Poglavlje 12: Sv. Sava odlazi ponova u Sv. Goru, njegov ponovni isposnički život. Stefan, ožalošćen što sv. Simeon ne toči mira, poziva sv. Savu da dođe u Srbiju. Sv. Sava ne dolazi, ali šalje izaslanika s poslanicom sv. Simeonu. Po održanoj službi i pročitanoj poslanici, ponovo potiče miro. Radost zbog toga, Stefanova zahvalnost
Dosta godinâ prožive Sveti, upravljajući u lavri svetoga Simeona, po imenu Studenici, mnoga isceljenja učini Bog metanjem ruku njegovih na nedužne, i mnoga progonstva duhova i molitvom, i mnoga čudesa koja zbog duljenja reči nije mogućno ni izgovoriti. I ne samo njime samim nego i imenom njegovim, da i prosti ljudi u domovima i u gorama, pasući stada, pomuzavši mleko, i ne trebahu sirišta, dosta je samo reći: „Savina te molitva pokiselila“, i odmah s glasom sirenje bi se usirilo i mleko ukiselilo, i vrlo dobro bilo.
I ukoliko se množahu čudesa, sve se više svi u veri pravoslavlja utvrđivahu, ali i veća mučenja i podvizi Svetoga obuzimahu, klanjanja na kolenima, i stajanja noćna, uzdržavanje večito, jer kada i za trpezom s bratom samodršcem seđaše, samo prividno jeđaše; uzdržavanjem, smišljajući, ukradaše spasenje svoje da se ovaj, i ovo saznajući, divljaše njegovoj uzdržljivosti i mnogo putâ puštaše suze. Jer tu beše još iz mladosti kao anđeo čistotom i svetošću, kao apostol i čudotvorac, pa ga svi mnogo ljubljahu i darove mu donošahu, i željahu da ga vide. Jer, ako bi se ko udostojio progovoriti s njim, taj bi zadobivao od njega ne hudu korist duši svojoj. Jer reč njegova svagda beše začinjena Duhom Svetim kao solju, pa zbog mnogih vrlinâ uživaše bezbrojnu i bezmernu počast od samodršca brata, od blagorodnikâ i od svih ostalih, ali još iz početka on se klonjaše od hvale i slave i počasti ljudske kao od mrskih mu, smatrajući ih za sebe teškim, pa pomišljaše bežati. Jer govoraše: „Da mi kako ova mala i privremena počast ne zastupi onu veliku i večnu?“ Ili da mi reče Avram, još više Bog Avramov: „Blaga tvoja primio si u životu tvom.“1
Sećaše se i prvoga svog raspetog života2 u Svetoj Gori, svoga ropskog služenja smernošću, mladićkoga stradanja, idenja bosonogog, kaljavih kudeljnih rubinâ, neumivanja, stajanjâ obnoćnih, pošćenja neprekidana ljubavlju za društvom, molitve čiste, nesmućivane kalom bogatstva, ostavljanja sveta umom i uzlaska k Bogu, sve to pomišljajući, vide sebe kao izmenjena u svem, pa žaljaše, tugovaše, i nazivaše sebe bednim i propalim. Osetljivo je srce, po Solomonu, kao crv kostima3, tako i njemu tugom za onima krv ispijaše i mozak mu izedaše sećanjem.
Ne trpeći da mu se ljubavlju za tim uvek srce ranjava, pošto sve po redu u manastiru dobro uredi, i pravilo crkvenoga ustava i života inočkog uzakoni, i preda da se tako drži, i, pošto umesto sebe postavi braći igumana koga znađaše da ume starati se o dušama njihovim, pošto celiva crkvu i časni i mirotočivi grob svoga svetog oca prečasnog Simeona, pa ga i nakvasi mnogim suzama, i pomaza se svetim mirom njegovim, i, pošto svima dade blagoslov i mir, iziđe. I dođe k samodršcu bratu, hoteći se poljubiti s njim radi rastanka, a on smatraše odlazak njegov za izlazak duše svoje, i mnogo plakaše, i sa svima blagorodnicima moljaše, hoteći zadržati ga, i, nikako ne mogući, veoma se ožalosti. A Sveti, videći duše njihove u krajnjoj tuzi, utešiv srca njihova rečima nade, reče: „Ako blagome Bogu bude volja, opet ću vam se vratiti.“ I tako se ispusti iz ruku njihovih.
A samodržac Stefan dade mu veliko mnoštvo zlata na potrebu njemu, i na razdavanje manastirima u Svetoj Gori, i onima koji usamljeno žive i svima potrebitim, i sam ga s blagorodnicima isprati do predela grčke zemlje. I tako Duhom Svetim vođen dođe u Svetu Goru. Svi koji ga znađahu, saznavši za dolazak Svetoga, veselom dušom Bogu zahvaljujući, dolažahu da ga vide. Jer svi ga ljubljahu i zbog krajnje smernosti, po prvom životu bejaše svima sav njihov.
I življaše dosta vremena u prvoj ćeliji mučanja u Kareji, ponavljajući pređašnje mladićke trudove pošćenjem; a ljubazni brat Stefan samodržac smatraše da se rastavio s dušom svojom što se lišio brata i učitelja i ratnoga savojnika u molitvama k Bogu. Jer takva beše bez mere ljubav njihova, kao da su u dva tela jednu dušu nosili. Mnogo puta, pišući mu, pošiljaše, govoreći mu: „Odlazeći od nas, nadom nas uteši da ćeš nam se vratiti, a dugovremenim zadocnjenjem bolešću me i tugom oblažeš. Ne prezri onoga koji te ljubi, dolaskom tvojim razveseli dušu moju.“ A ovaj hristoljubac ne htede se odlučiti od anđeoskih srodnikâ, božjih ugodnika, prečasnih otaca i saposnika, ne iđaše, rasudiv da je bolje u takvim prilikama ožalostiti brata negoli Boga4. Potom božjim neispitanim izdašnostima i dubinom neiskazanih njegovih sudova, kojima, kako mi ne znamo, vrši naše spasenje, presta da izlazi i ustavi se miro sveto, koje obično beše isticalo od Boga osenjenjem Svetoga Duha iz svetih moštiju prečasnoga Simeona, da li po grehovima našim, ne znamo, da li je i ovim Bog hteo udiviti svete svoje ugodnike, i da svima objavi koliku ljubav ima prema njima, i koliko i oni dobrim delima stekoše slobode k njemu. I ovo se od mnogih neće utajiti, i, prekidanjem nekih čudesâ, ako i zamalo, pokrenuće ih k vrlini. Dakle, da li ovako, da li onako, ali se zadrža i ne iziđe.
U tuzi, i vrlo velikoj, beše samodržac Stefan; smatraše da je božji gnev, govoraše da se odvratio od njih njegov otac Simeon, očekivaše s nebesa neku kaznu. Pomišljaše na greh svoj, i ispitivaše savest, osuđivaše se, tužaše, očajavaše, molbama i molitvama uzlažaše k Bogu i k svetome ocu, milošću prema ubogim i svim što je dobro truđaše se preko mere da zaustavi očekivani od Boga gnev, a izveštaj je, govoraše, ako Bog blagovoli u dobrima svojim, ako miro isteče. I pošto se sveto miro zatvori svima izvorima, i ne isticaše, ne nalažaše srcu utehe. Pošlje k Svetome, u Svetu Goru izveštaj o svem šta je bilo. Nađe uzrok da, došav ovoga radi, uteši viđenjem njegovim mnogo žalosnu dušu svoju, pa će mu dati bezbrojno zlato na razdavanje gde zna; ujedno ga moljaše da dođe i da se molitvama njegovim opet miro izliva. Bratske i milostivne i žalostive reči mu pisaše govoreći: „Otkako tvoja prečasnost, gospodine, otide, i sveti otac naš Simeon, kako vidimo, duhom odvrati lice svoje od nas, jer se zaustavi isticati miro sveto koje osenjenjem Svetoga Duha iz svetih svojih moštiju obično izlivaše na utehu nama i celbu, i druga mnoga čudesa od priziranja Duha Svetoga ne videše se više kao pređe. Mnogo se molismo da nas ovima opet obdari, i po prirodi očevo milosrdno srce zaključa od nas neprirodno nemilosrđem kao železom, i ne posluša nas. Da li nam se ovo dogodilo zbog grehova naših što poživesmo neugodno Bogu, ili što ti nisi s nama da nas čistiš od grehova? Toga radi molim te i molim ti se, izleči mi bolest, smiluj se na suze moje, iako ne smem, zbog mnogih mojih grehova, da se udostojim imena brat tvoj, pomiluj sebe i nas jednorodne i sautrobne po materi. Dođi nama, Bogu omiljeni, i prečasnome svome ocu, pa i svima od njega rođenim, da bi vladika Gospod naš Isus Hristos tvojim dolaskom k nama milostivno prosvetlio lice svoje, i da bi zapovedio tvojim molitvama prečasnome ocu našem Simeonu da Duhom Svetim istače miro sveto iz svetih moštiju svojih, i da nas kao svoje sluge, po prvom običaju učini utešenim.“
A Sveti, kao što napred rekosmo, ne mogav se odvojiti od sladosti života u pustinji, u postu i mučanju, još više kloneći se slave ljudske, iz ljubavi prema Bogu omrze5 i brata svojega, i ne umilostivi se ići k onome koji plače. A napiše svojom rukom molbenu poslanicu Svetome kao živu, koji po smrti nije umro, s rečima: „Kao od Boga ti zapoveđeno i od nas, Prečasni, umoljen, prezri i po koje sagrešenje prema Bogu i neposlušnost prema tebi od čedâ tvojih, i učinićeš da tvoja sveta raka, osenjena Duhom Svetim, toči sveto miro i sada kao i pređe, i, njim pomazav, razveselićeš čeda svoja i narod svoj da ne tuguju u žalosti. I kao što si rekao, dok si bio još u puti kao ja, da ćeš me poslušati Boga radi i, kad Bogu otideš, da me nećeš ostaviti molitvama — ako si istinito obećao— tako i sada, gospodine moj, neka razumem tvoju otačasku ljubav da me, kao pređe telom, i sad, još više, duhom slušaš, da se ne posramim kako se nadah na te s Bogom, da se ne lišim nade, moli se za nas, oče, Gospodu u svetim svojim molitvama.“
I bratu Stefanu napisa zasebno utešno pismo, pa pošlje jednoga od učenikâ svojih, časna i prečasna starca Ilariju, monaha, koji je imao čin sveštenstva, da ga odnese u srpsku zemlju iz Svete Gore, zapovediv da poslanicu prečasnome Simeonu nikome ne preda ili da je pročita. Zapovedi mu šta će sve učiniti molbama k Bogu i k Prečasnome, označiv mu i dan u koji će, odsluživ službu svetu, pročitati poslanicu nad grobom Prečasnoga.
A poslani ovaj Ilarion jeromonah, prispev u srpsku zemlju i došav blagočastivome Stefanu, predade mu pismo od Svetoga, pa mu kaže da nosi i poslanicu k prečasnome Simeonu, ali, govoraše, da mu je zapoveđeno da je nikome ne predaje. A Stefanu, dok čitaše svoje pismo ispunjavahu se oči suzama kao jezero vodom, divljaše se nemilosrđu bratovljevu Boga radi, da ga ne mogade tolikim plačem i moljenjem skloniti da mu dođe, ali radosno primi pismo i poslanika u ime onoga koji ga je poslao, i veselom dušom obeseli mu se kao proroku božjemu.
A starac, po zapovedi, pohita stići ka grobu Prečasnoga, da sve zapoveđeno mu od Svetoga molbama izvrši. Hristoljubivi pak Stefan ne otpusti ga, govoreći. „I ja idem s tobom.“ A kad su zajedno došli do časnoga i svetog manastira, u kom je grob Prečasnoga, Stefan se odluči da stoji u crkvi svu noć sa igumanom i svima inocima. Starac pustinjik se divljaše svenoćnome i nedremljivom stajanju, suzama i uzbuđenju samodršca svetovnjaka, pa se sramljaše savešću i osuđivaše, smatraše sebe da je bedan i propao. „Jer, reče, ne stekoh ja u pustinji postom toliku pobožnost koliko ovaj u svetu, vojujući.“
Jer se on poznavaše i kao običan vlastelin i prema svetu samo kao Stefan, i sve se više nalažaše prema Bogu ili ljudima u svem Bogu pohvaljen, u vojsci iskusan i hrabrošću udivljen; jer kada seđaše u čelu trpeze, veseljaše blagorodnike bubnjima i guslama, kao što je običaj samodržaca; a kada je, opet, stajao napred na molitvi ili u crkvi, mnogim uzbuđenjem i gromoglasnim plačem okropljavaše zemlju; pravdom i istinom svetlo ukrašen, ljubavlju prema ništim bogoljubac i vrlo izvrstan, a bavio se mnogo i pisanjem6, i uz to beše vrlo razuman i vešt pripovedalac. Ali, kako sada nije lako spletati Stefanu vence pohvalama, da nastavimo dalje priču.
A kad se svršilo svenoćno stajanje i molbe, poslani iz Svete Gore učenik Svetoga, časni i predostojni starac ava-Ilarion jeromonah odsluži svetu i božanstvenu liturgiju, i tako u punoj svešteničkoj odeždi iziđe iz svetinje nad svetinjama, držeći u rukama kadilo mirisima mirisavo i poslanicu Svetoga, i priđe ka časnome grobu svetoga i prečasnog oca Simeona, i ispoja pojanja dostojna počasti njegove. A samodržac sin stajaše napred kod groba očeva, nemajući mere suzama; iguman, inoci, blagorodnici i mnogi drugi, svi se tiskahu da vide i čuju šta će reći poslanica, šta će se javiti i šta će biti.
A čistitelj7, pokadiv grob prečasnoga Simeona, i pokloniv mu se s mnogim uzbuđenjem kao živu, svetlo pročita molbenu poslanicu Svetoga svima da čuju. I odmah, sa svršetkom poslanice, preveliki taj grob Prečasnoga, blagodaću Duha svetoga navodni se kao morem, preizlivajući se izviranjem mira, isticaše svima pređašnjim izvorima, tako da ga ne stizahu sabrati u časne sude, nego se i lice crkveno napojilo i prijatno omirisavalo. Ne samo iz groba nego i iz svetih slikâ Prečasnoga, gde behu ispisane, učini Bog da ističe miro slično moštima i preko prirode, udivljujući svete svoje većim znamenjima i čudesima kao omiljene sebi.
Svi, videvši i čuvši ovo, i užasom i radošću obuzeti, sa suzama prizivahu: „Gospodi, pomiluj!“ Sve, od samodršca pa do poslednjeg, pomenuti Ilarion čistitelj svetim mirom pomaza, i uzimahu da odnesu i domovima svojim da bi ih osvetili. Posle svega ovog Stefan samodržac, uzev reč, govoraše svima da čuju: „Treba se diviti Bogu, kako je, uistinu, divan Bog u svetim svojim delima, i uvek ga sa strahom slaviti i hvaliti dostojno, ali treba čuditi se i svetima njegovim, korisno je i njih slaviti, kako nesumnjivo stekoše toliko slobode k njemu delima i vrlinama, ljubavlju i verom. Jer gde se uzakoni zakon čovečje prirode da živi mrtvima pišu, ili da im što govore, ili da mrtvi žive poslušaju i da im zapovesti izvršuju? Ali sve ovo biva po reči Gospoda mojega Isusa Hrista: Onaj koji veruje u mene, činiće i sam dela koja ja činim, i veća će od ovih činiti8. Devojko, ustani!9 Lazare, izići napolje! reče Gospod10, i reč delo izvršivaše. Tako i mnogi od svetih, imenom njegovim, učiniše po reči njegovoj mnoga dela preko zakona čovečje prirode. Tako i danas bi od Gospoda ovo divno čudo pred našim očima radi svetih ovih, velim, radi prečasnoga oca našeg Simeona i gospodina brata mojeg Save. Jer znate koliko se molismo i plakasmo da se smiluje izlivanjem mira, i ne bismo poslušani. Sad pak razumeste samo rečju jednoga drugome Bogom poslušanost, preko prirode. Videste kako obojicu Bog sluša i volju im izvršuje. Sve ovo čini Bog radi našega spasenja, da razumemo kako Bog više ljubi jednoga pravednoga i sluša ga više od mnogih svetskih grešnikâ, i da poznamo kako naš život nije Bogu ugodan, i da svoju bednoću osudimo kako nismo dostojni ni po zemlji hoditi. Jer, koliko smo daleko gresima našim od podobnih za greh nam ljudi, velim svetih, radi toga i njih, kako dolikuje, slavimo, podražavajmo delima njihovim, makar i po mogućstvu, divimo se božjemu staranju uvek o nama, dugotrpljivosti i milosti po apostolu koji govori: O dubino bogatstva i premudrosti i razuma božjega, kako su nepoznati sudovi njegovi i neispitani putovi njegovi. Jer ko razume um njegov, ili ko mu bi savetnik u onom čim sve naše spasenje vrši, jer je iz njega i njime i u njega sve. Njemu slava i veke vekova, amin!“11
Divan je tim bio Stefan, i pohvaljen je i poštovan bio od svih, ne toliko zbog bagrenice koliko zbog govora razumnim rečima; i tako, zahvalivši Bogu, posedaše za trpeze. Mnogo bogato tada, hristoljubiv i milostiv, i uboge obdari i blagorodnike veselom dušom nagradi, a potom svi odlažahu svojim domovima, slaveći Boga i diveći se čudesima koja su bila od Svetih. A kad je došao učenik Svetoga, časni starac ava-Ilarion jeromonah, pohita da opet pođe Svetome u Svetu Goru. A blagočastivi Stefan, ne smejući ga zadržati, otpusti ga, i, klanjajući mu se, reče: „Oče, za koliko sam ti blagodati dužan, jer si se radi gospodina brata mojega tako dugo trudio i mirom me svetoga mi oca obogatio.“ Posla s njim mnogo zlata na potrebu svome svetom bratu, predade mu i staklenicu novoizlivenoga mira s rečima: „Tvojim molitvama svetim od oca našega, još više od Boga, darovano nam primi od nas kao tvoje, i moli se za nas Gospodu.“ A poslanik, kad je došao u Svetu Goru, ispriča Svetome sve o čudesima koja su bila, o kojima i sam nije da nije znao, a Sveti zahvali mnogim suzama Bogu što nije prezreo njegova moljenja, i, pomazav se svetim mirom prečasnoga svoga oca, s mnogim plačem pohvaljivaše ljubav njegovu prema njemu i posle smrti i poslušnost Boga radi.
Napomene
- Jevanđelje po Luci (16, 25).
- Raspeti život, tj. mučenički, nalik na Hristov.
- Priče Solomonove (14, 30).
- Odlazak sv. Save iz Srbije neki istoričari objašnjavaju nezadovoljstvom Savinim politikom Stefana Prvovenčanog, koji je, oženivši se po drugi put unukom mletačkog dužda Dandola, podlegao rimskom uticaju, i godine 1217. dobio krunu od pape. Dalje Teodosijevo pričanje o prestanku točenja mira i Stefanova zabrinutost zbog toga može biti u vezi sa ovim Savinim nezadovoljstvom.
- Sudeći po ovom jakom izrazu, Sava kao da je zaista bio ljut na Stefana zbog njegovih veza sa katoličkom crkvom.
- Od dela Stefana Prvovenčanog sačuvani su samo njegov Život sv. Simeona i Povelje manastiru Hilandaru i Mljetu.
- Čistitelj, sveštenik koji čisti od grehova.
- Jevanđelje po Jovanu (14, 12).
- Jevanđelje po Luci (8, 54).
- Jevanđelje po Jovanu (11, 43).
- Poslanica Rimljanima (11, 33—36).