Život sv. Save

Poglavlje 8: Sv. Sava postaje jeromonah u Sv. Gori, a u Solunu arhimandrit. Rat između sinova Nemanjinih u Srbiji. Stefan, vrativ se na presto, moli sv. Savu da prenese mošti očeve u Srbiju. Sv. Sava to čini. Svečani doček moštiju i sv. Save

A prečasni prota Dometije, koji je nazvan Jerusolimit¹, udostojiv se da ima blagodet božanstvenoga duha, gledaše dušu božanstvenoga Save plodnu vrlinama i viđaše dar proroštva na njemu otkada su od njega bili pozvani na pomen oca njegova, kada mu je on, providev čudesa od Boga koja će biti — izlivanje mira iz svetih moštiju njegovih, rekao: „Kada Bog proslavi slugu svojega, oca mojega, pozvaćete me, doći ću i ja“, pa se divljaše proroštvu i veri i slobodi ovoga muža. I, proričući o obilnoj blagodeti koja će na njemu biti, ovako govoraše: da će biti s mnogim nastavnik za bogozvanje², da će spasti dobro duše zabludelih žazlom vere, i da će rečju prizvati na livadu blagočašća³, i da će biti milostivna uteha svima tužnim. Zbog toga ga preko mere ljubljahu i poštovahu, i kada su u saboru sedeli oci, davahu mu mesto s prvima. I ko ne bi ljubio onoga koga Bog ljubljaše?

Mnogo putâ prota, hoteći se blagosloviti od njega, nuđaše ga da primi čin sveštenstva. A on, kloneći se slave, nazivaše sebe nedostojnim toga. A prota govoraše: „Kad bih ja bio tako nedostojan!“, pa, prizvav mnoge drugove, jedva mogade uveriti ga. Reče proti: „Volja Gospodnja, oče, neka izvrši zapovest tvoju na nama!“

I, kad dođe u svoj manastir Hilandar, pozvan bi u Hilandar tadašnji episkop eriski Nikolaj, koji, služeći svetu službu s mnogim sveštenicima, osveti Svetoga za đakona, a sutradan ga učini jerejem. Potom se uteši⁴ s braćom i s ubogima, i ubogi biše obdareni, i episkop i oni koji su došli s njim obdareni otidoše svojim domovima. A Sveti, kao novoosvećeni, blagosloviv igumana i braću i dav svima mir, opet otide u ćeliju mučanja u Kareji. A kad dođe k proti, kao izvršiv volju njegovu, upravo božju, hoteći se blagosloviti od njega, prota ga presrete i kao sina ljubazno dočeka, i kao od oca se blagoslovi, i, celivajući novoosvećenu ruku njegovu, polagaše je na glavu svoju. I, biv s njim ljubazno zajedno za trpezom i utešiv se rečju, otide u svoju ćeliju, gde provođaše život isposnički.

Zbog manastirskih potrebâ otide otac u grad solunski, i, ušav u svetu crkvu svetoga strastonosca Hristova velikomučenika Dimitrija, ljubazno celiva sveti mirotočivi grob njegov, i, pomazav se svetim mirom njegovim, uđe u svoj manastir u Filokaliji⁵ i življaše, jer i tu beše dao mnogo zlata za podizanje toga manastira, pa ga zato oni koji življahu u njemu smatrahu za ktitora. Potom otide k svetome ocu mitropolit tadašnjemu Kostandiju⁶, i ovaj ga ljubazno primi, jer beše od mnogih slušao o njegovim vrlinama, pa ga željaše videti. A desi se da je u to vreme došao episkop Svete Gore, višepomenuti Nikolaj, i ovaj sve potanka ispriča mitropolitu o blaženom Savi i o ocu njegovu prečasnom Simeonu, kako ga u naše vreme, govoraše, izviranjem mira iz svetih moštiju njegovih Bog proslavi i zadivi. Čuv ovo mitropolit, začudi se i Boga pohvaljivaše, pa, prizivajući češće Svetoga, naslađivaše se ljubavi njegove. I kad dođe naročiti dan svetoga praznika, mitropolit hođaše služiti svetu službu, a sa njim Nikolaj, eriski episkop, i Mihailo, kasandrijski episkop, i Dimitrije, adramerski episkop, i umoliše Svetoga da bude s njima služabnik. A on, pokoriv se zapovesti, bi saslužabnik beskrvne službe i saudeoničar s njima svetih tajni, i tada ga mitropolit i episkopi blagosloviše, i nazvaše ga arhimandritom, i blagosloviše ga da nosi nabedrenicu kada služi svetu liturgiju. I, kad iziđoše iz crkve, biše učesnici i telesne trpeze kao i strašne i svete.

I tako se ljubazno rastade Sveti s mitropolitom, svršiv potrebe manastirske, a staklenicu mira od svetih moštiju prečasnoga oca svoga, koju nošaše, posla ljubaznome bratu svome samodršcu Stefanu, i sve što Bog na Prečasnom učini napisa na hartiji, i sa svetim mirom predade. I tako se opet u Svetu Goru vrati. A kad poslanici dođoše u srpsku zemlju, predadu staklenicu mira s pismom samodršcu Stefanu. A ovaj hristoljubac, ustav s velikom radošću, celivaše ih, klanjajući se i primajući ih. I, kad pismo pročita i kad je razumeo sve šta je bilo božjim darovima zbog prečasnoga Simeona, oca njegova, obuze ga radosni plač zadugo, pa, zahvaliv Bogu s mnogim udivljenjem, pohvaljivaše njegovu darežljivost, i, pri zvav svetitelja svojega i sve blagorodnike koji su tu bili, zapovedi da se poslanica pročita, da svi čuju. I svi, čuvši o blagodeti božjih čudesa, koja su se zbila na prečasnom ocu njegovu, bivahu zadivljeni i Boga pohvaljivahu.

Hteo bih ovde da ispričam mržnju između braće, a ustežem se od stida. Ali nećemo osuditi braću, nego onoga koji je bio uzrok mržnje njihove, onoga koji je u početku, grdošću uznesav se, rekao u sebi: „Postaviću presto moj na oblaku i biću kao Višnji,“⁷ sa čega je sa svima silama koje su s njim odstupile bio svrgnut na zemlju; otac zavisti i mržnje i laži, od iskoni čovekoubica, đavo⁸, koji se, pozavidev počasti prvoga čoveka Adama, mržnjom podigao na nj. Istim visokoumljem i ravnobožnošću, zbog koga i sam ispade (iz raja), smisli i onoga na zlo navodljivi oboriti, koga kao mladoumna prevari zmijinjim savetom, i ženom, i slaga da se nada da će biti Bog, i, bedni, učini da odmah budu izgnani od drveta živoga i raja, a ujedno i od Boga; koji i Kaina⁹ na Avelja podiže, i prvo ubistvo rukom učini, i toga radi se od iskoni nazva čovekoubica; koji učini da i Isav bude neprijatelj Jakovu¹⁰, bratu svome, zbog blagoslova očeva; on i tada beše podigao mržnju među braćom.

I veliki knez Vukan bejaše neprijatelj bratu svojemu samodršcu zbog blagoslova očeva. Jer, odlazeći prečasni Simeon u Svetu Goru, uzev sina svojega Stefana mesto sebe, postavi ga za gospodara i samodršca sve zemlje srpske, utvrdiv molitvama i blagoslovom i rekav: „Onaj koji te blagosilja, blagosloven, a koji te proklinje, proklet, i da ti se poklone sinovi oca tvojega, a ruke tvoje da su na plećima neprijateljâ tvojih, i bratu tvojemu bićeš gospodin.“¹¹

Po odlasku očevu, Vukan, nepokornošću obuzet, i biv rob zavisti, reče u sebi: „Kada se približe dani oca mojega, tada ću se osvetiti.“¹² Po smrti očevoj truđaše se na sve načine, ratujući i ozlobljavajući brata svoga Stefana samodršca, i, primajući mnoge inoplemene narode u pomoć, ustajaše na nj mnogo putâ, hoteći mu uzeti zemlju, ozlobiti pa i ukloniti iz otačastva, podizan savetom zlih¹³. I svima borbama se truđaše više pomenuti veliki knez Vukan, ali, grad neoborljivi — molitvama i na blagoslovu očevu beše osnovan, — samodržac Stefan, govoraše: „Dodirujući ga rasturiše se, i ništa ne mogoše uspeti namišlju svojom.“ Jer mnogo putâ biv posramljen i odbijen i, sa inoplemenicima s njim dav pleća, vraćaše se sa stidom u svoju zemlju, i zbog straha od Stefana zaziđivahu putove za sobom u tesnim mestima. I zbog ovakoga neprijateljstva i gonjenja među braćom srpska je zemlja bila u velikoj nevolji, kao u nekoj teskobi, zapustevši od plenjenja i prolića krvi, propadajući do kraja od gladi zbog neoranja, tako da su se mnogi po tuđim zemljama razišli. Takav plod tada požnjevaše od iskoni sejač zlobe i mrzilac dobra, đavo.

Napisa bogonosnome i blaženom Savi hristoljubivi brat, tada samodržac, Stefan, moleći i govoreći: „O mnogo ljubazni srcu i duši mojoj, gospodine i oče sveti, čuj glas plača mojega, i poslušaj uzdah moj, i ne prezri molbe ove. Učini milost na nama, uzev svete i mirotočive mošti svetoga i prečasnoga oca našeg i sam, smilovav se na nas, donesi nam ih iz tuđe zemlje u svoje otačastvo da se molitvama vašim svetim otačastvo vaše prosveti, i svi mi blagosloveni budemo. Jer otkad otidoste od nas, zemlja se naša oskvrni bezakonjima našim, i bi ubijena krvima, i upadosmo u plen inoplemenikâ, i neprijatelji naši porugaše nam se, i zbog naše mržnje bismo na prekor i porugu onih okolo nas¹⁴. Da bi vašim svetim molitvama i vašim dolaskom svemilostivi Bog bio milosrdan prema nama, i da rasejane naše sabere ujedno, i da nam uništi protivnike!“

Čuv to božji čovek i podražavalac njegova milosrđa, ožalosti se dušom zbog toga i truđaše se po bratu, hoteći tužnu dušu njegovu utešiti verom neginljivom prema Hristu, kao što on reče učenicima: „Što god vi koji verujete prosite, biće vam.“¹⁵ Na ovo se i on nadaše da će mu se sve što prosi od Boga dati, i, kao što je u Svetoj Gori čudotvorstvom i izlivanjem mira učinio divnim prečasnoga oca njegova, smelo se nadaše da će ga tako Gospod i u srpskoj zemlji pred sinovima i narodom njegovim opet proslaviti i udiviti.

I pri viđenju čudnih čudesa, kojima je divan Bog među svetima svojima,¹⁶ uzme sa sobom prečasne muževe iz Svete Gore, koji tada svojim bogoizvrsnim životom sijahu kao sunce. Uzev svete i mirotočive mošti svetoga i prečasnoga oca svoga, putovaše sa ovima u svoje otačastvo, u srpsku zemlju, da, kao što su na istoku u Svetoj Gori bili očevici božjih čudesa, kojima Bog proslavi svojega ugodnika, to istinito objave i zapadnima, i da opet ono što se na zapadu desi, došavši u svoju zemlju, pričaju o tom istočnima, i da se od svih jednoglasno proslavlja Bog, proslavljen u svetim savetima svojim.

Objavi samodršcu bratu o svome dolasku k njemu sa svetim i mir otočivim moštima očevim, rekav da pripremi dostojan doček ovima. A kad to ču dobri, hristoljubivi Stefan, ispuniv se nedomislene radosti, govoraše: „Šta da ti vratim, Gospode, za sve što mi dade?¹⁷ Kako me to postiže da se udostojim ugledati svete i mirotočive mošti svetoga i prečasnoga gospodina i oca mojega od tuđine, od Gore Svete, i sa ovim videti od mnogo godinâ željenog mi, koga u srcu mojem noseći ne viđah, samu dušu moju, velim, gospodina brata mojega, i da se nasitim svete neiskazane ljubavi njegove? Slava tebi za sva dobra, preblagi Gospode, jer ljude od nas odvede, i, anđele od njih stvoriv, opet si nam ih po tvojoj blagosti poslao. Ne znam, Hriste moj, kako da te pohvalim, zemlja sam i pepeo, diveći se tvojoj milosti.“ I odmah uzev svetitelja svojega sa prečasnim črncima, i sa svim saborom crkvenim, i podigav se s mnogim blagorodnicima, dođe do kraja svoje i grčke zemlje i tu časno časni presrete časne i svete sa svetima moštima svoga prečasnoga oca. S kadionicama i prijatnim mirisima ispunjujući vazduh, dočekivahu ih, pevajući psalme i pesme, propisane za pomen prečasnoga oca, sa suzama i radošću i klanjajući se, s ljubavlju ih celivahu, očima i licem ih se doticahu, hoteći se kao osvetiti, i, dižući ih na svojim rukama, nošahu ih. Svetoga i bogonosnog Savu s takvim istim suzama celivahu, ljubazno sve grleći, i one svete muževe koji su iz Svete Gore s kim došli; govorahu da im se ne mogu zahvaliti uzdarjem¹⁸, jer su takvo preblago skrovište doneli u zemlju njihovu. A ovi se opet divljahu mnogoj ljubavi samodršca Stefana i prevelikoj njegovoj smernosti, jer ne šteđaše carske bagrenice. Šta ja govorim o malolepnoj? I samu tu časnu svoju glavu metaše u prašinu zemnu, padajući pred nogama prečasnih, proseći da primi molitve i blagoslove od svih. A ovi po Davidu govorahu: „Rod pravednih će se blagosloviti¹⁹, i od nas budi blagosloven.“ I tako svi, zahvalivši Bogu, primiše utehu i odmor.

Divno beše videti od Boga ljudima, pa mislim i anđelima, prenošenje svetih moštiju ovoga prečasnoga oca našeg i više od drevnoga Izrailja, jer ne beše iz Egipta s robovima i pogrebaocima, s običnom čeljadi, nego ga iz Svete Gore i sveti muževi nošahu, od sina anđela donesen, od sina blagočastivoga samodršca dočekan. I tako, s velikom čašću odsedahu, i podizahu se, i nošahu ga kao drugoga Jakova i novog Izrailja patrijarha oca našeg Simeona, sinovi i sinovi sinova sa sveštenicima i sa svima blagorodnicima, i dopratiše ga do spremljena mu groba, i u manastiru, u crkvi presvete Bogorodice, koju beše sam Prečasni sazidao, u mestu po imenu Studenica, sa psalmima i pesmama položiše časno časne i svete mošti njegove u grob od mramora, časniji od zlata. I odslužiše svetu i božanstvenu službu za pokoj njegov, i otpraznovaše s velikim tržanstvom pomen njegov, i sve uboge, kojih je mnogo došlo, samodržac nasiti dovoljno ljubavlju i obdari milostivno, i tako svi svojim domovima otidu. A Sveti s prečasnima koji su s njim došli iz Svete Gore osta u crkvi svete Bogorodice, u kojoj su bile položene svete mošti prečasnoga oca njegova, očekujući vreme, dan pomena smrti njegove, i, otpraznovavši ovaj, vrate se u Svetu Goru u svoj manastir²⁰.

Napomene

1. Jerusalimljanin, onaj koji je posetio Hristov grob u Jerusalimu.
2. Bogozvanje, prizivanje Bogu.
3. Blagočašće, prava vera.
4. Uteši, počasti
5. Manastir Filokal su posle osnivanja Latinskog carstva držali katolički templeri, i čudno je da je Sava živeo u manastiru kojim su vladali katolici (v. o tome više: Mihailo Dinić, Domentijan i Teodosije, Prilozi za književnost, 25, 1—2, st. 7).
6. To je u stvari poznati Konstantin Mesopotamit, koji je u dva maha bio arhiepiskop Soluna: prvi put oko 1198—1199, kada je zbačen, pobegao je na zapad, pridružio se krstašima, oko 1203. postao opet solunski arhiepiskop.
7. Proroka Isaija (14, 14).
8. Jevanđelje po Jovanu (8, 44).
9. Po Bibliji, Kain, prvi sin Adama i Eve, ubio je iz zavisti svoga brata Avelja.
10. Po biblijskoj legendi, Jakov je, kopisteći očevo slepilo, uspeo da lukavstvom dobije od svoga oca prvenstvo nad starijim bratom Isavom.
11. Prva knjiga Mojsijeva (27, 29 i 49, 8).
12. Tj. kada otac umre. Prva knjiga Mojsijeva (27, 41).
13. Vukan je zaista posle Nemanjine smrti zbacio Stefana i zavladao čitavom Srbijom (1202), ali je Stefan pomoću Bugara uspeo da povrati presto (1203), a zatim se, posredstvom Savinim, izmirio sa bratom.
14. Parafraza Psalam.
15. Jevanđelje po Mateju (21, 22).
16. Psalam (68, 35).
17. Psalam (116, 12).
18. Tj. ne mogu mu se odužiti.
19. Psalam (112, 2).
20. Sava se nije vratio u Sv. Goru, već samo njegovi pratioci.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21