Čin 1, Scena 14: ALEKSA, PREĐAŠNJI
JEROTIJE, VIĆA, MILISAV (jednovremeno kad Aleksa uđe): Šta je?
ALEKSA (poverljivo): Tu je!
JEROTIJE (zaprepašćen pred strašnim faktom): Lice?
ALEKSA: Onaj što ga tražimo!
SVI (sem g. Žike): A-a-a?!!
JEROTIJE (zbunjen): Ama… sumnjivo lice?
ALEKSA: Onaj što ga tražimo! (Svi se okupljaju oko njega).
JEROTIJE (imitira ga): „Onaj što ga tražimo!“ „Onaj što ga tražimo!“… Pa zar ti, majku mu, u ovako ozbiljnim momentima, ne umeš ništa više da kažeš?
ALEKSA: Pa eto to, šta imam drugo da kažem?
JEROTIJE: Gde je?
ALEKSA: U kafani „Evropi“, jutros je stigao.
JEROTIJE: Jutros? Ovaj… šta sam ono hteo. Deder ti, brate, odgovaraj meni po redu, nemoj tako „jutros je stigao“. Dakle, prvo i prvo… (Zbuni se). Šta sam ono hteo, gospodine Vićo, prvo da pitam?
VIĆA: Kad je stigao?
JEROTIJE: Ama, pitao sam to! A, jest! Taso, deder čitaj depešu.
TASA (čita): „Prema saznanju i tragu dosad uočenom“…
JEROTIJE: Preskoči to! Odavde, evo, odavde čitaj!
TASA (čita): „Lični opis ovoga sumnjivog lica nepoznat je vlasti, jedino se zna da je to mlad čovek.“
JEROTIJE: Čekaj! Dakle, je l’ mu znaš lični opis?
ALEKSA: Ne znam!
JEROTIJE: Ono, nije ni potrebno, pošto je lični opis i inače nepoznat vlastima. A je li mlad?
ALEKSA: Jeste!
JEROTIJE: Mlad?… Je l’ znaš sigurno da je mlad?
ALEKSA: Pa jeste, mlad je!
JEROTIJE: Dobro, onda dalje… (Činovnicima). Pa pripitajte ga i vi štogod; ja već ne umem da se setim šta još da pitam.
VIĆA (Aleksi): Po čemu si ti posumnjao da je taj mladić sumnjivo lice?
JEROTIJE: Dabome, po čemu si posumnjao?
MILISAV: Jesi li razgovarao s njim?
JEROTIJE: Dabome, jesi li razgovarao s njim?
ALEKSA: Evo, ako hoćete, sve po redu da vam kažem.
JEROTIJE: Pa tako, brate! Razume se da treba sve po redu da nam kažeš. Ja ne znam i šta ste ga okupili sa tim pitanjima pa samo zbunjujete čoveka.
ALEKSA Probudim se ja jutros rano kvaren mi sat pa ne znam koliko je bilo, al’ biće da je bilo pet, pola šest. Može biti i više, al’ više od šest nije bilo. Probudim se tako i osetim nešto kao da mi ne valja stomak. Jeo sam pre neki dan neki spanać sa ovčetinom, pa od to doba kao nešto ne valja mi stomak. Zavija me tako i diže me po dva tri puta na noć, te rekoh da uzmem malo stare komovice sa kičicom…
JEROTIJE: Uha, di si ti zapeo! Pa onaj će, bre, da pobegne dok ti to sve ispričaš. Govori, brate, brže!
VIĆA: Kraće!
MILISAV: Zamisli da si na saslušanju!
JEROTIJE: Dabome, govori kao da si na saslušanju.
ALEKSA (zapne kao đak naučenu lekciju): Zovem se Aleksa Žunjić, po zanimanju sam špijun, imam 40 godina, nisam suđen ni osuđivan, sa optuženim nisam ni u kakvom srodstvu…
JEROTIJE (stavlja mu šaku na usta): Ama čekaj, brate! E, jes’ ovo ludo, za ceo srez je ludo.
VIĆA: Počni odande kad sam te ja poslao u varoš da procunjaš.
JEROTIJE: Odatle, dabome!
ALEKSA: Ako je odatle, onda je lako. Pođem ja po naredbi gospodin-Vićinoj prvo da obiđem sve gostionice…
VIĆA: Pa svega je jedna u celoj varoši.
JEROTIJE: Ama, ne prekidaj ga!
ALEKSA: Jest, kako je svega jedna gostionica u varoši, to prvo odem u nju, odnosno u „Evropu“. Zapitam gazdu: ima li ovo dva-tri dana kakva putnika, a on veli: ima tri nedelje kako mu nikakav putnik nije prekoračio prag.
JEROTIJE: Ja ne znam kog bi đavola i tražili putnici ovde?
ALEKSA: Pa onda… Uh, eto, zaboravih gde sam stao!
JEROTIJE: Pa dabome! Ama kažem ja vama ne prekidajte ga. Stao si: kako već tri nedelje nijedan putnik nije prekoračio prag.
ALEKSA: Jeste! I taman ja pođem, a gazda se priseti, veli: od jutros…
JEROTIJE: Aha, aha…?
ALEKSA: Veli, od jutros je stigao jedan.
JEROTIJE: Od jutros, dakle. Gospodo, upamtite, od jutros!
ALEKSA: Pitam gazdu: kako mu je ime? Gazda veli: ne zna. Kad je pitao, on nije hteo da kaže ime.
JEROTIJE: Aha, tu smo! Nije hteo da kaže ime. Upamti to, g. Vićo!
VIĆA: To je vrlo sumnjivo!
MILISAV: To je on!
TASA: On je!
ALEKSA: Pitam ja: je l’ izlazio gde, je li govorio s kim, šta je radio? Gazda veli: zavukao se u sobu pa nigde ne izlazi.
JEROTIJE: Aha!
VIĆA: Aha!
MILISAV: Aha!
TASA: Aha!
ALEKSA: Hteo sam da uđem kod njega pa rekoh: bolje da mu ne padne u oči! Otišao sam samo do vrata, prislonio uvo i slušao; čujem — mrda.
JEROTIJE: Mrda?
ALEKSA: Jest, mrda! Pa rekoh, ’ajde da ja brže bolje javim vama.
JEROTIJE: Gospodo, on je!
VIĆA: A ko bi drugi mogao i biti?
MILISAV: Jutros stigao, mlad, neće da kaže ime, sakrio se u sobu…
JEROTIJE: I mrda!…
TASA: Ala ga brzo uhvatismo!
JEROTIJE: More, to je ono što ga još nismo uhvatili.
VIĆA: I može nam još i umaći.
JEROTIJE: Pa može, dabome, kad ovaj zapeo pa mi priča kako ga zavija stomak i kako ga diže noću. ’Ajde, govorite, kako ćemo? Moramo biti obazrivi, jer takvi se ljudi ne predaju lako; on će da se brani i — pucaće.
VIĆA: Hoće!
JEROTIJE: Deder, gospodine Milisave, ti si bio podnarednik u vojsci; deder ti napravi plan. ’Ajde, pokaži se!
MILISAV (važno, Aleksi): U kojoj je sobi?
ALEKSA: Soba broj četiri.
MILISAV (razmišlja najpre, zatim uzme štap od Alekse i kazujući plan povlači štapom po podu): Ja mislim ovako: da gospodin Vića sa Ristom pandurom primi na sebe desno krilo i da krene odavde, kroz Milićevo sokače, pa kroz Miletinu baštu, da izbije s one strane „Evrope“. (Svi prate pažljivo i idu za Milisavom gledajući u vrh štapa). Ja ću sa Josom da primim levo krilo i udariću na knez-Jevtin bunar, kraj Mila papudžije, pa ću izbiti iza opštinskog kantara, te s ove strane „Evrope“. Vi ćete, gospodine kapetane, biti centar…
JEROTIJE (preplaši se): Ko centar?
MILISAV: Vi!
JEROTIJE: Taman! Pa u mene da gađa onaj, je li?
MILISAV: Ama ne, nego vi ćete držati sredinu. Sa vama će poći Tasa.
JEROTIJE: Tasa? Ala mi izabraste vojsku.
VIĆA: Bolje je, gospodine kapetane, neka pođe s vama. Ne zato što bi vam bio od pomoći, nego da ne ostane u kancelariji, jer će pobeći i sići u čaršiju te razglasiti sve.
TASA: Neću, bogami!
JEROTIJE: Hoćeš! Znam te! Nego ćeš ti sa mnom — centar!
MILISAV: Vi ćete da siđete pravo čaršijom.
JEROTIJE: I onako, praviću se kao da sam pošao na pijacu. A ti (Tasi) da ne mrdneš od mene.
MILISAV: Kad tako opkolimo „Evropu“ sa svih strana…
JEROTIJE: Bre, bre, bre, čitavu Evropu će da opkolimo! Pa onda?
MILISAV: Onda moramo izvršiti napad.
JEROTIJE (prepadne se): Kakav napad?
MILISAV: Kad stignemo svi na svoja mesta, vi ćete, gospodine kapetane, da nam date znak zviždanjem.
JEROTIJE: E, to ne mogu!
MILISAV: Zašto?
JEROTIJE: Ne umem!
MILISAV: Šta ne umete?
JEROTIJE: Ne umem da zviždim, nije mi bog dao dara za to. Umem tako kad vabim psa, ili kad zviždim ćuranu, ali kad dođe tako neka opasnost, a meni se nešto stegne ovde, pa naprćim usnice i samo duvam, ali ne izlazi nikakav glas.
MILISAV (Tasi): Umeš li ti da zvizneš?
TASA: Umem, gospodine Milisave.
MILISAV: E, evo, Tasa će da zviždi.
JEROTIJE: Jest, on nek bude zviždaljka, da bar i od njega bude neke fajde.
VIĆA: Dobar je ovaj Milisavljev plan, gospodine kapetane!
JEROTIJE: Bre, gospodine Milisave, gde bi ti bio kraj da si ostao u vojsci pa da osvajaš tako Evrope. Ovaj plan ti pare vredi. Samo, ne reče šta ćemo sa g. Žikom? (Potraži ga i vidi ga na stolici kako spava). Znaš šta, nek ostane ovde kao rezerva.
ALEKSA: A ja da pođem napred pa da se nađem tamo.
JEROTIJE: I da prislušaš malo, šta će na sve to da kaže građanstvo… Ako ko gunđa štogod, zabeleži mu samo ime, jer građanstvo treba da zna da država ne trpi gunđanje u ovako ozbiljnim trenucima. (Ostalima). E, pa ’ajde sad, gospodo, samo hrabro i pametno. Taso, pričekaj me na kapiji! (Svi se povlače u kancelariju, sem Žike koji ostaje spavajući).