Uvod
Budući ništavna razuma, nemajući ništa od ubogoga doma mojega razuma, da bih sastavio trpezu kakva dolikuje vašemu dostojanstvu, punu reči anđeoske hrane, ja vas, prisne sluge bogatoga Vladike i Boga, o oci, umoljavam da mi date reč razumnu i jezik jasan iz neoskudnih skrovišta njegovih. A pre svega zrak svetlosti kojim bismo, očistivši mrak duše i uma, mogli kako treba ispričati vrline života sveblaženoga Save, koji je sada nanovo u našem narodu prosijao1, ne kao da bismo hteli da ga pohvalimo, jer je pohvala pravedniku od Gospoda, štaviše korisno je da sami što ištemo od njega.
Ne, dakle, zbog toga, nego što i stari imađahu potrebu da pišu živote izvrsnih muževa i da ih poštuju radi koristi koja od njih dolazi ljudima, a što je sad našemu poslednjem lenivom rodu, kome uvek kraj dođe, u kom je malo za spasavanje, ne samo potrebno, nego i veoma za željenje, da se ovi pišu i što čistije poštuju, da bismo se — gledajući na živote njihove kao na oživljene stubove koji se u visinu dižu i videći kako i koliko iza njih izostajemo — postideli i savešću se osudili zbog lenosti koja je u nama, te da bismo se, poučeni od njih kao ostanom podstaknuti, podigli ma i malo k vrlini. Jer jedva ako i mnoge i velike povesti uzbude srce naše k ispravljanju života.
Toga radi i ja, pokoriv se vašoj otačaskoj zapovesti,2 iznosim u priči onima koji će slušati život sada hvaljeno ga sveblaženog Save, koji je postio u Svetoj Gori, Atonu, a posle bio prvi arhiepiskop i učitelj srpski, ne samo po pričanju, nego i po časnim učenicima, koji su s njim bili saposnici i u stranovanjima saputnici, i u putovanjima satrudnici, koji iza sebe ostaviše na pismeno stadu njegovu kao prebogato skrovište ili učešće otačasko. Pričam o mužu, ne pišući o njemu što nije bilo, i da ga mnogim pohvalama ne bismo više ukorili nego ga pohvalili, štaviše, bićemo srećni ako i od onoga što je bilo mognemo jasno iskazati, jer je on bogat nebeskim pohvalama, i božanstvenim i anđeoskim, koje um naš, kao strastan i nečist, ne može da izreče. Ali molitvama njegovim, prizivajući Boga u pomoć da, po mogućstvu, počnemo priču, — otpočinjemo, tražeći odasvud ono što je dobro. Prema korenu treba tražiti i mladicu, a grozd ćemo naći i otrgnuti ne na trnju nego na lozi.3
Napomene
- U poslednje vreme misli se (Đorđe Spase Radojičić) da se ova Teodosijeva aluzija odnosi na događaj iz 1290. godine, kada su Kumani (Tatari), posle spaljivanja Žiče, ugrozili bili čak i ondašnje središte srpske crkve u Peći. Tatarska navala je u poslednjem momentu uspešno odbijena i taj poraz Tatara ondašnji predstavnici crkve pripisivali su zaštiti sv. Save.
- Naši stari biografi uvek su pisali biografije vladara po želji i nalogu viših crkvenih i dvorskih krugova. Zbog toga je i Teodosiju bilo naređeno da preradi Domentijanovu biografiju, najverovatnije zbog toga što su se u njoj nalazili neki detalji (krunisanje Stefanovo od strane papskog izaslanika, miroljubiv stav prema katoličkoj crkvi) koji posle pada Latinskog carstva (1261) nisu više odgovarali zvaničnom stavu srpske crkve.
- Parafraza odgovarajućeg mesta Jevanđelje po Mateju (7, 16).