Život sv. Save

Poglavlje 17: Sv. Sava, po povratku iz Sv. Gore, putuje po narodu, koji poučava kako treba da živi. Zavada između braće Radoslava i Vladislava. Sv. Sava prvoga kaluđeri, a drugog venčava za kralja. Postavivši Arsenija za arhiepiskopa, po drugi put ide na poklonjenje svetim mestima. Bog spasava sv. Savu i učenike mu od razbojnikâ i bure na moru. Pokloniv se ponovo svetim mestima, sv. Sava putuje u Aleksandriju i Vavilon. Potom ide opet u Egipat i na Sinajsku goru, pa preko Jermenske i Sirije dolazi morem u Carigrad. Na moru je bolestan, ali se isceljuje ribom koju mu Bog šalje

Dođe Sveti u lavru svete Bogorodice Studeničke. Pokloni se u crkvi božjoj, i ljubazno i sa suzama celiva časni grob prečasnog svog oca Simeona, u kom leže svete mošti njegove izdajući miro, pomaza svetim mirom njegovim svoja čula, pa mišljaše da se vrlo obogatio. Odmoriv se dovoljno vremena u manastiru, nastavljaše igumana i braću na bolje inočke podvige, i sve koji mu dolažahu poučavaše korisnim i duhovnim rečima, a i reč njegova beše začinjena sladošću kao solju, po apostolu¹. Pozvav episkope i igumana i sve crkvene i časne svećene muževe, odsluži s njima svetu i božanstvenu službu o pomenu brata svoga, Prvovenčanog kralja Stefana.

Otkri grob u koji beše položen, i nađe svete mošti njegove cele i nepovređene, i svi se veseljahu zbog prijatna mirisa, nimalo se ne podajući žalosti. I, pohvaliv veoma zbog toga Boga, obradova se. Sa svakom dostojnom čašću podiže ih iz Studenice, i položi ih u božjoj velikoj crkvi, od Stefana sazidanoj, u arhiepiskopiji zvanoj Žiči, sa pesmama i svakom čašću. I opet odsluži svetu i božanstvenu službu o prenosu svetih moštiju njegovih, i, pošto o uspomeni njegovoj obdari nište i sve dovoljno ugosti u arhiepiskopiji, svakoga otpusti da ide u svoj kraj. Dolažahu mnogi da vide Svetoga, pa svi, naučeni i blagoslovljeni njime, veselo se vraćahu u svoj kraj.

Potom i sam proputova po zemlji naroda svoga, sve utvrđivaše učenjem u veri, u svima manastirima predavaše ustave i običaje inočkoga života da ih se drže, kako je video u Svetoj Gori i u Palestini i u Aziji. Velmožama i svima bogatašima sadašnjega veka apostolski zaprećivaše da ne mudruju visoko, niti se uzdaju u bogatstvo koje iščezava, nego u Boga koji ga daje, da se bogate više dobrim delima, i da budu podatljivi prema svima, da se ni nad kim ne uznose, ili da se ko muči, nego da pomišljaju da je nad svima Bog i da je nepristupna visina pravoga carstva². Govoraše im da budu tihi prema svima, i da se vlada čovekoljubivo kao jednakim čoveku i milostivno poslušnim. „Jer vi ste, reče, od istoga zemnoga praha od kojega je i on, i vi tražite od gospodara svih, Boga, isto čovekoljublje, kao što i oni od vas.“ Vojnike učaše da se klone uvrede i nepravednoga grabljenja: uveravaše ih da se zadovolje obrocima, svojim suprugama i carskim davanjem. Sve ljude utvrđivaše u veri i ljubavi prema Bogu i bližnjemu, i moljaše ih da ne vraćaju zlo za zlo, nego da lome hleb svoj onima koji gladuju, da uvode u dom nište bez krova, da pokrivaju nagotu³, i da ne preziru svoje po krvi; svemu dobro nastavljaše po pisanom.

Jer, govoraše, ovo su duhovna dela da se bude hrišćanin i ovim se plodonosom Bog veseli više od svake žrtve. Sa suzama moljaše svakoga da se bêgom klone bluda i preljube, čovekološtva i skotološtva i svakoga bluda. Privodeći sve pokajanju ispovedanjem, govoraše: „Obličite ovde sami sada grehove naše, da se ne bi o sudu koji grede, stavši kao gorki klevetnici prema licu našem, osilili protivu nas. Reci ti, reče, najpre grehove svoje da se opravdaš. Dakle, lečenje od velikih mukâ je ispovedanje grehova i klonjenje od ovih. Jer, ispovediću, reče, na me bezakonje moje Gospodu, i on je već otpustio nečasnost srca mojega⁴, i izobličavani ranama, uspevaće nabolje.“

Poučavaše da miluju i hrane sirote i udovice i nište, da napadnute izbavljaju i oslobođavaju iskupom iz ropstva. I veoma mnogo govoraše o tom. Učaše one koji su u braku da žive celomudreno, a koji su u neženstvu — čisto. I svima, dakle, koji upravljahu, svetiteljima i velmožama, inocima, starim i mladim, svima zakon bejahu vrline. Takvim se bogosvetlim svetilnikom tada srpska zemlja prosvećivaše, imajući takvog predstavnika kod Boga, i blage duše radovaše se u miru molitvama njegovim.

A neprijatelj ljudima, koji od početka mrzi na dobro, đavo, naoružav nepokornošću podiže mlađega brata Vladislava protivu starijeg, velim, protivu blagočastivog Radoslava kralja. Jer blagočastivi kralj bejaše najpre u svem za pohvalu i izvrstan, ali se posle pokori ženi, od koje i postrada umom. A vlastela, uznegodovavši zbog maloumlja njegova, odstupiše od njega i priđoše mlađemu bratu njegovu Vladislavu. I nastade među braćom mržnja i gonjenje zbog gorke slave kraljevstva, i Sveti ih mnogo moljaše i zaprećivaše da se smire, pa, ne mogući ih nikako umiriti, reče: „Ako je ono što radite od Boga, neka bude volja božja!“

I uskoro kralj Radoslav bi izgnan i odbeže u grad Drač. Zbog lepote žene njegove zaviđahu mu, i posle malo dana bi lišen te zlonaravne i lukave žene, jer beše druga Dalida, kao prva Sampsonu⁵. I ova se nađe grešna svome krasnom gospodaru, jer po volji njenoj Frug veliki⁶, koji vladaše gradom, ote je od njega, i na njega se okomi da ga potpuno ubije. Pomenuti Radoslav, pobegav od smrtonosnog mača, izagnan iz kraljevstva i lišen žene, bivši odasvud u nedoumici, uskoro dobegne svetome arhiepiskopu kao svojemu ocu. S radosnom dušom primi ga Sveti, i, pošto ga dovoljno slatkim rečima uteši zbog nevolje mu od brata i lukave žene, hoteći zaustaviti bratovlje neprijateljstvo protivu njega, ukrasi ga anđeoskim i inočkim likom, nazvav ga Jovan monah mesto Radoslav. U bezlobnosti i prostoti požive bogougodno, i pohvaljivaše Boga zbog ovoga nemetežnog i ne mnogo brižnog inočkog života, govoreći: „Blagoslovena voj ska nebeskoga cara, kojom se oslobodih zemaljske vojske i zavisti, mržnje i smrti.“

A sveti arhiepiskop venča kraljevstvom i molitvama svoga sinovca, pomenutoga Vladislava, iako je vlast nezakonito i razbojnički ugrabio, rasudiv da je to volja božja, i dovede mu za nevestu kćer cara zagorskoga, po imenu Asana⁷, i oboje blagoslovom utvrdi. Tada i Vladislav kralj, uzev blagoslov od svetoga arhiepiskopa, poče zidati manastir u mestu zvanom Mileševa, u ime vaznesenja Gospoda našega i Boga Isu-Hrista. Blagočastivi kralj Vladislav bio je u svem o svetim crkvama dobro poslušan svetome arhiepiskopu, i više od drugih, i mirno je sa njima i u ljubavi proživeo, koliko je Gospod hteo, i sve što je tada Sveti radio, pošto se radilo Gospoda radi, napredovaše. I kad vide zemlju svoga otačastva kako sija, i ukrašenu kraljem i arhiepiskopom, i episkopima i igumanima, sveštenim i inocima, ipatima i vojvodama, božanstvenim i sabornim velikim crkvama, svetim i časnim manastirima, i svima dobrim zakonima, ustavima slavnih i hristoimenitih ljudi, veoma pohvali Boga radi toga, jer ne behu uzalud ni bez uma mnogi njegovi trudi o njoj, nego se bogougodno ostvariše, i primi ih kao od apostola, više od svakoga prinošenja, onaj koji jedini zna srdačne želje.

A Sveti, kao što mnogo putâ rekosmo, kloneći se ljudske slave, namisli da ostavi vlast prvosvetiteljstva, i, ako bude volja božja, da izvrši želju svoju, te da u tuđim stranama, reče, i završi život svoj, i kaže nasamo Vladislavu kralju svoju namisao. Kralj i blagorodnici njegovi, hoteći ga odvratiti od te namere, mnogo ga moliše, padajući na zemlju, i nikako ga ne mogoše zadržati da Sveti ne putuje do Sinajske svete gore, pa da im se, ako Bogu bude volja, opet vrati i da se, van vlasti, usami u mučanju⁸. I tim se od njih oslobodi. Pozva sve svoje episkope, pa, učeći ih mnogo o uredbama crkvenim i o zakonskim pravilima, govoraše: „Vi znate kako s vama bih, vršeći službu svoju, kako ništa korisno ne propustih da vam ne kažem, da vas naučim da sami vi najpre sačuvate što se tiče pokajanja k Bogu i o veri ka Gospodu našemu Isusu Hristu, i da naučite ljude koji su pod vama. I sad opet molim svakoga od vas mojih da sve, koliko vam predadoh o Bogu, i sve što od mene čuste i videste i primiste i razumeste, čim se izučiste, svi sačuvate tvrdo i neporušno, da, sami, koristivši se, druge naučite, apostolski vam dakle, na današnji dan zasvedočavam da sam ja čist od krvi sviju. Jer ne propustih kazati vam saveta božjeg. Pazite, dakle, na sebe i na sve stado u koje vas Duh sveti postavi episkopima da pasete crkvu Gospoda Boga, koju stvori svojom krvlju⁹.“ Tako zapovedi i svima igumanima da se po ustavu zakonskom staraju o manastirima.

Dozva u veliku arhiepiskopiju, u zvanu Žiču, blagočastivog Vladislava kralja i njegove velike blagorodnike, i zapovedi im da se mnogo staraju o svetim crkvama, i izabra jednoga od učenika svojih, Arsenija jeromonaha, za koga ispitnije znađaše da je ukrašen bezlobnošću i pravdom više od drugih, muža predostojna u svem, koji se uvek boji Boga i brižljivo čuva njegove zapovedi. Ovoga Sveti osveti, vršeći svetu i božanstvenu službu sa svima episkopima. Dade mu svu vlast koju je primio od Duha svetoga, da vezuje i razrešuje krivice ljudskih sagrešenjâ, i, posadiv ga mesto sebe za arhiepiskopa na svoj Bogom mu darovani presto, utvrdi ga.

Pošto Sveti dovoljno ugosti u arhiepiskopiji samodršca i velikaše njegove, novoga arhiepiskopa i episkope i sve koji su došli, izmoli od svih molitvama otpust, a on opet, dav svima blagoslov i poslednji celiv Gospoda radi, spremaše se na put u tuđinu. Uzev veliko mnoštvo zlata od kralja Vladislava i od arhiepiskopije, ponese ga sobom radi razdavanja u svetim mestima. Dođe opet u Dioklitiju na zapadno more¹⁰, i, gle, nađe kao Bogom spremljenu lađu koja vozi u grad Akr¹¹, pa, ukrcav se u nju, Bogom štićen, putovaše.

Mnogi čuše o putu Svetoga u Jerusalim, pa, znajući da nosi mnogo bogatstvo sa sobom, krvnici, zvani gusari, usedoše u brze galije, i, zasedajući po lukama morskim, vrebahu ga, želeći napakostiti mu. Ali veliki u milosti i neizmenjivi u blagosti Bog, koji poznaje i čuva one koji ga uvek ljube, i kao što je svojim učenicima viknuo: „Ja sam s vama, i niko protivu vas“¹², i ovome bi pomoćnik i zaštitnik za spasenje od ovih ubica. Jer gustom maglom zavi luke morske u kojima bejahu zasede protivu Svetoga i provede ga nevidljiva i nepovređena od njih. A kada se pomenuta magla diže s očiju onih bezumnikâ, odmah ugledaše lađu Svetoga u pristaništu grada zvanog Brendič¹³, i, prevarivši se u nadi, od gneva sami se u sebi rastrzahu, jer im se razbiše saveti, kojima se poučiše na zlo. Dođoše u grad Svetome, govoreći da su prijatelji, i, poklonivši se, ispričaše šta im se desilo. „Koliko se namučismo u valima morskim, vrebajući tebe, govorahu. Razumesmo da si, uistinu, Bogu ugodan, jer nam ne dade da te nimalo ožalostimo. Sad, dakle, dođosmo preda te da se blagoslovimo. Moli za nas bogougodno da se bez pakosti vratimo u svoju zemlju.“

A Sveti, čuv ovo od razbojnikâ, osećajnim ustima i mislenom blagom zahvalnošću u srcu pohvaljivaše Hrista Boga koji se o njemu stara. A razbojnike one zbog ispovedanja njihove zlobe i što mu se umilostiviše, ugosti mnogo ljubazno i dovoljno, i, rasudiv čovekoljubno i ne sećajući se zlobe u njihovu trudu na moru koji su podneli zbog njega, pokori se zapovedi: „Ljubite i neprijatelje vaše“, i dade im s blagoslovom od zlata koje nošaše. A oni, zadivivši se milosrđu Svetoga i poklonivši mu se, otidoše u svoju zemlju.

Pošto dovoljno vremena provede u pomenutom gradu, opet putovaše lađom u Jerusalim. Pošto su mnogo brodili, imajući od Boga pogodno vreme, jednoga dana, kad plovljahu pučinom, najednom se podiže bura s neba i protivni vetar, nastade sumrak i veliki metež na moru. Vali se okolo podizahu da prelivahu lađu, i saviše se jedrila koja se ad sile vetra zamalo ne slomiše. Krmar je zbog jačine vetrova upotrebio svu veštinu upravljanja, i što veštije učiniti nije mogao smisliti, a lađarima koji izgubiše nadu na život, ruke sasvim klonuše, i svi u nevolji umirahu od straha, jer sva nada da će se spasti, propade.

I niko ne pomisli da je takva beda, bliska smrti, naišla na Svetoga slučajno i bez božje ljubavi, jer i ovim napastima, kako ja mislim, Bog ga iskušavaše i više prisvajaše svojoj ljubavi, hoteći ga udiviti. I svi u lađi, plačući i očekujući smrt od davljenja, dođoše Svetome s rečima: „Vidi, oče, kako propadamo, a uzdamo se da ćemo tobom smrt izbeći.“ A Sveti im reče: „Čeda, molite se sa mnom Bogu, čije smo sazdanje. Jer ja sam čovek grešan, i mene radi, kako ja mislim, bi ovo zlo na vama.“ A oni još više vapijahu: „Pomiluj, oče, očajnike za život“, i, pavši mu k nogama, moljahu ga da prime pomoći od Boga molitvama njegovim. A Sveti ne prestajaše sa suzama, i moljaše se mučanjem, kao Mojsije u staro vreme o narodu, umnim rečima u srcu, za sebe i one s njim u lađi.

Ali Bog čudesâ i beznadnim nada, kao što nekada Mojsiju reče: „Što mi vapiješ? Pruži na more ruku svoju!“¹⁴ i ovome je, pomišljam, tako razumno rekao i odmah se Sveti podiže i zapovedi učenicima svojim da ga drže, jer ne mogaše od siline vetrova stajati u lađi nedržan. Zapovedi svima da odbace strah i da prizivaju „Gospodi, pomiluj!“, i sam, podigav prečasne svoje ruke, moljaše se govoreći: „Kao što si nekada spasao učenike svoje u lađi koji su se borili s valima, zapretiv moru i vetrovima, tako isto spasi i nas koji se davimo od njih, nastavniče, jer ginemo. Jer i mi smo ljudi tvoji, po Hristu nazvani; Boga sem tebe ne poznasmo. Ne prezri delo ruku svojih, čovekoljupče. Tvoja sam tvar, pomiluj nas! Nećeš, grehova mojih radi, potopiti i one koji su sa mnom, da grob jedan, dubina morska, primi sve nas danas, progutavši nas. Kao što si pre učenike, usliši i nas sada, koji smo u bedi i smrti. Jer ti si bio isti tada, i sada si ti isti. Sve je tebi mogućno, ništa ti nije nemogućno. Jer po tvojoj zapovesti sve ono čime se upravlja drži se, i stoji, i po tvojoj volji se menja i opet sastavlja u svoj čin. Zapovedi sada vetrovima da idu u svoja skrovišta i vodama morskim da se utišaju.“

S verom i velikom slobodom k Bogu, praveći znak krsta na protivne vetrove i na vale morske koji se veoma podizahu, pružaše ruke i zaprećivaše im govoreći: „U ime Gospoda Boga našeg Isusa Hrista, koji je od nejestastva sve u jestastvo¹⁵ i od nebića sve u biće priveo, i vetrovi i more, utišavši se, stanite!“ I odmah imenom Gospoda Isusa Hrista i ustima njegovim vetrovi i more legoše, i vali se u sebe srušiše, i sunce presvetlo obasja, i bi velika tišina. Svi u lađi, videvši kako su se rečju Svetoga more i vetrovi ubrzo ukrotili, užasnuše se čudom, pa slavljahu Boga, koji je dao takvu vlast ljudima, i, pavši k nogama Svetome, pokloniše se, nazivajući ga božjim čovekom i ugodnikom njegovim, što su molitvama njegovim izbegli od morske pučine, od groba vode slane, i govorahu da su Bogom dobili život njega radi. A Sveti, zahvaljujući Bogu mnogim suzama zbog božjih darova, govoraše im: „Vas radi, čeda, tako i ubrzo Bog zadivi milost svoju na nama. Jer vaša vera prema meni grešnom i moje molitve Bogu pomogoše da se dobije ono što se prosilo. Dakle, svi zajedno pohvalimo Boga i nezaboravnošću darova njegovih koji su bili sada na nama, upravimo u napredak naš život ugodno njemu.“ I tako svima zapovedi da uzmu brašno¹⁶, i da se okrepe.

I, dobivši ugodno vreme, Bogom štićeni, dođoše u grad Akr, gde lađa imađaše da istovari tovar. Uziđe Sveti u grad, u crkvu Svetoga Đorđa, u metohiju lavre Svetoga Save, koju beše Sveti o prvom dolasku iskupio, od Latinâ porobljenu, i povratio lavri. I tu se odmori; a brodari oni, doplovivši sa Svetim, ispričaše starešinama grada sve što im se desilo i o čudesima Svetoga na moru, i svi, pokoreni zadivljenošću, dođoše Svetome, i, klanjajući se, moljahu da prime od njega molitve. Svakim ga počastima i gošćenjem odlikovaše kao, uistinu, božjega čoveka, i, pošto se Sveti odmori kod njih i ukrca u drugu lađu, snabdeše ga dovoljno svima potrebama za put, i tako s ljubavlju ispratiše.

Dođe Sveti u veliku Kesariju¹⁷ i pokloni se na mestu gde Gospod naš Isus Hristos, smilosrdovav se na narod, i čudo čineći s pet hlebova, po jevanđeljskom kazivanju, nasiti pet hiljadâ ljudi, osem ženâ i dece. Odatle otide na Jop¹⁸, i tako po drugi put dođe u božji željeni sveti grad Jerusalim. Uđe u svoj manastir, u dom Jovana Bogoslova, koji, prvi put došav, iskupi od Saracinâ za svoje ime. I tako, s braćom i igumanom lavre Svetoga Save, uđe u crkvu presvetoga Hristova Vaskrsenja da se pomoli, i, klanjajući se, s toplim suzama celiva životvorni i presveti grob Hrista Boga našeg, i svetu Golgotu¹⁹, i sva sveta mesta na kojima voljna stradanja pretrpe Gospod naš Isus Hristos, pa, ispuniv se mnoge radosti, pohvaljivaše Boga. A časni patrijarh jerusalimski, Atanasije, od prvoga dolaska poznati Svetome, čuv o dolasku njegovu, brzo poteče u crkvu, Hristovu grobu, da ga vidi, pa, ljubazno se celivavši radi Gospoda, časni oci pohvaljivahu Boga. Patrijarh uze Svetoga u svoj dom, i pitaše ga kako je na putu proveo i kako ga opet dovede Bog, o svem. Zajedno biše za trpezom i ugosti Svetoga s mnogom radošću, pa ga otpusti Svetome Bogoslovu, gde će nastavati. Svi ništi²⁰, čuvši o dolasku Svetoga, žurno mu dolažahu kao njemu obični, kao svojemu ocu. A on, neštedan i sejač blagoslova, milošću prema njima bejaše tihi davalac, i ne samo prema ništima nego i u svima svetim mestima, i u lavri Svetoga Save, i u ostalim manastirima; kao i o prvom dolasku, i opet došav, takođe milošću Boga radi, više u njima učini.

Uze blagoslov od svetoga patrijarha i one koji će ga pratiti do Aleksandrije, i, Bogom čuvani, dođoše u aleksandrijski grad, i biše u velikoj crkvi Svetoga apostola i jevanđelista Marka. S mnogim suzama kao uvek od Boga darovanim pokloni se Sveti, njima se potvrđivaše toplota srca i ljubav duše njegove ka Gospodu, radi koga naročito usrdno preduzimaše mnoge trude, pa ne šteđaše se i veće preduzeti. Sveti beše časno dočekan od svetoga patrijarha aleksandrijskog, jer beše čuo od Jerusalima da se govori kako mu dolazi arhiepiskop od Dalmacije i Dioklitije. Ljubazno se celivaše Gospoda radi, i tako se Sveti otpusti u dom gde će se odmoriti. Sutradan veliki patrijarh pozva Svetoga, i pitaše ga otkuda je i o putu njegovu. A Sveti opet pričaše patrijarhu istinito o sebi. Čuv patrijarh kako je Sveti sin samodržavnog oca, kako je živeo iz mladosti u Svetoj Gori atonskoj, i kako je u Konstantinovu gradu postavljen za arhiepiskopa svome otačastvu, i kako je opet visoki presto svojom voljom ostavio, i kako radi poklonjenja u svetim mestima i Hrista radi ide po tuđini, divljaše se, razmišljajući o trudovima njegovim zbog dugoga puta, pa ga primi u dušu svoju, i veoma ga zavole. Mnogo dana patrijarh pozivaše Svetoga, zajedno su za trpezom bivali, naslađivaše se ljubavi njegove, a Sveti, pitajući, nauči se od patrijarha mnogim duhovnim sudovima u razmišljanju, i pitanjima i besedama mnogo se koristiše i jedan i drugi. Obdarivši jedan drugog različnim i izvrsnim počastima, ljubazno se rastadoše časni i sveti oci.

Sveti htede da obiđe svete koji žive u pustinjama oko Aleksandrije u mučanju i postu. Želeći da vidi ove naročito, potrudi se, smatrajući da će što više od njih kao starih videti i čuti. Jer govore da je sve bolje kod starih nego kod novih. Patrijarh, ispunjujući mu molbu, dade mu za to vične ljude koji znaju pustinje, da ga prate. Sveti se pokloni u crkvi Svetih mučenikâ i čudotvoraca Kira i Jovana, i crkvi Svetoga i velikog i divnog mučenika Mine, i nište obdari, i tako iziđe iz grada aleksandrijskog. Dođe svetim i pustinjskim ocima u Mareoti²¹. Ovi mučenički življahu kraj Livije²² u mučanju anđeoskom i molitvama i postu. Sa svima se pitaše o duhovnim poslovima, i mnogo koristi zadobi od njih, kao što i očekivaše, i, pošto sve dovoljno milostivno obdari, obogaćen od njih blagoslovom i molitvama, iđaše na put svoj, radujući se.

Dođe u Tivaidu²³, potom u Skit²⁴ i Crnu Goru²⁵ i u ostala sveta mesta, gde nađe izvrsne i bogobojažljive i prečasne muževe, koji sijahu svojim vrlim delima kao sunce, od kojih rečju i životom mnogu korist zadobi, i diveći se trpljenju njihovu u teskobi, rastaše u duši. Obdariv bogato sve od bogatstva koje nošaše, primi od njih molitvu i blagoslov, pa, kao da je mnogu korist dobio, pohvaljivaše Boga, radujući se što dostiže videti takve svete s kojima se udostoji i govoriti i blagosloviti se od njih.

Potom se Sveti vrati u sveti grad Jerusalim, i, pošto se odmori u mnogoj ljubavi s časnim Atanasijem patrijarhom, htede otići i u veliki Vavilon²⁶ i u Egipat, a iz Egipta, govoraše, ako bude božja volja da ade u Sinajsku Goru. Prošav pored Jerihona²⁷ i prešav pustinje jordanske, dođe u Kalamoniju²⁸, i tu se odmori u manastiru presvete Bogorodice, gde se odmorila i sama presveta deva Bogorodica sa zaručnikom Josifom, kada su sa Isusom bežali od Iroda u Egipat. Od Kalamonije Sveti dođe u grad zvani Korak²⁹.

Odavde opet, posle mnogo danâ i mučnog putovanja, Bogom pomagan, stiže u veliki Vavilon. Posla glas preko učenikâ svojih sultanu koji tada vladaše Vavilonom, da zapovedi da mu se da dom gde će stanovati. A sultan, iako protivan veri Hristovoj, kao da ga bojazan obuze, i kao pokoran svačim se umili, pa zapovedi da se spremi presvetao dom gde će Sveti stanovati. A Sveti došav, pokloni se u crkvi triju mladićâ Ananije, Azarije, Misaila³⁰. Ljubazno bi primljen od hrišćanskog mitropolita, pa s njim zajedno dođe sultanu. A sultan primi sa svakom počašću Svetoga, i raspitivaše ga o putu njegovu, i divljaše se trudu njegovu Boga radi. I tako ga otpusti da se odmori u spremljenom domu. Zapovedi sultan da mu se daje sve što je potrebno od njegova doma, i zapretiv reče da ni u čem ne oskudeva čovek božji.

Pošto se Sveti dovoljno odmori, javi sultanu o svom putu u Egipat. A sultan mu dade provodnike, i zapovedi da ga sa svakom pažnjom predadu egipatskom sultanu³¹. I taj sultan, čuv o dolasku Svetoga, Bogom učen, takođe ga primi sa svakom počašću, i zapovedi da se odmori u mitropoliji. A Sveti, ušav u mitropoliju, pokloni se u crkvi presvete Bogorodice, gde življaše sama Bogorocica sa Isusom i zaručnikom Josifom, kada je od Iroda u Egipat dobegla, dok se ne vratiše u Galileju, u grad svoj Nazaret. Zadivi se Sveti bezbrojnome božjem čovekoljublju, jer beše tu u Egiptu čudotvorna ikona presvete Bogorodice, kako drži u rukama Hrista Isusa. Tu je ikonu preobrazio Bog po neiskazanim svojim sudbama u crni lik egipatski, jer je, mislim, hteo uzeti ovo crnilo na ikoni zbog ocrneloga Adama u adu, hoteći obući u presvetli lik i podići palu svoju ikonu, i, pretvoriv je u prvu svoju krasotu, i ukrasiv je, postaviti je na presto slave svoje³².

I tu, dakle, s mitropolitom odmaraše se u mnogoj ljubavi, a sultan zapovedi da se, dokle se onde bavi, zadovoljava svima potrebama iz njegova doma, da se i mitropolit divio mnogoj počasti sultanovoj koju je učinio Svetome, koju nikada nikome od hrišćanâ nije se pokazao da je učinio. Sveti htede da dođe i u pustinjska stanovanja svetoga oca Andonija Velikoga³³ i svetoga Arsenija Velikoga³⁴, i, isprosiv u mitropolita inoka koji će ga provoditi, dođe u ta mesta, i obilažaše ih s toplom ljubavlju koju imađaše prema svetima, i pustinjske njihove stanove s mnogim suzama celivaše, i koliko ih nađe u njima da trpe Boga radi, s ljubavlju ih darivaše, i, uzev od njih molitvu i blagoslov, vrati se u Egipat. Javi egipatskom sultanu o svom putu u svetu Sinajsku Goru³⁵. A sultan pripremi one koji će ga provoditi do Sinajske Gore, i snabde ga svima potrebama za put, jer ga veoma zavole, jer beše i razumeo da je sin samodržavnoga oca i da je arhiepiskop sa zapada, pa mu dade na čast i varsamojeleja³⁶ i veliki trupac odabrana ksilaloga³⁷ i prijatna mirisa aromatâ indijskih, sahara³⁸ i finika³⁹, koliko mu je trebalo da uzme. A velmože, koji su i arimade⁴⁰, videći veliku ljubav sultanovu prema Svetome, hitaju, jedni rukama njegovim, drugi mantiji njegovoj, da ih se dotaknu govoreći: „Tako ljubazan hrišćanin pre ovoga nije nam došao, nego nam je, po istini, čovek božji, kao što i slušasmo.“ I tako ga s velikom ljubavlju provodiše. A sve ovo bivaše po nastavi Gospoda Boga mojega Isusa Hrista, koji je zapovedio da ne samo ljudi nego i zverovi i ptice služe ljudima njegovim i da im počasti čine, i obično je da vrline udivljuju ne samo blagočastive nego i protivnike velim i poganike.

Dođe Sveti u svetu Goru Sinajsku i uđe u manastir u crkvu presvete Bogorodice i pokloni se na mestu svetom, gde kupina, ognjem goreći, ne sagorevaše, nego se i neopaljena javila Mojseju, gde i sam Gospod iz kupine, koja je ognjem gorela, reče Mojseju, govoreći: „Ja sam Bog Avramov i Bog Isakov i Bog Jakovljev, izuj obuću s nogu tvojih, jer mesto na kom stojiš, sveta je zemlja.“⁴¹ Zbog toga, dakle, i jerej bosonog vrši svetu službu na svetom mestu tom. Bi ljubazno primljen od episkopa, koji je na mestu igumana, i od sve braće. I tako, pošto se u manastiru odmori, uspe se na sveti vrh da se pokloni, gde je Gospod mnogo putâ slazio i, govoreći s Mojsejem, davao zakon Izrailju, ljudima svojim. I, bivši u crkvi svetoga proroka Ilije, klanjajući se, s mnogim suzama celivaše mesto o kom reče Gospod Mojseju: „Evo mesto kod mene, i staćeš kod kamena, i pokriću te rukom mojom, skinuću ruku moju, i tada ćeš videti moj posledak. A lice moje neće ti se javiti, jer ne može čovek, viden lica mojega, biti živ.“⁴² Na tom kamenu, dakle, i sad se poznaje polaganje državne⁴³ desnice gospodnje.

S mnogim uzbuđenjem pohvaljivaše Boga što ga je udostojio uzići na taj željeni i sveti vrh, i pokloniti se, i videti na njemu takva strašna, divna i sveta božja dela. I, ispunjen veselja duhovnoga što se mnogo obogatio, radosno siđe u manastir. Svu svetu četrdesetnicu⁴⁴ u manastiru provede s braćom u postu, i svake subote penjaše se na sveti vrh, i ispunjavaše u nedelju svenoćno tamošnje stajanje u pesmama i molitvama. I svršiv svetu i božanstvenu službu, opet dolažaše u manastir k braći na boravljenje, zavolev veoma njihov dobar život Boga radi, i, dav mnogo zlata u manastir, upisa sebe i svoje roditelje i prvoga kralja, brata svojega Stefana, u pomen manastiru s braćom.

I tako, episkopom i svom braćom ljubazno ispraćen, dođe opet u sveti grad Jerusalim. A patrijarh ga primi radosnom dušom i pitaše ga kako ga Gospod na dugim putovima sačuva bez ičije pakosti. Zahvalivši Bogu, utešeni, odmoriše se. Potom, svršiv svetu i božanstvenu službu u presvetoj crkvi Vaskrsenja i kod životonosnoga Hristova groba, pomoli se u crkvi i o sebi i o carevima i o svima narodima gospodnjega imanja, koje je iskupio časnom svojom krvlju. I tako, poljubiv s mnogim suzama Hristov grob i svetu Golgotu i sva sveta mesta na kojima je Hristos voljno primio telo i prečasna stradanja nas radi, i, pošto je dao u Gospodu celiv časnome i svetom ocu Atanasiju, patrijarhu i svima načelnim crkvenim, pratiše ga s mnogom ljubavlju.

I Sveti, izišav iz svetoga grada Jerusalima, dođe u veliku Andiohiju⁴⁵, pa, pokloniv se u svetoj i sabornoj velikoj crkvi, časno i ljubazno bi primljen od svetoga andiohijskog patrijarha. I, sastajući se mnogo danâ radi utehe, i govoreći među sobom o duhovnim promišljenim pitanjima, izmoliv blagoslov od svetoga patrijarha, dođe do svete ograde Svetoga Simeona, koji je na divnoj gori, i pokloni se s mnogim suzama svetoj crkvi i časnome grobu u kom prečasni leži, pa sjajno bi primljen od igumana i braće. I tako, dav manastiru od zlata koje nošaše, iziđe iz ograde, i opet dođe u Andiohiju. Patrijarhu i služiocima crkve dade blagoslov, a patrijarh obdari Svetoga moštima svetih i časnim crkvenim potrebama, i tako se sveti oci celivaše, Gospoda radi, i ljubazno se rastadoše.

Odatle dođe u Armeniju da potraži mošti svetih⁴⁶. Prođe Armeniju i tursku stranu, i dođe opet na Sirijsko more, i, našav lađu koja vozi u Konstantinov grad, ukrca se u nju, i brođahu. A bolest velika zbog mnogih naporâ obuze Svetoga u lađi, jer, ploveći pučinom velikom, Sveti nije mogao gde izići da nađe leka bolesti, i beše u velikoj bedi, i duša mu beše blizu smrti. Učenici pak, nedoumevajući se šta da učine, plačući mu govorahu: „Znamo, vladiko, da će te Bog i sada kao svagda poslušati više nas radi, nego mu se moli o životu tvojem, dok smo u tuđim stranama do poznate zemlje, ili dok nas ne izvedeš iz pučine ove do vernih ljudi, oče. Jer, ako ti ne budeš s nama, ovi inoverci koji nas voze prodaće nas u ropstvo, ili ćemo zbog bogatstva koje s nama nosimo biti potpuno zaklani na ovoj pučini i predani dubini morskoj.“

A Sveti im reče: „Ne plašite se zbog toga, čeda, niti tugujte. Uzdam se u Boga da vas neće taći nijedno od ovih zala koja rekoste.“ A oni mu rekoše: „Poslušaj nas, oče sveti, malo što okusiv, obeseli duše naše, da ti se u bolesti ne bi od nejela za mnogo dana dogodila smrt pre vremena. Sva, dakle, dobra zemaljska koja znaš, tvojim su molitvama u nas. Ako koje od njih voliš, donećemo ti ga.“ A Sveti im reče: „Sve što se sad u nas nalazi, ni za jedno od toga ne marim. Samo ako bi bilo mogućno naći sada sveže ulovljene ribe, od nje, ako bih okusio, pomišljam⁴⁷.“ A učenici pripadoše gospodaru lađe⁴⁸ i moljahu ga, ako bi bilo mogućno kakvom veštinom ispuniti molbu Svetoga; a on, kao da su grubo govorili, prekori ih i reče: „Nepromišljena je vaša molba; vidite kako je more ustalasano i kako lađa ne stoji nego je vali skoro nose, i na pučini koja nema kraja ištete sveže ulovljenu ribu, koju sad nije lako ni pametno naći i dati vam.“ A oni zbog toga umukoše, a Sveti im reče: „Ne trudite se, čeda, volja gospodnja neka bude na meni.“

I još je bila reč na ustima Svetoga, a odmah se od mora uzvisi val više lađe, i kao da rukama drži preveliku ribu, položi je u ruke Svetoga, na prsi njegove, gde ležaše u lađi, i val, ne okropiv ga, opet se vrati. A Sveti, videv čudnu tu ribu, uzimajući je s mnogim uzbuđenjem, pohvaljivaše Boga što je tako brzo uskorio da mu donese po želji i dâ hranu, te govoraše učenicima svojim: „Evo ispuni Bog želju našu, i spremiv, iznese nam hranu, ne s trudom. Uzmite je, dakle, i kako znate, i, svarivši i ispekavši, iznesite je nama i svima koji su ovde.“

A gospodar lađe, videv brzu pohodu božju k Svetome, jer pokori more da mu daronosno ribom posluži u bolesti, užasnu se i, sa svima svojim, pripade k svetome bolesniku, moljahu da prime oproštaj za grdnju kada su molili za ribu, i pomilovanje blagoslovom molitve, govoreći: „Sada razumesmo da si božji sluga i da si mu ugodan, nego nam oprosti sagrešenje naše, molimo se, jer, tvojim molitvama spasavani, uzdamo se da ćemo bez ikakve pakosti doći domovima našim.“ I, dobivši oproštaj, svi sa Svetim proslaviše Boga, koji daju hranu svakome stvoru, kao što David kazuje⁴⁹, koji se zbog svoje darežljivosti stara ne samo o ljudima nego i o malim životinjama i ptićima vraninim kad ga prizivaju, a koliko više sluša one koji ga se boje i volju njegovu tvore, i daće blaga onima koji ih prose u njega.

A Sveti, okusiv od bogoposlane mu ribe, divljaše se neiskazanoj sladosti njenoj; isto to rekoše učenici i gospodar lađe i svi koji su bili, da pre toga takve ribe nisu okusili. I zaista, jer bi poslana od blagoga i preblagog i sveslatkog Gospoda Boga i cara Hrista svojemu prisnome i dragom, blagome i vernome sluzi na veliku čast s mnogom ljubavlju. I najedoše se Sveti i svi koji su bili u lađi od Bogom poslane one ribe, i odmah nedug koji je držao Svetoga iščeze od njega bez traga. I, Bogom čuvani, prebrodivši veliku pučinu, dođoše u carski Konstantinov grad, u kome se Sveti pokloni svetim crkvama, u manastiru presvete Bogorodice, koja se zove Evergotica. Mnogo se danâ odmori, i nabavljaše potrebe i časne crkvene sasude, i, uvek istražujući mošti svetih, kupovaše. I tako, dakle, ispričasmo ovo o obilaženjima Svetoga.

Obiđe usrdno svu Palestinu, Siriju⁵⁰, Persiju⁵¹, Vavilon i Egipat, Aziju⁵² i Trakiju i druge zemlje kao sunce ili kao ptičjom prirodom, jer željaše da se gdegod pokloni svetome mestu ili svetim mestima; ako bi čuo gdegod više o črncima⁵³, radi njih se još više truđaše, hoteći ih videti, i naučiti se od njih potanje o duhovnim poslovima, i blagosloviti se, i učiniti s njima milostivnu bratsku ljubav, i zaista se njegova želja Boga radi ispuni, i nada njegova ne bi tašta. Jer dođe svetima i u sveta mesta, i pokloni se, i vide silne i izvrsne črnce u puti kao anđele, i nasladi se svetih njihovih reči, i mnogo se koristi blagoslovom i molitvama njihovim, i, obogatev se mnogo svima dobrima, velim, za dušu korisnim, moštima svetih, časnim sasudima i potrebama crkvenim, hođaše sve ovo doneti u svoje otačastvo.

Napomene

1. Poslanica Kološanima (4, 6).
2. Cela rečenica je parafraza odgovarajućeg mesta iz Prve poslanice Timoteju (6, 17). Neki naši istoričari, ne znajući da je ovo citat iz apostola Pavla, zaključivali su na osnovu ovog mesta da je Teodosije poreklom iz nižeg društvenog staleža.
3. Tj. da odevaju nage.
4. Psalam (32, 5).
5. Dalida i Sampson, poznata biblijska priča o nevernoj Dalidi, koja je lukavstvom izdala svoga muža Samsona Filistinjanima (Knjiga o sudijama, glava 16).
6. Kralj Radoslav (1227—1233), naslednik Stevana Prvovenčanog, bio je oženjen Anom, ćerkom epirskog despota Teodora Anđela. Bio je pod jakim grčkim uticajem i zbog toga je svrgnut sa prestola. Pobegao je posle tota u Drač sa ženom, a kada ga je ova napustila, vratio se u zemlju, gde se zakaluđerio.
7. Jovan Asen Drugi (1218—1241), bugarski car, tast kralja Vladislava.
8. U mučanju, u ćutanju
9. Dela apostolska (20, 26).
10. Sava je u stvari pošao iz Budve.
11. Akr, danas Aka, pristanište u Palestini.
12. Jevanđelje po Mateju (28, 20).
13. Brendič, Brindizi, italijanski grad i luka na južnoj obali.
14. Aluzija na priču o bekstvu Jevreja pod vođstvom Mojsija iz Egipta: kada su, naime, Jevreji, gonjeni od egipatske konjice, došli do obale mora, more se odjednom rastavilo i propustilo begunce, a zatim se ponova sklopilo i progutalo faraonovu poteru (Druga knjiga Mojsijeva, gl. 14, 16—26).
15. Od nejestastva u jestastvo, od neprirodnog u prirodno.
16. Brašno, hleb.
17. Kesarija, postoje dve Kesarije: Kesarija Palestinska, koja je sada u razvalinama, i Kesarija Filipova (inače zvana Paneas, Banias). Sava je verovatno bio u Kesariji Palestinskoj.
18. Jop, današnja Jafa, grad i pristanište u Palestini.
19. Golgota, brdo blizu Jerusalima na kome je Hristos raspet.
20. Ništi, ubogi.
21. Mareota (Mareotis), pokrajina u donjem Egiptu, kod Blatnog jezera, zapadno od Aleksandrije.
22. Livija, pustinjski predeo u donjem Egiptu.
23. Tivaida (Thebais, Tiva), predeo u Egiptu gde su nastali počeci monaštva u hrišćanstvu.
24. Skit, pustinjski predeo u Egiptu.
25. Crna Gora, oblast blizu reke Nil, nazvana po crnoj, plodnoj zemlji.
26. Vavilon, stari Kairo, ili Memfis, u Egiptu, gde je, po predanju, stanovala Hristova porodica kada je bežala od Iroda.
27. Jerihon, nekadašnji stari grad u Palestini, na zapadnoj obali reke Jordana, o kome se govori u Bibliji.
28. Kalamonija, stari manastir (Kalamonos), koji se nalazio u oblasti Jordana, i u kome se, po predanju, odmarala Hristova porodica kada je bežala od kralja Iroda u Egipat.
29. Korak, verovatno stari grad Kir Moav (danas Kirharešet), koji se nalazi u istočnoj jordanskoj pokrajini.
30. Ananije, Azarije iMisailo su poznata tri otroka iz Knjige proroka Danila (1, 6; 2, 17), koji su po naredbi cara Navukodonosora bili zajedno sa prorokom Danilom bačeni u užarenu peć, pa ipak ostali živi.
31. Tj. vavilonski (kairski) sultan poslao ga je egipatskom sultanu. Vavilonski sultan u to doba bio je Malek al Kamil (1218—1238).
32. Tj. time što je Hristos primio crni lik kao Adam i čovek, izjednačio se s njim, i svojim stradanjem povratio je svojoj ikoni-liku, po čijem liku je i čovek stvoren, njen pređašnji sjaj.
33. Andonije, Antonije Veliki, čuveni egipatski pustinjak, poznat po svojim brojnim asketskim podvizima i iskušenjima.
34. Arsenije Veliki, poznati hrišćanski svetac, koji se slavi 8. maja.
35. Sinajska gora, ili Sinaj, brdovito poluostrvo u Egiptu, između Sueckog kanala i crvenomorskog zaliva Akabe. Po biblijskom predanju, na Sinajskoj gori je Mojsije primio od Boga zakon po kome su se docnije upravljali Jevreji. U Savino vreme, pa i danas, na Sinaju ima mnogo hrišćanskih manastira i svetinja.
36. Varsamojelej, tj. pomazanik balsamskim prečišćenim uljem.
37. Ksilalog, lekovito i mirišljavo drvo.
38. Sahar, šećer od šećerne trske.
39. Finik, palma.
40. Arimade, ili arimani, vrsta ratoborne sekte.
41. Druga knjiga Mojsijeva (3, 5).
42. Druga knjiga Mojsijeva (33, 20—23).
43. Državne, one koja drži svet, vaseljenu.
44. Četrdesetnicu, tj. vreme uskršnjeg posta.
45. Andiohija, Antiohija, grad u Turskoj (Aleksandretski sandžak), sedište četvrtog pravoslavnog patrijarha.
46. Verovatno je Sava išao u Sevastiju (turski deo Jermenske), gde se nalaze mošti četrdeset mučenika.
47. Pomišljam, tj. pomišljam da bi to pomoglo.
48. Gospodar lađe, zapovednik, kapetan broda.
49. Prema Psalmu (136, 25).
50. Ovo neće biti današnja Sirija, nego verovatno Surija, tj. pustinja Sur, koja se pominje u drugoj i četvrtoj knjizi Mojsijevoj.
51. To nije sadašnja Persija, već verovatno lokalitet Perseja, na desnoj obali Nila, gde se po predanju odmarala Hristova porodica (Josif i Marija).
52. Azija , tj. Mala Azija.
53. Čpncima, kaluđerima.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21