Život sv. Save

Poglavlje 6: Nemanja i sv. Sava obnavljaju manastir u Prosfori; istorija podizanja srpskog manastira Hilandara. Smrt Nemanjina

Pri ulazu u Svetu Goru, u mestu zvanom Prosfora, bio je manastir koji je od početka imao crkvu Svetoga Simeona Bogoprimca. Ovaj je, dakle, bio razoren od najezde gusarske, a crkva je zbog krajnje zapuštenosti bila pala. O tom iguman Vatopeda i braća pomenu prečasnima, a ovi, oduševivši se tim mnogo, dadoše mnogo zlata, jer im mnogo donošahu od samodršca Stefana. Oni odmah podigoše crkvu, i ukrasiše svakom lepotom, i sazidaše veliki pirg, koji i dosad stoji, i gradom ogradiše, pa predadoše Vatopedu, prečistoj Bogomateri. Sazidaše unutra mnoge palate dvospratne i trospratne, neke u ime Oca, neke u ime Sina, nasadiše i mnoge vinograde, trpezariju proširiše i ispisaše, i metohije¹, isprosivši od cara Aleksija², koji tada upravljaše skiptrom grčkim, priložiše Vatopedu. A i car ispunjavaše molbe bogonosnih otaca, ne radi zadobivanja njih samo sebi nego više diveći se smernosti njihovoj i tuđinovanju. I s ljubavlju ispunjavaše njihovu molbu, starajući se celoga života o potrebama manastirskim, tako da je vreme došlo da i sam iguman pođe caru radi neke molbe.

A iguman, stideći se velike molbe, pa, ako molivši ne dobije, smisli s braćom i pošlje dobrosmislenog Savu umesto sebe. A kad je on došao u carski grad, prijatelj³ car ga dočeka s velikom čašću, zato što je ovaj bio kao anđeo od mladosti. Car ga zapita o zdravlju i životu svetoga starca, oca njegova. A on, znajući sve o svom ocu, ispriča sve caru. I car, zadivljen svim, hvaljaše Gospoda i svetoga starca, i smatraše ga za srećna što se uklonio od mnogih brigâ i što je, veli, štaviše, izabrao blagi neugrabljivi deo. A bogomudri Sava, mnogo danâ od cara gošćen i ljubljen, iskaza sve o manastiru zašto je caru poslan, a car mu ovu molbu njegovu ispuni i obeća da će blagovoleti ispuniti ako još što moli.

I bogomudri Sava i drugu molbu caru iznese, govoreći: „Ima jedan zapusteli manastir, po imenu Hilandar, pa, ako carstvo ti⁴ blago učini meni i mojemu ocu, daćeš nam ga, a mi ćemo opet, kao od nas, dati ovaj Vatopedu, a milošću carskom nazvaće se naše predanje.“ A car, videv ga kao da se snebiva kada što moli, predusrete ga hrabreći i reče: „Sve što god hoćeš da moliš, maločas rekoh, usrdno ću dati vašoj svetosti.“ I dade mu Hilandar sa svim naseljem, utvrdiv carskim pismom i svojim zlatnim znamenjem. A car obdari bogomudroga Savu mnogim počastima, i tako ga otpusti, i dade s njim mnogo zlata na potrebu prečasnome Simeonu, ocu njegovu, opletajući mu u carskom pismu mnoge pohvale što se odrekao sveta i moleći ga da se moli za nj. I tako završi poslanicu.

A kad bogonosni Sava dođe u Svetu Goru i uđe u manastir Vatoped, ispriča igumanu i svoj braći kako je molbu njihovu car ispunio. I svi, zahvalivši Bogu, veličahu spasenje⁵ carevo, i blagosiljahu Svetoga što se potrudio. Potom otide prečasnome ocu, koji, sedeći mučaljivo, ne izlažaše iz ćelije. A ovaj smatrajući dolazak sinovljev za zrak svetlosti, tako se dušom i svima osećanjima prosvetle da, podigav prečasne ruke svoje k Bogu, zahvaljivaše, i, zagrliv ga njima, ljubljaše ga sa ljubavlju u suzama. A bogonosni sin Sava izruči ocu pozdrav carski, dade mu pismo od cara, i s njim prinese i zlato dano mu od njega, ispriča kako im je i Hilandar darovan od cara sa svakim dostojanjem i potvrđenjem carskim, pa Prečasni, zahvaliv za sve Bogu i prečasnoj njegovoj materi, primi sa sinom utehu i odmor. Sutradan prizva prečasni Simeon igumana i braću, pa im preda zapovest carsku, i manastir Hilandar priložiše Vatopedu, i zlato, darovano im od cara, predadoše igumanu i braći na službu manastiru, jer takvu nadu s ljubavlju imađahu prema manastiru Vatopedu da su tu hteli i život svoj u Gospodu završiti. Zato ga i vrlo mnogo obogatiše.

Ali, kao što je u drevnosti Bog čudesima, po dolasku u tuđinu, telesno umnožio i rasprostranio Jakova sa prekrasnim Josifom u Egiptu⁶, tako je hteo današnjeg oca Simeona, novoga Izrailja, i sa po duši prekrasnim Savom, umnožiti i rasprostraniti ne telesnim nego duhovnim čedima dolaskom u pustinju u tuđoj zemlji, u Svetoj Gori. I poučiv podiže nekoga starca bogobojažljiva da dođe blaženome Savi pa mu reče: „Ljubiš s ocem tuđince i uboge i imate ljubavi u Gospodu prema svetim manastirima, osobito prema Vatopedu. Dobro činite, jer je dobro i ugodno pred Bogom svako delo o Bogu⁷. Ali njih samo za vreme života vašeg spasavate. Zato blagorazumno primi moj savet kao blag, kao od onoga koji ti od Boga za dobro posredujem. Sve vam je sada u Gospodu mogućno, u svojoj ste zemlji vlastodršci, i onima koji sada vladaju srodni ste po krvi⁸, ako što izvolite moliti, molbe vaše neće biti uzalud. Potrudivši se, isprosite mesto ili zapusteli manastir, pa, obnovivši ga, utvrdite ga za svoje otačastvo, da se srpski manastir zove, da oni koji od vas ljube Boga i odreku se svetskoga života nađu posle vas pristanište spasenja i da radi mnogih koji se spasavaju primite od Boga veće počasti.“

A blaženi Sava, rasudiv da je savet ne zmijin nego od Boga i anđelov, primi ga dobro u srce, pohvaljivaše Boga, pa, pokloniv se starcu kao anđelu božjem, ljubazno ga ugosti i otpusti svome domu. Odmah uđe k prečasnome ocu, pa mu ispriča sve što mu je rekao starac. A Prečasni se kao iza sna prenu, i, kako su mu kolena od starosti bila oslabela i od posta potpuno iznemogla, jedva se podiže sinom držan, i na njega oslonjen kao na žezao stade na molitvu i, podigav prečasne svoje ruke, zahvaljivaše Bogu sa suzama za takav savet, pa dragome sinu reče: „Veruj mi, gospodine moj, čedo božje, Bog koji hoće naše spasenje, da i mi kao došljaci pod zapovednicima poživimo i da se tuđinujući ne upravljamo po svojoj volji nego da pod vlašću drugoga stečemo uniženje, sakri od nas i takvu pomisao, a sad toga smatram da je anđeo poslan od anđelâ ili, još više, od boga.“

I blaženi Sava uđe s ocem svojim k igumanu, pa iskaže zamisao, a iguman, posavetovav se s mnogima, kaže da je zamisao protivna i da nije od Boga, i tako im ne dadoše to početi, jer su hteli da ih imaju u sebe, jer mnoga dobra, od početka živeći onde, donesoše manastiru. I bogomudri Sava, ušav u Kareju, ispriča proti⁹ o svima svojim namerama s ocem, a prota reče: „Dobra je vaša zamisao, pošto je o Bogu, a i mogućni¹⁰ ste. Dakle, koji hoćeš opusteli manastir u Svetoj Gori, podignite ga svome otačastvu. Ili Hilandar, koji vam je car najpre dao, ili gde drugde volite.“ I kad dođe prečasnome svome ocu, ispriča mu o protinoj ljubavi i da je molba njihova ispunjena. A starac, uzbuđen toplo, hođaše da sagleda mesto gde će, s božjom pomoću, podići manastir. Ali, kao što rekosmo, starošću i postom iznemogao ne mogaše ni na konju sedeti, pa ga bogonosni Sava podiže usred dva konja¹¹ kao na odar i tako nošen razgledaše. Nigde mu se ne svide osim Hilandara, i odmah se vratiše u Vatoped.

Iguman i braća, osetivši šta biva, među sobom govorahu: „Znamo koliko smo dobra primili od njih za mnogo godinâ, pa ih i dosad imamo za hranioce s Bogom, pa zar da sad otidu od nas razgnevljeni? Dakle, ako hoćemo da ih imamo za prijatelje sebi, manastir Hilandar, koji nam oni, izmolivši od cara, dadoše, daćemo im opet od naše strane, i tako će radi toga biti s nama u ljubavi.“ Prizvaše svetoga Savu, i tako im sa svom ljubavlju dadoše Hilandar, koji sveti starac beše i zavoleo, i položiše zavet da Vatoped i Hilandar ljubavlju budu jedan manastir¹².

Pišu samodršcu Stefanu i jave mu da hoće da podignu manastir „u nasleđe tebi, vele, a po tebi sinovima sinova tvojih.“ A on, blagočastivi i hristoljubivi, vrlo se obradova tome, pa im posla veliko mnoštvo zlata i mazge na službu, kako mu javiše, moleći ih da traže i uzimaju sve što im je na potrebu, zahvaljujući im za sva dobra koja oni traže za dušu njegovu. A ovi bogonosci prinesoše u srcu molitvu Bogu, koji je ni na čem osnovao i stvorio zemlju, prizivajući i prečistu njegovu mater u pomoć delu, pa, uzev molitvu bogomudri Sava od igumana i od prečasnoga svoga oca, sakupi vrlo mnogo radnikâ, jer je hteo da za malo vremena mnogo svrši. Dođe u zapusteli Hilandar, gde ne nađe ništa sem crkve, pa i to razoreno, i odmah ga gradom ozida, i podiže crkvu iz osnova, i sazida dovoljno ćelijâ braći, i crkvu obnovi, i zlatom popisa, ukrasiv je dovoljno ikonama i zavesama i sasudima svetim. Božjom pomoću i bogatom rukom sve svrši srećno, a i prečasni ga Simeon pomagaše, govoreći: „Ako me udostoji Bog videti da se naš manastir zove, smatraću za sreću ako u njem završim život.“ Odmah odvedoše Prečasnoga iz Vatopeda u svoj manastir, zvani Hilandar, a crkvu posvetiše ulasku matere Hrista Boga u svetinju nad svetinjama¹³.

Sakupiše u Gospodu bratstvo, i uzakoniše po običaju ustav o službi i pojanju, kao što naučiše od Vatopeda. Postaviše igumana da se brine o crkvenim poslovima, isprosiše u prote zapustele ćelije, maslinjake i vinograde, koji su bili oko Hilandara. Uz to kupiše od prote mesto Svetoga Đorđa Imologite i Svetoga Nikolu u Milejama i u Kareji. Sazidaše mnoge ćelije dvospratne na odmor, kada dođu iguman i braća u manastir. I to sve bi dano u nasleđe Hilandaru mnogom kupovinom. I kad ovo dobro imađahu, zaželeše da još bolje utvrde i rasprostrane manastir.

Prečasni Simeon pošlje bogonosnoga Savu da izvesti o svem prijatelja svoga, cara Aleksija, i za potvrđenje manastira, i da se nazove carski, i da njime ne vlada ni prota ni kogod drugi nego sam car. A kad dođe Prečasni u carski grad, bi dočekan od cara s velikom ljubavlju. Presrev ga, upita ga car: „Da li je još živ sveti starac, otac tvoj?“ Odgovori mu: „Još je živ molitvenik carstva ti, otac moj.“ Car, duboko uzdahnuv, reče: „Blagosloven je taj čovek Bogom, jer, primiv zemaljsko, potrudi se usrdno da dostigne i nebesko.“ I tako blaženi Sava, svršiv s carem sve što je hteo, bi otpušten od cara da se odmori.

I dođe u svoj, njemu namenjeni, manastir, u dom prečiste Bogomatere Eurgetice, to jest dobrotvorke¹⁴, i tu s ocem bi nazvan ktitor. Jer mnogo zlata u početku dadoše na podizanje toga manastira, i kupiše mnoga imanja i naselja, i dozidaše ponovo što je trebalo. Toga radi ih smatrahu kao svoje ktitore, i biše upisani da se pominju s prvima. I tada im je opet sveti otac doneo mnogo zlata sa sobom.

Opet da se vratimo i da ispričamo kako je Sveti došao caru Aleksiju i ispričao mu. Sutradan ušav ispriča sve caru kako je s ocem podigao manastir u Svetoj Gori, pa ga zamoli za carsko potvrđenje o njem. Pomenu i zapusteli carski manastir zvani Zig, ako hoće da ga ovome pridruži sa svakim dostojanjem koje je imao od početka, uvodeći ovim predanjem i cara za ktitora. A car, zbog toga veoma radostan, reče: „Pošto ću i ja biti učesnik u pominjanju kada i vi k Bogu i u svetim službama, s blagovoljenjem ću izvršiti vašu molbu.“ Odmah darova manastir, više pomenuti Zig, sa metohijama i sa svim naseljima, pod vlast manastiru Hilandaru, nazvav ovaj carskim, da njime ne vlada ni prota niti drugi ko, utvrdiv to carskim pismom sa zlatnim pečatom. Dade mu car svojom rukom žezao i zapovedi da se ovaj u crkvi čuva, i, kada braća postavljaju igumana, da ga imaju posred sebe kao carevo lice, i da smatraju da je iguman postavljen od cara, i kao da sa štapom iz ruku carevih uzima vlast. I tako, pošto sve Bogomudri svrši s carem, mnogim častima obdaren, bi otpušten. I radi uspomene na ljubav opet dade prečasnome ocu njegovu mnogo zlata govoreći: „Sve tvoje molbe ispunih, oče sveti, molim te Prečasni, da se moliš za nas u molitvama ti Gospodu.“ I tako ga otpusti, kao što napred rekosmo.

A kad Prečasni dođe od cara u manastir prečiste Bogorodice Eurgetice, zlato koje mu beše car dao da ocu odnese, sve razdade ubogima, jer sve što beše očevo, njegovo beše, a što beše njegovo, očevo se nazivaše. Štaviše, otac ne govoraše ni za šta da je njegovo, nego da je sve sinovlje, sem jedne duše, pa i nju radi Boga i s Bogom beše njemu predao, jer takva beše pokornost prečasnog starca prema dragome i bogodarovanome sinu njegovu da ga ne zamišljaše kao čoveka nego kao anđela, i kada je sin hteo da posluži starosti njegovoj kao ocu, on se stiđaše i odricaše, tolika mu beše smernost prema njemu. A ovaj pak sa sinovljom ljubavlju ropski služaše svetoga starca u svakoj potrebi i nikoga ne udostojavaše sem sebe da posluži ocu. A starac sveti, gledajući sebe kako ga sin kao anđeo služi i dvori, oblivaše se izvorima toplih suzâ radosnom dušom k Bogu radi njega, i tako, molitvama njegovim zakriljen kao štitom, sačuva se od besova.

Dolažahu više pomenutome manastiru ništi radi pomoći uboštvu, i gle, nekakva žena blagolika i pobožna, čedno pristupivši, reče mu: „Sveti božji bogoljupče, zapovedi mi Bog i njegova Bogomati Evergetica da ti predam ono što su mi zapovedili. U Svetoj Gori, u oblasti tvoga manastira, na tom i tom mestu, dva su skrovišta zlata, potraži ih i naći ćeš, pa uzmi i načini sve što je potrebno radi Boga.“ A Sveti, počudiv se neshvatljivome izveštaju i dav slavu Bogu, otpusti ovu časnu svojoj kući. I tako, celivav crkve svetih, cara i patrijarha, odmah se krenu na put i, stigav u Svetu Goru, nađe prečasnoga mu oca živa u Gospodu, pa, pav k nogama mu, celiva ga i ispriča mu o primanju carevu, i kaže mu kako je sva molba njihova radi Gospoda ispunjena. A sveti starac za sve to zahvali Bogu i prečistoj njegovoj materi, i, svu nadu u njega polažući, dobri oci sve dobro svršiše za manastir, a tada je vladao srpskim zemljama blagočastivi samodržac Stefan, zet blagočastivog Aleksija, cara grčkoga. Njemu predadu manastir pod vlast njegovu i da se stara o njemu kao o svojem otačastvu. A ovaj hristoljubac tome se veoma obradova, pa od svoje države dade mnoga i najbolja sela,¹⁵ koja se i do danas nepokretno čuvaju, pod vlast manastira Hilandara zvanog, obogativ ovaj mnogim ljudma i konjma priplodnim i svakom stokom, kao što mu behu i zapovedili Prečasni.

Posle ovoga malo požive prečasni otac naš Simeon u manastiru svom Hilandaru, postigav meru savršenstva, što žele svi koji Boga ljube, Simeon divni, Simeon slatki, i delom i imenom Simeon izvrsni, Simeon bogonosni i bogomudri, koji se svetao u svem pokaza, jer u zemnom vojništvu zadivljavaše hrabrošću, pravdom i verom ukrašen, milošću i darežljivošću ubogih okićen, među carevima apostol, jer apostolski ljude svoje nauči i verom prosveti, hramove besovske oboriv, a crkve Bogu podigav, jeresi prognav, i čistioce uvedav, trnje zločašća istrgav, i lozu blagočašća vere nasadiv, i carstvo i krasote svetske kao ništavila prezrev, krstonosno i ne obrćući se za Hristom si¹⁶ pošao, odvojen od svojih i kao došljak u tuđoj zemlji Boga si poslušao, biv učenik i poslušnik sinu, u pustinji saposnik, molitvama i uzdisanjem u mučanju i plaču završio si život, ostaviv dobru uspomenu onima koji hoće života. Jer koliko je pohvalâ po svakoj vrlini ovoga muža, nije lako sada govoriti; produžiće se samo vreme pričanju. Dakle, mnogo prešav, reći ću kao o apostolu apostolove reči: dobrim se podvigom potrudi, vreme posta izvrši, veru sačuvav¹⁷, pa nasta vreme odlaska njegova k Bogu, da pređe na beskrajnji i blaženi život i da primi čuvani mu venac pravde za svoje trudove i za one koje je on spasavao, koji sprema i koji će Gospod, pravedni sudija, na dan onaj dati njemu i svima koji su zavoleli dan javljanja njegova.

I odmah prizva dragoga sina svojega i reče mu: „Približi se vreme poziva mojega, čedo, dakle koliko si se potrudio za mene o dobru za dušu moju, sada je vreme najviše da mi se pomogne. Jer znam da što god prosiš u Boga, daće ti se.“ A on, prišav, sa suzama se obesi o vrat njegov govoreći: „Padajući ti k nogama, više se ja molim tebi, gospodine oče, da, kao što se u životu tvom sačuvah od svih zala, zakriljen toplim ti molitvama k Hristu, i sada opet, kad odlaziš k Hristu, od njega isprosiš molitvama svojim, njemu prijatnim, pokrov životu mojemu od zala do smrti moje, i da ne ostaviš u svetim svojim molitvama ka Gospodu sve nas, čeda tvoja u Gospodu i po krvi rođena ti, zemlju našu i crkve, o kojima si se trudio.“

A prečasni starac, izliv mnoge suze, reče: „Ja o sebi ništa ne znam, dokle Boga ne vidim, i ako dobijem slobodu, neću vas ostaviti.“ I, staviv prečasne ruke svoje na dragoga sina, blagoslovi ga, i, umnoživ molitvu o njem k Bogu, i zagrliv ga sa suzama, poslednji mu celiv dade, zapovediv mu da svrši mnogo šta nesvršeno o srpskim crkvama¹⁸, pa ga zamoli i za svete svoje mošti, govoreći: „Ako Bogu vremenom bude po volji, sakupiv grešne moje kosti bednoga tela, prenećeš ih u zemlju mojih ljudi, i položićeš ih u crkvu koju sam sazidao u mestu zvanom Studenici, u manastiru presvete Bogorodice.“¹⁹ A bogomudri Sava reče da će sve izvršiti što mu je otac zapovedio.

I, prizvav Prečasni sabor črnački, braću i u Gospodu čeda, i svakoga od njih po imenu ljubljaše i blagosiljaše, i sve pobuđivaše da se o njemu svetlo mole, predajući ih Bogu i prečistoj njegovoj materi, i, s pomoću ovih i sinu svojemu bogomudrome Savi, i tako otpusti svakoga od njih u ćeliju, zapovediv da mu niko do ujutru ne dolazi, jer beše već noć. I odmah, iako u poslednjoj starosti, najednom mladićki ustade s odra, kao da očekuje veselom dušom da dođu neki blagorodni i dragi ili svetli i visoki od cara, ukrasiv se svetlim i anđeoskim likom, i tako, pričestiv se svetih i prečistih i besmrtnih i životvornih i strašnih i užasnih tajni, reče: „Bogu slava za sve.“ Posle ovoga ga kao čoveka obuze oganj prirodne smrti, a dragi sin se usrdno truđaše o poslednjoj službi ocu, izgovoriv nad njim sav psaltir za svu noć i izliv mnogo suza, i nikoga ne udostojavaše da uđe k njima, nego jedan drugog tešaše, i jedan drugog opominjaše da govore zahvalne molitve Bogu.

A kad svanu dan, unese ga u crkveni pritvor²⁰ i bejaše videti divan prizor krajnje smernosti, da onaj koji je nekada bio visok i legao na zlatne i mekane postelje, sada kao jedan od poslednjih i ubogih leži samo na rogozini, obučen u rubine; toliki i takav muž beše na izdisaju. A braća stajahu okolo i plakahu što ostaju bez oca, kada s teškom mukom Prečasni, podigav ruku, dade znak da se utišaju. I svetlo mu lice beše, i veselo gledaše k prečistom obrazu²¹ Hristovu i k prečistoj materi njegovoj, i činjaše se kao da s nekima drugim poje, a niko ne motaše razumeti. A kad je došao na kraj psalma, jasno ovaj reče: „Vsakoje dihanije da hvalit Gospoda“²², i tako svima razumljivo bi da je Prečasni i na kraju života pojao s anđelima anđeosku pesmu, i više se po toj anđeoskoj pesmi ne udostoji drugo progovoriti, gledajući svetlo na obraz Hristov, i činjaše se kao da u ruke njegove predaje dušu. I gle, kao da se vazduh ispuni nekih prijatnomirisnih aromatâ, tako da se i svi koji stajahu divljahu nerazumljivom i neiskazanom takvom prijatnom mirisu. I tako slatko u Gospodu usnu sveti starac, predav dušu svoju Hristu Bogu, koga je više od svih zavoleo.

A ljubazni sin pade na svečasno lice očevo i, umesto toplom vodom, umi ga vrućim suzama, tako i prečasne njegove ruke umi mnogim suzama. Mećući ih na glavu i k očima, celivaše ih, pa ih postavi prekrštene na prsa. I tako sa svom braćom, užegavši mnoge sveće, ukazaše poštu časnome i svetom telu prečasnoga oca s časnim kandilima, propisnim nadgrobnim pesmama i dovoljnim suzama, pa, imajući unutra u crkvi presvete Bogorodice grob, ukrašen mramorjem, položiše ga u nj, u manastiru zvanom Hilandaru, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha radi pokoja blaženoga i svetoga oca.

Napomene

1. Metohija, manastirsko imanje.
2. Aleksije Anđel (1195—1203), vizantijski imperator.
3. Aleksijeva kći Jevdokija bila je udata za Stefana Prvovenčanog.
4. Tj. tvoje carsko veličanstvo.
5. Tj. tim darom car je spasao svoju dušu.
6. Aluzija na biblijsku priču o dolasku Jakova i njegovog plemena iz Izraela u Egipat, gde mu je sin Josif bio doglavnik i savetodavac faraonov.
7. Parafraza odgovarajuće rečenice iz Prve poslanice Timoteju (2, 3).
8. Aluzija na srodstvo Stefana Prvovenčanog sa grčkim carem.
9. Prota je starešina Svete Gore.
10. Tj. imate mogućnosti da to učinite.
11. Tj. načinio je nosiljku između dva konja.
12. Ova povezanost između Vatopeda i Hilandara ogleda se i danas u tome što svake godine na dan slave Hilandara (21. novembar, Vavedenje) u Hilandaru vrši dužnost igumana vatopedski iguman, dok na dan slave Vatopeda (Blagovesti) u Vatopedu je starešina hilandarski iguman.
13. Praznik Vavedenja.
14. Evergetidski manastir u Carigradu, posvećen Bogorodici.
15. O ovim darovima Nemanje i Stefana Prvovenčanog sačuvane su odgovarajuće povelje iz 1199. i 1200—1202.
16. Ova pohvala Simeonu uzeta je iz tropara i stihira posvećenih sv. Simeonu, i zbog toga Teodosije govori o Simeonu čas u drugom, čas u trećem licu.
17. Parafraza rečenice Druga poslanica Timoteju (2, 7).
18. Misli se verovatno na samostalnost srpske crkve, koju je Sava kasnije dobio.
19. Ovo Teodosijevo tvrđenje o prenosu Nemanjinih moštiju ne slaže se sa onim što o tome govori Sava u Nemanjinoj biografiji.
20. Crkveni pritvor, preprata, zadnji deo crkve.
21. Obraz, ikona.
22. Psalam (150, 6): „Svaki stvor da hvali Gospoda.“

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21