Poglavlje 20: Odmazda Stefanova Ivoju i Juncu za nasilja učinjena Dečanima
Neki Ivoje bi postavljen od carice Jelene1 za čelnika, nepravedno i nepobožno. Ovaj dakle u početku pritvaraše pobožnost i smernost, reklo bi se: vuk pokrivajući se ovčijom kožom, a zatim otkri zvera koji je unutra živeo. Odmah se pokazivaše ljut i beše stan svake neumesnosti. Ovaj, idol nepobožnosti, prisvoji javno sve što je u manastiru, i ustroji da se to upravlja od svetskih, a nastojatelje manastira otuđi od svake dostojne česti, tako da se nije smeo zvati ni imenom iguman. Pa i onaj svešteni zbor inoka stavljaše na raznovrsne nevolje, tako da nisu smeli ni slobodno hoditi posred manastira. I da ukratko kažem, tama načelstvovaše svetlosti i vuk beše pastir ovcama, i neka velika i neutešna beda pokrivaše duše sviju. Zatim kada se vraćao na konju, kao što je imao običaj, pošto su mnogi išli pred njim i iza nega, a beše podnevni čas, kada i bratija pojaše šesti čas. Tada u taj čas, kada je on bio blizu manastirskih vrata, javi mu se Hristov vojnik, jarošću sretajući onoga koji se razjarivao protiv njegovih ljudi, i kažnjavajući mučitelja po pravednom sudu. Jer izgledaše da ga je na susretu zbacio s konja i zabio mu dva velika gvožđa u grlo, koja su prošla čak do grudi i jetara, i ništa se od njega nije moglo čuti, samo ih moljaše da mu brzo dovedu kovača, tako da kada je bio unesen u manastir i kovač je bio tu, ali već nije mogao govoriti, i prstom mašući prizivaše ovoga, i unutrašnju pravednu kaznu pokazivaše, i u takovim ljutim mukama ispusti jadnu dušu.
Ali i drugo svedočanstvo izneću vašoj ljubavi, ali strašnije od prvoga, što i same naše oči videše, a i mnogi drugi behu gledaoci. Govorim o onom Juncu, koji je prema delu dobio i podobno ime, jer podobno neukroćenom i divljem juncu dođe u manastir, poslan od onih koji su tada blagočastivo vladali da čuva mesto, jer se tada dogodiše međusobni ratovi i činjahu se iznenada i česta plenjenja, i ne mala prolivanja krvi.
I kao bezumni, prema pisanom, reče u srcu svome: „Nema Boga.“2 A pokvari se i omrazi se u upravljanju, jer sve što beše u manastiru, imađaše u rukama. Obraćaše kako mu je volja bila, a igumanu zapovedi samo neki mali deo hleba i drugih potreba davati, i to ne kada on hoće, no kada hoće onaj koji daje, i svima koji se u manastiru zapreti da nikako k njemu ne dolazi, pa i ako bi ko po običnom načinu radi koristi došao k nastojatelju. Izlazeći od igumana upadaše u ruke njegovih slugu, slično lovačkim psima koji gledaju i očekuju željeni lov. I ako je takav bio inok, primaše mnoga beščašća i pretnje, a ako je bio mirjanin, dobijaše dovoljno batina, i noge njegove metahu ljuto u klade. A oni blaženi i vaistinu Hristove ovce ne uzimahu pretnje onoga zvera ni u šta, a pokoravahu se pastiru kao što treba, sa toplom verom i toplom usrdnošću, donoseći dovoljno hrane i obilno što je na potrebu, i nikako ne trpljahu da se ni malo razluče od njegove ljubavi, i ostajahu dalje, čekajući pomoć utehe odozgo, držeći zajedno sa nastojateljem, jedno mudrujući, jednim ustima moleći se da prime uklanjanje one bede.
Kada je od tada prošlo nešto malo vremena, bi pozvan Junac pismom na vojsku. Podigavši one koje je imao u vlasti, iđaše sa velikim veličijem, zaveštavši onima koje beše ostavio da upravljaju stvarima da još više zlostavljaju nastojatelja, da bi ustrašivši se ostavio manastir. A ako ga, vrativši se, nađe, mnogim zakletvama zaklinjaše se da će ga ubiti svojom rukom. I ovaj, kao što reče David, „gledaše grešni na onoga koji nije učinio nikakvu nepravdu3. A Gospod ga ne ostavljaše u njegovim rukama, jer viđaše da dođe njegov dan.“4 A on tako dostiže u puk, gde neki grad opsedahu. A iguman u podvigu budući, mnoge noći provođaše moleći se. Zatim jedne noći po svršetku jutarnjega pjenija, ostade u crkvi, a za to je znao jedini panamonarh. A otvorivši kovčeg u kom je ležao mučenik, sa suzama celivaše njegove svete ruke, i ovako mu iz dubine duše javljaše: „Vidi ozlobljene naše, naroda tvoga Hristov vojniče! Vidi oblak žalosti koji nas je pokrio. Vidi poslednje poraboćenje tvoga nasledstva! Vidi kakva ti je obitelj, koju si ti sazdao Bogu. Ovu skvrni Junac načini pećinom razbojnicima. Vidi i ne prećuti.“ I kada je on ovo izrekao, izlažaše iz crkve.
A u taj čas, kada je Junac spavao u vojsci sa drugovima svojima, gleda u snu kao da se beše vratio iz vojske, i prolažaše manastir idući ka crkvi. I kada prođe pripratu, uđe i u vrata zvana carska, kao da će ka stolu nastojatelja, da ga tamo ubije sa železnom palicom u rukama. Ali ga srete neki strašni muž, ukrašen carskom odećom. Izišavši od mesta gde kovčeg stoji, sa dugom i prosedom bradom kao što je i naslikan, i udari ga po licu i prsima lambadom (svećnjakom) koju imađaše u rukama, tako da je izgledalo da se lambada slomila od silnoga udarca i da je ostala njezina polovina. A Junac se okrenuo natrag da beži. A onaj strašni stigavši toga, udari (ga) u hrbat posred bedara i u desnu mišicu kao kopljem sa ostatkom od lambade, rekavši: „Ovo ti je odmazda, da se navikneš da ne činiš svirepstva mojoj obitelji (manastiru) i narodu.“ Riknuvši (Junac) dakle kao zver, on koji je podoban tome, i od sna skočivši, dugo je bio nemoćan jako stenjući i polažući često ruku na (udarena) mesta, koja po božjoj dozvoli primiše kaznu. Okretaše se u postelji desno i levo. A drugovi koji su bili s njim bili su u velikom užasu i stojali su za mnogo časova kao izbezumljeni.
A posle u neke kada je ovaj jedva k sebi došao, pitahu da saznaju uzrok onoga iznenadnoga prenemaganja. A on i nehotice kazivaše istinu. I tako obuzet velikim plamenom (vrućicom, ognjem), stradaše poslednje (dane), tako da kada je bio donesen u manastir, ležao je sedam sedmica, pošto je gnilo telo i kosti probodenih mesta, tako da su se videli i sami unutrašnji (organi), koji su takođe sagnili, tako da je zli smrad onih rana po celom manastiru dosađivao onima koji se (u njemu) nalaze. Jezik mu je otpao i zubi su se rascepili od velike zloljutine, i mogao se videti onaj koji je pre bio gord gde leži slično davnašnjem mrtvacu, koji je sagnio. Dirljiv beše prizor očima, i suzama neutešno načinanje, da se razume umnom finoćom, nešto najstrašnije, i o čuda! Jer ne ispusti prvo dušu po redu prirode, a zatim da je telo podležalo svojstvenoj raspadljivosti, no je telo prvo grozno i neobično sagnilo, a duša je unutra bila nasilno držana, za pouku drugima. Zatim i samu nju najposle silom ispusti.
O dobrog zastupstva, o brzoga promišljenja Stefanova, o svojstvenoga bolovanja za svoje sluge! Jer odmah meteži prestajahu, uzbune se utoliše, neumesna pirovanja ćutahu; i beščinija koja se događahu posred manastira, behu uklonjena, i njemu slična četa beše odagnana. I da sažeto kažem: Očisti Gospod zemlju naroda svoga poslavši Stefana. Slušajte vi koji se borite sa Bogom i koji želite da ugrabite crkvene stvari, slušajte i bežite kao od ognja; neka vas ucelomudre napred rečene strašne povesti, a još prema pisanome: „Neka te pouči smrt brata tvoga.“ Dovoljno rekosmo o ovom. A obratićemo reč ka prvim (stvarima).
Napomene
- Carica Jelena, žena Dušanova, vladala je posle Dušanove smrti zajedno sa sinom Urošem.
- Psalam (53, 1).
- Psalam (37, 32).
- Psalam (37, 13).