Život sv. Save

Poglavlje 3: Sv. Sava se preseljava iz Pantelejmona u grčki manastir Vatoped. Izveštaj vojvodin o njemu roditeljima, žalost njihova i narodna. Sv. Sava obilazi manastire i svu Svetu Goru, njegova zarobljavanja i čudnovata oslobođavanja od razbojnikâ

I prođe glas po svoj Svetoj Gori i pustinji, po manastirima, i pustinjskim mestima, i svima pustinjicima, kako je sin samodršca, gospodara srpskog, ostavio oca na prestolu, pa govorahu: „Došao je da se kod nas naseli“, i svi željahu da ga vide. A kad dođe praznik presvete Bogorodice Blagoveštenje, koji praznik kao hram ima prvi manastir u Sv. Gori, takozvani Vatoped, pozvaše časnoga predstavnik i braća radi uživanja prazničnog slavoslovlja i radosnog pohvaljivanja prečiste Bogomatere, hoteći ga nastaniti kod sebe i ugađajući ocu njegovu. A kad dođe, svi ga ljubazno primiše, a kada se nauživa praznika i sagleda kako je krasan manastir, po zapovesti protinoj i igumanom i braćom nagovoren, skloni se s njima, po Davidu: da je krasno živeti braći u zajednici,¹ pa se pokori igumanu i svoj braći.

Pošto se malo vremena odmori s njima, zaprosi u igumana, ako bude otpušten, da se pokloni i da razgleda manastire, i da odatle otide na vrh Atona, da bi video one koji usamljeno žive i da se blagoslovi od njih. A iguman primi molbu njegovu, pa pošlje s njim braću vičnu njegovoj molbi². Pa, pošto se s njima u svima manastirima pokloni, i pošto prođe po svoj pustinji, od svih ljubljen i časno priman, uđe u Lavru svetoga Atanasija, izvrsno dočekan i primljen od ovih, gde se pokloni i od svih molitve primi, pa dade odmora bosim nogama od putnoga truda.

Prijateljski ugošćen sa svima koji su bili s njim, odavde se pope na davno željeni mu Aton, gde prinese klanjanja na kolenima, i obnoćno stajanje, i mnoge molitve Bogu iz dubine srca svoga, i, pošto je taj sveti vrh dovoljno nakvasio radosnim i toplim suzama, kakve zahvalne reči nije izjavio Bogu što ga je udostojio uzlaska na nj! I obiđe sa svih strana taj sveti vrh, i sagleda u raskrilju i podnožju gore mnoštvo isposnika, čiji je mučenički život, sišav s gore, ispitao i video njihov pustinjički i tihi život, divljaše se, i veseljaše, i u duši rastaše što dobi da vidi takve božje ljude, za koje, od mnoge želje da ih dostigne, govoraše da nije lako ni videti ih. Jer oni dobri oci, ako i nije dobro zvati ih anđelima zbog puti³ u kojoj su, uistinu, bejahu božji ljudi. Od svega se odvojiše k njemu⁴, nemađahu zemlje za obdelavanje, ne mučahu se telesnim brigama, ne bavljahu se trgovinom za život, niti marahu za vinograde i imanja, nego je sve njihovo staranje bilo molitve i suze i da umom uvek Bogu prianjaju.

Oni, dakle, stanujući na visokim gorama zajedno sa jelenima, imađahu nebo za crkvu, gledajući Hrista u duši naslikana; tesne im kolibe behu travom ukrašene, u kojima trpljahu. Šum drveća i ptičji glasovi bejahu im glasila; oni ih, štaviše, pokretahu da hvale Boga; siti čistoga i mirisnoga vazduha, bezbrižnošću uvek veseli i, tako reći, željom k Bogu vrlo uzvišeni nad zemljom, mišljahu da su bogatiji od najbogatijih. Drugi, pak, življahu u kamenitim pukotinama, ili u provalama u zemlji, ili na kamenju morskom, kao ptice ugnezdivši se, kišom i vetrom mučeni, suncem i znojem paljeni, i zimom i mrazom mrzli, bejahu ubogi i sirotni; osim potpune utehe i dizanja dima ništa nemađahu što bi im kradljivci mogli ukrasti, izuzev potrebno kudeljno rublje, pa i to nedovoljno za pokoj telu, nego koliko da se prikrije nagota tela, od koje stid saznasmo praočevim sagrešenjem⁵. Hrana im bejaše kako ko mogaše: neki uzimahu malo hleba, i to retko; drugi pak zadovoljavahu potrebu rodovima drveća i divljega bilja koje tu rastijaše; piće im bejaše iz kamena gorska slatka tekuća voda, kojom gašahu žeđ, i ne behu snu mnogo poraboćeni⁶. Videv ih sve da su najednom obrnuli od sveta i onoga što se u svetu nalazi, i da se više ne staraju o onome što je svetsko, da je njihov život čist i bezmetežan, besputan i bestelesan, skoro anđeoski, zadivi se i, utuviv trude njihove i staranja i blažena njihova zbližavanja Bogu, zapisa to na hartiji srca svoga, duboko uzdahnuv i osudiv svoje zadocnjenje, plakaše i padaše k nogama prečasnih. Pa, primiv od njih mnoge i korisne pouke, molitvu i blagoslov, ponese strelu revnovanja⁷ u srcu svom i vrati se u svoj manastir Vatoped.

Padne k nogama, celiva igumana i svu braću, klanjajući se svima do zemlje. I svi ga primahu ljubazno, raspitujući ga o odlasku po Gori, i, videći tužni i izmenjeni lik mu mladosti, mišljahu da je oslabeo zbog bosotinje nogu, od velikoga puta po kamenu, na koji nije navikao. I otpusti ga iguman da se odmori. A ne znađahu da mu telo jede žudnja u duši za onim pustinjicima. Pošto se odmori, dođe igumanu i ispovedi mu bolest srca svoga, ne tajeći uzrok promenjenosti svoje, pade na kolena i zamoli za blagoslov da ga otpusti da s onim pustinjicima odvojeno provodi život. I ne dobi to nikako, jer se iguman začudi neumesnoj molbi njegovoj, pa mu reče: „Ne, čedo, ne pristoji se onome koji još nije utvrdio noge ni na temelju prvoga stepena opšteg žitija⁸, mašati se službom vrhunca mučanja i usamljenosti i pre vremena po svojoj se volji upravljati, jer ni po vremenu, ni po uzrastu tvome nije lepo da to sad išteš, jer sve treba u svoje vreme. A o tebi se i u mnogim zemljama pročulo čiji si sin, i tvoj dolazak k nama nije se zatajio od sadašnjih vladarâ. A da ti se u pustinji desi nešto nenadano od opštega neprijatelja ljudskog đavola ili od ubilaca, svi bi nas osudili što smo se pokorili tvojoj volji.“ I tako mu bi zabranjeno, i to nije bilo bez Boga, nego je, štaviše, to bila volja njegove blagosti i milosti, da se ne bi svetlilo, zašavši među puste gore, sakrilo kao pod sudom⁹, te bi se tako mnogi, koji se njime posle prosvetliše, lišili svetlosti spasenja, pa se pokori igumanu i reče: „Volja Gospodnja preko tebe na nama, časni oče!“

I mogaše se videti kako marljivo ide da posluša braću i svima pomaže u potrebnim poslovima, i kako se s njima mnogo trudio, zbog mnoge smernosti, svi su ga voleli i divili su mu se. Danju, dakle, u potrebama telesnim služaše braću, a noću imađaše u molitvama mnoga obnoćna stajanja, da se mislilo da je bestelesan ili da mu je telo nekako od medi a oživljeno, a leganje dole i mnoštvo klanjanja, kojima umrtvljivaše put, ko će ispričati! Hleba i vode okušaše, i to oskudno, te iscrpljivaše mladićki cvet; uz to se mrznuo od zime, i samo huda vlasena haljina beše mu dovoljna; i, uvek bos hodeći, dobi tako očvrslu kožu da se nije bojao od kamenog uboja. Tako čineći, bivaše nekakav nemilostiv i ljut neprijatelj svojemu telu, da su se igumani i svi divili takoj revnosti njegovoj i blagoj promeni, koji je odrastao u dobru i svakom izobilju, pa brzo zavoleo tako težak put da usrdno njime ide, a čega se među mnogima malo nalazi. A beše i mladošću krepak, i ne izmučen mnogo. I tako, dakle, o mladiću.

A sad da se vratimo s pričom k roditeljima blaženoga Save, a blaga će mi i vrlo prijatna biti reč i o ovima, jer su i oni srećni bili što su se udostojili da budu roditelji takome detetu. Onaj napred pominjani stratilat, koji je, s blagorodnim mladićima goneći, stigao Svetoga, biše prevareni, kao što kazasmo, pa, ne uspevši ništa, vratiše se roditeljima Blaženoga. Ispričaju im sve šta je bilo sa sinom njihovim, prinesu dobru rizu¹⁰ i zlatnosvetle vlasi mladićeve koje su svetlele od čistote. Predadu i pismo ocu sinovljom rukom napisano. A kad ovo videše roditelji i braća, blagorodnici i svi skupa, oružje im prolažaše kroz duše, i kad razumeše što o njemu pročitaše, šta ne rađahu, i šta ne hođahu sa sobom učiniti! Ne sramim se reći, jer Davidove reči govorim, rikahu u plaču od bola srca i uzdisahu, i kao lavovi, čupajući noktima utrobu iz sredine, zovijahu dragoga, uzimahu vlasi, prigrljavahu rizu kao neko skrovište i kao blago razgrabljavahu. Kropeći ih suzama, celivahu, prinošahu ih očima kao isceljenje, pa se opet ražalošćavahu, sastavivši silan plač i mnogo ridanje, jače od prvoga, sa svima blagorodnima. Tugovanjima, kao što je običaj u svetovnjakâ, ukazivahu poštu mladiću, i svi koji su bili pod vlašću države njihove crninom saosećahu s gospodarom svojim, i da plačem ne duljim priču, svi znate kako mati, otac i braća do smrti žale za takvima.

Posle toga, utišavši se i osetivši jače u srcima strah božji, govorahu u sebi: „Vidi duše mladih kako prednjače i traže sebi koristi“, i opet: „Gospod dade; kako je Gospodu bila volja, tako neka i bude; budi ime Gospodnje blagosloveno!“¹¹ I odmah mu pošlju mnogobrojno zlato na potrebu kao sinu carevu, govoreći: „Neka je u svem dovoljno sinu našemu, i neka ne bude oskudan ni u čem blagom.“ A to i radi razdavanja onima koji predostojno žive i dolaze k njemu. I pišu mu sa strahom i bojazni, stide se sinom ga nazvati, nazivaju ga ocem i učiteljem, molitvenikom, predstavnikom kod Boga, i mole ga da se za njih moli. „Dom naš u rukama je tvojim, duše naše i mi svi u tvojoj smo volji“, kažu mu. „Jer tvoje vrline zadivljuju i roditelje“, i mnogo mu se mole, i vele da će im oduzeti! plamen velike bolesti ako se udostoje dolaska njegova, obećavajući da će se opet vratiti u pustinju.

A bogomudri Sava, primiv od roditelja pismo napisano, i, okrepiv ga mnogim suzama, pročitavaše ga i štovaše ga, pa, pošto se mnogo za njih molio, zahvaljivaše Bogu. Primi i doneseno mu mnoštvo zlata, a za potrebe svoje uze hleb i vodu, pa beše za druge u Svetoj Gori kao Toma¹² Indijancima. Jer iđaše bos po manastirima i po pustinji razdavaše, zidajući palatu ne vidljivu, nego u nadi caru ocu svojemu na nebesima, gde sada zajedno s njim živi. Vrativ se u manastir svoj Vatoped, vladaše se po prvoj službi.

Jedanput pripremi tople hlebove, pa, natovariv manastirske mazge, i uzev uz njih sluge za saputnike, duboko u noć krenu se na put, idući sam pred njima bosonog, žureći se da nasiti po pustinji one koji usamljeno žive, koji pošđahu po tri i pet dana, pa i svu nedelju, koliko ko mogaše. Jer beše sveti veliki četrdesetodnevni post, a taj dan subota, pa hitaše da ih zasiti toplim hlebovima, želeći od njih primiti tople molitve. Ali, kad dođe u mesto, takozvano Milopotam, napadoše ga razbojnici i zarobiše njega i one koji su bili s njim. A Pravedni se veoma sneveseli, ne zbog toga nego što bi sprečen od puta, te ne može otići pustinjicima starcima u vreme obeda.

Upitaše ga: „Ko si i od koga si manastira?“ A on odgovori: „Učenik sam oca Makarija, koji me posla poslom u manastir Svimen; a nastojnik manastira i braća zadržaše me da sa mnom pošalju hlebove starcima, koji poste po pustinji i stradaju Hrista radi. Jer takav je običaj otačaski.“ Ovo govoreći, iz dubine srca prizva beskrajnu milost i, nadajući se na molitvu i na veru svetih, odmah bi oslobođen, jer se razbojnici umilostiviše, pa ga, Bogom učeni, otpustiše sa svima. I tako u vreme, u koje željaše, donese hleba prečasnima i ispriča im: kako nas je molitvama izbavio Bog iz ruku neprijateljâ naših. Ovi pak, sa suzama pomolivši se, zahvališe Bogu, pa ga, ljubazno grleći, blagosiljahu.

A oni pak razbojnici posle, trgnuvši se kao iz nesvesti, govorahu: „Šta nam bi, te ispustismo onoga mladića i one koji su s njim, kao da smo bili bez svesti? Da li beše neki obajnik¹³, ili, uistinu, božji čovek, te ga tako, bez ikakve pakosti od nas, sačuva Bog? Uziđimo i vidimo da li je zaista, kao što reče, učenik oca Makarija.“ Jer bejaše starac čuven po delima i svima poznat. I, kad uziđoše k starcu, videše božanstvenog mladića gde sedi s njim. Pa, isprosivši od starca molitvu i blagoslov, ponuđeni od njega i sedoše. I starac im iznese sve što beše u ćeliji: vareno pustinjsko voće, i s njim masline i hleba, te ih ljubazno ugosti, nasitiv im i duše mnogim mudrim rečima. A oni, videvši starčevo staranje s ljubavlju prema njima, umilostiviše se u srcima svojim, pa smatrahu da će ih proždreti oganj s nebesa ili živi zemaljski ako bi im što zlo pomislili. I, utvrđujući se u veri, govorahu: „Hrista radi, oče, reci nam da li je ovaj mladić zaista tvoj učenik, jer videsmo danas na njemu neko preslavno znamenje.“ A starac, čuv o čudu kao o božanstvenom mladiću, i umivši svoje prečasno lice mnogim suzama, govoraše: „Deco, ovaj je mladić božji učenik, a kaluđerskim činom jedan je brat od nas, sin je pak pobožnoga cara srpskog, pa ostavi oca da vlada, a sam, prezrev slavu zemaljsku i sve krasote kao ništavne, zavole Hrista radi uboštvo i zajednički život s nama. I, kao što vidite, Bogom poslan, obilazi pustinju, te teši, pohodeći one koji po gorama i provalama i pećinama stradaju Hrista radi.“

A oni, čuvši ovo od starca, užasavahu se i od suzâ njegovih, i, pogledajući često na mladića, čuđahu se i velikoj smernosti njegovoj sa tolike visine Boga radi, posmatrahu i hudost rize vlasene i bosotinju nogu njegovih po oštru kamenju, i veoma se udivljavahu, pa, pavši na zemlju, prošahu blagoslov od obojice, obećavajući se da neće više činiti razbojništva. Blagoslovivši se od starca, svako od njih grleći celivaše božanstvenog mladića, a on, klanjajući se do zemlje, svakoga otpuštaše. I tako odlažahu s mirom svojim kućama, pa, zaplenivši blagoslov od svetih kao neko blago, radosno se veseljahu.

A prečasni mladić, primiv blagoslov od svetih, vrati se u svoj manastir, i otada zadobi smelost da se ne boji razbojnikâ. Zažele opet ići u Lavru Svetoga Atanasija, i uze molitvu od igumana, i kako milovaše radi bosotinje peške putovati — jer na konja ne usedaše do dolaska očeva, — iguman posla s njim braću. I, ukrcavši se u lađicu, po moru brođahu. I kad su se približavali Lavri, a gle, iznenada ih napadoše razbojnici iz luke morske i zarobiše ih. A ovi se lavrani nazivahu. Jedan od onih koji su bili s njima izbeže, pa, ušav u Lavru, ispriča šta im se desilo. Iguman i braća silno se zabrinuše za božanstvenog mladića, bojeći se da kako ne saznaju čiji je sin. A Sveti tajnim uzdasima prizivaše Višnjega u pomoć, govoreći: „Izbavi me od neprijateljâ mojih, Bože, spasi me od krvnikâ jer, evo, uloviše dušu moju.“¹⁴ Odmah iguman posla radi njega neprijateljima starca prečasna i blagorazumna da utoli surovost njihovu. A on došav, noseći im celiv od igumana i braće, ujedno ih zamoli da uziđu u Lavru da se odmore i „sve, ako vam je što potrebno, da uzmete iz manastira“ govoraše. A oni, svirepi, pokoriše se reči starčevoj, pa postadoše veseli i tihi. A starac odmah, pogledav na svetoga mladića, kao s velikim gnevom podviknu na nj: „Zar te iguman ne posla tamo, a ti radiš po svojoj volji?“ Ovo govoreći poskoči na nj, kao da ga hođaše udariti. A on, obuzet velikim strahom, pobeže od njega, pa, iskočiv iz lađe, trčaše u Lavru. A oni neprijatelji, zaboravivši se od Boga u taj čas, ništa ne rekoše starcu. On pak, pobegav i ušav u Lavru, ispriča sve što mu se dogodilo. A iguman i braća, pohvaljujući Boga čuđahu se čudu čudnome, koji učini Bog na njemu, i svi ga dočekivahu, govoreći: „Sruši se zamka, i mi bismo izbavljeni, pomoć naša u ime gospodnje!“¹⁵

A varvari oni, ušavši sa starcem u manastir, ljubazno primljeni i ugošćeni od igumana i braće, uzeše što im je bilo potrebno iz manastira i pustiše zarobljene sa Svetim. Posle, saznavši o svetom mladiću i čiji je sin žalosno se kajahu, tako da su zbog njega i lavranima pretili osvetom. A Sveti, odmoriv se u Lavri, primiv s igumanom utehu duhovno i telesno, i celivav svetu crkvu i pokloniv se grobu svetoga Atanasija, vrati se svojima u svoj manastir.

Napomene

1. Parafraza Psalma (133, 1).
2. Tj. vični da ga provedu po Sv. Gori.
3. Put, od staroslovenskog plьtь — telo.
4. K njemu, tj. Bogu.
5. Tj. kada je Adam sagrešio u raju.
6. Poraboćeni, savladani (snom).
7. Revnovanje, ugledanje, podražavanje.
8. Opšte žitije, zajednički život kaluđera u manastiru.
9. Parafraza odgovarajućeg mesta u Jevanđelju po Mateju. (5, 15).
10. Rizu, haljinu.
11. Citat Knjiga o Jovu (1, 21).
12. Jedan od dvanaestorice Hristovih apostola, koji je kasnije propovedao hrišćanstvo u Indiji, i tu umro mučeničkom smrću.
13. Obajnik, čarobnjak.
14. Psalam (59, 2).
15. Psalam (124, 7—8).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21