1.8. Na domaku pogleda i sluha neprijatelja
Trebalo je izići iz ove njive na seoski put, ali je prolaz bio rđav, te smo čekali da vozovi izlaze pojedinačno. Za to vreme priđe nam jedan starac, obrastao u bradu i poguren, kao da je uklet.
— Pomaže bog! — i starac se zaustavi da predahne.
— Otkud ti, stari, ovde? — zapita ga podnarednik Trailo.
— Lutam tako ne bi li poginuo? Pa me ni dušman neće… Nego kaži ti meni jedno… Ima li pravde?
— Ima, čiko.
— Dobro… a ima li zakona?
— Ima…
— A ima li boga?
— Sigurno ima…
— E, lepo… Sinovi i unuci odoše mi na vojnu, da vas bog poživi! — i starac se dohvati za kapu. — Švaba mi opljačka kuću i sve odnese…. A vi, hristijani, dođoste i pogaziste mi ovu njivu… Pa ko će to da plati?… A?
Vojnici se sakupili i slušaju.
— Švaba će da plati, čiko, — upade neko od vojnika.
— Švaba, je l’? — stari nakrivi glavu na stranu odakle dopre glas. — Švaba je platio i zaplatio, psi mu koske razneli… A ti, Milane Dobriću, lipši sada nad porušenom kućom, ovako star i jadan.
Logika nije dogma i svako doba ima svoje razloge. Tu se rodio, preko devedeset godina živi i primio je amanet od svojih da čuva kuću i ovu njivu. To je jedina njegova dužnost.
Narednik Milutin, inače učitelj, priđe starcu i dodirnu ga po ramenu:
— Čiko, sve će ti se platiti. Idi kod one gospode gore i neka ti oni dadu napismeno.
Došao je red i na nas. Konji su se morali zaletati da bi izvukli vozove uz jednu kratku, ali tešku uzbrdicu. Na vrhu smo se sačekivali A kada beše izvučena i poslednja kara, slučajno se okretoh i, među pogaženim i posečenim kukuruzima one njive, ugledah starca kako osta sam, kao neki istruleli panj stoletnoga hrasta.
Zamakosmo preko vrha i pođosmo padinom, ka reci. Sa strane puta bila je jedna koliba i pred njom je ležao mrtav dečak. Zaklali ga. Glava mu zabačena unazad i širok otvor zjapi iz grkljana. Detinje ruke bile su krvave i zgrčene.
Vojnici zastaju užasnuti… Potom ljutito mašu glavom i osvetnički stežu pesnice.
— Ih, ih, ama ni jednoga živoga ne treba ostaviti! — govorili su među sobom.
Silazili smo lagano provlačeći se uskim putem, oivičenim paviti i kupinom. Čelo baterije naglo zastade, te vozari najahaše. Posmatrajući sa visine konja videlo se kako vojnici nešto sklanjaju s puta… Jedan poslužilac prvoga topa beše zaostao i brisao ruke o travu. Na moje pitanje šta radi, reče da su sklonili jednog našeg mrtvog vojnika i pokaza mi rukom iza vrzine. Vojnici se provlače da vide, ne bi li ga poznali. Do pre pola časa bio je živ, a sada svi gazimo po njegovoj krvi, kao da je to obična bara.
Odnekud se čulo zapomaganje. Jaukao je ranjenik koga su četiri pešaka nosila u šatorskom krilu. Po putu se video krvav trag. Sretosmo i grupu ranjenika. Bili su ranjeni ko u glavu, ko u ruku. Stavili im privremene zavoje, koji su već počeli da krvave. Ubledeli i paćenička izgleda, zastali su sa strane puta da propuste bateriju. Vojnici našli svoje poznanike i u prolazu čuh jednoga ranjenika gde veli:
— Vala, ako se ko od onih vrati Franji, neka se pofali…
Iz kukuruza iznose mrtvoga vojnika. Ruke su u leša još mlitave, glava zabačena unazad, a oko usana sveže masnice krvi.
— Kuda ga nosite? — zapita neko.
— Naredili ni da ih sakupimo i da skinemo državsku spremu! — i, kao vreću, spustiše leš, da se odmore.
Iako se smrt keseri gotovo iza svakog žbuna, ima ipak nečeg jezivog u ravnodušnom izrazu ovih ljudi… Ili su se možda navikli na pomisao da to isto i njih može snaći, pa je utrnuo svaki osećaj saučešća i samilosti.
Sunce zađe za oblačak i kratka senka prelete preko razbojišta. Onda se zalepi za suprotni breg iskrivljena, raskrečena, kao užasnuta prilika, i zamače nekud iza vrha.
Opet zastadosmo, jer se isprečili neki konjovoci, koji sprovode pešačku municiju. Viče komandir da se sklone, i grešne komordžije pritisle konjiće iz sve snage uz vrzinu, da ih ne zakače topovi. Ipak se jedan konj oburva i pade među zapregu, odakle ga jedva izvukoše.
— Ja, slavu mu, kolišni je, a naleće kao da je pobesneo! — veli podnarednik Živojin uzjahujući svoga konja.
Žurili smo sada da stignemo ostale. Naiđosmo na poljanu gde se put rasipa u mnogo izlokanih stazica. Sa ove poljane se silazi pravo u reku, a s one strane su bili njihovi rovovi. A ovu čistinu je trebalo pretrčati i probiti se slabim grudima kroz čitav roj čeličnih zrna… Setih se baš tada kako su, za vreme ovoga juriša, ljudi spokojno sedeli u dalekoj pozadini, ćaskali pred kafanama, dok su ovde molećivo pogledali u nebo, drhtali, strepeli, zatim golim grudima naletali na bajonete i umirali… Izgleda kao da su se mrtvi oslobodili muka. Ali je mučno posmatrati onoga jadnika koga je zrno udarilo u glavu, pa mu pozadi viri parče mozga. Leži jednim obrazom priljubljen za zemlju, jedno oko mu poluotvoreno i vlažno. Još diše i nesvesno pomera ruku.
— Zašto ga ne sklonite? — zapita potporučnik Aleksandar.
Jedan od vojnika mrzovoljno klimnu glavom, pa, vadeći pikavac iz usta, mahnu rukom:
— Neka bar na miru umre…
Koliko li njih leži još po jarugama i njivama. I iznenada mi pade na pamet, šta li je bilo sa onom patrolom. Mučila me je strepnja da ne naiđem na koga od njih, jer su mi njihovi likovi ostali u svesti, te su mi bili bliski. Ali mučno je zagledati, jer su svi mrtvi imali podjednako mučenički izraz, te su naličili jedan na drugoga.
Pregazismo reku. U rovovima su ležale plave bluze na gomilama. Bilo ih je sa polomljenim nogama i otkinutim glavama. Osećao se zadah sveže krvi i teška usparina dizala se iz vlažne zemlje. Neko je ječao među gomilom leševa i naši vojnici izvukoše ranjenika sa prebijenom nogom, da se videla gola kost zglavka. Sa izmučenog lica su kapale suze i ranjenik je sklapao ruke, moleći za milost. Iako je do malopre pucao, ljudi su ga sažaljivo posmatrali i podvezivali nogu da zadrže krv.
Pričekasmo da se zatrpaju rovovi, da bismo mogli preći. Radili su žurno zarobljenici, jer su ih oni i kopali. Za to vreme pešaci pretresaju telećake zarobljenika i vade duvan, kafu, šećer, i trpaju sve u svoje torbe. A po razbojištu razmileli se i Jankulj, i Vučko, i Tanasije… Čak i Krsta vozar zapalio neku lulu i cima guste dimove. Ali mu se nešto ne sviđa, zagleda mrzovoljno lulu, pa je sa nekim preziranjem baci u reku.
Za nama naiđe još jedan pešački puk i oficiri s teškom mukom zadržavaju vojnike da se ne raziđu po rovovima. Poneki su se ipak iskradali, i posle se hvalili novim cokulama. To im je bilo kao neko predovoljstvo, te im se u ovakvim trenucima mnogo štošta gledalo kroz prste… Svi su ti ispadi bili isuviše neznatni prema onome što oni žrtvuju. A posle, nisu već dva dana primili hranu.
Kada smo krenuli, vojnici su plen bratski delili među sobom. Na Tanasiju nove cokule, a na leđima žuti telećak, gde je smestio telefon. Onako šepav i mali, zadimio lulu, stavio ruke u džepove srozanih čakšira, prsi se i zahteva da mu se čak i rudni vozari sklanjaju s puta. A Jankulj našao neki budilnik, pa se vojnici skupili i zagledaju.
— Gde ga nađe? — pita ga potporučnik Aleksandar, čudeći se.
— Gospodin potporučnik, ovaj, ja priđo’ jednome da vidim kako mu je…
— Je li bio živ?
— Jok, gospodin potporučnik, ležao je potrbuške, ovako… Pipnu ga ja, a on ladan. Teke najednom ču, kako nešto cuka. Ja zaglednu bolje da se uverim da ne zabušava, pa ga dovati za telećak…
— E, oca ti tvoga, prvo za telećak! — smeje se potporučnik.
— Pa mislio čovek da mu je tu srce! — kaže podnarednik Živojin.
— Gospodin potporučnik, bogami, tu je cukalo. Ja zavučem ruku, teke nešto tvrdo. Izvadim… ono sat.
Zagleda i Aleksandar časovnik i veli da je iz neke naše radnje. Sigurno ga je i taj digao u prolazu, dok nije dospeo u ruke Jankulju.
Puče puška u blizini, još jedna, zatim sve brže, onda se rasu brza paljba negde ispred baterije, a i pozadi… Zastali smo zbunjeni i preplašeni. Artiljerija u tesnacu, opkoljena sa sviju strana, predstavlja gomilu gvožđurije. Komandir naredi da posluga bude na svojim mestima. Napred je bila velika uzbrdica, a pozadi se pucalo. Tako pritešnjeni zverali smo unezvereno, očekujući da se desi nešto najstrašnije… Ali pucnji najednom prestadoše i začusmo kako huči motor aeroplana. Setismo se da su njega gađali naši pešaci.
— Bogami! — mahnu glavom Trailo.
— Ja sam bio gotov da okrenem niza stranu sa sve top, makar i glavački, — veli Milojko, prednji vozar.
— A Petar otkačio lafet, pa mi kaže, spremi da tempiraš na karteč! — priča Stanko tempirač.
Uglavnom, svaki je mislio na svoj posao. Svi su pošteno priznavali da im nije bilo prijatno. Samo se Tasa telefonista hvalio kod posluge drugoga topa kako njemu nije ništa bilo, i kako oni ne treba da se plaše kad je on među njima. Tanasije se provuče između točkova i sede na lafet.
— Marš, životinjo jedna, — viknu Živojin podnarednik — zar sada na uzbrdici nađe da sedneš?
— Pa klecaju mu kolena, podnaredniče! — smeju se vojnici Tanasiju.
Kada i poslednji voz beše izvučen na plato komandir naredi da se stane, dok pešadija ne izbije na određenu kotu.
Gledajući sa ove visine, ćuvici štrče prema horizontu kao vrhovi talasa uzburkane vode. Planine su bile neme… Ponegde se samo vidi naš pešak kako izbija na neku čistinu i kreće se slobodno kao da korača po svojoj njivi… Austrijanci su bežali u paničnome strahu, da ih ni puška nije mogla stići.
Vojnici, već malaksali od nesanice i zamora, posedali pored topova, čupkaju i grizu travu. Da li od dosade ili gladi!… Komora nas nije stigla. Ali ipak niko se ne žali.
Stižu i prednji delovi glavnine pešadije.
— Kuda, druže?… Gde si zapeo? — zapita u šali komandir jednoga pešaka.
— U Bosnu, gospodine kapetane.
— A gde ti je pasoš?
— Eve! — i pokaza pušku.
Za njima pođosmo i mi. Ali sada je velika nizbrdica, te se suljaju vozovi, iako su ukočeni. Komandir naredi da se prednji i srednji konji ispregnu, a vojnici konopcima da vežu topove i vuku unazad. Siđosmo jedva tako u jedan potok. Tu napojismo konje. Onda opet uzbrdo, dok ne stigosmo u jedno selo, čini mi se rekoše da se zove Sikot.
Dugo smo tu čekali. Kada smo krenuli, sunce se već klonilo zahodu, a hladnjikav povetarac je pirkao.
— Bre, pa velika ni zemlja, — čudi se Miloš srednji vozar. — Ja sve mišlja’, ete tu smo, na granici. Kad se ono oteglo mnogo!
Onda računaju vojnici koliko smo maršovali mi, a koliko bi trebalo Austrijancima da dođu do Timoka.
— Oni se, bre, skršiše na ovo brdašce, a štagar planina mi prejahasmo dok dođosmo dovde.
— Kako!… Istopili bi se do Čestobrodice, kâ sneg.
Tako misle vojnici dok im creva krče od gladi. A ipak cele noći gurali su topove. Išli smo kroz neku šumu, silazili, peli se i tako sve do zore, kada zastadosmo na nekom kamenjaru. Više se nije moglo dalje. Ljudi su već bez snage i daha i, kako stadosmo, gde se ko zatekao, legao je i zaspao mrtvim snom.
Poglavlje
Sunce je izlazilo kada me je neko povukao. Po navici sam skočio, ali nisam bio bio svestan svojih postupaka, niti sam znao gde se nalazim. Zatim smo vukli vojnike, koji se tromo dizali, gledali nesvesno , naslanjali se na štit topa i spavali u stojećem položaju. Na licima ljudi su se još dugo ocrtavali otisci kamenja, ili nekoga busena, a oči im bile crvene i očni kapci naduveni.
Vozari su utrošili i poslednju rezervu zobi, a za ljude nije bilo ničega. Već je treći dan kako ne primaju hranu, a šljivara u blizini nigde ne beše. Konji su vruštali zob, a ljudima je voda udarala na usta gledajući kako konji alapljivo jedu.
U daljini se povremeno čuju puške. Nagađamo gde smo otprilike sada. Noćas smo išli sve nekim prečicama i stazama i niko nije uočio važniji objekt pomoću koga bismo se orijentisali na karti.
Čudimo se ko li nas je to vodio noćas i kako se taj snašao po ovoj mračnoj noći.
Naiđe komandant diviziona i priđe komandiru.
— Naredite da se vojnici prikupe. Neka kod konja ostane samo po jedan vozar.
— Baterija mirno!… Pozdrav nadesno!… Gospodine potpukovniče, stanje baterije ratno…
Komandant dojaha prema sredini stroja i pozdravi:
— Pomozi bog, vojnici!
— Bog ti pomogao!
Čulo se samo truparanje kopita njegovog konja o kamenito tle, te komandant zateže dizgine. Kljusina diže glavu, frknu na nos, zabaci uši unazad i umiri se.
— Vojnici!… Videli ste kako je neprijatelj pokušao da oskrnavi našu zemlju. U pobedonosnom hodu, carska vojska ubijala je žene, starce i nejaku decu. Ali kada je zakoračila dublje u našu zemlju i naišla na mušku snagu i vaše snažne mišice, izbačena je na đubre, gde ima da se raspadne. U amanet nam je ostavila ćesarska vojska svoje mrtve, svoje topove i ostalu spremu.
Vojnici!… Mi nismo još kazali svoju poslednju reč. Biće dana i megdana, kada ćete pokazati svoju punu vrednost, da će i pokolenja sa divljenjem ukazivati na vaše junačke podvige.
Zasluga je vaša velika. Ali je isto tako značajna uloga i onih koji su nas vodili. I u ovim velikim danima, na ovom svetom mestu, na domaku pogleda i sluha neprijateljevog, uzviknimo složno, jednoglasno, da naš glas odjekne preko brda i dolina bosanskih, da živi naš Vrhovni komandant!
— Živeo, živeo, živeo!
— Kapetane, — okrete se komandant komandiru — okrenite bateriju na-levo-krug i krenite u pravcu Jarebica, gde ćete ući u sastav diviziona.
Maršovala je baterija lagano, bez žurbe, dok se u daljini, preko Drine, videla rastrojena, rasturena i desetkovana vojska austrijska. Valjda iz straha da nas ne naljute, gledali su nas zaprepašćeno i nemo, dok je Tanasije, zavaljen na prednjak topa, pevao na sav glas:
Aoj Bosno, sirotice kleta…
Bilo je to osmoga avgusta, hiljadu devet stotina četrnaeste godine…