Život sv. Save

Poglavlje 9: Isticanje mira iz moštiju sv. Simeona o godišnjem pomenu u Studenici; beseda sv. Save tom prilikom

A kad se približio dan u koji će biti pomen smrti prečasnoga oca, ljubazni sin veliki župan i samodržac Stefan dođe sa svima blagorodnicima na praznovanje, i, kad se steče mnoštvo ljudi, bogatih i ubogih, učini se zakonito večernje slavoslovlje, pa, razveselivši se utehom o pomenu očevu, odmarahu se svi. A bogonosni Sava svenoćnim stajanjem ne dade sna svojim očima, moleći se o prečasnome ocu svom, i, kao što se pređe za života njegova staraše o spasenju, tako se i po smrti njegovoj, i sve više umnožavajući, trudio da se on od Boga proslavi, i da svi sada vide darovanu mu od njega na nebu počast blagodeti, izlivanjem mira na zemlju iz svetih njegovih mošti, pa se na molitvu Bogu podizaše, i, prizivajući njegovu mater u pomoć, govoraše: „Mnogomilostivi i svedarežljivi Gospode, koji si rekao: Sve ćete, ako prosite verujući, dobiti¹. I ja, nedostojni, uzdajući se u ovu tvoju reč, znam da je sve mogućno tvojoj blagosti, s verom prosim i molim mnogo tvoje i bezlobno čovekoljublje, Bože spasioče moj, čuj uzdah moj, i prikloni uho tvoje k moljenju sluge tvojega², i pošlji presveti tvoj Duh, i obnovi mošti sluge tvojega, oca mojega, da, kao što si na istoku u Svetoj Gori, u tuđoj zemlji, proslavio svojega ugodnika, još više proslaviš na zapadu, u zemlji otačastva mojega, da i ovi koji su na zapadu tvoji ljudi, videvši tvoju milost na nama i zadivljeni darovima tvojim, istinitije veruju u tebe, istinitog Hrista, misleni istok, Boga i sunca pravde, koga mi sada propovedamo među njima, da si ti od iskoni jednorodni sin i reč očeva, sabespočetan³, bezvremen, s njim uvek bitan i sad podložan vremenu, da si se voljom njegovom od svete Bogorodice i uvek deve Marije Duhom Svetim, ne promeniv božanstva, nas radi na zemlji ovaputio, javi se i prosvetićeš, spasavajući one koji u tebe veruju i tvoje zapovedi čuvaju, a da i ovi istočni koji su sa mnom došli poznaju da smo i mi koji smo na zapadu verne tvoje sluge i istiniti trojički služioci⁴, i da se u nas poje ime tvoje sveto. Ej Gospode, Bože moj, tebi jutrenju pesmu⁵ iz dubine duše prizivam: Usliši me, slugu svojega, koji te moli, i ne posrami me od očekivanja mojega. Jer tvojoj blagosti nadajući se, istočne i zapadne ljude ove sabrah, i kako se u te uzdah, Gospode, da se ne postidim.“

I, prišav k časnome grobu prečasnoga svog oca, u noći on sâm njemu samome govoraše: „Evo nas svih ljudi tvojih i dece tvoje, koje ti je dao Bog. U tvojoj crkvi sabrani očekujemo tvoje otačaske darove, ne sakrij za sebe sama od Boga darovanu ti milost, javi nam po božjoj ti zapovesti bogatstvo koje imaš od njega na nebesima izlivanjem mira uveri čeda i ljude svoje na zemlji, kojim pomazavši se i kao obogativši se poradovaće se, a dušu ćeš moju, oče, sačuvati od tuge, neposramljenu od njih.“

Potom zapovedi udariti u bȉlo, i, pošto su se svi sabrali, i pošto su sve jutrenje pesme i slavoslovlje k Bogu svečano svršeni u pomen Prečasnom, Sveti uđe sam u svetinju nad svetinjama⁶, i, pošto je prineo svetu božanstvenu službu za svojega oca s plačem i sa suzama, Bog, bogati u milosti i česti u darovima,⁷ gotov na prošenje slugu svojih, koji verom prose u njega, i koji im na korist daje, i njega, kad se u svetoj liturgiji molio, usliša zbog smernosti. I tako se crkva ispuni nekim neshvatljivim prijatnim mirisom da su se svi divili, nedoumevajući se o tom. I gle, opet, kao i pređe u Svetoj Gori, bi šum kao od vrenja duha. A blagočastivi Stefan samodržac, stojeći napred blizu groba prečasnoga svog oca, hoteći i videti šum koji se čuje, odmah, najednom vide preveliki onaj i od zlata skuplji, mramorni grob, kako se blagodeću Duha Svetoga mirom ispunjava kao mnogom vodom i kako šumi odasvud izviranjem mira, pa, i, poplašiv se i zadiviv se, prošaše pomoći od užasa, vapijući: „Gospode, pomiluj!“ A blagorodnici koji su s njim došli, čuvši, tiskajući se gnečahu se, hoteći videti šta biva, pa, videvši mnoge radosti što biva posredništvom⁸, zadivljeni prizivahu: „Veliki si, Gospode, i divan u delima tvojim, slava tebi!“⁹

I velika je graja bila s plačem, da je nemogućno bilo i Svetome da svrši svetu liturgiju. Jer i njega samog, unutra kod svetoga žrtvenika, obuzimaše veliko uzbuđenje, tako da zbog mnogih suzâ ne mogaše kako treba da uzglasi¹⁰ ljudima. Zapreti samodršcu bratu i svima koji su plakali da umuknu. I gle, opet na steni slike časnoga lika Prečasnoga, koja je bila ispisana u crkvi i u trpezi! Izvor čudesâ Bog, koji je istočio u drevnosti vodu¹¹ iz suha kamena u pustinji nepokornim ljudima, na veće proslavljanje i počast Prečasnoga, pa i na udivljenje i utehu blagopokornim ljudima, čedima njegovim, i ljudima njegovim, novome Izrailju, učini silom svojom da i ova provre mirom iz suha vara¹², jer su njegovi neizrečeni i neispitani putovi.

A kad videše ovo samodržac i blagorodnici, koji su s njim došli, čudo koje nadmaša čudesa, plač na plač podizahu, pa, bojeći se Svetoga u oltaru, mučeći, bez graje, kropljahu zemlju suzama. A časno i sveto miro sabirahu u časne zlatne i srebrne sasude, dokle je Sveti vršio svetu božanstvenu službu, a, kad je izlazio, bejaše se videti sav kao oganj. I prošav k svetome i mirotočivom grobu prečasnoga svog oca, okadi ovaj koji je prijatno mirisao mirom, prijatnim aromatima, i otpoja što treba počasno u pomen Prečasnoga, i, rekav molitvu, na dugo Bogu zahvaliv, mnogim suzama ljubeći, okropi časnu raku prečasnoga svoga oca, i tako sve svoje članove mirom pomaže, osvećujući se, tako i brata samodršca Stefana, potom i one koji su s njim došli od Svete Gore, i sav inočki i sveštenički čin, i takođe blagorodnike i sve koji su došli, pomazujući sam Prečasni osvećivaše, i ne nasićavaše se truda ni stajanja radi časti oca i radi utehe ljudi svojih.

Iguman i sva braća, uzimajući sveto miro, osvećivahu, pomazujući trpezu i sve svoje ćelije, od Svetoga naučeni. A blagorodnici i ostali svi crpući uzimahu, hoteći osvetiti čeda i domove svoje, i svi nedužni, imajući mnoge i različne bolesti, koji su bili mučeni dusima nečistim, blagodeću božjom i molitvom Prečasnoga — dodirivanjem svetoga groba i pomazivanjem svetim mirom zdravi, iscelivši se, odlažahu svojim domovima. Blagodet božja beše na svima i veselje i radost neiskazani.

I, uzev reč, Prečasni reče samodršcu bratu i blagorodnicima i svima koji su bili:

Gledajte pred vama šta biva, od Gospoda bi ovo, i divno je u očima našim¹³. Dakle, i mi ćemo proročki reći: Ovo je dan koji učini Gospod, poradujmo se i poveselimo na nj¹⁴. Jer evo otac naš koji je bio s nama pre malo vremena, i koji je Gospodu duhom otišao, nama je opet danas duhovno došao, i od nas ne odstupa molitvama. Jer ga vidimo, kao što nas je veselio pređe u životu u onom što je telesno, kako nas sada još izvrsnije teši u onom što je duhovno. Juče on, sabirajući trpezu stranih i ubogih, iznošaše i primajući tešaše, a danas je sâm u Avramovim selima¹⁵ priman, i zato što mu je ugodno tvorio raduje se s njim. Juče¹⁶ nam on smernošću glavu preklanjaše, a danas mi, klanjajući se, sveti grob njegov celivamo. Juče nam čašu ljubavlju crpljaše, danas mirom svetih svojih moštiju pomazujući osvećuje i čudesima zadivljava. Koliko je blag Bog Izrailjev pravima srcem¹⁷, koji podiže smerne na visinu i daje milost onima koji ga se boje sada i u dane veka vekovima! Dakle, zar da se ne zadivimo ovome, pa da apostolski ne rečemo: Nezaboravan je Bog da zaboravi trud i nagradu dela ljudi svojih, koji učiniše u ime njegovo, posluživši svetima i svima ubogim¹⁸. Jer evo molitve i milosti i sva ostala dobra dela oca našega iziđoše u sećanje pred Boga, i za dobra dobra je od njega primio, kao što vidite danas, kako ga pred svima vama Bog proslavi i zadivi čudesima divnim; ne samo da toči miro iz groba od svetih moštiju, ili da nedužne isceljava i duhove odgoni, nego učini da i na steni ispisana slika svetoga i časnoga lika njegova provre mirom iz tvrdoga kamena i suhog vara, na slavu njegovu.

I, kao što je pređe u Svetoj Gori, u tuđim stranama, tako je i sad učinio među vama čedima, u zemlji ljudi svojih, kome će kod ove male slave dati da uđe u veću, kad bude u ponovnom oživljenju¹⁹, uveravajući nas tim Bog, da i mi, videvši od Boga počasti oca našega, budemo podražavaoci dobrim delima njegovim, kojima ugodi Bogu, i Bog ga proslavi. Štaviše, Bog, hoteći nas prisvojiti svojoj ljubavi, preko svetih svojih čini čudotvorstva međ nama, da razumemo kako Bog zna svaku ljubav prema njemu, i ako ko što dobro uradi njega radi, od njegovih očiju koje sve vide neće se sakriti, i dobrima je dobar darovalac. Sveti, sa zemlje uzeti, ne trebaju zemaljske prolazne slave, niti traže počasti od ljudi, ne budući s ljudima. Jer slavu i počast, koje oko ne vide niti uho ču²⁰, od Boga koji ih je proslavio, kao oni koji su ga zavoleli, primaju na nebu, i zemaljsko ne žele, kako prorok od njih Bogu govori: Prema onom što mi je na nebu od tebe, šta ja hoću na zemlji?²¹ Sva ova čudesa čine sveti radi našega spasenja, da, videvši ih, Boga proslavimo govoreći: Divan je Bog u svetinji svojoj²² i sveti njegovi, u kojima Bog udivi svu volju svoju, slavimo ih da im dostojno i po mogućstvu podražavamo u svem, dobrim delima k Bogu.

Zato i ja, uzbuđen, sve vas po krvi mi u Gospodu srodnike molim, podražavajte delima oca našega, koja videste, imajte veru pravu, pravdu i sud, smernost i krotost, ljubav prema bližnjim, darežljivost prema ubogim, milost prema jednokalnim nam stvorenjima i jednorodnim krštenjima, koja su vam pod vlašću, velim, znajući da je i vaš i njihov Gospod na nebesima, i da nema razlikovanja lica u Boga. Pred nj će stati car s vojnikom, gospodar s robom, sin sa ocem i otac sa sinom, kad se predstave prestolu. I Bog na sudu sedi, reka ognjena teče, šumno tražeći da primi grešnike, i knjige naših delâ, gde se prstom božjim upisasmo, otvaraju se, jer u knjigama tvojim, reče, sve će se napisati²³. I tada će kao gorki klevetnici stati prema nama gresi naši, izobličavajući nas, i strašno će se na toj strašnoj raspri svako ispitivati, gde nije lako ukriviti lažju istinu, ili podmititi sudiju koji ne treba ništa, jer sve ima. I tada će svako svoja dela videti i poplašiće se, i nema kamo pobeći. Jer, znajući ovo, apostol reče: Pošto će Gospod suditi ljudima svojim, strašno je upasti u ruke Boga živa²⁴. Toga radi i ja vam govorim da se otresete svega što je zlo, i sve što videste i čuste od oca vašeg, to činite, da, i molitvama njegovim izbegavši više rečene strahote, s njim večna dobra dobijemo u beskrajnje vekove. A Bog mira i ljubavi molitvama svetoga oca našeg sa svima vama²⁵ i nama, Amin!

A samodržac i svi blagorodnici, čuvši ovaj strašan proglas, suzni preklanjahu vratove svoje, tako da su od mnogoga uzbuđenja hteli zaboraviti i da se hlebom založe, jer beše već i dan prevalio. Čuđaše se stariji brat sladosti jezika i sili reči blagodeti božje koja izlazi iz ustâ mlađega, pa u sebi govoraše: „Otkuda mu je dana ova premudrost da ovako govori²⁶? Dakle, jasno je da duh diše gde hoće i na kom hoće.“²⁷ I tako, pav ničice sa svima, pokloni mu se, govoreći: „Bog koji nas je udostojio da molitvama vašim budemo slušaoci vaših svetih reči, udostojiće nas da ih i delom izvršujemo.“ I tako Sveti otpusti sabor, i potom svi biše učesnici za trpezama, i dvogubo otpraznovaše, i dvogubo se veselja nasladiše, duševno, velim, i telesno, ujedno se obogatiše i nebesnim darovima i zemaljskim. Jer od oba brata blagorodnici behu obdareni, i svima ubogim, kojih beše mnogo došlo, mnogo se razdeli. Jer bejahu u velikom veselju duše i usrdni da sve dadu. I tako svi odlažahu svojim kućama, i, zadivljeni čudesima, slavljahu Boga zbog pokoja i počasti svetoga svoga oca Simeona.

Napomene

1. Jevanđelje po Mateju (21, 22).
2. Psalam (88, 1–2).
3. Sabespočetan, bez početka, onaj koji nema početka.
4. Trojički služioci, oni koji služe sv. Trojici.
5. Psalam (63, 1, i dr.).
6. Svetinja nad svetinjama, oltar.
7. Poslanica Efescima (2, 4).
8. Posredništvom sv. Save.
9. Psalam (68, 38).
10. Uzglasi, da uskladi pevanje se crkvenim pojcima.
11. Aluzija na biblijsku priču o Mojsiju, koji je, kada su Jevreji prolazili kroz pustinju iz Egipta u Hanan, udario palicom po steni, iz koje je odmah potekla voda (Druga knjiga Mojsijeva gl. 17, 5—6).
12. Vara, kreč, zid.
13. Psalam (118, 23).
14. Psalam (118, 24).
15. Aluzija na jevanđ. priču (Luka 16, 20—31) o siromašnom Lazaru, koji se za života hranio mrvicama sa bogataškog stola, a posle smrti ga je praotac Avram primio u svoje rajsko naselje.
16. Juče, ne treba shvatiti bukvalno, već: pre kratkog vremena.
17. Psalam (73, 1).
18. Poslanica Jevrejima (6, 10).
19. Tj. prilikom Strašnog suda, kada će svi mrtvi oživeti.
20. Prva poslanica Korinćanima (2, 9).
21. Psalam (73, 25).
22. Psalam (68, 35).
23. Psalam (139, 16).
24. Poslanica Jevrejima (10, 30–31).
25. Druga poslanica Korinćanima (13, 11).
26. Jevanđelje po Mateju (13, 54).
27. Jevanđelje po Jovanu (3, 8). Smisao je: da je duh sveti nad njim.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21