1.7. Na padinama Cera
Bilo je to šestoga avgusta, oko ponoći, kada se kroz bivak pronese glas: „Diži se!“ „Ustaj, odmah!“
Svuda oko nas je blistalo, svitkalo, a vazduh je podrhtavao od grmljavine iz oblaka i gruvanja topova. Prostor se gubio u mračnoj noći i činilo nam se kao da se bitka vodi pred nama. U tom opštem haosu jedinka se gubila, ljudi se nesvesno pribij ali u gomilu i nemo posmatrali strašan prizor. Mračan horizont je blještao prema Šapcu od neke vatre. A na suprotnoj strani, prema Ceru, šrapneli su svetlucali kao rojevi svitaca, čas brže, potom sporije, onda bi učestali na širokom prostoru ili se zbivali u gomilu. Videli se odblesci nekih baterija i horizont bi naširoko zasvetleo u pravilnim razmacima vremena, zatim još žešće, da je izgledalo kao da nebo gori.
Išli smo žurno baš u tome pravcu. Osećali smo da se bliži odsudan čas. Možda ujutru, možda sutra. Tamo već ginu. A u nekoj bari žabe krekeću… Mi žurimo u borbu, u smrt… Svesno?… Voljno?… Naše je raspoloženje mračno kao ono crno nebo, pa bismo želeli da se noć produži i da isto tako i prostor korača ispred nas. Ali ono, kao za inat, sviće, naglo se pojavljuje dan i već se jasno razaznaju grbine Cera.
Ba-u, ba-u… odjekuje sa vrhova planine. Srce podrhtava… Da li nas vide?… A možda su tamo naši. Nije ipak prijatno. Iako je pripeklo sunce, ledena strava prožima telo. I, pred bliskim sudarom, artiljerci se okreću, tražeći očima pešadiju. Nekako smo sigurniji kada su oni pored nas. A pešaci se izgubiše baš tada, kao da u zemlju propadoše.
— Valjda neko o tome vodi računa, — objašnjava narednik Milutin.
Daleko napred vidimo komandanta kako spokojno jaše na belcu. On sigurno zna situaciju… Inače, nigde se ne vidi čovek, ni levo, ni desno. Rat smo zamišljali sasvim drugojačije.
U neko doba puk se zaustavi da napojimo konje na jednoj rečici.
Naiđe kapetan Jovan, te ga zapitasmo za situaciju.
— Naša je divizija rezerva armije. A to je nešto najgore za nas. I čim nas kao rezervu hitno upućuju, znači da je situacija ozbiljna. Jer vi znate za ono narodno: ne zovu magarca na svadbu da igra… te i mi. Drugo je ono kad nastupaš, — pipaš, rešavaš se hoćeš ili nećeš. A ovde nema. S druma te upućuju u najveći okršaj… Dakle, oni su prešli Drinu, a nadiru i na Šabac. To vam je kao neki obuhvatni napad. Ovam’te Cer, onam’te Šabac… mica trakalica!…
Čudio sam se, samo, sa koliko mira i prisebnosti govori, čak celom razgovoru daje šaljiv ton. Neobjašnjivo mi kako se neko može šaliti kada ljudi ginu! Dok je govorio, ja sam neprestano gledao u vrh Cera, odakle je pucala neka baterija, i svakoga časa sam očekivao da nad nama počnu prskati šrapneli. Htedoh zapitati da li je ono tamo naša ili njihova baterija. Ali, videći ravnodušna lica, nisam se usuđivao, da mi se ne bi smejali. Najzad, savlađujući sebe, zapitah kao uzgred:
— Šta li gađa ona baterija?
— Svakako Austrijance…
— A kada bi njihova bila onde? — zapita narednik Milutin.
— Ih! — mahnu rukom kapetan Jovan. — Letela bi nam perdašina po ovoj ravnici.
Izgleda mi kao da svima malo laknu.
Išli smo lagano. Gledao sam neprekidno u planinu pred nama, ali se ništa nije videlo. Sretosmo kola sa ranjenicima.
— Bre druže, da ti čovek pozavidi! — obrati se jedan od poslužilaca nekom ranjeniku. — Ti si prebrinuo brigu…
— Ne dao ti bog!
— Iz koga ste puka?
— Petog prekobrojnog.
— Kako je tamo?
— Ne pitaj, sve izgibe.
Onda opet zastadosmo. Vidimo kako napred jure ordonansi. Pozvaše i potporučnika Aleksandra u izviđanje. Vojnici ćute. Kada za momenat prestanu pucnji topova, jeziva tišina zavlada oko nas… A to još više pojačava strepnju. Stanje iščekivanja postaje već nesnosno. Pomerismo se još za jedan kilometar, onda se nanovo zaustavismo. Cer je sasvim blizu. Drveta se jasno vide. Pri vrhu opažamo neko kretanje… svakako su to vojnici one baterije. Na jednom proplanku pojaviše se konjovoci sa konjima: jedan, dva, tri… ima ih više, i već zamiču u šumu. Negde u daljini pripucaše puške, ali oni i dalje idu. Sigurno ih niko ne gađa. A pred nama levo i desno odjekuje topovska paljba.
Podne je. Iz vlažne zemlje bije neka teška usparina. Ljudi posedali pokraj puta, očekujući zapovest. A tamo napred se nešto odigrava. Raportiraju ordonansi i opet se vraćaju. Odjaha i komandant diviziona. Kada se vrati, on odazva komandire baterija. Tek pošto se ovi vratiše, puk krete.
Naviknuti na nepreglednu ravnicu, gledali smo sa strahom i divljenjem Cer, koji se iz ravnice naglo diže, kao bedem neki. Približismo se njegovim padinama.
Milojko vozar skrete mi pažnju da vojnici koji su napred pretrčavaju na jednu stranu puta, gde zastaju i nešto posmatraju.
— Sigurno ima mrtvih, — dodade i ošinu konja, kao da bi želeo što pre tamo da stigne.
Ja sam, naprotiv, zatezao dizgine. Gledao sam zadihano na tu stranu i, samo da mogu, skrenuo bih da ne vidim neki strašan prizor. Ali konj me je nosio, već smo blizu, i čujem gde vojnici govore: „Mrtav Austrijanac“. Neprijatno mi je, ali me nešto vuče baš tamo. Idem kao u nekom bunilu za ostalima i, zadržavajući dah, gledam sa ivice puta u jarugu.
Razjapljenih vilica leš je bio leđima presamićen preko jedne stene i staklastim očima zurio u beskonačnost. Grudi su bile razdrljene i krvave, a noge grčevito podavijene.
Nešto me smlati i osetih umor. Apatično pođoh. Cigareta mi nije prijala, te je bacih. Jedva se zaustavih kod prvoga voda.
— Jeste li ga videli? — trže me smeh Tanasijev. — Udarilo ga posred grudi. Alal mu vera… Ali nema ništa.
Jedva dođoh k sebi.
— A šta nema?
— Ja mu opipah džepove. Ali ga već pretresli. E, što nisam pešak!
— Zar mrtvog čoveka!
— Ih, štagar sam ih opipao za vreme turskog rata! — Tanasije se raspriča kako je preturao leševe turskih vojnika, misleći svakako da to mene zanima. Zaustavih konja da sačekam svoj vod.
A tamo, vojnici se smeju Petru nišandžiji što je ubledeo kada je video leš!
— Pa to mi je prvi put! — pravdao se on.
— A i ti, šta mi se praviš Kraljević Marko kad si video mrtvog čoveka, — branio je Trailo Petra. — Čekaj, bato, dok ti zafijuče nad glavom. Tada ću te pitam!…
Najednom, ljudi zaćutaše… Ispod jednog drveta, sa strane puta, nalazio se u sedećem stavu leš austrijskog vojnika. Pocrneo kao zemlja, naduo se, da se pokidala sva dugmeta na bluzi… Glava je malo nakrivljena, a jedno oko iskolačeno. Oko krvavih usana rojevi mušica. Težak zadah nas zapahnu.
Iako je neprijatelj, ljude obuzima jeza na sudbinu čoveka. I nehotice se nameće misao da ćemo tako možda i mi.
U obližnjem jarku ugledasmo još tri leša. U jednoga raširene ruke, drugi zabio glavu u zemlju, a u trećega glava prepolovljena. Teško je posmatrati. Prizor je upečatljiv i mučan. Leže trupine ljudi nepomično kao oborene klade, dok iz obližnjeg žbuna prnu veselo jato vrabaca.
Baterija zastade. Začu se oštra komanda:
— Baterija… Sprema za paljbu.
Niz kičmu prostruja hladan žmarac. Verovatno pod mučnim utiscima, ljudi se kolebali nekoliko trenutaka, a kada se pribraše, žurno priđoše oruđima i počeše skidati kožne navlake sa pojedinih delova. Stajali su nepomično pored topova.
Cevi su zjapile sada otvorene, kao mrtvačka usta.
Na svima stranama vide se tragovi borbe. Razbacane čuturice, kape, delovi vojničke spreme, ispaljene čaure. U jednome šipragu pobijeni tovarni konji, iznaduvali se i noge im samo štrče.
Vojnici posmatraju i ćute. Ledena drhtavica i pritajen strah prožimao je telo. U ratu neko mora poginuti i taj će biti isto onako naduven, pomodreo kao leš pored koga sada prolazimo, a sa koga je skinuta obuća, te su prsti rašireni i otekli, slično korenu u alraune.
Kao da nam prave špalir, ležali su mrtvi sa obe strane puta. Bitka se na ovome delu vodila na drumu, i gde je koji pao, tu i ostao. Bilo ih je mnogo. Negde jedan do drugoga… na razmaku od deset metara opet dvojica… čitav red… I baš tu, ispred Tekeriša, zaustaviše nas. Komandir naredi da vojnici sjašu.
Težak zadah usirene krvi i truleži ispunjavao je vazduh. Pokraj topa ležala su dvojica… U jednoga bledo lice proraslo crnom bradom, usne poluotvorene, a iz nosa mlaz usirene krvi spojen sa crnom lokvom, u koju je pola lica uvaljano. U drugoga jedna ruka podavijena ispod grudi, a druga obuhvatila, verovatno u samrtnim mukama, struk trave, gde je i beličasta glavica deteline koju vetar njiše. Iako je mučno, neko unutarnje ljubopitstvo goni da se ma i letimično pogleda. Ali i taj trenutni pogled dovoljan je da slika ostane nezaboravna. Preko puta je ležao mladić, poleđuške. Lice bledo kao vosak, usta otvorena kao na osmeh i beli se zubi svetlucaju.
Cela padina Cera crnela se od leševa ljudskih, konjskih trupina i razbacane spreme. Bilo ih je na gomili i naših i njihovih. Svejedno, smrt ih je pomirila. Bolničari se razmileli i rastavljaju ih iz grčevitog zagrljaja, pa stavljaju ukrućena tela na paralelno postavljene cerovake i bacaju u opštu jamu, kao neupotrebljivu stvar koja je upotrebom dotrajala.
Ljudska radoznalost je presićena i sve je već odvratno i mučno. Ali to nije ono što smo slušali u udobnim sobama ili čitali na mekim foteljama. Rat je onda ličio na olimpijadu, ljudi bili epski junaci, okićeni vencima slave… A ovde, ljudi se raspadaju šireći strašan zadah. Ili ih surovo bacaju u jame, kao mrcine. Ni ime im se ne zna. A i ko će beležiti, kad to treba što pre sklanjati, da se živi ne bi okužili.
Po šumama ima još ranjenika. Snose ih u šatorskim krilima kroz koje kaplje krv. Tu je i zavojište. Zgrčeni, leže ranjenici na zemlji, čekajući na red. Neki umiru. U jednoga se grudi snažno nadimaju, a poluotvorene oči već su potamnele. Dopire odnekud samrtni ropac. A iz kafanske sobe, gde rade lekari, čuje se užasan krik. Malo posle iznosi bolničar ljudsku nogu i baca je negde iza kuće, kao kakvu cepanicu.
Sunce je pripeklo, zadah da zaguši…
Vojnik mi prinese ručak. Beše neko pečenje.
Smuči mi se. Rekoh mu da nisam gladan, te on jedva dočeka i sede na lafet, baš prema onim mrtvim. Slatko je jeo.
Vojnici se pritajili. Čak i oni razmetljivi, kao da su zanemeli pred strašnim prizorom. Nikome nije do šale u ovoj teškoj atmosferi, ispunjenoj dahom mrtvih ljudi. Pod ovakvim utiscima svaki vidi svoj život kao daleku prošlost i celo biće je usredsređeno na ovaj trenutak, kada treba spasavati goli život.
Naređeno je da se pojaše. Očekivali smo da krenemo u pravcu onih gudura, što se isprečile ispred nas. Ali komandir uzviknu:
— Na-levo-krugom… marrš!
Na uskom putu teško je okretati top sa šestornom zapregom, te poslužioci na rukama zaneše zadnjak topa i kara. Zatruparaše kopita konja. Ali prednji konji trećeg topa ustuknuše frkćući. Mrtvi se isprečili. Sledeća zaprega najaha. Komandir viknu na vozare, te ovi razmahnuše bičevima. Usitniše konji nogama i, kriveći vratove, gledahu iskolačenim očima cone naduvene prilike, ali, poterani bičem, opružiše vratove i zariše kopita u trula, buava tela…
Naskoro skretosmo desno, zatim kroz neku šumu, preko rovova, pa uzbrdo, običnim seoskim putem, da su konji brektali. Potom smo dugo silazili i stigosmo u jednu kotlinu kroz koju je proticala reka.
Tu su vojnici nahranili i napojili konje. Za ljude nije bilo ničeg. Imalo je mladih kukuruza, ali nam rekoše da se vatre ne smeju ložiti zbog blizine neprijatelja.
Sunce je već zašlo. Plavkasta izmaglica je lebdela niz reku, a večernjača je žmirkala. Reka je žuborila, kao da se žuri da umakne iz ovoga krvavoga razbojišta. A mi idemo baš na suprotnu stranu. Vidik se gubio kada smo krenuli uzbrdo.
Ali konji su malaksali i ne mogu dalje. Po nečijem naređenju priđe nam četa pešadije, te se i ljudi upregoše. I, udruženim snagama ljudi i životinja, čelik se kotrljao preko njiva, jaruga, urvina, kroz šumu, cele bogovetne noći, po mrtvome mraku…
Poglavlje
Svitalo je kad smo zastali usred jedne njive, zasejane kukuruzom. Laka para dizala se sa zemlje, noseći miris izgnjavljene trave. Vojnici su sekli strukove mladih kukuruza i davali konjima, dok su oni krunili mlečne plodove i žive jeli. Komora nas još nije stigla, niti znamo gde je.
Ne spava se već druga noć. Ljudi su podnaduli i oči im upale… Gledam Jankulja kako mljaska jedući živ kukuruz. Kada ga pojede, okrete se oko sebe kao da nekoga traži, razmahnu klipom i udari Krstu vozara po vratu. Onda se brzo okrete, nasloni se na štit, pretvarajući se da drema.
— Firija drakuluj! — mrmljao je Krsta kolutajući očima i pođe lagano kao mačka, gledajući ispod oka, ne bi li ga našao.
Vojnici se krišom podgurkuju, ali niko ne smede da pogleda Krstu, bojeći se njegovih ogromnih ruku.
— Ovam’ te, tico, ovam’! — začuh glas potporučnika Aleksandra.
Pogledao sam u pravcu gde su i ostali vojnici gledali i smeškali se. A iz jaruge se izvlačio Tanasije Prvulović, raskopčane bluze, nakrivljene šajkače, a košulja mu puna nekih stvari, pa mu se obesila, kao guša u kokoši. Pokušavao je Tanasije da se zakopča, prilazeći potporučniku Aleksandru
— Je li, grofe, gde smo mi noćas?… A?… Nama popucaše grbine izvlačeći topove, a gospodina Tase nigde nema. Je li? — pa napući usne Aleksandar, šmiknu kroz nos i priđe bliže Tasi, gledajući ga pravo u oči.
Ovakve susrete doživljavao je Tasa često, zato ustuknu jedan korak i zabaci glavu unazad, da bi povećao odstojanje od ruke potporučnika Aleksandra.
— Stani! — grmnu potporučnik.
— Gospodin potporučnik, — pozdravi Tanasije i nesvesno ustuknu još jedan korak, pa najednom zamuče i uzdiže ramena.
To ga je konj njuškao po leđima i, kad namirisa jabuke, dohvati Tasu za košulju i razmahnu levo i desno. Dreknu Tanasije i pokuša da se skloni, ali konj drži košulju, i jabuke i šljive rasuše se iz njegovih nedara. Vojnici prsnuše u smeh, a nasmeja se i potporučnik Aleksandar.
Smeje se i Tasa, pa, da bi zabašurio krivicu, pokazuje na konja.
— Eto, i oni jedu!
— E, oca ti mangupskog, nećeš valjda da mi pričaš kako si to za konje nosio! — naljuti se potporučnik i dohvati ga za uvo. — Odsad da mi se javljaš svakoga sata. Jesi li razumeo?… Odlazi! — Aleksandar se obrati meni: — E, ništa ne može da bude od njega. I savetovao sam ga, i tukao… i opet ništa… Nego, imaš li jednu cigaretu?
Rekoh mu da sam poslednju popušio noćas.
— Gospodin potporučnik, evo imam ja, navrati se Tanasije, i maši se za džep, odakle izvadi punu maramu križanoga duvana.
Potporučnik ga gledaše u nedoumici, onda mahnu glavom i uze duvan. Ali kao da se priseti:
— Podnarednik-Živojine… kada noću maršujemo, Tanasija da vežeš za top. Jesi li razumeo?
Tanasije se dobroćudno smejao, vukući naniže peševe od bluze.
Dok su se tako raspravljale čisto unutrašnje stvari baterije, na bregu su se skupljali komandanti i od njih žurno odlazili nekud ordonansi. Iz te grupe izdvoji se jedan konjički oficir i pođe ka našoj bateriji. Zaustavi ga potporučnik Aleksandar.
— Druže, gde su Austrijanci?
— Evo ih odmah iza brega…
— Kako, kako!
Mi se zaglednusmo kao da se čudimo ovoj tišini što je svuda oko nas vladala… A sem toga naša pešadija ležala je po okolnim njivama i livadama.
— Zašto su nas izbacili ovoliko napred? — čisto zavapi narednik Milutin, vođa popunjavajućeg dela.
Taj konjanik objasni nam unekoliko situaciju. Austrijanci posle poraza na Ceru beže glavnom snagom ka Drini. Ovde su samo njihova dosta jaka zaštitna odeljenja. On se nada da ćemo sada i mi stupiti u borbu da bismo ih proterali.
Mučilo me je ljubopitstvo da vidim gde su njihovi rovovi i kako izgledaju. Zamolih Aleksandra da odemo na breg i vidimo. Približili smo se tako komandantima, među kojima je bio i naš komandir. Kad nas vide, priđe nam i onda nas povede iza jednoga šipraga da nam pokaže gde su Austrijanci.
Pred nama se spuštala blaga padina. Tu su bile, čini mi se, neke livade, zatim jedan šljivar, koji nam je unekoliko zaklanjao vidik. U podnožju je tekla reka. Teren se sa one strane dizao. Nad rekom je bila gusta magla. Na celom prostoru ni traga od neprijatelja.
— E, vidite onu maglu, — objašnjavao nam je komandir. — Neprijatelj je tu, njome obavijen, i tamo ga treba tražiti.
Sunce se pomaljalo i vetar je ćarlijao. Kupine su bile rumene, maslačak otvarao cvetne glavice, a na vrhovima trava blistala se rosa kao suza. Sve je budilo prijatna sećanja… Ali topovi su tu, neprijatelj je pred nama, treba se tući, ubijati. A zašto sve to kad je život lep?…
— Komandiri napred! — začu se oštar glas komandanta diviziona.
Komandir ode trčećim korakom. Za njim pođosmo i mi, ali se ipak zaustavismo na izvesnom odstojanju. Bio je tamo i komandant pešačkog puka i komandanti njegovih bataljona. Gledaju u kartu. Komandant puka pokazuje rukom prema strani gde je neprijatelj… Onda komandanti bataljona otpozdraviše i odoše žurno u pravcu puka… Malo posle, jedan bataljon poče da se svija i prilazi nama. Ispod samoga vrha se zaustavi. Komandant bataljona razgovarao je sa komandirima četa, pokazivao im i on rukom u pravcu reke. Komandiri se izdvojiše i začu se komanda:
— Nož na pušku!
Zablistaše bajoneti na suncu kao hiljade malih sijalica, i cela masa kao da se sledi. Komandiri su izdvajali neke vojnike, kojima su nešto objašnjavali i patrole odmah krenuše.
Stisnutih usana, ukočena pogleda i ledenih izraza, promakoše vojnici pored nas.
— Otkoči pušku! — viknu jedan, sigurno vođa patrole.
Na vrhu zastadoše da osmotre teren pred sobom, pa obazrivo, zverajući na sve strane, kretoše napred.
Osećao sam laku drhtavicu pomišljajući šta bih da sam na njihovom mestu. Divio sam im se… Zadatak je njihov očajan: da se dotle kreću, dok ih neprijatelj ne opazi i pripuca na njih. Oni treba svojim grudima da otkriju neprijatelja i da poginu sada, kroz koji minut. I opet idu sigurno i smelo… Izgubiše se iza vrha.
— U strelce! — komandovali su komandiri četa.
Kao kad prne jato, rasu se ona gomila uz kloparanje fišeklija, i zaustaviše se ispod vrha. Pogledaju vojnici levo i desno. Odmeravaju rastojanje. Neki pretrčavaju menjajući mesto, da su uz nekoga prijatelja ili druga. Komandiri primaju poslednja naređenja i posle toga priđoše streljačkom stroju. Vojnici se uzvrdaše. Neki sedaju da pritegnu obuću, druge žulji torba, pa je skidaju, a većina trči u šiprag da svrši nuždu.
— Požurite, požurite!… Zar sada nađoste?! — viče nestrpljivo komandir.
— Šta je to? — razvika se komandant puka. — Poručniče, gde su vam ljudi?
Komandir se nervozno okreće i šalje ordonansa da istera vojnike iz šipraga.
Izvlače se leno, zakopčavajući polako odelo, kao da ne čuju viku komandanta puka. Ne boje se nikakve kazne više, jer vide da im sada predstoji najteža dužnost i najveća opasnost. Gore biti ne može. Hteli bi još malo daha, života, — makar komandant puka vikao i pretio.
Komandir zviznu u pištaljku i komandova:
— Kreći! — i poravna se sa vojnicima.
Krete centar, krila malo zastadoše, ali na vrhu se svi sačekaše… Streljački stroj, poravnan kao na vežbalištu, sruči se najednom iza brega.
Trže me otegnuti uzvik:
— Marrrš, marrrš! — Okretoh se i videh kako vojnici četvrte baterije izvlače topove na vrh brega.
Priđe nam komandir i reče da je naša baterija određena da ih prati i da ćemo uskoro poći za pešadijom. Četvrta baterija štitiće i nas i pešadiju u nastupanju.
Primakosmo se vrhu da vidimo gde je pešadija.
Patrole se ne vide, ali streljački stroj nastupa obazrivo. Niko ne zaostaje. Desno krilo preskače neku vrzinu, te malo zalomi. Centar naiđe na šljivar. Vidimo kako pojedinci u prolazu lome grane sa šljivama.
— Pazi, pazi, — govori nervozno komandir — skupljaju se oko onoga, pa će im đavo biti kriv.
— Nisu već dva dana ništa jeli, — dodade poručnik Aleksandar.
— More, zar im je stalo do jela sada!
Levo krilo se izgubi u jednome kukuruzištu… Naskoro se pojavi na onoj drugoj strani. Pred njima je sada livada, te vojnici zastadoše. Verovatno osmatraju. Centar zamače iza onoga šljivara…
— Ovde nema neprijatelja? — zapitah komandira.
— Po izveštaju konjice oko reke su…
Magla se razredila i jezičasti pramenovi penju se uz gudure suprotne strane reke. Sunce tek što nije obasjalo kotlinu… Obuzelo me čudno stanje… Dva suprotna osećanja strujala su naizmenično: radost, da neprijatelja nema, i strah, da oni ljudi ne izginu. Mesto me nije držalo. Od uzbuđenja drhtale mi ruke. Ali komandir i Aleksandar nisu, srećom, ni obraćali pažnje na mene.
Najednom pretrnuh… Pucanj… drugi, više njih. Dah mi stade.
Na levom krilu vojnici polegaše usred one livade. Ali ne pucaju… Pobauljke kreću… Neki pretrčavaju do jedne vrzine. I ostali se pridigoše i sad su poravnani uz živu ogradu. Osmatraju… Puške se čuju sve češće. Jedan pogrbljen trči duž ograde. Sigurno je ordonans. Ali, videće ga!… Sad se vraća, zastade, eno ga gde leže i on. Odahnuh malo.
Vojnici se slepili sa zemljom, kao da su ukočeni… Odjednom grmnu složan plotun i laka prašina se diže duž celoga stroja. Od nekoje strane učestaše pojedinačni pucnji, mitraljez poče da para… Grunu još jedan plotun, najednom učestaše pucnji, još brže, kao da vri, kao da ključa, i prasak se rasu po širini.
— Eno, eno ga neprijateljski rov! — uzviknu komandir gledajući na durbin.
Pucnjava kao da rastera maglu. Sunce preli zracima reku i na suprotnoj obali se pojaviše sveži rovovi.
Videli su se sada otvoreno. Nazad više ne mogu, a u pitanju su njihovi životi, te se huka i prasak poveća još jačom žestinom.
— Popravnik pedeset dva! — začu se artiljerijska komanda. — Hiljadu šest stotina!
Škljocnu zatvarač i tresak prolomi vazduh. Eho se odbi od bregova i sruči se kao gromovita grmljavina negde u jarugu… Napregnutom pažnjom posmatramo gde će metak pasti. Svitnu šrapnel i sunu iz njega gust dim… Dimljive lopte ostadoše nepomično u vazduhu pozadi neprijateljskih rovova.
— Skratite daljinu! — naredi odsečno komandant.
— Hiljadu četiri stotine!
Zrna zaparaše vazduh, onda zašumeše, zatim iz vazduha dopre kao neki šapatljivi šum, za trenutak sve zaneme… i svitnu.
— Hiljadu pet stotina!
Naša pešadija, podstaknuta artiljerijskom vatrom, otvori još žešću paljbu. Pucnji od pušaka i mitraljeza sliše se u jednostavan, gromki tresak. Vazduh je u kotlini treptao. Ptice su izbezumljeno lepršale u visini.
— Neka vodnik drugoga voda ne drema! — viknu besno komandant. Onda se obrati komandiru: — Razornom!
Drveta se poviše od silnoga treska i u ušima pisnu. Nesvesno smo pritiskivali ušne školjke.
Ogromni komadi zemlje su odletali u vazduh, naposletku osta crn stub dima kao nadgrobni spomenik. Granate padoše ispred rova, neposredno pozadi, negde u reku, i mlaz vode izbi kao gejzer, a četvrti udari posred rova, odakle polete neki krupan predmet, kao ruka ili noga.
Spustih durbin, a pred očima mi zamagli. Da li je moguće?
— Vide li?… Oni pogiboše! — zapitah Aleksandra.
— Naravno, ako nećeš ti njih, oni će tebe.
Zaista… naravno. Strategija je dovela mase ljudi na puščani domet; zakon kaže: ako odstupiš, bićeš ubijen; a taktika veli: ubij ti njega, da ne budeš ubijen.
— Po pet razornom granatom!
Kao da su se nišandžije utrkivale u brzini, pucnji su se sustizali ili slivali u urnebesni prasak, a iz topovskih cevi je suktala vatra kao iz nekog kratera. Granate su uz strahoviti tresak rile zemlju, prevrtale rovove, obarale drveta, kamenje je prštalo… Puške zamukoše pred užasnim i veličanstvenim prizorom. I pred navalom čelika, kao da se ugasi razum i savest ljudska, grudi su se širile od nekog zadovoljstva… sa ushićenjem posmatrali smo smrtnu agoniju neprijatelja.
Pešaci se digoše iz svojih zaklona. Kao da se nešto rešavaju, osmatraju. Najednom, probiše se kroz vrzinu i uz gromki usklik: „Ura, ura!“ poleteše ka neprijateljskim rovovima.
— Prekini paljbu! — viknu komandir.
Sa uzdržanim dahom posmatrali smo njihove skokove. Puške pripucaše. Jedan zastade, drugi pade ničice i više se ne krenu. Ali ostali su odmicali. Odnekuda začu se mitraljez i streljački stroj se povi, neki padoše, drugi odmičući naglo nagrnuše nadesno i prilegoše. Pojedinačni pucnji su sve češći. Napregnutom pažnjom osmatramo gde li je taj mitraljez, a nezajažljivi bes nas obuzima da mu ni parčeta ne ostane, ako ga samo neko ugleda. Trenuci su očajno dugi. Ostavljeni onako sami, a izloženi otvoreno, pešaci se grčevito brane. Ali ne odstupaju. Pobauljke ili u skokovima pritrčavaju nekome kamenu, grumenu zemlje ili drvetu, odakle pucaju. A mitraljez kao da je pobesneo…
Telefonista dotrča i javi kako komandant bataljona izveštava da se neprijateljski mitraljez nalazi u šumi ispod velikog hrasta.
— Osmatrajte brže, svi osmatrajte! — viknu usplahireno komandant diviziona.
— Eno ga! — uzviknu vodnik četvrte baterije i priđe komandiru da i njemu pokaže.
Komandir odmeri brzo regletom skretanje i odmah se okrete bateriji:
— Trideset hiljaditih levo. Plotun zdesna…
Jedan zalutali kuršum zviznu iznad naših glava, te uvukosmo glavu u ramena. Odmah za njim drugi i pljasnu u drvo pored nas.
— Ovaj kao da nas nišani, — rekoh unezvereno Aleksandru.
— Ne boj se. Dokle ga god čuješ, budi spokojan. Onaj što ti je namenjen, taj se ne čuje.
Nimalo me nije utešio, jer smo se nalazili u položaju kada ga možemo i ne čuti. Moje razmišljanje prekidoše pucnji topova, te prinesoh durbin da osmatram. Plotun je bio rasturen i neki se šrapneli izgubiše u šumi. Komandant se nešto ljutio, ali ga ja nisam čuo, jer sam sav bio u iščekivanju, i strepnji, da li će opet zafijukati kuršumi.
Činilo mi se da je sada odsudan čas i da od ovoga plotuna zavisi sudbina sviju nas… Šrapneli se rasprskoše gotovo jedan pored drugog, iznad hrasta.
Kotlinu je obuzimao ropac. Gruvale su negde i bombe, ali oni sa livade ni da maknu. Ko zna… da li su živi. Komandir je skratio odstojanje i šrapneli kao buketi okitiše hrastove grane. Mitraljez umuče… Možda se samo pritajio dok ne promeni mesto. Zmija se ne plaši trnja, već je treba tući u glavu. U čelične cevi uleteše žute razorne granate. S uzdržanim dahom smo osluškivali njihov let, kao da se izgubiše negde nad kotlinom, da najednom riknu strahovite eksplozije, drmajući hrast iz korena. Sva okolina zapurnja od prašine i dima.
Plave bluze bežale su u paničnome strahu na sve strane.
— Udrite šrapnelom! — viknu neko.
U kotlini se začu poklič: „Ura, ura… ura!“ Oni sa livade se pridigoše, razređujući se, pa kretoše pognuti, pređoše oranicu, već su blizu obale, onda potrčaše vičući: „Ura“… Neki zaostaju, sigurno su ranjeni, jedan pade… pokušava da se digne, opet pade na leđa i osta nepomičan. Ali ostali odmiču, već su blizu obale i naglo se strmoglaviše u reku. Stroj se izgubi… Zapraštaše bombe i prašina se diže oko neprijateljskih rovova, odakle se pomoliše bele marame.
Onako, u sivim odelima, puzali su se pešaci kao gušteri uz obalu. Nekolicina izmigolji i za tren oka uskočiše u neprijateljski rov. Austrijanci se podigoše, neki uzmiču, hteli bi da beže, ali pristigoše i ostali, te se izmešaše sive i plave bluze. Naši im vojnici prilaze, kao da ih pretresaju. Na jednoj strani počeše da ih svrstavaju. Nekima skidaju obuću… Pozadi rovova skupljaju se naši vojnici i guraju nešto u svoje torbe. Sigurno su naišli na magacin hrane. Na tome prostoru su oni suvereni gospodari. Ali za kratko vreme. Nailazi bataljon iz rezerve, prima zarobljenike i njihovu imovinu.
Streljački stroj nanovo krete i izgubi se u šumi.
— Neka komandir pete baterije kreće odmah! — začu se oštar glas komandanta diviziona.