo zlata, govoreći: „Kao novopostavljen da daješ onima koji prose od tebe, primi ovo, i moli se za nas.“ Tako se, dakle, sveti otac naš udostoji božanstvene vlasti da uči, vezuje i razrešuje, apostolskoga čina. Ne zadobi presto bezakonjem, ne sagradi nedostojanstvom trud na zapovesti, tj. na pravila⁹, ne ukrade vlasti mitom, ni razbojnički, ne ote je kao silnici, ne goni za čašću nego, čašću gonjen i jedva umoljen, primi ne čovečansku nego božanstvenu blagodet od Boga. Tako na sedištu svetiteljstva ne sedi gubilački nego spasilački, i hvali Gospoda. I tako je, dakle, Bog učinio na Svetom u carskom Konstantinovu gradu.¹⁰

A kad je stigao otud opet u Svetu Goru, svi koji su živeli u njoj, čuvši za nj da je arhiepiskop božanstvenom vlašću, iz gorâ pustinjskih, iz pećina i provalâ kamenitih dolažahu mu u manastir Hilandar, noseći radost i tugu, hođahu se i blagosloviti od njega i dati mu oproštajni celiv u Gospodu. I s radošću, dakle, Boga pohvaljivahu radi onoga što je na njemu učinio, a i žalost ih obuzimaše, žaleći za dobrim svojim u Bogu hraniocem, saposnikom i podvižnikom, i što je još od detinjstva odrastao s njima u pustinji. A on, kao iz početka u Bogu bogati darovalac, uteši sve milostivo rečima, i obdari potrebama, pa, zamoliv ih da mu budu pomoćnici molitvama k Bogu, otpuštaše svakoga svome domu. A kad ču prota i svi igumani od velikih i malih manastira, kako je patrijarh dao Svetome vlast osvećivanja po oblasti svojoj, svi po redu prizivahu Svetoga u svoje manastire, i s kojima Sveti svršavaše svetu službu, osvećivaše im polove i đakone i čatce¹¹. I bejahu svi zajedno u crkvi u molitvama, kao što se kazuje u delima apostolskim, i lomljahu po domovima hlebove, i primahu hranu u radosti i prostranim srcem, hvaleći Boga za sve¹².

Tako Sveti, pošto se pokloni u svima manastirima svima crkvama, i pošto proti i igumanima i svima u Gospodu dade celiv, dođe opet u svoj manastir Hilandar. Igumana zasebno nauči kako će onima pod njim svakom vrlinom na sebi pokazivati primer, a braću opet kako će u svem igumana slušati sa strahom božjim.

I tako, dav svima mir i blagoslov i u Gospodu celiv, iziđe iz manastira, uzev sa sobom one koje znađaše podobnim da ih postavi za episkope. Često, obrćući se, obaziraše se na dubove pustinjske Svete Gore i na oštre kamenite putove po kojima, bos hodeći, pohađaše svete, sećajući se blaženoga života onih pustinjika izvan taštega sveta, i uzvišavanja umom od onoga što je zemaljsko k Bogu neprestanom željom i molitvama. Razmišljaše i o prvom svom životu i o mnogoj pomoći k Bogu od ovih prečasnih, poukom i gledanjem života njihova, a pomišljaše kako ništa neće moći uspeti u zemlji naroda svoga, pošto pređe u njega arhiepiskopa nije bilo, pa kao da izlazi iz nekoga raja božanstvenog, iz Svete Gore, ili da je izgubio mnogo bogatstvo, govoraše plačući: „O kolikih se blaga liših ja, bedni! O koliko bogatstvo, da se bezbrižnošću od sveta molim Bogu, zamenih ništavnom slavom ljudskom! Avaj mene, avaj mene, ko da se ne zaplače nada mnom! Gde padoh i šta dobih, Gospode moj, u koga se uzdah, odvajajući se od svetih i izlazeći iz Svete Gore? Ako je, pak, na meni volja tvoja blaga, molitvama prečiste matere svoje i tvojega ugodnika Simeona, oca mojega, ne ostavljaj me zbog toga u tuzi nepouzdana, da se tugovanjem potapam.“

I tako neveseo iđaše, tugujući vas dan; a kad noć pade, i on se odmaraše, gora, mislena i sveta, gora božja, gora tučna, gora usirena Duhom¹³, gora kao nebesa, gora viša od nebesnih gorâ, kao sve anđeoske sile, svečista deva i mati Boga našeg, velim, od koje se bez semena, bez ruke čovečje, od sponâ njenih devojačkih kao od gore velike, po divnom Danilu, ustrže kamen Hristos, i sve besovske idole sruši, pojavivši se u snu¹⁴, podiže dušu njegovu iz očajanja, govoreći: „Imajući mene za posrednicu kod cara svih, sina i Boga mojega, ti zbog toga tuguješ! Ustav, hitno idi na posao, koji si od njega izabran, ništa ne sumnjajući, jer će ti sve on pomoći na dobro.“

A Sveti, došav sebi od viđenja, našav svoje srce utešeno neiskazanim veseljem, zahvali Bogu mnogim suzama, imajući prečisto uzdanje u njega, pa iđaše svojim putem, radujući se. Došav u veliki grad Solun, i pokloniv se svetome velikomučeniku i strastotrpcu Dimitriju, i, dav mitropolitu grada celiv radi Gospoda, nastani se u manastiru Filokali¹⁵. I, ne odloživ nimalo, prizva najveštije živopisce, i zamoli ih da brzo napišu dve ikone velike visine stajalice¹⁶, i zapovedi da naslikaju na jednoj previsokog i božanstvom neispisanog cara Hrista Boga, koji božanstvom sa nebeskih visinâ ne odstupi a na zemlju siđe, u moju nizinu, mene radi ovaputi se, da me, uzev sobom, uzvisi na nebesa, i da me, udostojiv sa sobom, posadi sa sobom i na presto Boga oca, a na drugoj višu od nebesâ, neiskazanu goru božju, koja mu se javlja, svečistu caricu, devu i mater toga samog Hrista i Boga našeg. I tako, sjajno ukrasiv ove ikone zlatnim lancima, kamenjem dragim i biserom, postavi ih u istom manastiru Filokali, koje, na čast Bogu i na uspomenu Svetog, i sad stoje na mestu gde se i postaviše.

Posle toga Sveti, pošto sabra sve potrebe koje pripadaju velikoj crkvi, i uze sa sobom zakonske knjige¹⁷, sjajno praćen od mitropolita i iparha i prvaka gradskih, putovaše ka zemlji naroda svoga. Unapred javi pismom o dolasku svom bratu samodršcu Stefanu. A kad blagočastivi Stefan ču da dolazi davno željeni i dragi brat, i da mu dolazi ne prosto nego sa božanstvenom vlašću prvoosvećenstva, veseljaše se dvogubom radošću Gospoda radi; ali, obuzet velikom bolešću, ne mogaše mu izići u sretanje, nego pošlje mesto sebe sinove svoje da ga presretnu, koji mladošću behu kao orlovi zlatokrili, i s mnogim blagorodnicima stigoše do grčkog kraja. I primahu svoga po krvi strica, a u Bogu vladiku i oca svetoga, i praćahu ga k samodršcu sa svakom počašću.

Napomene

1. U Carigradu nije vladao T. Laskar, već je bilo Latinsko carstvo. Teodor Laskaris (1204—1222) bio je tada car u Nikeji.
2. Ovde je Teodosije pogrešno razumeo svoj izvor, Domentijanovu biografiju sv. Save. Domentijan na odgovarajućem mestu kaže da je Sava otišao na istok ka prijatelju svome carigradskom caru kir-Teodoru Laskaru. Teodosije je iz toga pogrešno izveo da je kći Laskareva bila udata za Radoslava. T. Laskar jeste bio u srodstvu sa Stefanom, odnosno Savom, ali na taj način što je žena Laskareva, Ana, bila rođena sestra prvoj ženi Stefana Prvovenčanog, Jevdokiji. Radoslavljeva žena, međutim, bila je kći Teodora Anđela, epirskog despota.
3. Izvor ovog citata je nepoznat.
4. Patrijarh je u to vreme bio Manojlo Saranten.
5. Saobednike, one koji zajedno sa carem obeduju.
6. Udovištvo, za crkvu se kaže da je udova posle smrti arhiepiskopa, sve dok se novi ne postavi.
7. Zapadna, na zapadu od Grka.
8. Tj. da srpski arhiepiskop može sâm sebi da postavi naslednika.
9. Tj. trud koji će uložiti da kao arhiepiskop upravlja srpskom crkvom.
10. Čitavo ovo Teodosijevo izlaganje o postavljenju Save za arhiepiskopa prilagođeno je stanju posle propasti Latinskog carstva. U doba kada je Sava dobio ovaj čin, sedište carigradskog patrijarha je bilo u Nikeji.
11. Čatac, onaj koji čita u crkvi apostol i psaltir.
12. Dela apostolska (2, 46).
13. Ovo poređenje Bogorodice s gorom uzeto je iz akatista Bogorodičinog.
14. Knjiga Proroka Danila (2, 45).
15. Ovo bavljenje Savino u manastiru Filokalu nije sasvim sigurno, pošto je ovaj manastir sve do 1224. bio u vlasti katoličkih templera.
16. Stajalice ikone, koje se ne vešaju o klin, već se prislanjaju na zid.
17. Misli se verovatno na crkveni zakonik (Nomokanon), koji je staranjem Savinim preveden sa grčkog i prilagođen potrebama srpske crkve.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21