Čin 1, Scena 8: JEROTIJE, MARICA
MARICA (dolazi iz sobe): Jesi li sam, oče?
JEROTIJE: Nisam.
MARICA (gleda): Nema nikoga?
JEROTIJE: Nisam sam kad ti kažem… Zauzet sam mislima… vrlo važne brige.
MARICA: Ja ne znam kakvu brigu imaš, ali ja moram govoriti s tobom još sad.
JEROTIJE: Ne mogu, nemam kad!
MARICA: Ako ne govorimo sad, biće dockan. Ja te molim da me saslušaš, jer ćeš se inače kajati.
JEROTIJE: Dobro, ’ajde govori, ali kratko i jasno. Kaži ime i prezime, godine starosti, mesto rođenja, jesi l’ koji put osuđivana i zašto, i odmah pređi na izjavu.
MARICA: Slušaj, oče, ti znaš da sam ja već u godinama i da je red i dužnost roditeljska da me zbrinete.
JEROTIJE (ne sluša je, već razmišlja za svoj račun): Treba poslati pandure u srez. Koliko imamo konjanika pandura? (Broji na prste).
MARICA: Ja sam čekala sve dosad da vi tu svoju dužnost ispunite.
JEROTIJE (sam sebi): A treba i raspis predsednicima…
MARICA: Pa vi mene i ne slušate?
JEROTIJE: Ne slušam. Eto, vidiš i sama da nemam kad da te slušam!
MARICA: Dobro, oče, al’ znajte da ćete imati kad da se kajete…
JEROTIJE: Slušaj, sve što imaš reci ti tvojoj majci, a ja ovaj… pa vidiš valjda i sama da mi je ovolika glava od briga!… Lice… antidinastički spisi, plava riba, klasa, panduri, rasol za gospodina Žiku, pa onda fenjer, pa pop, pa klasa, raspis predsednicima opština… Sve se to, vidiš, meša u mojoj glavi i krcka… Ostavi me, ostavi me, molim te, ili… još bolje, sedi ti ovde, a ja ću tebe da ostavim. (Odlazi desno).