Poglavlje 1: Rođenje i vaspitanje sv. Save
Bejaše sin župana velikoga Nemanje, gospodara srpskog, koji samodržavno vladaše svima srpskim zemljama, koje se zovu: Dioklitija1, Dalmatija2, Travunija3, približujući se na istoku Iliriji4 a na zapadu pripadajući rimskoj oblasti5. Taj, dakle, više pomenuti muž, blagočastiv i bogobojažljiv, ubogoljubiv, odlikujući se mnogo vojništvom i hrabrošću kao retko ko drugi, i, izobilujući veoma svima blagima na zemlji u sreći, a više ovoga dobrim običajima, ukrašujući se bezlobnošću i pravdom, milošću i krotošću, uze, po zakonu, sebi za ženu po imenu Anu. I ova ničim ne izostajaše u blagim običajima iza muža svojega.
I rodiše im se sinovi i kćeri koje i osvetiše božanstvenim krštenjem, i, naučivši ih svetim knjigama i blagim običajima, veseljahu se Gospodom. Mnogo vremena prođe i ne rodi više pomenuta blagočastiva Ana, jer je zaključa Bog, kao nekada Liju Jakovljevu,6 da ona koja je rađala pređe, ne rodi na vreme, čega radi ju je njen muž ukoravao i vređao. Radi toga bejahu oboje u tuzi i žalosti, jer im duše mnogo željaše da dožive još jedno dete. I obnoć, stavši na molitvu k Svemogućemu, svako za se, govorahu sa suzama: „Vladiko, Gospode Bože svedržioče, koji si poslušao nekada Avrama i Saru i druge pravednike, koji se moljahu za čedo, usliši danas i nas grešne, sluge tvoje, koji ti se mole. Daj nam po tvojoj blagosti da doživimo još jedno dete muškoga pola, koje će biti uteha duše naše i naslednik tobom naše države, i žazao7 starosti naše na čijoj ćemo ruci, legavši, počinuti. I zajedničke ti zavete dajemo, od začeća detinjega odlučićemo se prirodne zakonite ljubavi i postelje, i sačuvaćemo se, svako za se, u čistoti tela sve do kraja života.“
A Gospod, koji je blizu svima koji ga uistinu prizivaju i koji njihovu molitvu sluša,8 posluša i njihove molbe kao i ostalih pravednika. I ovo bi početak neiskazanih (božjih) sudaba, da, kao što je posle životom, dete bude za divljenje i u rađanju najpre, i da ne bude samo delo prirode, zakona čovečjega, nego i zapovest svesilnoga Boga koji pobeđuje zakon prirode kako hoće. I rodiv se po prirodi, kao plod molitve, od Boga dan, Bogu se i nameni, što i bi.
I tako zatrudne sinklitika9, i, kad se približio dan, rodi muško dete kako su prosili u molitvama. Zaradovaše se u duši veoma, i proslaviše Boga, koji nije prezreo molenja njihova. Posle malo vremena porodiše ga i vodom i duhom, prosvetivši ga božanstvenim krštenjem, i dadoše mu ime Rastko, i, zaista, mnogo s Gospodom, dobro Bogu poraste. A kad ojača dete, dadoše ga da se uči svetim knjigama. Roditelji njegovi, imajući natprirodnu, bezmernu ljubav prema njemu, uvek gledahu na nj s nenasitom dušom, a i velmože s njima govorahu kako će on biti najvrsniji među braćom svojom. A i dete bejaše blagoobrazno, i veselo dušom, i u učenju napredno, da se divljahu razumu u detinjem uzrastu, da svi govorahu: „Ovo će dete biti neko novo znamenje.“
A kad odraste do petnaeste godine, roditelji mu odeliše jednu stranu svoje države,10 kamo bi odlazio od oca radi zabave s velmožama i radi veselja s blagorodnim mladićima. A mladić, okusiv od razuma božanstvenih svetih knjiga, češće ih pročitavaše, i odatle primaše početak premudrosti — strah božji,11 i primaše božanstvene ljubavi iz dana u dan, nalažući oganj na oganj nenasitom željom. Rasuđivaše da su carstvo i bogatstvo, slava i sjaj i svaka sreća mnogometežni i nepostojani, smatraše da su vidljive lepote i obilje života kao senka, pa, razumev da je mnogo jedenje i veselje i sve čovečansko na zemlji tašte i nestvarno, udari desnim putem, i bavljaše se poukama iz knjigâ, ne lenjaše se u crkvi cele službe stajati, ljubljaše post, kloneći se praznoga zanovetanja i neumesnoga smeha, mrzeći nepristojne i štetne pesme mladićkih željâ koje oslabljuju dušu dokraja. Blag, krotak, prema svima ljubazan, ljubeći sirotinju kao retko ko drugi, poštovaše suviše inočki čin, tako da i samim roditeljima njegovim beše zazor, pa bi se zastideli, videći u mladom uzrastu takvo staranje i zakon dobrih običajâ, i smatrahu ga kao da nije od njih rođen, nego da je, uistinu, dan od Boga.
Napomene
- Dioklitija, Duklja.
- Dalmatija, južni deo Dalmacije s Kotorom i delom Albanije.
- Travunija, deo Hercegovine između Trebinja i Boke Kotorske.
- Ilirija, stara rimska provincija (Illyricum), koja je obuhvatala veliki deo današnje Jugoslavije. Ovde se misli na zemlje istočno od Zete i Duklje.
- Rimska oblast, verovatno srednja Dalmacija.
- Aluzija na biblijsku legendu o Jakovu (Prva knjiga Mojsijeva, gl. 30).
- Žazao, žezao, skiptar, palica, potpora.
- Citat Psalam (145, 18).
- Sinklitika, žena, supruga.
- Rastko je zaista još u svojoj ranoj mladosti dobio od Nemane na upravu jedan deo Huma (vidi Mihailo Dinić, Tri povelje iz ispisa Ivana Lučića, Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu, knj. 3, 1955).
- Početak premudrosti — strah božji, Psalam (111, 10).