Život sv. Save

Poglavlje 11: Dobromir Strez, najpre vazal a potom odmetnik Stefanov, diže se s vojskom na Stefana. Sv. Sava odlazi u stan njegov i odvraća ga, ali bez uspeha. Naprasna smrt Strezova. Beseda sv. Save

O naprasnoj smrti Strezovoj

Uz druga mnoga čudesa hoću ovde da ispričam i o ubistvu, učinjenom molitvama Svetoga. Bojim se da ko ne uznegoduje protivu mene da hoću da oklevetam Svetoga kao ubicu. Ne, za ovo nije kriv ni Sveti, niti sam ja zazoran, koji ovo pričam. Ako nije tako, to su onda krivi i Ilija, i Jelisej, i pre njih Mojsije, jer u takvim delima ne čine nam se ni oni pohvalni. Jer onaj sažeže dva pedesetara sa ljudima, oganj skinuv s nebesa molitvom, i sam zakla nožem trista prorokâ sramnih, kao Bogu protivnih, a pre toga rečju nebesa zatvori, a mnoge glađu umori, revnujući Gospodu Bogu Svedržiocu. A drugi, kad mu se rugahu jelinska deca, zapovedi medvedu da dođe iz pustinje i da ih sve podavi, te da se njihovi roditelji, videvši ovo, poplaše, te ne budu protivni njegovu pobožnom učenju o Bogu. Prvi pak Faraona morem potopi, a Amalika pobedi i pogubi molitvom s podignutim rukama¹. A da pređemo mnoge svete iz starih i novih vremenâ, koji molitvom ubiše protivnike, da se ne bismo zadržali duljenjem pričanja o onom što je bilo pređe.

Sve je, dakle, božje što urade sveti; bez njega se ne izvršuje ni delo ni reč. „Jer bez mene, reče, ne možete ništa učiniti.“² I što je od Boga preko svetih učinjeno, sve je pred njim dobro i ugodno, ako se kome zlomisleniku i čini protivno. Jer neki put Bog, privodeći nas k sebi, ranom³ drugih nas zastrašava, pa nas, kao uzdama u čeljustima srdaca naših, strahom k sebi priteže, kad nećemo da mu se sami približimo. A neki put bivamo kažnjeni za naša sagrešenja, zato što se zbog nepokajane zlosti nećemo da obratimo Bogu, „jer mnoge rane, reče, grešniku, koji se nada na Gospoda, donose milost.“⁴ Drugi put Bog svoje svete osvećuje kao svoje izabrane ugodnike, kad im se ko ruga ili dosađuje, ili kad se koji nepravedno dižu na njih, hoteći im nauditi, da bismo se i mi, videvši ovo, i postideli i pobojali, te da se ne protivimo njihovu učenju o Bogu i ne prezremo njihova dobra saveta, kao što ovaj bezumnik, o kom hoću da govorim, ne htevši primiti dobar savet Svetoga, sam sebi pocrpe čašu gneva Gospodnjega.

Beše, dakle, neko po imenu Strez⁵, ako i zlouman, ali visokoga roda, od bugarske strane, carskoga roda, srodnik Kalojovana, cara zagorskog⁶, koga, kako pričaju, ubi sveti Dimitrije. Jer taj Kalojovan⁷, car zagorski, podiže se i razori mnoge grčke gradove po svoj Trakiji i svoj Maćedoniji, jer su tada vladali i Carigrad držali Fruzi⁸, koji ne marahu za razoravanje ostalih gradova, smatrajući da nisu njihovi, a on, nalazeći ih puste i bezmoćne, razoravaše ih, a sve od Boga bivaše. Tako dođe s mnogom silom, kao nekad Sinaherim⁹, na božji grad, na krajeve sveta pravoslavljem čuveni, Bogom čuvani veliki grad Solun, otačastvo svetoga velikoga mučenika i strastonosca Dimitrija, u kom i njegove časne mošti leže, točeći miro. I ne postide se svetosti Svetoga, niti se pokoleba zbog čudesâ koja bivaju od njega usled isticanja mira kod njegove svete rake, nego pomišljaše kako će i Solun, kao i ostale gradove, razoriti i sasvim opustošiti. Ali toplim u Boga predstavništvom Svetoga ne postiže svoje praznoumne namere, jer ne prosu tulac¹⁰ strelâ, niti izvadi oružja; jer, čim dođe gradu, božjim sudom od neke nevidljive muke u srcu umre, naprasno svrši. I tako Bog molitvama Svetoga zaštiti nepovređen grad. Silna vojska, koja je došla, užasom obuzeta, bojeći se Svetoga, naumi bežati, ali načelne vojvode, ne hoteći ostaviti svoga cara, budući mu verni, ukazaše mu i poslednju ljubav, te sobom ponesoše mrtva cara. Ali, bojeći se dugoga puta, rasporiše mu utrobu, pa, izbacivši sav drob, telo mu presoliše i donesoše u svoju domovinu.

Taj višespomenuti Strez bejaše gonjen od cara Borila¹¹, koji, posle ubistva cara Kalojana, beše preuzeo carstvo, i hođaše ga ubiti kao carskog rođaka. Jer i taj Gotin¹², pomenuti Strez, beše čuven hrabrošću mnogo, da su mu zbog toga još više zavideli, pa tražahu smrću dušu njegovu, jer ga se bojahu da se ne zacari, pa da njih ne poubija. Tako, dakle, gonjen od njih i sasvim odagnan, nemajući gde smiriti se, dobeže blagočastivome velikom županu i samodršcu Stefanu. A on, hristoljubiv, primi ga radosno sa svima koji su došli s njim, ukazav mu svaku ljubav i duševnost svoje krotosti. Poštovaše ga ne kao prebeglicu nego kao dragoga sina, te njega, nedostojna, udostoji svoje trpeze, tako da mnogi načelnici Stefanovi roptahu zbog te mnoge ljubavi prema njemu. A oni koji vladahu u Zagorju¹³, mnogo puta moljahu u samodršca Stefana za Streza, ali ne da se spase nego da se ubije; i čas velike darove šiljahu da bi zadobili ljubav, a čas ratom prećahu, ali uvek za nj moljahu. Strez ovo razumevaše, te se bojaše i treptaše, pa pomišljaše i na drugu stranu bežati, da ne bude kako predan u ruke neprijateljâ svojih. Ali pobožni Stefan kletvama ga uveravaše da se toga ne boji. Da bi ga bolje uverio o pravoj veri i ljubavi prema njemu, pobratimi se s njim, nedostojnim, na svetom Jevanđelju i obdari ga mnogo konjma, i ljudma, i svima potrebama. A pre toga, kao što kazasmo, Goti se mnogo osiliše i, našavši mnoge grčke gradove puste i bespomoćne, zauzeše ih i držahu, pa zauzimahu i gradove oko Soluna, držeći u rukama i Ohrid.

A pobožni Stefan neke od vlastele zagorske koji tada držahu one gradove, pridobi za ovoga Streza kao za srodnika careva i svoga brata, i oni mu se sa svojim gradovima pridružiše. I prvo ga Stefan uvede u jedan tvrdi grad po imenu Prosek, dav mu svoju vojsku u pomoć, a i sam ga pomože, i utvrdi, i ogospodi, udostojiv ga da ima u njemu druga i brata. I, pošto ugovoriše da se jedan drugom nalazi u svakoj pomoći, zauze i gradove drugih i ljudma ih umnoži. Jer ga znađahu zagorski ljudi, te mu mnogi prilažahu.

Hoću ovde da ispričam bezumlje njegovo, iako duljimo pričanje. Mnogo se, dakle, obogati da bi se moglo zgodno o njem reći: ugoji se, zadeblja, i raširi bezumljem, i zaboravi na Boga, ponesav se umom¹⁴. Jer se pokaza ubica i nemilostiv, jarostan, i opak, i vrlo nečastan. Jer utvrdi svoj dom na kamenu u više pomenutom Proseku, a taj kamen bejaše vrlo visok, do dvesta sežanja¹⁵ i više, pod kojim odmah teče velika reka, po imenu Vardar. Na tom, dakle, kamenu, pomostiv ga drvetom, načini svoje pozorište. Kad bi, bednik, hteo da se veseli, on bi tu sedeo, pijančeći na mrskom, smrtnom sudištu, igrajući i veseleći se. A veselje njegovo bejaše smrt čovečja, i za malu krivicu osuđivaše krivca na smrt, i zapovedaše da se baci sa onog strašnog visokog kamena od onoga pozorišta. Kad koga tako bacahu, on, veseo, uzvikivaše: „Pazi da ne iskvasiš kožuha!“, jer bačeni nemađaše gde pasti do u samu reku. A ako je ko imao koga od svojih, to bi oni ili ljudi koji se Boga boje obilazili onu reku, tražeći ga da li ga je gde voda izbacila, pa da ga, našavši, pogrebu, kao što dolikuje čoveku. Ako bi se gde u dubini zadržao, to bi bio hrana ribama. Tako, kao što rekosmo, njegovo veselje bejaše smrt čovečja. Tako on rađaše, jer uzdajući se, kamenoumni, u svoju silu i tvrdoću visokoga kamena a ne u Boga, u sebi reče: „Ko je taj koji će me odavde svrći?“ A ne seti se, bednik, onoga što je rečeno takvome: „Pošto si bio vrlo beščastan, a srce se tvoje ohološću uznelo, podižući dom svoj na visinu i govoreći u srcu svojem: Ko je taj koji će me svrći?, veli Gospod: Da se i kao orao uzneseš, i da usred zvezda gnezdo sviješ, i otuda ću te svrći.“¹⁶

Slušajući ovo o njem, pobožni Stefan žaljaše, i, bojeći se Boga, u savesti se osuđivaše što je tako svirepoumna junca od smrti spasao, hranio i ogospodio, pa mu beše mrsko i samo njegovo bratstvo. Zbog toga mnogo putâ mu pisaše, poučavajući ga i moleći da prestane tako što raditi, ali kao što Solomon kaže govoreći: „Ukori mudrog, zavoleće te; ukori bezumnoga, omrznuće te“,¹⁷ tako i ovaj, uistinu bezumni, omrze onoga koji ga ljubljaše, jer predade zaboravu sve što mu nekada učini Stefan, te mu se za dobročinstva pokaza nezahvalan, jer, pogaziv zapoved božju, postade kletvoprestupnik i, prezrev jevanđeljsko pobratimstvo, odbeže ljubavlju od njega i odstupi i verom. I postade rob zavisti i zlobi, i ne strašeći se Boga, pokvari dušu svoju, jer za nebrojena dobra Stefanova prema njemu vraćaše mu bezbrojnim zlima, praznoumni, jer, izmiriv se sa Grcima i prionuv svojim Gotima, sabra od obojih mnogo nabrojeno mnoštvo svakojakih narodâ, pa s velikom ohološću, ričući kao lav, krenu se na otačastvo njegovo s namerom da mu napakosti i da ga sasvim opustoši. A kad ču ovo pobožni Stefan, šiljaše mnogo putâ svoje blagorodnike ovome nečoveku, govoreći da se seti pređašnje ljubavi i moleći da se okane tako svirepe namere. A on, neosetljiv kao kamen, upoređivaše to sa vetrom koji duha mimo kamen, surova srca njegova. A kad Stefan vide da se sa bezumlja njegova ne može saviti njegov železni vrat, i da vodi mnoštvo naroda na nj, bivši stešnjen sa svih stranâ, nedoumevaše se, pa, ostaviv da ište svaku ljudsku pomoć, pribeže Bogu s rečima: „Bože, obrati uho na pomoć moju! Gospode, potrudi se da mi pomožeš, ne ostavljaj me na radost neprijatelju mojem, nego molitvama prečiste ti matere i uvek deve Marije i svetoga oca našega, tvoga ugodnika Simeona, kojim si nam pokazao da te poznamo kao istiniti život, molitvama njegovim pogledaj na mene, grešnika, koji se u tebe uzda, te sudom tvojim pravednim presudi raspru moju. Jer evo vratiše mi zlo za dobro i mržnju za ljubav. Jer onaj koji je jeo hleb moj, podigao je na me petu svoju, i trudi se da me splete, te da padnem. Pomozi mi, Gospode Bože moj, i spasi me po milosti svojoj; neka se javi bezbrojno silna tvoja ruka, i neka zapreti onima koji se podižu na mene, da moj neprijatelj ugleda stid svoj, i da se posrami, i da ruku svoju metne na usta svoja, da se užasne i poplaši, i da od straha uši njegove ogluhnu, a ja, sluga tvoj, da se zaradujem i obeselim milosti svojoj, što pogleda na smernost moju i spase od gonilaca dušu moju.“¹⁸

I odmah, pošto sakupi svoju, Bogom darovanu mu vojsku, i pošto se nadom od molitava kao oružjem obloži, usrdno se spremaše da izađe protivu neprijatelja. A bogomudri Sava, arhimandrit, kao Mojsije i drugi Samuilo¹⁹, stajaše tada javno pred svima i saosećaše srcem u brizi brata. Sastradavaše, dakle, i dušom za otačastvo svoje i žaljaše svoje sunarodnike, pomišljajući kako u sudaru mnogoga oružja nije mogućno a da ne bude mnogo krvi, a osobito za one koji se bore s toplom verom i usrdno, pa zaustavljaše samodršca i sve načelne vojvode njegove s rečima: „Idem prvo ja neprijatelju i govoriću mu, pa, ako i mene, kao i mnoge dosad, ne posluša, kad ga budem poučavao o Bogu, onda vi činite svoju čovečansku dužnost.“ I odmah s davidskom krotošću i verom iziđe k onome Golijatu, i nađe da je sabrao veliko mnoštvo od mnogih narodâ i da ide na njegovo otačastvo. A posred njih njega samog, druga njegova, o kom David kazuje: „Videh bezbožnika kako se preuznosi i visi kao kedri livanski“²⁰, i, kad ugleda Svetoga, kao što imađaše običaj kad bejaše u samodršca Stefana, pav na zemlju, pokloni mu se, i Sveti ga, ljubazno primiv, celivaše.

I kad se sastadoše, i kad biše za trpezom, Sveti ga pouči mnogim slatkim božjim rečima pred mnogima, vernim, da prestane od jarosti bezumlja svojega, i da se vrati prvoj ljubavi njegovoj, da ne bude kriv za proliće krvi i za ubistva mnogih, tako da su se svi koji su slušali divili sladosti jezika i sili reči Svetoga i premudro mu govorahu: „Saće su medeno reči dobre, a sladost njihova duši isceljenje.“²¹ A on, gorak dušom, pokazivaše se ne sladak nego još oštar, tako da su se svi čudili i molili Svetome, a protivu njega negodovali. A kad se raspremi trpeza, opet mu Sveti nasamo govoraše, utoljavajući i moleći ga da im sa većom ljubavlju nego pre prione. Opomenu ga kako je pređe s ljubavlju primljen i spasen smrti od onih koji su tražili dušu njegovu; opomenu ga hrane i pobratimstva, poučavaše ga da ne prezre strah božji, niti da pomisli da se poigra Bogom, prestupajući kletvu. Ispriča mu i o letećem srpu koji Zaharija vide i čija je dužina 20 i širina 10 lakata, koji žanje nepokajana kletvoprestupnika do smrti, sveteći mu se²². I nije mogućno sve izreći kojim ga bogorazumnim jezikom svojim poučavaše, hoteći ga privesti u razum istine, i, ljubeći mu život, uzvođaše dušu njegovu iz rova smrti. A on tvrda srca, nepažnjom gluh, kao aspida²³ prema obajniku²⁴ zapuši uši svoje da ne bi slušao glas reči Svetoga, i sve što mu je Prečasni slatko i divno, strašno i užasno izgovorio kao proročkim bogogovornim ustima, ne smatrav nizašto, o svem ga ne posluša.

Videći Prečasni nesvesnu savest i neuniženu volju i neosetljivu prirodu uma njegova kao kamena, reče mu: „Mi ovako govorasmo, želeći dobra i tebi kao sebi, i pošto, uzdajući se u oružje, ne primaš mene, koji ti savetujem dobro, sâm ćeš sebi zla pocrpsti. A znaj da se i mi, imajući nadu na Boga, nećemo ustrašiti od vas, niti ćemo se ukloniti ispred vašega mnoštva. Konj je gotov na borbu, od Gospoda pomoć, Bog da se ugleda među tobom i nama.“ I tako, rastav se s njim, iziđe od njega, jer beše već veče.

A kad dođe u svoj šator, podigav svoje prečasne ruke k Bogu ocu, iz dubine duše moleći se i pomoći proseći, govoraše: „Pomoći nam daj, Gospode, jer sem tebe pomoćnika u nevolji nemamo. Gospode silâ, koji sudiš pravedna dela, koji iskušavaš srca i misli²⁵, u tebi otkrismo opravdanje naše. I ti znaš da prema ovome ništa zlo ne učinismo, da vidim osvetu na ovom kao od tebe! Jer, uzdajući se u svoju silu, nepravedno na nas mač naoštri, a tvojom će silom ući u srce njegovo. Gospode silâ, koji sudiš pravedna dela, u te se uzdah, da se ne postidim²⁶.“

Tako sa suzama proseći pomoć, pomoliv se da bude uslišan, prizivaše u pomoć prečistu Bogorodicu, i svetome ocu prečasnom Simeonu, gledajući ga kao telesna, govoraše: „Dođoše narodi na dostojanje tvoje²⁷, oče. Ali ne premuči o nama ka Hristu molitvama svojim, ne daj da bude na sramotu čedâ i slugu tvojih!“ I odmah, uveriv se od Boga Duhom Svetim, rečenim u duši njegovoj: „Spas tvoj jesam ja“²⁸, brzo se krenu na put u svoju domovinu za vreme noći. A onaj koji ne posluša Svetoga, koji mu je savetovao dobro, spavajući noću, odmarajući se, i najednom sa odra viknu strašnim jekom, jer Gospod, koji je blizu pravednome prošenju da usliša molitvu onih koji ga se boje²⁹, posla anđela ljuta da ga ubode posred ljutoga srca njegova. A kad oni oko njega skočiše i upitaše ga za uzrok strašnoga uzvika njegova, a on, od uzbuđenja jedva dišući, ispriča kako je neki strašan mladić, reče „po Savinoj zapovesti došao k meni na spavanju, i, istrgav mač svoj, probode mi njim srce moje“, i sve uzbuđeno moljaše da s velikom brzinom zovu Savu. Potekoše i stigoše, i Svetoga ne nađoše, jer beše otišao. Jer tako i htede Bog da ne nađe onoga koji će ga isceliti. I tako sa strašnim ječanjem od nevidljive rane u srcu te noći naprasno ispusti duh. A ratnici oni, od njega sabrani, videvši brzo ubistvo njegovo molitvama Svetoga, strahom velikim obuzeti, a ujedno bojeći se i napada Stefanova, brzo se vraćahu u svoju zemlju. A neki od boljarâ, tj. slugu Strezovih, voleći da uđu u vojsku Stefanovu, brzo stigoše, pa mu pričahu o naprasnom i nevidljivom ubistvu njegovu. A Sveti mnogo plakaše, jecajući zbog ispokajanja njegova, i tako, zahvaliv Bogu, dođe u svoju zemlju k Stefanu, mir i ljubav ispovedajući. I ničim se što je bilo Sveti ne smeđaše pohvaliti ili što govoriti nego, štaviše, beše smernošću mnogo kao tužan i neveseo. A Stefan, saznav od onih koji su bili sa Svetim za uzrok neveselosti njegove šta je bilo s njim, ne smejući o tom pitati ga, ispita sve od vojnika koji su došli, i, saznav o strašnoj smrti protivnikovoj, užasom obuzet, čuđaše se i proslavljaše svesilnoga Boga zbog onoga što je bilo. I on mnogo prosuzi radi njega (Streza), ljubljaše ga kao brata po Jevanđelju, i mnogo ga je gostio sa svojom trpezom.

A bogomudri Sava, prizvav k samodršcu bratu sve načelne vojvode njegove, pa i njemu i njima mnogo reče od božanstvenih reči, poučiv ih:

Evo, Gospod Bog molitvama prečiste njegove matere i molitvama svojega ugodnika, svetoga i prečasnoga oca našeg Simeona, pomože vas, i bez konjske sile i snage ljudske, i bez ikakva oružja, što sve vidite, ubiv vam protivnika. A ovo mu bi za neuniženu volju njegovu, i grdni vrat njegov, i za mnogo nemilosrđe njegovo prema ljudima, koji su isto tako sazdani kao i on, i za nečuvanje kletve, i za preziranje straha božjeg. Jer svako zlo ne može pobeći od božjega suda i jarosti, i osveta božja ne sustaje, goneći one koji čine bezakonja, dok ih ne postigne. Ako i za vreme odlaže gnev svoj, Bog trpi takve, očekujući njihova pokajanja, a za one koji se ne pokaju zbog zlosti, niti mu se obraćaju, sprema najgorču muku, i kada misle da izbegoše suda božjeg, tada dobivaju iznenadnu kaznu, kao i ovaj o kom sada slušate, kako mu je svojim sudbama Bog dosudio strašnu smrt.

Ali vi ovim ne budite nerazumni niti nebojažljivi, nego, štaviše, strahom i trepetom ukrašujte život, i ne vojujte bez pravde, pomišljajući kako je Bog uvek s nama, i ako što dobro ili zlo tvorimo, sve se nalazi nago i javno pred njim, jer se ništa od naših sramnih i tajnih delâ neće sakriti od očiju njegovih koje sve vide. I ako, uzdajući se u nj, tvorimo što mu je ugodno, ništa nam zlo ne mogu naši neprijatelji učiniti. Jer Višnjega, reče, uzeo si za pribežište svoje, neće ti doći zlo, i rana neće pristupiti k telu tvojemu³⁰.

Stoga i vi, u svem ponižavajući se, zahvalite svesilnome Bogu, s Davidom govoreći: U smernosti našoj seti nas se Gospod, i izbavio nas je od neprijateljâ naših³¹, kada se uzdamo ne u luk ili mišicu svoju, nego u Boga, koji tvori velika i neispitana, slavna i divna dela, kojima nema broja. Idite kao Bogom pomoženi, ne ratovavši, s mirom svojim domovima, i zdravi budite!

A blagočastivi Stefan samodržac i svi blagorodnici, čuvši strašnu pouku Svetoga, obuzeti užasom o božjoj sili, ostajahu bez odgovora. I svi, zahvaljujući Bogu za pomoć njima, poklanjahu se i čudom i radošću ispunjeni zbog pobede koja je bila bez bitke, diveći se svetosti Svetoga i hvaleći Boga, odlažahu svojim kućama.

Napomene

1. Teodosije se trudi da primerima iz Biblije (Prva knjiga o carevima, gl. 18, 40; Druga knjiga o carevima 1, 9—14; Druga knjiga Mojsijeva, 14, 26–28, i dr.) opravda Savu zbog Strezove pogibije.
2. Jevanđelje po Jovanu (15, 5).
3. Ranom, tj. mukama.
4. Psalam (32, 10).
5. Dobromir Strez živeo je u Proseku na Vardaru, bio je najpre vasal Stefanov, a posle toga se odmetnuo od njega i spremao se da, zajedno sa bugarskim carem Borilom i grčkim despotom Mihailom, napadne Stefana (1214). Sava je pokušavao da ga skloni na mir, ali u tome nije imao uspeha. Uskoro, međutim, Strez bi ubijen od svojih ljudi koji su bili Stefanove pristalice.
6. Bugarska se kod naših starih pisaca naziva katkada i Zagorje.
7. Kalojovan, ili Kalojan, bugarski car (1196—1207) iz dinastije Asena, osvojio je te zemlje između 1204—1207. Umro je opsađujući Solun, i njegova smrt se pripisivala intervenciji sv. Dimitrija, zaštitnika Soluna.
8. Fruzi, Franci, Latini, osnivači Latinskog carstva.
9. Sinaherim, biblijska ličnost (Treća knjiga o carevima gl. 19, 32—37).
10. Tulac, torba za strele.
11. Nasledio je Kalojovana 1207. godine.
12. Bugare su ponekad nazivali i Gotima.
13. U Bugarskoj.
14. Peta knjiga Mojsijeva (32, 15).
15. Mera za dužinu (šest stopa).
16. Knjiga Proroka Avdije (1,2—4).
17. Priče Solomonove (9, 8).
18. Cela molitva Stefanova je protkana stihovima iz Psalama (70, 1, 109, 5, 41, 10 i 109, 26).
19. Samuilo, starozavetni prvosveštenik, koji je krunisao za kraljeve Saula i Davida, i na taj način spasao Izrael od napada Filistinjana.
20. Psalam (37, 35).
21. Priče Solomonove (16, 24).
22. Prorok Zaharija (5, 1—2).
23. Aspida, zmija, guja.
24. Obajnik, čarobnik, mađioničar.
25. Prorok Jeremija (11, 20).
26. Psalam (25, 2).
27. Psalam (79, 1).
28. Prorok Isaija (49, 26).
29. Psalam (34, 18).
30. Psalam (91, 9—10).
31. Psalam (136, 23–24)

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21