Čin 2, Scena 12: MILADIN, PREĐAŠNJI
MILADIN (uvlači se lagano u kancelariju).
ŽIKA (i ne obraćajući pažnju na Miladina): A Vića?
MILISAV: I ja i gospodin Vića stigli smo u isto vreme.
MILADIN (koji je prišao stolu Žikinom): Ovaj… gospodin-Žiko, otišao je gospodin kapetan.
ŽIKA: Znam da je otišao, pa šta?
MILADIN: Na to, znaš, gospodin-Žiko, kako ti rekoh, taj Josif iz Trbušnice, uvraćao je tako kao čovek u moj dućan, pa…
ŽIKA: E, jesi čuo, baš si ti nekakav neučtiv čovek! Vidiš da se dva činovnika razgovaraju, a ti tvoga Josifa iz Trbušnice. Kako to, oca mu, ne pomisliš malo: ovi činovnici padoše s nogu radeći, pravo je da se odmore i da kao ljudi pregovore reč-dve.
MILADIN: Pa, ja…
ŽIKA: Šta: „pa, ti“. Čekaj, brate! Neće taj tvoj Josif da se istopi za dan–dva, niti će Trbušnica da se raseli. Čekaj! Gde si čekao dosad, čekaj još koji dan.
MILADIN: Pa ja velim…
ŽIKA: Ama nema šta ti da veliš, nego izađi napolje dok svršimo razgovor, na ću da te zovem posle, te natenane da te saslušam.
MILADIN: Velim, znaš, već tri meseca zbog toga dolazim.
ŽIKA: Pa tri meseca, nego! A šta bi ti hteo, da svršiš valjda stvar za tri dana. Dete jedno od kile mesa pa ga čekaš devet meseci, a ti bi hteo da ti tvoga grmalja iz Trbušnice dam za tri dana. Ti misliš, pravda, to je tako, uzbere se kao zrela kruška. Pravda, to je strpljenje, upamti to, pa nemoj da nasrćeš na pravdu kao june, nego čekaj, brate!
MILADIN: Pa ja čekam već…
ŽIKA: E, da čekaš još. Da umreš, bre, pa da dođeš pred rajska vrata, pa bi ti onaj tamo morao kazati: čekaj… ako je samo tamo na nebu uređena administracija i ako ima nekog reda… ’Ajd, izađi napolje dok svršimo razgovor, pa ću te ja zvati.
MILADIN: Dobro! (Odlazi).