Poglavlje 5: Smutnje u Carigradu od Varlaamove jeresi i saveti Stefanovi caru Androniku Paleologu
A đavo tada, koji je u razna vremena uzmutio crkvu raznim jeresima, ne trpljaše što je crkva imala veliki mir, i što je Kristovo stado paslo na paši blagočašća (pobožnosti). No iznese nekoga Varlaama1, načelnika akindinatske jeresi2, i ispuni se od njega crkva mnogim metežom, imajući sa sobom mnoge jednomudrene (jednomislenike), a uz to jednopogibeljnike i učenike neumesnih zapovesti, koji dakle jedinosušno razvraćaše po Ariju3 umovrednome, a Duha svetoga huljaše po skvrnome Makedoniju; pa i preobraženje vladičnje koje je istinito bilo na gori Tavoru4, pokazavši pred svetim svojim apostolima i učenicima slavu svoga božanstva. A tada prestavi Mojseja i Iliju neiskazanom svojom silnom vlašću, uveravajući ove da kao Bog, radi nas postavši čovek, vlada živim i mrtvima, on svestradalni. Učaše da je (preobraženje) priviđenje, a ne istinito. I mnogi posledovaše njegovoj jeresi, a pravoslavni udeo beše u podvigu. Po celom onom carskom gradu činjahu se ustanci i bune i razdori. Jedni su se, dakle, priključivali zloslavnima, a drugi su se protivili i njih obličivali.
A tadanji upravitelj crkve, vaistinu među svetima, Atanasije, sazva sabor, a bio je tu i zlomudreni Varlaam sa svojim zloslavnim pukom. (Sabor) utvrđuje jednosušno, kao što predadoše i oci u Nikeji, što posle njih utvrdiše sve dotle vaseljenski i pomesni sabori, a izjasni da je istinito bilo sveto preobraženje Hrista Boga našega. A Varlaama sa družinom njegovom, koji se nije hteo pokoriti, predade anatemi, i izgna iz saborne crkve. Varlaam, dakle, bi kao posramljen i do konca nizložen opasivanju zmije, i mišljaše da se još kreće. Zatim se zatvori u skvernoj svojoj kleti ne izlazeći i ućuta na vreme, pišući razvraćene zapovesti protiv crkve, i oštreći bogoborni jezik protiv pravoslavlja. Zatim naprasno skočivši slično divljem magarcu, smućivaše blagočastive. I ovaj mnoge otrže ka pogibli kako među ljudima, tako i među ženama, pa i onima koji su u carskim (dvorima) i samim skopcima (evnusima) koji su caru služili, dade otrova smrtonosne svoje jeresi i, prosto, zamalo ne pođe za njim ceo grad.
Pošto je ovo tako bilo, car po svome običaju prizva k sebi Stefana, i mnogo su govorili o spasenju duše i o carskom upravljanju. Uzevši (reč), bogoduhnoveni Stefan reče: „Izgledaš mi, o moćni, da hoćeš u svemu da budeš među carevima dobrougodan Bogu i caru, careva, carskim upravljanjem, činovničkim i vojničkim činovima, krotošću, smernošću, pravosuđem, istinom, premudrošću, prevazilazeći mnoge careve koji su pre tebe bili. A ne znaš, o Bogom venčani, kako u jednom grešiš, što je glava vaseljene i kruna carstva, zbog čega apostoli vaseljenu optekoše i privedoše čovečanstvo pravoj veri u ime Oca i Sina i svetoga Duha. Zbog nje mučenici ne poštedeše tela ni krvi, što je pobožnost.“ A car će k njemu: „Kako misliš da grešimo u pogledu pobožnosti? Govori, o najizvanredniji od drugova i braće.“
I Stefan reče: „Javljeno je (u Sv. pismu), o caru, kada pastir previđa ulaz vučji u stado, i ne odgoni ovoga, takav je i ovaj zver (Varlaam), makar da nosi ime i pastira. Jer ne pribavljaju imena poštovanja delima, no dela proslavljaju imena. A onaj koji može da ostavlja zloslavne i da ih ne odgoni, smatra se od onih koji dobro misle da je zloslavan. Nije pravedno ni podobno, o najsvetliji među carevima, da ti koji si odlikovan carskim prestolom i koji si postavljen od Hrista da budeš pastir tolikom stadu, da držiš njegove neprijatelje u gradu; no treba da ih odgoniš kao vukove koji upropašćuju duše, i da poješ sa Davidom: Omrznuh Gospode one koji te mrze5 i rastopih se zbog tvojih neprijatelja, savršenom mržnjom omrzoh ih i postadoše mi neprijatelji. Nemoj ove nikako ostavljati u predelima Bogom darovane ti oblasti. Ako ovo učiniš, umirićeš crkvene razdore i darovaćeš pravoslavnima duboki mir, uveličaćeš skiptar carstva i bićeš istiniti car istinitim hrišćanima, a kao istiniti pastir primićeš nagradu od opštega Vladike, neprolazno tamošnjega carstva.“
Kada je ovo čuo samodržac (tj. car), zadivio se rečitom razumu muža i reče da je velika premudrost njegova, tako da je blagodario i hvalio božjega čoveka, i rekao ka nekim svojim slugama sa udivljenjem: „Veliki muž je velik u razumu, a naročito (je velik) mnogovidećim očima, iako su mu telesne zatvorene.“6
I odmah zapovedi da mu dovedu Varlaama svezana, i da se izagnaju njegovi jednomišljenici iz grada, i da ih ne primaju gradovi i sela njegove države.
Kada je ovaj saznao što je zapoveđeno, jer neko od dvorjana njegove jeresi javi mu ubrzo, i ušavši u lađu, pobeže u Rim. A zločastivi njegov skup bio je iz sredine istrebljen. I tako je Bog savetom svoga ugodnika očistio zemlju naroda svoga, a crkva je dobila veliko i nepokolebimo umirenje, i svi grčki skiptri.
Napomene
- Varlaam, fratar iz Kalabrije, bio je početnici 14. veka učitelj grčkoga jezika čuvenom italijanskom pesniku Petrarki. Bio je protivnik hezihastičkog učenja, koje je osnovao Grgur Sinait, i zbog toga je na saboru od 1341. u Carigradu proglašen za jeretika.
- Akindinatska jeres, nazvana po Grigoriju Akindinu protivniku hezihasta.
- Arije, aleksandrijski sveštenik, osnivalac čuvene arijevske jeresi (4. vek).
- Tavorska gora, brdo u Palestini, na kome je po predanju izvršeno preobraženje Hristovo. Ova žestoka borba o istinitosti Hristova preobražaja na Tavorskoj gori bila je u stvari borba između grčke mistike i latinske skolastike.
- Psalmi (139, 21).
- Celu ovu priču o tobožnjim savetima koje je Dečanski davao caru Androniku povodom Varlaamove jeresi, Camblak je izmislio, pošto je boravljenje Stefana Dečanskog u Carigradu bilo između 1313. i 1320. godine, dok je Varlaam došao u Carigrad tek posle 1325. godine, a njegovo progonstvo iz Vizantije usledilo je posle sabora od 1341.