Život sv. Save

Poglavlje 14: Sv. Sava vraća se u Srbiju i isceljuje brata. Postavlja episkope i kruniše brata Stefana za kralja. Beseda njegova u Žiči o pravoj veri. Postavlja egzarhe i sâm putuje po zemlji radi utvrđivanja naroda u pravoslavlju

A kad dođe Sveti nad bolesnički odar samodršca brata, ovaj mu, podignut od drugih, jedva mogade dati celiv, i nastade plač od obojice i od svih blagorodnikâ. Jer silna bolest beše samodrščeva, da se nikako ne nadaše životu. Ali Bog, koji je dolaskom svojim utolio suze Mariji i Marti¹, i dolaskom svetoga arhiepiskopa promeni sve ovo iz tuge u radost. Umi, dakle, krst časni i sveti, i tom osvećenom vodom i toplom molitvom napoji brata, i svega ga okropi, polažući svoje svete ruke na časnu njegovu glavu, i, grleći je, sa suzama celivaše, mnogo se moleći za nj tajnim molitvama srca ka znalcu tajni i koji vidi sve skriveno. I molitvom svetom bolesnik se spase, i najednom se oporavi.

Gospode Bože moj, proslavljam te i pojem ime tvoje, divim se mnogome tvom čovekoljublju i brzome milosrđu, jer si divna dela sa svetima svojim učinio i činiš da onaj koji je mnogo vremena od nedugâ bio mučen, i sasvim nije mogao uspraviti se, i za koga i najbolji lekari mišljahu da mu je život bez nade, ustane nenadno brzo sa odra. I bledilo samrtničko odilažaše, i pužvice rumene na licu se pojavljivahu, jer svi neduzi iščezavahu metanjem, u ime Boga mojega, ruke svetoga arhiepiskopa. I odmah sede za trpezu sa svetlim arhiepiskopom i sa blagorodnicima. Dvostruka je radost i veselje bilo blagorodnicima i svima ostalim zbog dolaska Svetoga i zbog zdravlja samodrščeva, i pohvaljivahu uzročnika tome, Hrista mojega, koji je rekao: „Imenom mojim besove će izgoniti, na nedužne će ruke polagati, zdravi će bivati.“²

Sveti je za mnogo dana bio gošćen od brata samodršca, i sve mu je Sveti ispričao šta je Bog na njemu učinio u Konstantinovu gradu. A on s radosnom dušom pohvaljivaše Boga zbog toga, klanjajući se Svetome i govoreći: „Dobro si došao, Bogom poslan, da nâs i sve ljude svojega otačastva poučiš, da uzakoniš po zakonima i običajima hrišćanskih narodâ i da ukrasiš svim kako valja, a ja ću biti tvojoj zapovesti o svem poslušan sluga kao gospodaru mojem.“ Dogovori se i sa blagorodnicima³ gde i u kojim stranama treba postaviti episkope, i tako Sveti dođe u Studenicu, lavru svetoga Simeona. I pošto mnogim suzama ljubazno izljubi crkvu svetu i časnu, i mirotočivi grob svoga prečasnog oca, i pošto dade igumanu i braći celiv u Gospodu mir i blagoslov, odmaraše se u manastiru. U sve nedelje i velike praznike onde, kao što imađaše običaj od Svete Gore, sastavljaše u crkvi svenoćna pojanja, i, vršeći svetu božanstvenu službu, osvećivaše popove i đakone i podđakone i čatce, sve učaše pravoverju pokajanjem ljudi svojih, i da se obraćaju Bogu marljivim životom. Ovim, govoraše, čine se dostojna dela pokajanju.

Bog, koji uvek zadivljuje izabranike svoje svete, zadivljavaše i ova dva svoja ugodnika tada kao i uvek. Jer u koje god vreme Sveti svršivaše svete službe u crkvi gde je grob prečasnoga oca njegova svetoga Simeona, i kada dolažaše sâm da ga pokadi, otac davaše počasti sinu svojemu prosvetitelju kao nagradu, jer, istačući miro, omirisavaše bogato njega samog i sve ljude koji su napred stajali. I, uistinu, gledaoci motahu tada videti da nešto divno biva. Mislim da je i sada bogoljubivim dušama koje ovo slušaju poučno do suzâ, jer kao da su se po nekoj slozi živi i mrtvi dogovorili, i ovaj, dakle, bogorečnim jezikom sve apostolski poučavaše, a onaj, točeći miro iz svetih moštiju svojih, pomazivaše, a obojica čudesni radošću zadivljavahu svoje ljude. A sve to beše zapovest Boga mojega, koji vlada živima i mrtvima, da pokaže koliko stekoše slobode prema njemu Sveti i onaj koji nam se javlja, i zadivljavaše ovim znamenjima i čudesima ljude koji češće dvoume o pravovernoj veri, da budu pokorni i poslušni učenju njihovu o Bogu. „Jer su znamenja ne vernima nego nevernim“, dobrorazumno reče božanstveni apostol⁴, dobro nam je, dakle, i sad reći s Davidom: „Preko svetih koji su na zemlji njegovoj, zadivi Gospod volju svoju u njima. I divan je Bog u svetima svojim, Bog Izrailjev.“⁵

I potom se Sveti podiže i otide na određeni mu od Boga presto prvosvetiteljstva, k crkvi Hrista Spasa i Boga našeg u Žitči⁶. Crkva velika, ali još ne beše ispisana, i nju, dakle, osveti, i ukrasi svetom trpezom i svetim moštima svetih. I u njoj, tvoreći svenoćne molbe i vršeći svetu službu, od učenikâ svojih, koje znađaše kao dostojne i podobne, osvećivaše za episkope, i postavljaše svakoga za svaku stranu, nazivajući ih apostolski učiteljima, učiniv sve, koliko trebaše, s božanskom vlašću osvećivanja. Noć i dan ne prestajaše svakoga marljivo učiti, govoreći im: „Evo sad, ako i ne hođaste, poslušaste me i udostojiste se božje blagodeti. Čusmo od starinâ božanstvenog Pavla kako govori svojemu Timoteju; čujte, dakle, i mene sada po onom, koji vam govori mojim jezikom: Episkopstvo je dobro delo, jer se trudi o Bogu i k Bogu, i ima velike počasti od prvoga pastira, episkopa dušâ naših, Hrista Boga. Episkop treba da bude bez porokâ, da je muž jedne u Gospodu zakonite žene⁷, da je trezven, celomudren, pobožan, gostoljubiv, da nije pijanac, da je marljiv, nepodsmešljiv, da nije licemer, da nije svađalica, da nije gramziv, da nije srebroljubac, da je milostiv⁸, i ostalo znate. Valja vam se, dakle, postarati da se od ovih i svih drugih zala najpre vi sami sačuvate, i da svagda vaš život biva tačan, da se utvrdite kao ugled svake vrline radi Boga onima koji su pod vama. A Bog moj Duhom Svetim svojim da vas sačuva od svih vidljivih i nevidljivih zamki đavoljih, i po njegovoj volji da vas nauči svemu, da govorite i činite ono što je korisno.“

Davši knjige zakonske da po predanju svetih apostola i svetih otaca uče ljude ispravljanju u veri u Gospoda našeg Isusa Hrista, i, zapovediv im da ove obraćaju Bogu pokajanjem, govoraše im: „Pazite na sebe i sve stado, u kom vas postavi Duh Sveti za čuvare, tj. episkope, da pasete crkvu Gospoda Boga, koju steče svojom krvlju, znajući da ćete biti ispitivani i o jednom poslednjem jagnjetu od vrhovnog pastira Isusa Hrista na onaj veliki poslednji dan, kad se javi.“⁹ I tako, dav svima mir i blagosloviv, svakoga pošlje u svoju stranu, a sam se staraše o dovršavanju crkve, jer beše doveo sa sobom iz Konstantinova grada mramornike i slikare.

A kad uskoro bi svršena velika crkva u Žiči sa svima dostojnim lepotama, zapovedi sveti arhiepiskop bratu samodršcu Stefanu da tamo dođe sa velikašima i svima blagorodnicima. I odmah ovaj pošlje zapovesti svima vlastima države njegove, koje sazivahu ipate i vojvode, tisućnike i satnike, i male i velike. A sveti arhiepiskop sazove opet svoje episkope, igumane i sve crkvene služioce, i svi se sabraše u velikoj crkvi u Žiči, u arhiepiskopiji. A kad sabor bi vrlo veliki, Sveti, sedav s bratom samodršcem na presto prvosvetiteljstva, reče sjajno o uzroku sabora i o sebi, govoreći:

„Znadoste i čuste ranije o prvom i drugom bežanju mom od vas u pustinju, i kako, koliko god ima lepotâ ovoga sveta, ne pretpostavih božjoj ljubavi, niti sam što od vidljivih dobrotâ na zemlji smatrao za srećno, sem da molitvama prianjam Bogu. Ali, dakle, vas radi, suplemenika mi, ostavih svetu i slatku mi pustinju, i ne dođoh da potražim ništa više do dušâ vaših, tako reći, radi dušâ vaših i dušu svoju omrzoh, sećajući se starih svetih, koji, osećajući srcem o svojim suplemenicima, govorahu Bogu: Ako spasavaš, spašćeš ljude ove; ako li pak ne, to i mene ispiši iz knjigâ koje napisa¹⁰, i opet: Izabrah sâm da budem anatema od Hrista, zbog braće moje koji su po krvi Izrailćani¹¹. Njima podražavajući i saosećajući sa vama, radi vašega spasenja prezreh, velim, i svoje spasenje. Ali, ako me poslušate, pa uzakonim nešto dobro u Bogu među vama, vašim spasenjem i prisvajanjem k Bogu još više ćemo steći i udvostručiti, niti ćemo izgubiti naše spasenje. Toga radi molim vas da budete poslušni o svem, kad vam što kažem o Bogu u vašu korist. Evo vas je Gospod Bog vaš molitvama svojega ugodnika svetoga i prečasnog oca Simeona utvrdio, umnožio i rasprostranio, mnogi su među vama načelnici i vlasti, ipati i vojvode, mnogi su i župani mali i veliki. Nije lepo da onaj koji vama u Bogu vlada dostojanstvom vlasti bude i zove se s vama jednim imenom, nego kao što se ja, vas radi, postavih s vlašću sveštenstva i za glavu crkve u Bogu, tako isto i onoga koji u Bogu vlada narodom treba ukrasiti vencem carstva, i ovo je u vašu čast i pohvalu, slavu i veličanstvo. I kad ovo bude, izgovorićemo vam i drugo o božjoj blagoj veri i spasenju vašem.“ A kad ovi čuše kako je reč njegova blaga i s osećanjem prema njima, uzbudivši se, pokloniše mu se s radošću i govorahu: „Od Boga si nam poslan i kako govoriš božje reči, poslušajmo u svem.“

A praznik je tada bio Hrista Spasa i Boga našeg, i Sveti svrši sa svima u crkvi svenoćno pojanje s molbama, pa, služeći sa svima episkopima, i igumanima, i s mnogim sveštenicima svetu i božanstvenu liturgiju, u vreme kad treba osvećivati, uze za venac određenog brata velikoga župana Stefana k sebi u sveti žrtvenik, u svetinju nad svetinjama, i, blagoslovi ga molitvama i moljenjem k Bogu, prepasa ga i ukrasi bagrenicom i biserom i venča časnu glavu njegovu vencem carstva¹², i, pomazav ga mirom, nazva ga u Bogu samodržavnim Kraljem Srpskim. A blagorodnici i svi ljudi pokloniše se, i moleći mu od Boga dugi vek, govorahu: „Neka bude, neka bude!“¹³

A kad izađoše iz crkve, svi sedoše za trpeze. Učiniše pir vrlo veliki arhiepiskop i kralj. Blagorodnici, episkopi i sav narod veseljahu se, a uz to ubogi po zapovesti Svetoga bejahu dovoljno obdareni, i tako svi odlažahu da se odmore. Blagočastivi kralj neiskazanom se radošću radovaše, ne radi venca carskog, ne radi skupocene bagrenice, jer razmišljaše da su i oni, s mnogim lepotama ovoga sveta, trošni i da propadaju, nego što je bilo sabrano toliko mnoštvo s mnogih stranâ, i što su videli kako je njegova crkva krasna. O tom se više radovaše. Jer on beše ktitor te božanstvene velike crkve, i svojim mnogim, bez broja darivanjem beše je ukrasio: ikonama svetim, svećnjacima i zavesama i svima svetim sasudima i svim skupocenim izvrsnim potrebama, da je svaki videv pomislio da je zemaljsko nebo i govorio: „Gospode, zavoleh krasotu doma tvojega¹⁴, Sveti onih koji te ljube i onih koji blagolepnošću ukrašavaju ovaj, proslavi ih božanstvenom tvojom silom.“ Ali sada nije vreme pričati o svem krasotu crkve. Nego opet da se vratimo rečju o sabranom saboru.

Sutradan sveti arhiepiskop dragoga svog brata, velim, blagočastivog kralja Stefana, sâm ukrasi bagrenicom i krasnim sjajem i svakim carskim likom; i, naučiv ga o svem što će u saboru govoriti, zapovedi da se opet svi sazovu u crkvu. A kad se episkopi i blagorodnici i svi ljudi sabraše, sveti arhiepiskop sa samodršcem bratom sede, i, otvoriv svima bogorečita sveta svoja usta, govoraše:

Braćo, i druzi, i u Bogu čeda, neka moja reč bude s pažnjom vaše ljubavi i na vašu korist. Pouka. Jednočedni sin i reč božja Gospod naš Isus Hristos, kada se po božanstvenom svom vaskrsenju iz mrtvih javio učenicima i jeo s njima, poučavaše ih o svem, i kada je, ovaputiv se nas radi ljudi, izvršio svu volju Boga oca na zemlji, i kad se hteo uzneti njemu u slavi kao Bog na nebesa, uze ih sa sobom na goru Jeleonsku, kao što čujete, pa im reče: Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i svetog Duha, učeći ih da čuvaju sve što vama zapovedih¹⁵. I opet: Propovedajte Jevanđelje svakoj tvari; ko uzveruje i krsti se, biće spasen, a koji ne uzveruje niti se krsti, biće osuđen¹⁶. I apostoli po zapovesti iziđoše u vaseljenu, i propovedaše Jevanđelje, naučiše i krstiše u ime Oca i Sina i svetoga Duha, što i postigoše, i prestaviše se ka Gospodu koga zavoleše. A blagodet Duha svetoga i predanu im svetu zapoved ostavi i po njima budući svetim, i dosad je ne oduze Hristos, sin božji i Bog. Jer, uzlazeći na nebesa, reče: I evo ja sam s vama sve dane do svršetka veka¹⁷. Apostoli počinuše u svoj vek. A do svršetka veka Hristos smatra da je s vernima mu kao sa apostolima. Jer, kada s apostolima moljaše svojega oca, reče: Ne molim se samo o njima, nego i o onima koji veruju rečima njihovim u mene, da svi jedno budu, kao što si ti, oče, u meni i ja u tebi, da oni u nama jedno budu¹⁸. Jer ne dade se apostolima samim blagodet svetoga Duha, nego i svakom koji živi po blagodeti. Jer Pavle apostol govori: Svakome od nas dade se blagodet po meri darivanja Hristova¹⁹. I mnogi od svetih posle apostolâ, blagodeću Duha svetoga, kao i apostoli propovedaše Jevanđelje. I takođe učiniše čudesa, sile i znamenja. I biše ukrepljeni da mnoge muke pretrpe za Hrista, naučiše i krstiše ljude u ime Oca i Sina i svetoga Duha svako u svojoj strani, gde Bogom bi određen, kao što red dostiže i do nas na kraju veka. Bog je hteo da vam moji dođu i da vam objave veru pravu, bez koje niko neće ugledati Gospoda, koju, ako primivši uščuvate, spašćete se, jer vašega radi spasenja i mi ćemo biti udeoničari reda starih svetih. Toga radi neću o vama mučati, i kamo će svako od vas dobiti ako zabludi neznanjem od prave vere, jer nije lepo da gledajući svoje budem najamnik, a ne pravi pastir. Hoću, dakle, da se izvestim kako ispovedajući veru, svi verujemo. Znam, dakle, da se kao verni smatrate, i da smo najpre nasađeni u pravoverju svetim i prečasnim našim ocem Simeonom, ali je Bog blagovoleo o nama da se ono što je nasađeno ocem i napoji, da rečem: Pavle nasadi, a Apolos napoji, ali Bog učini da uzraste²⁰. Zato ni otac moj, koji vas je nasadio verom, ni ja, koji vas napajam učenjem, nismo štogod, nego Bog koji čini da vi uzrašćujete. Otac moj, koji vas je nasadio, i ja, koji vas napajam, jedino smo služioci Bogu, kome verovaste. Neka vas Bog svojim milosrđem primi, kao Pavlov i Apolosov, i naš verom nasad i učenjem napoj neka vas utvrdi i učini da uzrastete, da mu služite na strah njegov²¹ predostojnošću i pravdom, amin!

Naumih vam govoriti reč i o jeresima, jer mnogo ovih od početka pa do sada đavo namisli posejati i rasploditi, mnogo kukolja zloverja u vaseljeni preko bezakonitih jeretikâ koji mu služe. Jer o ovim jeresima Pavle, veliki vaseljenski učitelj, proreče Duhom svetim: Ja znam da će, po odlasku mojem, ući u vas vuci teški, ne štedeći stada, i od vas samih ustaće ljudi koji će govoriti ono što je razvraćeno²². Vucima teškim i ljudima koji govore razvraćeno nazva jeretike, koji od prave vere u jeresi odvode. I misli li ko da je veran ako ih sluša? I ovi su grešna čest, tamni svetlošću, uistini neupućeni, koji govore da je slatko gorko, a gorko slatko. Teško njima, jer ne verovaše istini!

Toga radi i ja se bojim da ne bude među vama štogod od nečistoga i kukoljnog učenja njihova. Hoću među vama da obnovim svetu, pravu, božanstvenu veru u Oca i Sina i svetoga Duha, da se, izvan ma koje jeresi, pravoverni obnavljaju na način svete vere; sveti bogonosni oci zapovedaše da se ovo govori svaki dan i veče i svaku noć; štaviše i pred spavanje korisno je poučavati se ovim, plašiti se od neprijateljskih nam zlih duhova i rasterati ih od nas. Jer kad zli duh koji davljaše Saula, bežaše od Saula Davidovim sviranjem u sviralu i guđenjem uz gusle²³, koliko se imaju plašiti i bežati od strašne trube koja ispoveda Trojicu svetu u jedno božanstvo? I sad, dakle, svi koji ste danas sabrani, ako je ko od vas još obuzet nečistim učenjem jeresi, neka izobliči nedug ispovedanjem, a mi ćemo verom pravoslavlja u Boga njega uskoro izlečiti. Jer nemogućno je, ne odlučivši se od onoga što je zlo, naviknuti se na ono što je dobro, imajući jeresi, čisto ispovedati božanstvo svete Trojice, kao što nije lako ni na vosku postaviti drugih pismena, ne zagladivši prvih²⁴.

Toga radi molim Vas da svako od vas ne utaja u sebi bogomrske jeresi, ako je ko kojom od vas dosad bio obuzet iz neznanja; i apostolski ću reći, Bog će prezreti godine vašega neznanja. Evo sad vam preko mene mnogo zaprećuje: da mu se obraćate verom i pokajanjem, jer je postavio dan u koji će suditi vaseljeni pravdom, pred kojom je sve nago i javno i ništa se naše neće skriti, jer je reč božja živa i radnija i od mača s obe strane oštra, i biće rasudilac misli i pomisli srdačnih, i, pošto će suditi Gospod tajnama ljudskim, to je strašno upasti u ruke Boga živa²⁵.

I svi, čuvši strašnu im pouku, govorahu: „Verujemo kako ti zapovedaš, i ispovedamo kako ti, vladiko, naučiš.“ I, pošto je ovo tako bilo, Sveti sa svim episkopima i sa sveštenicima uđe u svetinju nad svetinjama da svrši svetu i božanstvenu službu. Po pročitanju svetoga Jevanđelja, saprestonik apostolskoga sedenja, Sveti, sazove sve, i sam svetlo i prvo, da svi čuju, poče po jednoj stasiji²⁶ govoriti obrazac svete vere, to jest: Veruju va jedinago Boga, a samodržac Stefan, blagorodnici i svi ostali takođe govorahu i ispovedahu božanstvo Svete Trojice, a neki i jeres, kojom behu obuzeti, izobličavahu, pošto su u tri puta svi iskazali obrazac božanstvene vere, kao što ih je Sveti naučio. Uz to opet Sveti, i svi po njemu, govorahu: „Primamo sve svete sabore sastalih se svetih otaca, po vremenima i mestima, na utvrđenje božanstvene pravoslavne vere, i čega se oni svetlo odrekoše, odričemo se i mi, i koje oni prokleše proklinjemo i mi. Klanjamo se i celivamo svečasnu ikonu čovečanskog ovapućenja Hristova, nas radi reči božje i očeve. Klanjamo se i celivamo ikonu prečiste njegove matere, i nju, uvek devu i Bogorodicu, ispovedamo. Klanjamo se svetome drvetu, časnom Krstu, i njega celivamo, jer se na njem prikova Hristos, život svih. Klanjamo se božanstvenim i svetim tajnama Hrista Boga našeg, i, pričešćujući ih se verom, primamo i ne pomišljamo da je to prost hleb ili vino, nego da je sama put Hrista Boga našeg i da je sama sveta i životvorna krv njegova, izlivena za život sveta. Klanjamo se svetim i božanstvenim crkvama i mestima svetim, poštujemo i svete sasude, i klanjamo se likovima svih svetih božjih ugodnikâ, i njih, dostojno poštujući celivamo, i, idući u svem za apostolskim predanjima i učenjem svetih otaca, tako verujemo i tako ispovedamo, i proklinjemo sve jeretike i svu zlu jeres njihovu.“

Sve ovo i više od ovoga s mnogim suzama ispovedahu, kao što behu naučeni od Svetoga, i beše videti dostojan prizor božjeg milosrđa! Stajahu svi u crkvi, ispovedajući božanstvo i izobličujući jeres, kao što su stari u Jordanu ispovedali grehe svoje, kada moje očišćenje, Isus, jednako s grešnicima, bezgrešan krsteći se, očišćavaše grešnike. Sveti, kao drugi u Bogu preteča i krstitelj, stajaše posred naroda, i svima vapijaše: „Pokajte se!“ A Stefan kralj, kao uvek neuzdržljiv, videći da je brat učinio što pređe u njih nije bilo, divljaše se i mnogim suzama kropljaše zemlju. I tako je to, dakle, bilo, i kad se liturgija svršila, u radosti i mnogom veselju, zasedoše za trpeze, jer i dan beše prevalio, pa otidoše da se odmore.

Sutradan opet, u treći dan, pozva Sveti sve u arhiepiskopiju, pa im izreče mnogo od božanstvenih mu darova, i, pošto ih dovoljno nauči šta treba činiti po veri i krštenju, dodade tome i ovo apostolovo i reče: „Ni staranje o životu bez prave vere u Boga ne može nam što pomoći, niti nas pravo ispovedanje vere bez dobrih delâ može predstaviti Gospodu, nego treba oboje zajedno da biva, da božji čovek bude savršen, niti da hramlje ma jednim nedostatkom. Jer vera spasava, kada čini dobra dela ljubavlju prema Bogu.“ I tako, pošto svima dade mir i blagoslov, otpusti blagorodnog kralja Stefana sa svima blagorodnicima svojim domovima, a one koji su ispovedali jeres zadrži sa sobom u crkvi, pa ih nasamo tačno ispita. Nekrštenima, proklevši najpre jeres u kojoj bejahu, zapovedi da drže oglašene²⁷ dane u čuvanju čistote, i tako im zapovedaše da se krste; a onima koji su bili kršteni u latinskoj jeresi, pošto prokleše takođe najpre svoju zlu jeres, i pošto izgovoriše simvol vere i pročitaše molitvu svetome miru, zapovedi da se pomažu tim svetim mirom po svim udovima, i da tako budu s nama u veri. Tako zapovedi Sveti i svima episkopima da čine s takvima koji mu dolaze.

Pošalje i mnoge egzarhe²⁸ koji će tražiti one koji su kao poganici²⁹ uzeli žene bez blagoslova i molitve, i zapovedi da ove venčavaju. Ako su oni u starosti, pa budu i dece imali, i ovu uzeti pod okrilje materino, i da se venčavaju s njima. I sam Sveti pohođaše i obilažaše svu zemlju naroda svoga, utvrđujući verom pravoslavlja i poučavajući, predajući im dobre naravi i običaje, nastavljajući sve ispovedanjem k pokajanju. Inoke sabiraše zborovima u manastirima i predavaše im da drže ustave zakonske i službe crkvene. Koje od blagorodnikâ nalažaše u jeresima, moljaše ih mnogo i poučavaše da se pridruže sabornoj i apostolskoj crkvi. Obećavaše im počasti i darove velike, i koji ga je poslušao, bio je od njega s mnogom ljubavlju primljen, i dobivaše mnoge darove od samodršca kralja, brata njegova; a ako bi se utvrđivao u bogomrskoj jeresi, ne pokoravajući se, njega proklevši s mnogim beščašćem izgonjahu iz,sve svoje zemlje, rasudivši da nije dostojno da vinograd i trnje budu zajedno. I tako s božjom pomoću braća svim dobro upravljahu, i sve više napredovahu, jer s Bogom iđahu, u mnogoj radosti i veselju behu im duše radi Gospoda.

Napomene

1. Marija i Marta, sestre ubogoga Lazara, koga je Hristos oživeo.
2. Jevanđelje po Marku (16, 17—18).
3. Sa blagorodnicima, sa vlastelom.
4. Prva poslanica Korinćanima (14, 22).
5. Psalam (16, 3 i 68, 35).
6. Verovatno je ovo stariji naziv za selo Žiča, u kome se nalazi poznati istoimeni manastir.
7. U prvim vekovima hrišćanstva episkopi su bili obični ljudi, i mogli su biti ženjeni. Kasnije, kada su ustanovljeni monaški redovi, episkop je mogao biti samo kaluđer.
8. Sve iz Prve poslanice Timoteju (3, 1–3).
9. Dela apostolska (20, 28).
10. Druga knjiga Mojsijeva (32, 32).
11. Poslanica Rimljanima (9, 3).
12. Carstvo, u širem značenju: vladalaštvo.
13. U stvari, Stefana je krunisao za kralja papski izaslanik, i to, izgleda, bez Savinog prisustva. Teodosije, međutim, iz verskih razloga prećutkuje tu činjenicu i pripisuje krunisanje Savi.
14. Psalam (26, 8).
15. Jevanđelje po Mateju (28, 19–20).
16. Jevanđelje po Marku (16, 15).
17. Jevanđelje po Mateju (28, 20).
18. Jevanđelje po Jovanu (17, 20–21).
19. Poslanica Efescima (4, 7).
20. Prva poslanica Korinćanima (3, 6).
21. Na strah njegov, tj. na strah od njega.
22. Dela apostolska (20, 29—30).
23. Aluzija na priču o kralju Saulu, koji je kada ga uznemiravaše zao duh poslao po Davida da ga sviranjem, udaranjem u gusle razonodi; Prva knjiga Samuilova (16, 23).
24. Nekada se pisalo na daskama prevučenim slojem voska.
25. Poslanica Jevrejima (4, 12—13 i 10, 31) i Poslanica Rimljanima (2, 16).
26. Stasija, (grč.) stav, deo teksta koji sveštenik čita, a vernici za njim ponavljaju.
27. Oglašeni, oni koji se pripremaju za krštenje. Ovde, u značenju određen.
28. Egzarh, izaslanik.
29. Poganik, nevernik, jeretik.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21