Život sv. Save

Poglavlje 18: Sv. Sava odlazi iz Carigrada morem u Bugarsku caru Asenu Drugom, koji ga dočekuje s čašću. Odsluživ službu na Krstovdan uoči Bogojavljenja, razboli se i uskoro umre u Trnovu, gde bude sjajno sahranjen. Kralj Vladislav traži telo sv. Save, koje s mukom dobija. Sprovod i sahrana sv. Save u Mileševi, u Srbiji. Čuda na grobu sv. Save, u Trnovu, isceljenje monaha Neofita. Pohvala i molitva sv. Simeonu i sv. Savi

I od Konstantinova grada opet lađom pođe; putovaše morem na zagorsku stranu, hoteći videti prijatelja svoga Asena, cara zagorskoga¹ jer ovoga kći beše udata za Vladislava kralja. Dođe u grad Jesebar², i posla pomenutome Asenu da mu jave o njegovu dolasku. A car posla blagorodne sluge svoje, i sa svojim konjima, da sa svakom počašću uzmu s mora Svetoga i s njegovim potrebama.

A kad dođe Sveti u grad Trnov³, car ga presrete i ljubazno dočeka, i učini veliko tržanstvo o njegovu dolasku. I zapovedi da stanuje u njegovim toplim palatama zbog studeni koja je bila. A kad dođe svetli i veliki praznik božanstvenoga Bogojavljenja, car i blaženi Joakim patrijarh, pretpostavljajući Svetoga, zapovediše mu da uoči Bogojavljenja odsluži svetu službu, a sutradan će opet patrijarh takođe služiti. A Sveti, poslušav cara i patrijarha, služeći uoči Bogojavljenja svetu službu, dođe na svetu kuplju, tj. krstionicu⁴. I pročitaše nad vodom molitve osvećenja, i kad u vidu krsta blagosiljaše vodu, razdeljivaše se u kuplji i opet se sastajaše. A kad car i oni s njim videše čudo, proslaviše Boga zbog onoga što je bilo. Sveti prosvećenjem krštenja Hristova i kropljenjem svete vode osveti i prosveti cara i sve koji su bili. I tako, bivši saobednici za jednom trpezom sa carem i patrijarhom, odmoriše se.

Potom car, hoteći loviti zveri u podgorju, hođaše izići iz grada. Prizva Svetoga i mnogo ga moljaše da ne odlazi od njega skoro, govoreći: „Zbog zimnje nevolje, vladiko sveti, prebudi s nama kao u svom domu, čak do Vaskrsenja Hristova, i kad cotom bude pogodno vreme, otići ćeš u svoju zemlju.“ Ostavi ga u svojim toplim palatama, kao što rekosmo, a služiocima zapovedi da mu daju sve dovoljno od careva doma. Dade mu car i mnogo zlato da ima na svoju potrebu i da daje ništima koji mu dolaze. I tako car, primiv molitvu i blagoslov od Svetoga, iziđe, radujući se, u lov svoj.

Po odlasku carevu obuze bolest Svetoga; razume svoj poziv k Bogu, pa, prizvav učenike svoje, i popisav sve svete i časne stvari, koje kupujući beše sabrao u Palestini i u Siriji, u Egiptu i Vavilonu, u Aziji i u Konstantinovu gradu, časne odežde sveštenstva i svećnjake zlatokovane i biserom ukrašene i druge sasude crkvene, mnogo moštiju svetih, zapovedi da se odnesu u arhiepiskopiju, a druge i u Studenicu. Darovan poslanicom mir i blagoslov Vladislavu kralju i namesniku svojega prestola, blaženome Arseniju arhiepiskopu i svoj zemlji ljudi svojih, otpusti tako učenike svoje u srpsku zemlju, i sam s malo njih ostade. Dade i u patrijaršiju bugarsku sveštene časne odežde i knjige zlatom okovane i svećnjake, kamenjem i biserom ukrašene, i ostale sasude crkvene, što i dosad stoji sačuvano na čast božjoj crkvi i na uspomenu Svetoga. I, pošto je nište dovoljno obdario, da ništa nije kod sebe ostavio nego razdao, i, pošto se spremio na lak odlazak od sveta, pohvaljivaše Boga što je njegovu molbu ispunio i što hoće da primi duh njegov u tuđim stranama. Dođe mu blaženi Joakim patrijarh i, videv ga da je blizu smrti i da poslednji dah diše, reče mu: „Ako zapovediš da javimo caru o tvojoj bolesti?“ A Sveti ga je mnogo molio, govoreći: „Ne meći me tim na veliki trud, vladiko sveti. Pošto si mi milost učinio, otići ćeš i sam u svoju ćeliju i ne smetaj mi da u tišini duh svoj predam Gospodu.“

I u ponoće dana vaskrsenja⁵, kada je nedelja osvitala, Sveti, pričestiv se prečasnih i svetih i životnih Hristovih tajni, reče što i uvek govoraše: „Slava Bogu radi svega.“ I odmah, kao da su mu došli neki odavno mu dragi saigrači, bi veseo duhom, i dolazak božjih anđelâ k njemu potvrđivaše se ovim veseljem — svetao i u licu neiskazano se pokazivaše, i tim čistotu svoje duše izjavljivaše. I tako, do kraja zahvaljujući Bogu, predade u ruke njegove dušu svoju.

A blaženi Joakim patrijarh dođe s episkopima i s igumanima i s načelnicima grada da pogrebe sveto telo njegovo, a nedoumevahu se gde bi položili telo njegovo, pošto Sveti o tom ništa nije bio naložio. Potrebno je bilo javiti caru gde će zapovediti da polože Svetoga. Car, čuv o prestavljenju Svetoga, mnogo je negodovao na patrijarha što je utajio bolest Svetoga od njega, poslav, reče da polože Svetoga u manastiru koji je on sazidao, u crkvi Svetih i velikih četrdeset mučenikâ, zapovediv da se i dovoljno zlato razda ništima na pogreb njegov, jer car veoma ljubljaše Svetoga. Toga radi, i po prestavljenju njegovu, pokazivaše takvu ljubav prema njemu.

A časni i sveti Joakim patrijarh s napred pomenutim svetim i časnim muževima užeže mnogo svećâ, svršiše psalmima i pesmama sve što je uzakonjeno nad Svetim, i tako ga položiše u priprati crkvenoj, u carevu manastiru, slaveći radi pokoja njegova Oca i Sina i svetoga Duha. I nište, po zapovesti carevoj, dovoljno obdariše.

Posle toga, kada .dođe u grad car iz bavljenja u lovu po gorama, pre svoga doma dođe u svoj manastir, pokloni se božjoj crkvi, pa, prišav grobu Svetoga i, radujući se radi njega, pohvaljivaše Boga što ga je udostojio da ga ima u svom manastiru. I, nimalo ne zadocnev, zapovedi da ozidaju i grob njegov. I položi častan⁶ kamen vrh groba, i pokri ga carskom bagrenicom, postavi i svećnjake i u zlatu okovano kandilo nad grobom u čast Svetoga da osvetljuju grob njegov. Takvu, dakle, veru i ljubav pokaza car prema Svetome za života i posle smrti njegove, da se svi divljahu i zbog blagočašća careva pohvaljivahu Boga.

A kad godina prođe, otkako se telo Svetoga u gradu Trnovu čuva u zemljinim nedrima, časni i sveblaženi namesnik prestola Svetoga, Arsenije arhiepiskop, sažaliv se za Svetim kao za svojim ocem i učiteljem, došav k blagočastivome i državnom Vladislavu kralju, reče: „Nije lepo, niti prilično ni pred Bogom ni pred ljudima, ostaviti oca našega, darovana nam od Hrista, jednaka s apostolima, koji je podneo mnoge podvige i bezbrojne trude radi srpske zemlje, kako bi je ukrasio crkvama i kraljevstvom, arhiepiskopijom i episkopima i svima ustavima i zakonima pravoslavlja, da njegove svete mošti leže van svojega otačastva i prestola svoje crkve, u tuđoj zemlji. Dakle, koliko je mogućno, postaraj se da ga doneseš iz tuđe zemlje u svoje otačastvo.“ A kralj se tome veoma obradova, pa posla jednoga od najčasnijih svojih blagorodnikâ k svome tastu Asenu caru, da odnese molbu caru o Svetom, ako zapovedi, da se ispuni. A car, čuv iz pisma i od poslanika takvu molbu, veoma se ožalosti zbog toga, pa mu reče: „Kad bi Sveti i sveto njegovo telo ležali bez časti i bez pažnje, pravedno bi bilo da ga tražite da biste ga poštovali. Ali, pošto se Sveti u Bogu upokojio, kao što bi i među vama, i pošto njegovo sveto telo leži u božjoj crkvi s velikom počašću, što, dakle, zadajete Svetome i nama truda, proseći ga?“ I tako ga otpusti praznih ruku.

I opet kralj posla još više blagorodnikâ k caru, moleći i govoreći: „Ako sam našao blagodati pred tobom, mojim roditeljem, ne zatvaraj od mene carskoga milosrđa, ne ostavljaj me da se tugom potapam u životu svom. Daj mi svete mošti svetoga gospodina mojega i oca da ga donesem u svoje otačastvo.“ A car se nedoumevaše šta da učini, smatraše da se lišava Svetoga kao od carstva, štaviše radi njega⁷ i beše položeno u svetom manastiru njegovu. Prizva patrijarha i svoje savetnike i pitaše da li da dâ Svetog, a oni rekoše da nikako to ne čini, jer, rekoše, velmože i sav grad vrlo negoduju zbog toga. Car opet napisa utešno pismo svojemu zetu Vladislavu kralju, i, ovo dodav, reče: „Ako je Bogu bilo po volji da se upokoji među nama, vernima Hristovim, ko sam ja da se volji božjoj protivim ili da se drznem potresti grobom ili svetim moštima Svetoga, a uz to Sveti ništa nije zaveštao o svom prenosu? Sve, dakle, što god želiš i moliš od mene, nije ti zabranjeno, sine moj, reče; a što mi nije lako dati, nemoj me primoravati, jer mi i patrijarh i velmože i sav grad to zabranjuju.“ I tako, obdariv dovoljno poslanike, otpusti ih.

A kralj Vladislav vide da je car neumoljiv, i nedoumevaše se šta da čini. Smatraše da je na njemu ukor i sramota od ljudi a gnev od Boga, dok Sveti leži u tuđoj zemlji i van svoga naroda. Namisli da otide sam caru i da svoju molbu dobije. Uze sa sobom mnoštvo svojih blagorodnikâ, episkopâ i igumanâ, i posla pred sobom glasnike, javljajući caru o svom dolasku. Dade im da ponesu i mnogo zlata, da dadu patrijarhu i savetnicima, da, kad on bude došao caru, nađe sve gotove da mu pomognu u molbi njegovoj.

I kad dođe Vladislav kralj, tast njegov car Asen nadaleko ga ispred grada presrete, i dočeka ga sa svakom počašću i ljubavlju. I, kad kralj Vladislav dođe u grad, najpre zamoli cara da otide u manastir gde Sveti ležaše da se pokloni. I dođe sa episkopima svojim i sa svima blagorodnicima, i učiniše dostojno poklonjenje kao svojemu ocu i učitelju i božjem ugodniku. A kralj Vladislav nemađaše mere suzama, bijući glavom pred grobom Svetoga, ispovedajući mu se kao živome, kao da mu je što sagrešio. Moljaše od njega oproštaja, govoreći: „Znam, oče, da moj greh najpre učini da od mene odbegneš, i da ti zabrani⁸ da se prestaviš van svojega otačastva, i da sada opet žesti carevo srce da nam te ne dâ. Ali umilosrdi se prema meni, oprosti mi, iako zbog nedostojnih svojih grehova nisam dostojan da se nazovem sin tvoj⁹, ali me ne odguruj kao porod brata svojega, raskaj se¹⁰ na zlobu moju, koji ti se kajem, oče! Vidi moju tugu i trud moj tebe radi, i čuj veru moju, ne ostavljaj svojega otačastva radi koga si podneo mnoge podvige i bezbrojne trude i bolesti, niti me oblači u stid i sramotu, boraveći u tuđoj zemlji. Tvojim molitvama k Bogu cara ćeš naučiti da moju molbu o tebi izvrši, da se ne vratim tašt i bez nade, i da budem porugan, nemajući, oče, tebe sa sobom.“

I, pošto je ovo i drugo kralj s plačem izgovorio nad grobom, tako da je od mnogih suzâ lice njegovo bilo podbuhlo, pozvan od cara, umi se i uđe¹¹. Tržanstvo je bilo veliko, i mnogo veselja i ljubavi učini car zeta svoga radi. Te noći u snu božji anđeo u liku Svetoga govoraše caru da dâ Svetoga da ga odnesu u zemlju naroda njegova. A car, užasnuv se zbog toga veoma, sutradan prizva patrijarha i svoje savetnike, pa im pričaše šta je sanjao, a oni govorahu da je san istinit i da je božja pohoda Svetoga radi. Mnogo moljahu cara da dâ Svetoga da ga odnesu u svoju zemlju, da se ne bi toga radi, rekoše, dogodilo carstvu nešto nenadano.

Car dozva zeta svojega Vladislava, a kralj, pre nego što će se ući na obed, pristupi sa episkopima i blagorodnicima svojim k caru i podnesu mu molbu o Svetom, moleći da im ga dâ. A car zbog toga bejaše veoma žalostan, ali se zbog pojave Svetoga bojaše da ga zadrži, da ne bi što postradao. I pokazivaše se kao da neku blagodat čini zetu svojemu Vladislavu kralju, govoreći: „Ja, dakle, kao od Boga darovana, htedoh da imam Svetoga kod sebe u mojem manastiru, i sveti grob njegov poštovah i ukrasih, kao što si video, i nikako ne pomišljah da se Sveti od nas iznese. Ali, kako si potrudio visinu kraljevstva k meni, svojemu ocu, i, sam si došao, neću da te, sina mojega, otpustim tužna. Uzmi, dakle, svoga u Gospodu oca, i odnesi ga u svoju zemlju, kao što hoćeš.“

A kralj Vladislav i episkopi i blagorodni njegovi pomišljahu koliko nije lako to uzeti od cara, pa, čuvši da se sve ovo najedanput daruje, od neshvatljive radosti padoše na zemlju i caru se pokloniše, i opravdano, jer se obogatiše od Svetoga velikim bogatstvom, više od carskih skrovištâ. I tako svi s carem za svetlom trpezom primahu utehu u radosti i mnogom veselju srca.

Potom kralj Vladislav, spremiv carsku bagrenicu i sve što je potrebno na podizanje svetoga tela iz zemljinih nedara, zapovedi da se učini služba Svetome u pomen njegov, a sâm sa svojim episkopima, dokle se služba služila, otvori grob Svetoga. I videše ga, uistinu, sveta duhom, i telom svega cela i neporušena, kako su vlasi iz glave i brade sve svetle i cele, i kako leži kao da spava, javio se, obeseliv prijatnim mirisom kao mirom aromatom sve koji okolo stajahu, i ne odajući ni najmanje od onoga što je tužno. I ne samo sveto telo Prečasnoga nego i drvo koje je bilo okolo njega i grobni prah Bog obogati prijatnim mirisom i celbama.

Građani, čuvši to, u množini sticahu se da vide Svetoga, i dobivahu dodirom svetih moštiju njegovih isceljenja mnogim bolestima, jer ne bivaju daleko sile od Boga svetima u čast Svetoga, jer, mučeni duhovima nečistim, bivahu slobodni, darovaše hromima hod, i grbavima ispravljanje, i gluhima da čuju. A koji ne mogahu zbog mnoštva naroda pristupiti svetima njegovim moštima, uzimahu grobni prah prijatna mirisa i, prizivajući Svetoga, metahu ga na svoje bolesti, i svi dobivahu zdravlje molitvama njegovim Bogu, tako da svi koji ovo viđahu slavljahu Boga, i divljahu se svetosti Svetoga, pa, razgrabivši grobni prah prijatna mirisa kao zlato ili biser, hitahu da odnesu u svoje domove blagoslov ovaj, negodujući na cara što je dao Svetoga od njih. A kralj Vladislav, čuv to i pobojav se da se kako car ne pokaje, i opet otvrdnuv zadrži Svetoga, zapovedi da odmah podignu Svetoga i ponesu u svoju zemlju.

Potom car pozva kralja Vladislava za trpezu vesela i ljubavi, pa ga nazva otimačem mesto sinom, govoreći: „Došav, oteo si mi Svetoga, Bogom darovano mi skrovište, i poslao ga u svoju zemlju. Nasiti se, dakle, jer si ispunio želju srca svojega, učini da i mi molitvama njegovim dobijemo milost od Boga, jer održasmo ljubav prema njemu i za života i posle smrti njegove.“ I kralj mnogim darovima, izabranim konjma i drugim počastima, obdari cara i patrijarha, a još više car obogati kralja i sve koji su s njim došli, i tako se samodršci u ljubaznom praćenju rastadoše.

A građani potom i od spoljašnjih stranâ¹² opet dolažahu grobu Svetoga, i svako prinošaše svoje bolne, pomazujući ih prahom prijatna mirisa iz groba Svetoga kao mirom i, primajući molitvama njegovim celbe svojim nedužnima, radosno odlažahu svojim domovima, slaveći Boga. I, dok su ova čudesa od groba Svetoga tako bivala, blagočastivi car Asen radovaše se tome nesitom dušom, i zamišljaše kao da je Sveti tu i da nije odnesen iz njegova manastira. Zapovedi da se grobne daske koje bejahu držale Svetoga u grobu, i čudotvorni prah prijatna mirisa polože u grob Svetoga, i da se položi prvi kamen vrh groba, i da se pokrije carskom bagrenicom kao i pređe, i da se metnu svećnjaci i zlatom okovana kandila u čast Svetoga, da osvetljavaju sveti grob njegov, kako i dosad taj grob stoji ukrašen u čast Svetoga u manastiru carevu, u crkvi Svetih četrdeset mučenikâ.

U tom manastiru carevu beše neki inok, po imenu Neofit. On od mnogo godinâ beše iskrivljen, i nimalo se ne mogaše ispraviti, i car beše zapovedio da se hrani u manastiru njegovu. I Sveti još za života, kada je došao u taj manastir, ukazivao mu je čovekoljubno mnogo milosti, jer ovaj, opirući se rukama o kolena i o štake, puzeći po zemlji, vrlo bedno provođaše život. Po prestavljenju i prenosu moštiju Svetoga, dođoše neki stranci u taj manastir, i primiše ovoga Neofita za trpezu, Boga radi, i, pošto su ga dovoljno ugostili i napojili da nije mogao dopuziti ni do svoje rogozine da se odmori, stranci iziđoše i ostaviše ovoga Neofita u priprati crkvenoj. A on, vinom otežao, ne znajući šta da čini, ne sumnjajući se, leže na kamen koji je vrh groba Svetoga, i na njemu se odmaraše spavajući. I u ponoći, kao od nekoga svetloga probuđen, najednom skoči s groba Svetoga, i, osetiv se odmah da slobodno stoji na svojim nogama, divljaše se od užasa, govoreći u sebi: „Jesam li ja, Neofit? I ako sam ja, kako slobodno stojim i hodim? Ne pužah li juče po zemlji na kolenima i štakama, a sad sam zdrav i hodim bez svake pomoći? Kakav je to užas sa mnom? Ne znam da li sam to ja, Neofit?“ I, potraživ štake s pomoću kojih pužaše, opirući se rukama, nađe ih na grobu gde beše ležao, i, opipav se po kolenima, i osetiv ih mesom i kožom obložena, reče: „Zaista sam ja Neofit, bez svakoga spora. Jer evo i tragovi po zemlji stradanja mojega pokazuju da sam ja.“ Veseo i vrlo radostan zbog svojega zdravlja, pohvaljivaše Boga, i, bijući glavom o grob Svetoga i uzbuđujući se, govoraše: „S kakvim ću se blagodetima javiti daronosan ja ubogi prema tebi, oče? Kojim ću počastima moći ukrasiti čudotvorni sveti grob tvoj? Pohvaljujem te, blagi oče Savo, što me za života čovekoljubno pomilova milošću, kad sam po zemlji stradao, a kad si otišao ka Gospodu, što me slobodom od njega podiže zdrava od puženja po zemlji. Trebalo je da ja, paćenik, budem od Boga sažežen ognjem, da budem predan besovima da me muče, ili da me po zapovesti njegovoj zemlja proždre, jer sam od mnogoga pića, ne znajući, legao na tvoj sveti grob i spavao, a ti si me, mesto kazne, odrešiv me od duha koji me je svezao, izlečio, i za zlo si mi bio blagodatljiv. Slavim te i opet slavim, sveče božji, dok me i grob ne primi. Uistinu, učenik si blagoga i bezlobnog i istinitog Boga, i čuvajući njegove zapovedi, tako si sa mnom učinio.“

Takvim se rečima poučavaše i sa suzama moljaše kod groba Svetoga pomenuti Neofit, kad odmah uđe u crkvu na jutrenje paramonar¹³ crkve Svetih četrdeset mučenikâ da užeže kandila. Videv čoveka gde stoji kraj groba, veoma se poplaši i smete strahom, jer mišljaše da je priviđenje ili da su kradljivci ušli u crkvu. Došav k sebi, reče: „Ko si ti? I otkud si došao u crkvu pre svih?“ A on, pav na zemlju, pokloni mu se, govoreći: „Ja sam grešni Neofit, koji se do juče iskrivljen valjah na kolenima.“ Paramonar, videv ga svega čitava i da zdrav hodi, bi obuzet još većim strahom, mišljaše da je neka utvara, pa, ukrepiv se krsnim znakom, reče mu: „Ako si ti iskrivljeni Neofit, kao što govoriš, kako si zdrav, i kako sad hodiš sa svakom snagom?“ A on reče: „Ne znam, oče, Bog zna. Samo znam, kad su na jučerašnji dan došli oni stranci i kad su me ljubavno dovoljno nahranili i napojili, da nisam mogao dopuziti ni do rogozine moje da se odmorim, pa se sklonih na grob svetoga Save Srbina. I, nesvestan, legav vrh njega, spavah. Kad bi u ponoći, neko svetao, odeven u svešteničko i svetlo odelo, sa žezlom, dođe nada me koji spavah i, gurajući me, reče: „Na grobu mom spavaš? Ustani i odmah siđi.“ A ja, poplašiv se od svetlosti njegove i, bez ikakve pomoći, po reči njegovoj skočih s groba, i, kad se rasanih od straha, odmah osetih da stojim zdrav kod groba Svetoga. Mnogo stajah, plačući k Svetome i moleći se zbog pomilovanja moje nesreće, dok ti ne uđe, oče.“

A paramonar, čuv od njega, izmeni strah u divljenje čudu, pa mu reče: „Ako je tako kao što govoriš, hoću da vidim štake na kojima si se mučio, opirući se po zemlji, i da se uverim na njima.“ A on ih pokaza gde leže blizu groba Svetoga, pokaza i kolena svoja, mesom i kožom obložena, i uveri se da istinu govori. A paramonar, diviv se mnogo čudu i zahvaliv Bogu, pope se k arhimandritu da uzme od njega molitvu za klepanje¹⁴. I ispriča mu sve što je Bog učinio na Neofitu preko Svetoga. A arhimandrit i svi inoci s njim, došavši u crkvu i videvši Neofita kako zdrav hodi, divljahu se. Ispriča arhimandrit sve caru i patrijarhu, i svi zahvališe Bogu za sva divna dela od njega koja bivaju preko Svetoga, i car se tome veoma radovaše. I kako su rasla čuda od groba Svetoga, mnoštvo naroda, dolazeći, dosađivaše manastiru, a da mu zabrane, bojahu se cara.

Kad posle toga umre i blagočastivi car Asen i k Bogu otide, i inoci u manastiru njegovu ohrabriše se, hođahu zabraniti narodu da dolazi u manastir grobu Svetoga. U to vreme prestavi se neki sveti mitropolit koji je izmolio od njih, po cenu srebra, da ga polože u grob Svetoga Save. A oni, hoteći sakriti čudesa, učiniše i ovo s radošću. I tako, položivši ga, zaustaviše narode da ne dolaze grobu Svetoga. Ali ni tako ne mogoše zatajiti. Jer i dosad taj grob Svetoga daje isceljenje onima koji s verom dolaze. I takva su, dakle, čudesa koja Bog učini u Zagorju i u gradu Trnovu preko Svetoga. Pričajući čudesa groba i grobne zemlje zadržasmo se da pričamo o samom Svetom, ali, oslobodivši se groba i zemlje, opet dođosmo k Svetome.

Blagočastivi Vladislav kralj, podigav Svetoga cela i neporušena iz zagorske zemlje, zapovedi da se ponese u svoje otačastvo, srpsku zemlju, a sam, kao što rekosmo, pozvan od cara, uđe za trpezu veselja. I car obdari njega i one s njim mnogim darovima i počastima, i tako se u ljubavnom praćenju samodršci rastadoše. Ubrzo Vladislav kralj stiže Svetoga u nošenju i radovaše se kao nekad David pred kovčegom¹⁵, prednjačeći pred svetim moštima njegovim. Primiv glas proroka Isaije, govoraše: „Neka se obraduje duša moja zbog Gospoda, jer me obuče u rizu spasenja i odenu me odećom veselja¹⁶, darovav mi gospodina mojega, svetoga mi oca i učitelja, zastupnika molitvama mojemu otačastvu i počast dostojanja mojega.“ I opet: „Uzneću te, Bože moj, jer si uveličao milost tvoju na meni. Sad se, dakle, usrećih, sad se blago ukrasih, više od careva zemaljskih se uzveličah, više se od svih ljudi obogatih, kolika je za mene carska milost tvoja, Gospode, koliko si me zavolev odlikovao, Bože moj, milosti moja! Neka bude ime tvoje blagosloveno za veke vekova!“¹⁷

Veseleći se ovakim blagopohvalnim rečima k Bogu, nošaše Svetoga sa episkopima i blagorodnicima. A kad se približio sa svetim moštima Svetoga, blaženi arhiepiskop Arsenije izađe na susret sa episkopima i sa igumanima, i s mnogim blagorodnicima, i učiniše dostojno poklonjenje Svetome, i celivaše svete mošti njegove kao božjega ugodnika. Izlivaše se naroda sa svih stranâ da vidi i pokloni se kad ču o dolasku Svetoga. A Bog bogato davaše blagodeti od moštiju Svetoga onima koji ih se s verom doticahu. Jer mnogi, dobivši molitvama Svetoga isceljenja od nedugâ koji ih držahu, veseli odlažahu svojim domovima, slaveći Boga.

Kralj i arhiepiskop, sa episkopima i igumanima i s mnogim blagorodnicima, svi zajedno s malima i velikim, nošahu Svetoga u mnogoj radosti, sa psalmima i pesmama. I, kad su došli u manastir koji sam taj kralj Vladislav sazida, u mesto po imenu Mileševa, tu ga sa psalmima i pesmama, uvek slaveći Boga, slavno i časno položiše, u velikoj crkvi Vaznesenja gospodnjega, u sveti i časni grob koji mu beše kralj Vladislav spremio. I blagočastivi Vladislav učini veliki praznik tržanstva¹⁸ pomenu Svetoga, i na kojem obdari arhiepiskopa i episkope i blagorodnike, i podeli dovoljno ništima. I tako svi odlažahu svojim domovima. Posle ne mnogo vremena javi se Sveti u snu jednome prečasnome starcu u manastiru, bogobojažljivom i pobožnom, govoreći da njegove mošti ne budu više u zemlji nego da leži napred, van groba u crkvi. To i učiniše, jer, podigavši opet presveto telo njegovo iz groba celo i neporušeno, istaviše ga prijatna mirisa napred u crkvi, svima na viđenje i poklonjenje.

I potom beše mnoga čudesa osenjenjem svetoga Duha od svetih moštiju Svetoga, mnoga isceljenja daju i sad onima koji boluju od mnogih nedugâ i s verom dolaze. I otačastvo svoje, srpsku zemlju oba zajedno, velim, Simeon prečasni i sveosvećeni Sava, utvrđuju molitvama k Bogu, i braneći čuvaju od najezde neprijateljske. I niko se drugi od drugoga kolena ne ogospodi među Srbima, nego samo od plemena njihova, predajući kraljevstvo otac sinu i sin sinu. Javljaju se i pred pukovima srpskih skiptara¹⁹ božji anđeli u obliku njihovu, poslani od Boga molitvama njihovim na pomoć u bitkama, tako da su mnogi od vojnikâ govorili: „Videsmo svetoga Simeona i svetoga Savu pred nama u puku kako jezde na konjima, i to onoga u smernom inočkom odelu, a ovoga ukrašena svetlo svetiteljski.“

Mnoge neprijatelje koji su se bili podigli na otačastvo njihovo, na srpsku zemlju, molitvama k Bogu odvratiše, a neke i dokraja oboriše i ubiše. Svete mirotočive mošti prečasnoga Simeona leže u velikoj, njime sazidanoj, lavri u crkvi presvete Bogorodice, u mestu po imenu Studenica. A ovoga sin, sveosvećeni Sava, koji je jednak apostolima, prvi arhiepiskop i učitelj srpski, leži neporušen i prijatno mirišući u velikom manastiru, u crkvi Vaznesenja gospodnjega, koju je blagočastivi kralj Vladislav sazidao u mestu po imenu Mileševa. A obojica su sveti i čudotvorni, koji, i do danas daju celbe²⁰ onima koji im s verom i ljubavlju dolaze, jer takvim ih čudesima za života i posle smrti njihove zadivljavaše divni u svetim svojim delima Bog.

S njima se i mi sada smerno i, svagda pripadajući Bogu, molimo. Recimo, podigavši glas, blago smišljeno ono što treba o prečasnoj i sveštenoj i svečasnoj glavi, mnogo ukrašenoj delima vrline. O dvojice, Bogom izabrana, sveti i divni, bogonosni i sveblaženi oci, Simeone i Savo, kako sada zajedno stojite pred Trojicom i čijom ste svetlošću svetlo obasjani, pogledajte od njih odozgo na nas, ne zaboravljajte ljudi svojih, dobro se starajući o nama, ne sećajte se zlobâ kojima gnevljasmo Boga, ne sramite se naših nečistotâ kojima mu grešimo i zbog kojih stojimo daleko od njega, nego kao čedoljubivi ocevi, umivši nas od njih, pokajanjem, prisvojte nas k njemu čiste, i uvek nam, proseći od njega, dajite blage darove. Spasavajte molitvama od najezde bezbožnikâ i svakoga ožalošćenja. Jer znamo da vas mnogo oneveseljavamo, ožalošćujući vas prljavštinama bezakonjâ naših delâ.

Ali nas ne ostavljajte, niti odgurujte, niti nas se odričite kao tuđerodnih, jer smo vaše sudbe dostojanje, i već od Boga vašega suđenja²¹. I ne tajimo mnoge trude i znojeve vaše nas radi, blago pohvaljujemo i propovedamo vaša blaga dela među nama: veru pravoslavlja, oslobođenje od jeresi, istinito krštenje, podizanje crkava, velelepnost svetiteljâ, ukrašenje carskim vencima, uzakonjenje ljudi, nauku o pokajanju, sabiranje inokâ, hranjenje ništih, milovanje sirotnih, divna čudesa za života i posle smrti, predstavništvo k Bogu molitvama, i pomaganje u bitkama, otačasko milosrđe, i večitu milost. Ne zaboravismo svih vaših dobara koja su bila nas radi i među nama, niti ćemo zaboraviti. Ištemo opet prisnu pomoć i blagodet i zastupanje vaše, prosimo molbu i posredništvo za nas, i, padajući vam k nogama, molimo se: ne prestajite tvoriti molitvu čovekoljupcu Bogu o stadu vašem, koje ste od duše zavoleli, o kome se čak do smrti truđaste da se izbavimo od tame grehova i strasti, od svakog držanja zlih besova i ubilaca i prevarâ. I kao što nas, dok ste bili s nama u ovom malovremenom i zemnome životu, nastavljajući čuvaste u obojem, velim i u onom što je duševno i što je telesno, tako mu se još više sada, kada ste kod Hrista, molite o nama, da u miru i tihosti proživimo pokajanjem života našega, a po smrti da ga nađemo milostiva i ljubazna da nam na strašni dan davanja suda bude dobroodgovoran²² i blagodatljiv. Jer smo njegova tvar, i za njega živimo i jesmo, i osim njega Boga ne poznasmo, kome i pripada svaka slava, hvala i veličanje, čast i poklanjanje zajedno s Ocem i svesvetim Duhom, i sad i uvek i u veke vekova, amin!

Napomene

1. Ivan Asen Drugi (1218–1241), bugarski car čija je kći Beloslava bila udata za kralja Vladislava.
2. Jesebar, Mesemvrija, grad na crnomorskoj obali u Bugarskoj, iznad Burgasa.
3. Trnovo, ondašnja prestonica Bugarske.
4. Kuplja, krstionica, naročiti sud s vodom u kome se osvećuje, tzv. bogojavljenska voda.
5. Tj. nedelje.
6. Častan, skupocen.
7. Tj. radi carstva, da ga sv. Sava štiti u nevoljama.
8. Zabrani, tj. učini.
9. Jevanđelje po Luci (15, 18).
10. Raskaj se, smiluj se.
11. Tj. uđe u dvor.
12. Tj. iz unutrašnjosti zemlje.
13. Paramonar, kaluđer crkvenjak.
14. U to vreme nije još bilo zvona na crkvama već su bila klepala.
15. Aluzija na mesto iz Biblije o veselju kralja Davida kada je prenosio božji kovčeg (Druga knjiga Samuilova, 6, 12—16).
16. Knjiga proroka Isaije (61, 10).
17. Psalam (86, 12—13).
18. Tržanstva, slavlja.
19. Skiptar, žezlo, simbol vladarske vlasti.
20. Celbe, izlečenja.
21. Tj. onako kako ste vi hteli i sudili, a tako je hteo i sudio Bog.
22. Dobroodgovoran, koji dobro i milostivo sudi.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21