Život sv. Save

Poglavlje 10: Sv. Sava, umoljen od brata i ostalih, ostaje u Srbiji i nastanjuje se u Studenici; putuje po narodu i utvrđuje hrišićanstvo. Sa bratom Stefanom podiže manastir Žiču i manje crkve od kamena i drveta. Čudo sa raslabljenim

Sveti sa onima koji su sa njim došli iz Svete Gore pomenu samodršcu (Stefanu) o povratku svom u Svetu Goru. A ovaj, čuv reč tu, kao da mu prođe koplje kroz srce, pa pade k nogama i moljaše Svetoga u ime svoje i blagorodnika, govoreći: „Ne ostavljaj nas u ovaj čas, o oče sveti, i nemoj mi pre vremena tugom uzimati dušu iz mene, i ovde, dakle, umoljen svetim ocem našim Simeonom, prebudi na čelu braće crkve, od njega sazdane, presvete Bogorodice, ne kao da slave tražiš, nego te molim da s njima prebivaš, nego da štogod dobro uzakoniš među njima, i među nama samim, i među svim ljudima otačastva svojega. Jer na to te i posla Bog, kao što ja zamišljam, da nedovršeno od oca prečasnoga našeg ti ispuniš. A ja, sluga tvoj u svem dobrom ka Gospodu, što god hoćeš i što god rečeš, biću dobroposlušan gospodinu mojemu. Jer ako bi mogao Gospodom naći nam pomoći k Hristu, pa lenošću nas odbegneš, imaćeš da daš reč (odgovora) za nas.“

Šta je, dakle, mogla ta milostiva i veoma mudra i vrlo krotka duša, koja nikad nikoga nije htela ožalostiti, i šta bi htela učiniti, videv samodršca brata i sve blagorodnike kako padaju na zemlju pred nogama njegovim, i one prečasne oce koji su s njim došli kako pritiču u pomoć radi ostanka njegova, i kako ridanjima srce rastržu i ne daju mu otići? Poboja se da štogod neočekivano, što ga se lišava, ne preduzme njegov brat, pa, pobeđen milosrđem, odmah se pokori molbi njihovoj, govoreći: „Volja gospodnja s nama vaše prošenje neka ispuni.“ A božanstveni taj muž, koji je i samodržac Stefan blagočastivi, velim, kad ču ovo od Svetoga, sa svima blagorodnicima, ispuniše im se duše radosti božanstvene, i, kao da su našli neko prebogato skrovište, razdeliše korist, nasitivši se sladosti i veselja. I tako Sveti bi postavljen igumanom u velikom manastiru, po imenu Studenici, u crkvi presvete Bogorodice, koju prečasni Simeon, otac njegov, bez njega beše sazidao¹. Jer sin pre oca, pre mnogo vremena, beše došao u Svetu Goru, kao što ispričasmo, gde vršeći isposnički trud, mnogo iscrpljivaše mladićki cvet (snagu).

I tako primiv taj manastir, zapovedi da se zove lavra svetoga Simeona, a onaj koji u njoj upravlja da bude i da se zove arhimandrit, kao što je i sam u Solunu gradu od mitropolita i arhiepiskopa bio postavljen za arhimandrita. A sve ovo premnogo čovekoljubno božje staranje radi nas, promislom svoje premudrosti, na njemu je tako izvodilo. Jer tako mu stvaraše da se od poslednjega na više penje. Jer ne hođaše da se ta velika svetlost prikriva pod odrom u tuđoj zemlji niti pod sudom², nego hođaše je staviti na veliki svetnjak da mnoge osvetli, i toga radi dovede ga takvim uzrokom u svoje otačastvo, i savetova da se pokori molbi bratovljoj. Jer ga mnoga pisma i suze roditeljske ne mogoše preodoleti da ranije dođe i da ih vidi, a da s njima živi, suvišno je i govoriti. Jer imađaše nesalomljivu i neoslabnu želju da se od svojih ukloni, pa, štaviše, beše usrdan da u pustinji ili tuđini kao ubogi i završi život. Ali što bi bi, i dobro bi, jer od Boga bi.

Jer, primiv malu vlast, stvaraše velika dela u njoj, jer ne porobova trpezama, niti se odade mnogome vinu, niti raširi creva kao stoka, niti baci nahranjenu utrobu u meke odre, nego, kad u pustinji življaše, sve većim trudima, postom i noćnim stajanjem umrtvljavaše put, i ne samo inocima bivaše ugled ili zakonodavac, nego se i pre svetiteljstva³ pokazivaše radom apostol. Jer, idući po svoj zemlji svojega otačastva, apostolski propovedaše Jevanđelje, kazivaše razumno svima Trojicu, sve učaše ovaploćenju sina božjega, zapovedaše da svi ispovedaju da je on jednak Ocu i bespočetan i da je uvek s njim, i da je pređe vekova od njega rođen i jednobitan, i naučavaše sve da se Duh Sveti koji izlazi od Oca, koji je jednobitan i jednosaprestolan Ocu i Sinu, slavi i da mu se poklanja; propovedaše krštenje pokajanjem radi otpuštanja grehova, jeresi razoravaše, crkve podizaše na zidanju i na osnovu apostolâ i prorokâ, gde je krajeugaoni kamen sam Isus Hristos⁴. Predavaše o suđenju običajâ (vladanja) ljudi od apostola, i ukrašavaše svoje otačastvo običajem i zakonom hristoimenitih ljudi, u crkvama ustanovljavaše sva predanja po pravilu slavoslovljem i pojanjem, a koja nauči u Svetoj Gori, svima inocima se sam ugledom pokazivaše, jer behu kao preporođeni i blagočašćem i inoštvom, i koji u vlasti bejahu dobivahu i zaprećivanja, zbog uvrede⁵, i svi ubogi bejahu utešavani, poukom njegovom među braćom se ljubav utvrđivaše. Jer i reč njegova sve nasićavaše slašću kao medom. A čudesa i sile ne bivahu daleko od svetih, nego se molitvama ovoga a pomazivanjem mirom onoga duhovi odgonjahu, bolesti se isceljivahu, raslabljeni se podizahu, i mnogo drugo, o čem nije vreme govoriti, tako da se svi koji su videli ovo divljahu i užasavahu, da svi bejahu poslušljivi veri blagočašća i da ga smatrahu ne da je čovek nego prorok koji im je poslan, da se i sam samodržac divljaše i govoraše: „Blagosloven Gospod Bog Izrailjev, jer pohodi i izbavi ljude svoje, i podiže rog spasenja našeg⁶, ovoga svetog gospodina mojeg i brata, u domu oca mojega Simeona, sluge svojega, da dâ razuma spasenja nama, ljudima njegovim, na otpuštanje grehova naših milosrđa radi i milosti Boga našega.“

Dolaskom Svetoga braća se sjediniše u mnogoj ljubavi; velim, samodržac Stefan i veliki knez Vukan, tako da se poukom Svetoga Vukan, knez, sramio i stideo što je prestupio očevu zapoved, i govorio je da je uzrok njegove nepokornosti nagovor i podizanje od vlastele, a ne od njegove volje. Gonjenje i plenjenje prestade, i svi protivnici, videći kako braća žive zajedno u ljubavi, ljubavlju im se pridruživahu. Srpska zemlja je tada bila velikoga prostranstva, vera blagočašća se svuda po njoj rasprostranjavala molitvama svetih otaca naših Simeona i Save. Tada počeše zidati i veliku crkvu gospodnjega vaznesenja u Žiči⁷, zvanu arhiepiskopiju. Druge mnoge crkve, male i velike, sazida Sveti, dokle je bio arhimandrit u Studenici, ne samo kamene nego i drvene, da se na svakom mestu njegove države Bog slavi.

O podizanju raslabljenoga

U neko vreme dođe sa samodršcem da razgleda kako zidaju arhiepiskopiju, jer beše doveo i mnoge radnike zidare i mramornike vešte iz grčke zemlje, i sam, baveći se s njima, učaše ih da sve po volji njegovoj ukrase, kao što se i do danas vidi, uistinu, svim ukrašena. Jednoga dana izišav, nađe čoveka, raslabljena rukama i nogama i svim udovima svojim, donesena radi primanja milostinje i ostavljena na putu da mu Sveti u prolazu da štogod. A ovaj bogoljubac, pojući psalme Davidove, izlažaše van ograde, peške idući sa učenikom svojim, i, videv ga da nikako ne može da se uspravi, ispuni se suzama, plakaše, razmišljajući o trošnosti čovečjoj. I, odmah odbaciv visinu blagorodstva i čast arhimandrita — slično Bogu kao što je moj Hristos, našav ranjenoga zbog grehova od razbojnikâ, odneo ga u gostionicu⁸ — i on unese s učenikom u crkvu raslabljenoga, položiv ga u mantiju, i postavi pred ikonu Hrista koji je vrač dušama i telima. A kad pade noć, sam se udruži s raslabljenim u crkvi, i nikoga ne udostoji da im dođe, sam se truđaše da posluži bolniku. I odmah pripade Bogu, i, kao da se drži nogu njegovih, verom se udostojava, prvo se sam o sebi ispoveda, smernošću privlači milost, prosi moleći da se usliši, prosi bolniku milosti.

Svenoćnim stajanjem i padanjem na zemlju, biv u mnogom trudu, marljivije se moli i natklanja se nad trup raslabljenoga. I kao nekim vračevskim⁹ pomazanjem pomazuje raslabljene mu udove, rastvarajući svojim toplim suzama i molitvama, i, kad ih je dovoljno odaždio¹⁰ i bio umom kao na nebu, i podigao u visinu prečasne svoje ruke, zovući iz dubine duše, prizivaše bezdan milosti, govoreći: „Vladiko, svedržioče, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, sine i reči Boga živoga, koji si od iskoni sa Ocem i Duhom sabespočetan, jednobitan i koji si uvek, besputan, nevidljiv, neopipljiv, bestrastan, posle vremena, milosrđa radi i milosti Boga i Oca, blagoizvole nas radi ovaplotiti se; koji si primio sveta stradanja časnim svojim telom i podneo bolesti da nas oslobodiš od stradanja zbog greha i izbaviš bolesti smrtne; koji si se opodobio da budeš opipan i viđen, a koji se nisi kao Bog od neba odlučio; koji si po zemlji hodio, uveravajući nas čudesima divnim da verujemo tebi, istinitome Bogu, koji si se nas radi očovečio; koji si, videv raslabljenoga kod Ovče banje, iscelio ga i sa odra podigao i zapovedio da uzme odar na uverenje dane mu tobom snage¹¹; koji si udovičina sina, na pogreb nošena, ulazeći u grad Nain, uskrsao sa odra¹²; koji si četvorodnevnoga Lazara¹³ u Vitaniji svesilnom svojom rečju iz čeljusti ada izvadio; ti i sada, mnogomilostivi, preizdašni Gospode, i ovoga ovde preda mnom raslabljenoga oslobodi od bolesti koja ga drži, pošlji Duh tvoj Sveti, i obnovi tvar svoju, saberi raznesene udove njegove, i osveži žile, puti njegove tvojom neiskazanom vlašću i silom nevidljivom. Podigni ga svega cela, slobodna od telesnoga vreda i duševnoga, da i ovi ljudi tvoji novi, verom k tebi, videvši bezbrojno tvoje milosrđe i beskrajnju blagost koja među njima biva, šalju, nama naučeni, slavu Tebi čovekoljupcu, sa Ocem i Svetim Duhom, sad i uvek i u veke vekova.“

I, završiv molitvu, reče raslabljenome: „U ime Gospoda Isusa Hrista, čedo, tebi govorim: ustani i hodi sa svakom snagom!“ O ko da izgovori sile tvoje, Hriste, ili ko će izbrojiti mnoštvo darova tvojih kojima si ljudima darovao vlast da divna dela čine verom u ime tvoje?! Odmah, dakle, sa rečju¹⁴ nedužni, kao da je od mnogo godinâ zdrav, iskoči iz mantije kao sa odra i hođaše. I Bogu, koji ga je podigao zajedno s onim koji ga je digao k njemu, uzašiljaše molitvom slavu, mnogim korisnim rečima Sveti pouči otroka¹⁵, da ne bi nerazumo, niti zaboravnošću, pokrio božju milost koja je na njemu bila, i pouči ga da se otresa onoga što je zlo, „da ti ne bude, reče, gori docniji život od ranijega.“ I umesto nagrade za isceljenje, Sveti ga obdari, pa otpusti svojima.

A kad glas prođe o isceljenju raslabljenoga, svi koji imađahu nedužne donošahu ih i polagahu ih pred nogama Svetoga. A on, na svakoga od njih polažući ruke, molitvom ih isceljivaše, a kada se u manastiru nalažaše, uzimajući nedužne, unošaše ih k svetome grobu prečasnoga svoga oca, i mirom svetim iz svetih njegovih moštiju pomazivaše ih, i, molitvama svetoga Simeona obogaćeni, svi isceljeni i zdravi odlažahu svojim domovima.

I beše sin divan ocem, a otac hvaljen sinom. Takvim se svetlilima svetljaše tada srpska zemlja, takvim se muževima ukrašavaše da i drugi svetodršci¹⁶, slušajući o divnim čudesima koja bivaju od Svetih, moljahu da se pridruže ljubavi samodršca Stefana, niti smeđahu što protivno počinjati protivu države njegove.

Napomene

1. Studenica je bila podignuta oko 1190. godine.
2. Parafraza stiha iz Jevanđelja po Mateju (5, 15).
3. Pre nego što je postao arhiepiskop.
4. Poslanica Efescima (2, 20).
5. Tj. pretio je božjom kaznom predstavnicima vlasti koji su rđavo postupali s narodom.
6. Jevanđelje po Luci (1, 68—69).
7. Stefan Prvovenčani i Sava podigli su Žiču između 121—1216. godine. Kada je postao arhiepiskop, Sava je prešao iz Studenice u Žiču.
8. Aluzija na poznatu jevanđ. priču o milostivom Samarjaninu (Luka, 10, 30—35).
9. Vračevskim, čarobnim.
10. Odaždio, okvasio.
11. Aluzija na slično isceljenje koje je Hristos učinio u banji kod Ovčih vrata u Jerusalimu (Jevanđelje po Jovanu 5, 1—9).
12. Jevanđelje po Luci (7, 12—15).
13. Četvorodnevni Lazar, aluzija na jevanđ. priču (Jovan 11, 1—44) o Lazaru iz Vitanije, koji je četiri dana ležao mrtav u grobu, a posle toga ga Isus, na molbu njegovih sestara, oživeo.
14. Sa rečju, tj. čim je to Sava izrekao.
15. Otrok, rob, čovek iz najniže društvene klase.
16. Svetodržac, vladalac.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21