Život sv. Save

Poglavlje 2: Odlazak sv. Save u Svetu Goru i potera za njim

Kad uđe u sedamnaestu godinu uzrasta, roditelji njegovi savetovahu se kako će ga po zakonu oženiti¹. A po molitvi Bogom dani božanstveni mladić neprestano željaše kako bi i na koji način izbegao svet, i da se odvoji od svih i prione k Bogu. Jer beše slušao o svetoj Atonskoj Gori i o isposnicima u njoj i u drugim pustinjskim mestima. A dolažahu njegovu ocu od svih strana da prime što im treba, a inače i sam šiljaše u sveta mesta radi razdavanja onima koji prečasno žive, jer bejaše čovek blag, milosrdan, i davaše mnogo. A Bog, gotov na molitvu i želju ljudi svojih, izvrši i njemu volju, pa ga krenu da dođe roditeljima iz kraja darovana mu. I primiše njega i blagorodnike², koji su s njim došli, s velikom ljubavlju, i nastade neizmerna radost, i veselje, i pir zbog dolaska dragoga sina roditeljima.

I tako se mnogo dana veseljahu, i gle, kao Bogom upućeni, dođoše roditeljima njegovim neki kaluđeri iz Svete Gore, Atona, da prose potrebnu im uboštvu pomoć. I dogodi se da među njima jedan beše rodom Rus. Ovoga božanstveni mladić uze nasamo, pa ga raspitivaše o Svetoj Gori, utvrdiv ga najpre zavetom da nikome ne priča njegove tajne. A ovaj mu ispriča sve o pravilu pustinjskom: o zajedničkom životu po manastirima i zasebnom, po dva ili tri zajedno, i o onima koji, udaljivši se, usamljeno žive u postu i mučanju. Sve mu to ispriča tačno, jer i taj kaluđer ne bejaše prost nego znalac onoga što priča, velim, od Boga beše poslan. A mladić sasluša sve o životu kaluđerskom i o staranju njihovu prema Bogu, o dobrim njihovim delima, pa mu se suze rekom izlivahu iz očiju njegovih. Posle, odahnuv malo, reče starcu: „Vidim, oče, da je Bog, koji zna sve, videv volju srca moga, poslao tvoju svetost da uteši mene, grešna. Sada se uteši srce moje, i duša se moja obeseli neiskazanom radošću. Sada razumeh čemu večito žuđah. Blaženi, preblaženi oni koji se udostojiše takva bezbrižna i nemetežna života. Šta, dakle, da činim, oče, kako bih se mogao ukloniti od mnogometežnog života ovoga sveta, pa da se udostojim takva anđeoskog života? Ako me roditelji moji ožene, zadržan ljubavlju prema onome što je telesno, neću dostići takva života. Posle ovoga ne bih hteo da ostanem ovde nijedan dan, da me se kako ne bi kosnula slast ljubavi ovoga sveta, te da mi i protiv volje moje otrgne dušu od takve ljubavi prema anđeoskom životu, kao što učiš, oče. Hteo bih bežati, ali, ne znajući puta, mogao bih daleko zalutati, a otac bi me, kako mu je mogućno, stigao i vratio, čime bih i oca ožalostio i sebe mnogo osramotio, a potom ne bih postigao ono što želim.“

A starac, uzev reč, reče mu: „O presvetli, žudna je ljubav roditeljska, neraskidna sveza prirodna, a milosno jedinstvo i zajedničko živovanje s braćom svojom³. Ali i Vladika zapoveda da se sve ovo lako prezre i da se, uzevši krst na rame, usrdno ide za njim, da se sve lako podnosi, ugledajući se na stradanja njegova radi nas, da se ne blaguje u mekoti, da se ne traži telesni mir, nego da se, štaviše, privikava na golotinju i glad, bdenje i molitvu, i da se na nevolju i plač obraća pažnja s uzdahom i uzbuđenim srcem. Jer sve se ovo iznosi bogoljubivim dušama kao neki put koji lako vodi k vrlini, a ovo donosi istinsku slavu i pouzdanu čast.“ I mladić slušaše ovo, i, kao što rodna zemlja prima seme, tako i on primaše k srcu starčeve reči, neprestano jecajući.

A starac se divljaše njegovoj toploj ljubavi prema Bogu i božanstvenom ognju, koji je tako zažegao dušu njegovu, slušaše njegove reči pune čednosti i uzbuđenosti, pa mu reče: „Vidim, čedo, da ti je duša zašla duboko u božju ljubav, nego se požuri da izvršiš svoju dobru želju, da ne bi kako sejač zla⁴ posejao kukolj u srce tvoje, koji bi, ukoreniv se, ugušio pšenicu tvoju,⁵ dobru misao, te bi se odrekao takve namere, a zadržan ljubavlju prema telu i ljubavnim slastima, kako kažem, ništa nećeš postići, nego ćeš podleći poroku i sramoti, koje u Jevanđelju osuđujemo, kao oni koji se radi tečenja imanja, i jarmova volova, i novobračne žene odrekoše slatke večere i besmrtne hrane, i pravedno se nazvaše nedostojnima izabranog zvanja i veselja nebeskog cara Hrista.⁶ Ja ću ti za takvo delo poslužiti, i s pomoću božjom sprovešću te do Svete Gore, kamo želiš otići, samo neka bude konj i za mene, kako bismo mogli odbeći od oca tvoga.“ A on, čim ovo ču od starca, odmah se pokori volji njegovoj i reče: „Hvala ti, Gospode, što mi srce uveri ovim strancem.“ Starcu pak reče: „Oče, da si Bogom blagosloven što ukrepi dušu moju.“

Ispunjen radi toga velikom radošću, ne odloživ nimalo, otide roditeljima da bi izmamio otpust. Po običaju zaprosi od njih molitvu i blagoslov, govoreći: „Gospodari moji, rekoše mi da u toj i toj planini, i ime joj pomenu, ima mnogo zverinja. Ako zadobijem vašu milost, vi ćete me blagosloviti i pustiti da lovim, pa, iako zadocnim, nemojte se ljutiti na nas, jer čuh da onde ima mnogo jelenâ.“ Otac mu učini po volji i reče: „Gospod neka je s tobom, čedo, neka te blagoslovi i na dobro uputi.“ A mati kao mati zagrli ga i slatko poljubi, pa ga otpustiše s mirom, ali mu zapovediše da se brzo vrati. A ne znađahu da on neće da lovi jelene, nego hoće izvoru života, Hristu, da njime napoji jelenu sličnu dušu svoju, raspaljenu ognjem žarke ljubavi njegove.

Da bi uverio svoje roditelje, posla u goru lovce, pa spremljenim, kao da će goniti zverinje, reče: „Pod gorom čekaću vas do ujutru.“ A kad nasta noć, i blagorodnici, koji se s njim veseljahu, pospaše, on odbeže sa malo njih, koji su znali za njegovu tajnu, imajući Boga i kaluđera za vođe. I kad dan svanu, oni blagorodnici tražahu gospodina svoga, i gle, ne mogoše ga ni videti ni naći. Govorahu među sobom: „Da se ne šali s nama, pa se vratio k ocu?“ Potraže i kaluđera, koji bejaše s njim, i druge od slugu njegovih, pa, ne našavši ni njih, govorahu: „Kakav je ovo užas s nama? Kamo se dede gospodin naš?“ Tako žalosni i zbunjeni ostaviše lov i odmah se vratiše gospodaru, ocu njegovu, i ispričaju mu da ne znaju gde mu je sin. A roditelji, čuvši o svom sinu tako nenadan i neprijatan glas, tako se ožalostiše da umalo ne svisnuše. I došavši sebi, setiše se da niko drugi nego ga je onaj Rus, kaluđer, odveo u Svetu Goru, jer još izranije znađahu da je žudeo tamo. Odmah se stekoše blagorodnici, a sleže se i mnoštvo naroda, govoreći: „Idimo da čujemo bedu o kojoj se sad govori da je zadesila našeg gospodina.“ I svi plakahu i ridahu mnogo i neutešno, roditelji za sinom, braća za bratom, a narod za gospodarem, glasno ga prizivajući radi utehe u žalosti, i sve se više rastuživahu, jer ih sve izbezumljivaše stradanje gospodara njihova i krasota mladićeva.

Na jedan mah samodržac otac sa strahom⁷ zapovedi svima da prestanu plakati, pa, zahvaliv Bogu mnogo, reče onima koji su bili i materi detinjoj: „Budite bodri, ne treba zbog ovoga da tužimo, neće propasti moj sin. Bog, koji mi ga dade preko nade, udostojiće me da ga opet vidim i da se nasitim ljubavi njegove.“ I odmah dozva jednoga od vojvodâ svojih, pa mu reče: „Znaš kolika je bolest ljubav prema deci, oganj koji uvek gori i koji se nikad neće ugasiti. Dakle, prijatelju, ako si ikakva dobra od nas primio, sad je vreme da ljubav pokažeš. Ako se požuriš, stigneš i vratiš mi sina, te tako utešiš srce moje a materi oslobodiš dušu od smrti, obdariću te mnogim blagom, više nego pre, i imaćeš, u meni, druže, štaviše, dobrotvora.“

Potom prizva i mnoge blagorodne mladiće, pa, obodrivši i njih istim nadama, posadi ih na silne konje da ih s njim pošlje. Zapovedi im da ga gone do u samu Svetu Goru, i napisa pismo iparhu⁸ solunske oblasti da ga otrgne i od same Svete Gore, pa da ga njemu vrati. „I ako time, dragi moj, utešiš srce moje“, dodade, „primićeš od nas mnoge časti u darovima i ljubavi, a, ako pak prezreš našu molbu, znaj da će mesto ljubavi zavladati neprijateljstvo.“

I vojvoda uze pismo i otpust sa blagorodnicima⁹, pa, usedavši na silne konje, goniše dan i noć što više mogoše, i, ne postigavši ništa, dođu u slavni grad Solun, u kom vojvoda s čašću bi primljen. Predade iparhu pismo i ispriča žalost svoga gospodara. A iparh, pročitan pismo, sneveseli se zbog toga veoma, jer ga veoma ljubljaše. I, pošto je vojvodu i blagorodnike s njim ljubazno ugostio, odmah napisa pismo proti Svete Gore s rečima: „Pošto nije mala stvar, po ovom traženju, prosim i molim toplo tvoju prečasnost da ne prezreš ove molbe. Ako je gde tamo došao sin velikoga župana, gospodara srpskog, neka se što brže vrati svome ocu, da nam ne bi otac njegov, zbog žalosti za njim, od prijatelja postao neprijatelj, čime bi ti sve nas i mnoge druge ožalostio.“ I tako otpusti vojvodu, i posla s njim ljude koji će ih s čašću provesti do Svete Gore, dav im i pismo napisano.

A oni, ušavši u Svetu Goru, pitahu za traženog da li je tu došao, opisujući uzrast mladićev i krasnu pojavu. Neki im rekoše: „Takav, kakva tražite, ušao je malo pre vas u ruski manastir¹⁰, i tu je još.“ A kad oni ovo čuše, požuriše da ne bi kako čuo i pobegao od njih, pa ostaviše put k proti i uđoše u ruski manastir. I videše ga gde hoda po manastiru, sa kosom nepostriženom i u svetovnom odelu, jer, brzo goneći, stigoše ga, a da ih ništa nije plašilo, kao da hođahu goniti ga do unutrašnjosti Svete Gore, ali bol roditeljski a ujedno i odvažnost i to savlada. I, našavši ga, obradovaše se neiskazanom radošću. I uđoše svi u crkvu Svetoga Pantelejmona, i pokloniše joj se.

I sastavši se s njim, ljubljahu ga ljubazno sa suzama, tako da od radosti zaboraviše na toliku udaljenost mesta i na toliki trudni danonoćni put, jer nađoše koga su želeli, a nadahu se da će dobiti i velike darove i mnoge počasti od roditeljâ njegovih, što im ugodiše. I pomišljahu da ga vežu, a opet ga se bojahu kao gospodina svojega. Pa, pošto su naredili stražu, koja će što oštrije paziti nad njim, i pošto bi se konji, a i oni sami, odmorili od puta, da pođu s njim. A mladić se divljaše svome ocu kako potrudi toliko gospodstvo vojvodino sa blagorodnim mladićima, pa se stiđaše da vojvodi u lice pogleda, što se radi njega mnogo potrudio da dođe u tuđu zemlju. Pa, odvedav ga nasamo, upita ga: „Kako prevaliste tako brzo toliki put i kako se nakaniste na tako dalek i trudan put?“ A on mu tada ispriča preveliki srdačni bol i večiti plač njegovih roditeljâ. Reče mu i o pismu njegova oca o njemu, koje je doneo iparhu, i o iparhovu pismu proti. „I ljudi su, reče, za to poslani, koji će nam te predati da te vratimo gospodinu ocu tvome.“

Videv mladić čvrstu odluku vojvodinu, reče mu: „Ako bi hteo, dragi moj, mogao bi me ostaviti na miru, a znam, kad otideš, da možeš, kako si moćan, umiriti gospodina mi oca. Ja bih mu pak pisao i odvratio bih ga od takve namere, samo mi ti učini bratsku ljubav i ostavi me pri onom čemu dođoh.“ A on reče: „Ne, gospodine moj, ne počinji sluzi svojemu takve molbe koje mi nije lako ispuniti. Jer gospodar moj, otac tvoj, smatrajući me za verna, posla me za to. Uz to, da smo tebe, gospodina moga, našli u kaluđerskom liku, kako bismo se za to opravdali? A pošto je Bogu bilo u volji da se dogodi onako kako žele roditelji tvoji, i velmože vaše, i braća tvoja, ko sam ja da tako što i pomislim? Bolje bi mi onda bilo da i ne idem tvome ocu. Zato te molim, gospodine moj, sve takve misli izbaci iz pameti, pa pođi veselo s nama, tvojim ljudima, da ugasiš plamen roditeljima svojim čija si srca zapalio svojim odlaskom u tuđinu, kao i srca braće tvoje i svih blagorodnikâ. Ti sam znaš kako si ti roditeljima i svima nama nada i uteha od Boga. Ako li pak ti što protivno pomišljaš, i nećeš s nama da pođeš, prinudićeš me, teško meni, na ono što mi nije lako ni izreći, (ali oca se tvoga bojim), to jest da te vežem i na silu povedem, jer takvu zapovest i primih.“

Videv mladić da je vojvoda neumoljiv i da mu je tvrda vera prema svom gospodaru, i čuv da hoće i na silu da ga povedu, a da nema nikoga koji će ga izbaviti od bede, zbog bojazni od oca njegova, pošto je pisao i iparhu, reče: „Neka bude volja Gospodnja!“,¹¹ pa veselo zagrli vojvodu, uveravajući ga kako će poći s njim. A tajnim uzdasima prizivaše Boga za pomoćnika u napasti, jer smišljaše delo i pobožno i prevario, jer srcem bejaše prikovan za mudrost, kao što David kaže, i smišljaše kako će razumom blagoga duha oboriti one premudre koji mu smetnje prave. Šta, dakle, da radi? Zamoli igumana da zapovedi da se spremi sjajna trpeza, da se uteši¹² sa vojvodom i blagorodnicima, jer će sutra poći kućama. Svoju pak nameru kaza igumanu i zamoli ga da za noći otpočnu jutrenje pesme. I tako se učini velika gozba, na kojoj iguman gošćaše vojvodu i blagorodnike, a mladić sam ih svojim rukama služaše i veseljaše. I kad pri večeri duboko zađoše u noć, zapovedi iguman da se udari u bȉlo¹³, jer bejaše dan nedelje. Ustade iguman, a s njim i mladić, i pođoše u crkvu na molitvu. Ustade i vojvoda s blagorodnicima da odstoje u crkvi, jer ga ne smeđahu puštati s očiju svojih. Pojanje se produživalo i čitalo mnogo puta, po zapovesti, dok svi oni, i koji seđahu, i oni mladići koji stražahu, i stratilat¹⁴, ne zaspaše u zaborav od putnoga truda, a i od gozbenog veselja.¹⁵

Čim božanstveni mladić bodra oka oseti da su zaspali, ustade od njih i pokloni se pred svetim oltarom, i zavetova se Gospodu, pa, blagosloviv se od igumana i uzev jednog starca, odlikovana činom sveštenstva, pope se na veliki manastirski pirg¹⁶. I, zatvoriv ga oko sebe, zahvali Bogu rečima: „Uznosim te, Gospode, što si me primio.“

I jerej, pošto izvrši molitvu, postriže mu vlasi s glave, i obuče ga u rizu anđeoskoga lika, i izmeni mu ime Rastko imenom Sava. A on mnogim suzama okropi zemlju, upućujući Bogu zahvalne i pohvalne reči, govoreći: „Ti ispuni želju srca moga“,¹⁷ tako da se i starac postide od silna plača njegova.

A kad se ovo izvršilo i čitanje dovršilo, bejahu svi ustali, i oni koji su stražarili potražiše gospodina svojega, i gle, on se ne mogaše nigde videti. Potražiše ga svugde, i u crkvi, i u manastiru, vičući, pa, ne našavši ga, počeše napadati na igumana i biti kaluđere. A vojvoda, utišav uzbunu, reče igumanu i kaluđerima: „Kakva je ovo nepravda i sramota od vas, o časni oci? Mi pak, stideći se lika koji nosite, prezresmo vašu pakost, pa bismo prema vama krotki i čovekoljubivi! Zar nije najpre jedan od vas dolazio da prosi milostinju? Evo ovaj lažljivac, smrti dostojan, pa pokaza na jednog koji, prezrev dar kao ništa, ugrabi od oca sina i pobeže, čime izložiste oca i mater samrtnome plaču, a nas velikome trudu. A sad pak, kad smo došli, od ruku naših sakriste gospodina našeg, i jednako radite po svojoj volji. Što vam tako pade na um da nam se porugate? Ili vi mislite da se mi potrudismo zaludu, tražeći vazduha, a ne gospodina našeg? Sad će vam glave poleteti! Recite gde sakriste našeg gospodina?“

Mladići pak, čuvši ovo od vojvode, budući gotovi na surovost, ljuće i neštedno počeše biti kaluđere. A kad to ču traženi, radi koga ovaj metež bivaše, poboja se da se svađa ne završi ubistvom, pa se naže preko stuba i pozva ih u mraku. A kad oni čuše njegov glas, ispuniše se mnoge radosti, i svi potrčaše stubu, i gledahu uvis, kad bi bilo mogućno tamu ukloniti da bi ga videli i utešili se. I, uzev reč, reče vojvodi: „Mnogo si mudar, a ponašaš se kao dete; imajući puk ljudi sa sobom u tuđini, visoko mudruješ.“ A blagorodnicima reče: „Zar se ne postideste obraza, kako se ne pobojaste Boga? Zar je to lepo napadati s oružjem takve ljude u crkvi? Šta vam oni zlo učiniše? Ako pak mene tražite, evo mene gde sam. Sad sam u poslu, ujutru ćete me videti, a ove ostavite.“ A kad oni ovo čuše, obuze ih strah i stid, i ne znađahu šta da odgovore nego, ućutavši, ležahu oko stuba, stražareći.

A kad svanu, on opet, pregnuv se preko stuba, pozva vojvodu i blagorodnike i pokaza se svima ukrašen anđeoskim kaluđerskim likom. Oni pak, ugledavši ga tako i u takvom obliku, ne znađahu šta da rade, nego, obuzeti plačem i ridanjem, padahu na zemlju. A on, videv ih u krajnjoj srdačnoj tuzi, izgovori mnoge reči i uteši njihova srca, govoreći: „Sve ovo što se zbiva sa mnom, Bogu je tako u volji, jer onaj koji me je proveo od oca moga dovde, i vi me ne stigoste, i sada me izbavi iz ruku vaših. Jer vi hođaste otrgnuti me od blagoga i željenog puta, pa da se mnome pohvalite gospodaru svojemu kako ste mu ugodili. Ali Bog moj, u koga se uzdah i kome iziđoh, bi mi pomoćnik, kao što vidite, i on će i u napredak izvoditi moj život po svojoj volji. A vas pak, moje drage, molim da radi toga ne tužite i ne žalite nego, štaviše, da sa mnom Bogu zahvalite što me je udostojio lika koji sam oduvek želeo. Uzmite, dakle, moju poznatu vam haljinu i vlasi s glave moje, pa se vratite mirno kućama, a ove znake dajte roditeljima mojim i braći mojoj, kako bi verovali da ste me živa našli, i to kao kaluđera s božjom blagodaću, a Sava je moje ime.“ To rekav, svrže sa stuba haljinu svoju i mladosne vlasi s glave svoje, a s njima i pismo napisano roditeljima radi utehe: „Nemojte radi mene nikako tugovati, moljaše, niti oplakivati me kao poginula, reče, nego, štaviše, molite Boga, molim vas, da bih molitvama vašim dobro izvršio delo na koje iziđoh. Vi, pak, koliko vam je mogućno, starajte se o svojoj duši, i ne preduzimajte ponovo da me opet onde vidite za života svoga, nego, ako ushte Bog, ja ću ovde u Svetoj Gori dočekati i videti gospodina oca mog, i nasladiću se svete i časne starosti njegove, i nasitiću se slatke i večite ljubavi njegove.“ I, pomenuv im mnoge jevanđeljske reči o pravdi i milosti, o istini i sudu, i što nije čovek rad sebi da ne čini ni drugom, dodade i ovo: „Ako ko ostavi dom i braću, ženu i decu, bogatstvo i sela, i ostalo, naslediće nebesko carstvo zanavek.“¹⁸

I uzeše vojvoda i blagorodnici zbačenu s vrha haljinu, i čiste vlasi, i pismo, i položiše ih pored sebe, pa oplakivahu živoga kao mrtva, govoreći: „O nevolje od tebe, gospodine, šta nam ovo učini, da si nam gorči sad, kad si se našao, nego pređe, kad si od nas odbegao? O nalaska nesrećnijeg od smrti! O haljino željenoga, kakva si vatra onima koji ga žele? Kako da te ponesemo i damo roditeljima i braći, kad si kao koplje ili mač oštar s obe strane? O vlasi s ljubljene glave, koje treba priviti srcu i očima roditeljskim radi utehe, kako da vas predamo kao dar njima? O dara, koji nosimo, puna ne radosti nego plača, ne veselja nego ridanja, kako da te odnesemo? Kakvo li ćemo uzdarje mi dobiti? U kakvo će svetlo ruho nas obući, kada njih same u tužno i crno odelo oblačimo? O pira noći ove, ispunjene i veseljem i prevarom, pa ako se i kaže: „I odobri lukavstvo, prevaru“ kojom Jakov,¹⁹ prevariv Isava, uze blagoslov njegov. O čaše tvoje, gospodine, kojom si nas služio, pune meda ljubavi, a koja nam je gorče od žuči pripremila. O noći, koje zaspasmo, budi po Jovu²⁰ tamna, i da se ne ubrojiš u noći mesecom obasjane! O nas i od ludih bezumnijih! Za toliko dana ga trudno gonismo, pa, uhvativši ga, kako ga ispustismo u jednom času! Kako bismo bezumni! Kakav nas to grešni san zadrža, te tako zaspasmo? Zašto ga uzama ne svezasmo, kako i zapovest primismo, pa bismo bili oslobođeni samrtne tuge? Sad pak šta da radimo? Kako da izađemo pred svoga gospodina? Koji je to kamen, koja je to gvozdena priroda koja će odavde poneti tako težak glas koji mi imamo da nosimo roditeljima i braći?“

Izgovoriše ove i mnoge nalik plača reči, tako da su zadugo plakali; plakaše i onaj gore na stubu i oni dole na zemlji, da se i mrtvo kamenje potresalo. Posle, pošto su malo odahnuli, gledajući gore k njemu i klanjajući mu se, davahu mu oproštajne celive, i, milostivno i sa suzama prekoravajući ga i zamerajući mu, govorahu mu: „Ostani zdravo, gospodine, ostani zdravo, rasprostrani se sam bez nas, nasiti se, kamenosrdni²¹, nemilostivi, a hoće li te primiti Gospod? Prevari oca, pa prevari i nas, a misliš li da ti se valja Boga bojati?“

Ovo i još više izgovorivši mu s bolnim srcem, i isprosivši molitvu i blagoslov od njega, i uzevši tužne haljine njegove, odlažahu kućama. I idući tako, opet se okretahu stubu, zastajkujući s plačem i jecanjem, dokle su god mogli dogledati ga. I tako otidoše svojim kućama.

On pak, sišav sa stuba, zahvali Bogu, pokloni se igumanu i svoj braći, i svi ga celivaše kao nova brata, anđeoskim likom ukrašena. A on, grleći uvređene njega radi, moljaše ih sve svetlo za one koji su ih napadali, da bi na miru i bez vreda stigli kućama, govoreći: „Bog nam je pribežište i sila, i bi nam pomoćnik kad nas je zadesila nevolja. Đavo, dakle, koji se nadao da će im prevelikom tražnjom mojih roditeljâ smesti stope moje ka Gospodu i otrgnuti me od vašega u Gospodu srodstva, iziđe posramljen i bez uspeha, s pomoću vaših molitavâ Gospodu, a i telesnih naporâ za mene.“²²

A oni, čuvši takvu smernu i pokornu reč njegovu, kako je puna svake mudrosti, zaboraviše rane na telu, nanesene im od mladićâ, pa, kao da su neku dobit zadobili, radovahu mu se.

Napomene

1. Ovo Teodosijevo pričanje o tobožnjoj Rastkovoj ženidbi verovatno je načinjeno prema svetačkoj legendi o Aleksiju božjem čoveku.
2. Blagorodnike, vlastelu.
3. Parafraza Psalma (133, 1).
4. Sejač zla, đavo.
5. Aluzija na jevanđelsku priču (Matej 13, 24—30).
6. Parafraza priče Jevanđelje po Luci (14, 15—24).
7. Sa strahom, tj. ulivajući strah drugima.
8. Iparh, zapovednik.
9. Sa blagorodnicima, sa vlastelom.
10. Pantelejmon.
11. Jevanđelje po Luci (22, 42).
12. Uteši, tj. da se počasti.
13. Bilo, klepalo (služilo umesto zvona).
14. Stratilat, vojvoda.
15. Tj. kako je jutrenje bilo odugovlačeno, oni su sedeći zaspali.
16. Pirg, visoka četvrtasta kula, na čijem se vrhu nalazi i crkvica.
17. Psalam (37, 4).
18. Citat Jevanđelje po Mateju (19, 29).
19. Aluzija na biblijsku priču po kojoj je Jakov, koristeći se slepilom očevim, dobio od oca blagoslov i starešinstvo umesto svoga starijeg brata Isava (Prva knjiga Mojsijeva, gl. 27).
20. Pravedni Jov (koga je Bog kušao), i pored bede u koju je zapao, nije se odrekao Boga. (Knjiga o Jovu, gl. 3).
21. Kamenosrdni, nemilosrdna i kamena srca.
22. Psalam (46, 1).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21