Poglavlje 17: Stefan Dušan diže se protiv svoga oca, Stefana Dečanskog, i daje udaviti svoga oca
A Stefan, napred spomenuti sin njegov, mnogo puta bio je ranjen željom carstva, iznutra krijaše zmiju (zlo), od straha da ga neće dobiti. Zatim ne mogući trpeti plamen stremljenja, imajući za sobom mnogo vojništva i mnoge od načelnih velmoža, pređe u arvanitsku zemlju1, odlikovanu dostojanstvom tribuna, i tamo se opasa na svesadržanje carstva, i ovu oduze od otačaske oblasti.
A šta je činio on, krotki, kada ovo saznade? Mnogo puta posla k njemu da ostavi nepodobno, i da zajedno sa njime živi, a posle malo vremena biće ujedno naslednik i molitve i carstva. No kako će poslušati dobar savet duša koja se jednom ustremila na zlo? A našavši ovoga gde se ne pokorava, prepusti da se na njemu vrši božji promisao, i prebivaše vršeći mnoga dobra dela, da se ne preseli odavde bez mnoga dobitka. Zatim i Davida krotkoga u ovom revnovaše, i sinovlje gonjenje usrdno podnosaše.
A kada su neki rekli k njemu, koji su pokazivali u mnogom da su njegovi: „Zašto je tvoje toliko šteđenje o sinu? Zašto toliko odlaganje i zakašnjenje? Bar poslavši vojsku, ispuni je velikom korišću (plenom) i ovim ćeš pokazati svoju moć, a zastrašićeš njegove vojnike i dalje se neće smeti podizati na rat protiv tebe.“ A on, kaže se, nekako neobično pogledavši na njih, reče: „Zašto vi tako ožestočavate krotku dušu, i zašto je pokornu zakonu božjem prisiljavate da mu se protivi? Kada primismo dobro iz ruke gospodnje, kao što reče Jov2, zar nećemo pretrpeti zlo? Dovoljno se nasladih dobara sadašnjega života, dobivši, kao što je poznato, slavu i carskoga imena, a treba i svako zlo istradati, i imati neki dostojni deo tamošnje utehe, da ne bude i nama kazano ono po pravdi, što je rečeno ka bogatašu: Primio si svoja dobra u svome životu.“3 Našto će se oni posramiti i neće mu na to moći dati nikakva odgovora.
Jer otkako primi vest o blaženoj smrti, nije obraćao svoju pažnju ni na što drugo, samo je često bio pogružen u skrušenosti srca i suzama, i po običaju tražio je nište. A zato i nađe zgodno vreme sin, a ujedno i napadač, i naprasno (iznenada) dođe sa mnogim silama, i imađaše u rukama oca sa ženom i decom, i njih dade čuvati u drugom gradu, a njega posla u tako zvani grad Zvečan, i posle nekoliko dana osudi ga na najgrču smrt udavljenja.
O nepravedne osude! O nemilostiva odgovora! Kako ne pomilova otačasku utrobu, kako se ne umilosrdi na roditeljsku starost? Kako se ne postide sedine? Kako se ne seti onoga koji je rekao u zakonu: „Poštuj oca i mater.“4 Pa i zle sluge zloga gospodara, kako smedoše, takovo naumivši, ići slobodnim nogama? Kako se idući ne izmeniše ka milosti? Kako li, došavši na mesto, smedoše pogledati na ono sveštenolepno lice? Ili kako se drznuše da se svojim skvrnim rukama dotaknu njegova sveta vrata? O neumesnosti! O ludosti! Kako se ne osušiše zločinačke ruke? Kako ne oslepiše njihove oči, kao što kažu spisi mnogih svetih da je bilo. Ali kako bi bio savršen mučenik, ako ne ovako? Jer jedan je udeo mučeništva, a mnogi su načini smrti. I tako predade Gospodu blaženu dušu, od anđela prihvaćenu i hvaljenu, a mnogostradalno ono i časno telo bi doneseno u njegov manastir, i dostojnolepno obilno izvršiše se sveštenoslovlja, i predade se riznica grobu. A njemu ništa slično, no kao neko sunce pod zemlju zađe. No dosta je o ovom.
Napomene
- Arvanitska zemlja. Dušan je u to vreme kao prestolonaslednik vladao Zetom, i tu spremio pobunu protivu oca.
- Knjiga o Jovu (2, 10).
- Jevanđelje po Luci (6, 25).
- Druga knjiga Mojsijeva (20, 12).