1.18. Alal ti vera, tobdžija!
Legli smo obučeni jedan pored drugoga i pokrili se tankim ćebetom. Potporučnik Aleksa zaspao je odmah. Ležao sam mirno neko vreme, trudeći se da zaspim. Ali celom dužinom tela osećao sam jedan struk kukuruza i, kao da ležim na nekoj gredi, žuljilo me po kuku i ramenu. A u neko doba osetih kako mi nešto mili niz leđa, pa me zasvrbe. Odmakoh se malo da se počešem, ali, bila je to ona mrtva tačka negde oko pleća, koja se ne može ni sa koje strane dohvatiti. Onda se okrenem na leđa i oduprem celom težinom tela, ne bih li smrvio tu prokletu vašku… Otvorenih očiju blenem u mrak i slušam otkucaje fronta.
Svakog momenta se čuje pucanj, dalje ili bliže, koji se potmulo prenosi preko ravnice. A kad pukne u blizini, onda poleti zemlja od potresa vazduha i osećam kako mi prašina klizi niz lice.
Negde levo učestaše pucnji… pa se vojnici i okolo nas uznemiriše, puške zapraštaše, ja otvorih oči i odupreh se rukama. Osluškivao sam… Paljba je sve brža. Počeše da pucaju i ovi oko zemunice. Kao da čujem neki žagor. Onda se uspravim, ali sam i dalje sedeo uznemiren, ne znajući šta se to oko mene dešava… Potporučnik je mirno spavao. Čujem kako škljocaju zatvarači pušaka izbacujući čaure. Ovako bez oružja, sam, imao sam utisak kao da sam zalutao u neki pakao.
Najednom odjeknu strahovita eksplozija, druga, treća… čini mi se tamo kod neprijateljskih rovova. Pucnji učestaše i, onda, kao kada oluja iznenadno natera krupne kišne kapi na prozorska okna, odjednom se ustalasa front i prolomi se pucnjava ludačkom žestinom.
Potporučnik Aleksa je i dalje spavao… Da li da ga probudim? Uostalom, tu je mitraljez, i straža. Zadigoh šatorsko krilo. Ledeni kao kipovi, vojnici su bili na svojim mestima. Samo pritisak prsta i mitraljez bi bljunuo vatru. Neprimetno se povukoh. Valjda znaju šta rade, tešio sam se. Osećao sam se malen pred ovim velikim i nepomičnim prilikama „mrtve“ straže.
Htedoh da pozovem bateriju, ali ovde sam tek došao, pa je teško vršiti korekturu po mraku. Mogu još lako da lupe u nas. Ali svejedno, neka gađaju sa starim elementima, tek koliko da ih čujem. Utom Tanasije promoli glavu i reče da me zove komandant.
Dohvatih slušalicu, ali ništa ne čujem od strašne pucnjave… I zamišljam tada komandanta kako drhti od ljutine, a ta nervoza i mene obuze, pritiskam uši da bih odstranio tresak i onda govorim:
— Pešačka paljba, ali mitraljez ne dejstvuje… Ipak sa starim elementima treba gađati… Alo, alo! — Ja sam osmatrač pete, osmatrač pete… Alo, alo! — Onda se okrenem Tanasiju i kažem mu da ne čujem ništa.
— Sigurno je prekinuta žica. Ah, firija drakuluj!… Kad prestane, moram da tražim prekid.
Pucnji su bivali sve ređi. Čujem gde jedan govori kako se metak zaglavio u cevi.
— Stražari, osmatrajte! — naređuje neko.
— Ja, dete mu, razbi mi ciglu!
Zapitah Tanasija kakvu to ciglu pominju.
Onda mi Tanasije objasni da pešaci, kada ne gađaju, stavljaju ciglu na otvor puškarnice, da bi se zaklonili od strelaca „koji merkaju odonud“, i čim nešto primete oni pripucaju.
Vratio sam se u zemunicu i od šuma šatorskoga krila potporučnik Aleksa se probudi.
— Šta je?! — zapita unezvereno, pa se onda opet okrete na drugu stranu i zaspa.
Beše mi čudno kako se sada lako probudi od slabog šuštanja, misleći svakako da je ušao ordonans sa zapovešću. A, međutim, uspavljuje ga prasak pušaka.
Čini mi se da sam zaspao. Ali neprekidno sam se češao i kao u nekom bunilu prevrtao. U neko doba se vratio i Tanasije i čujem gde priča da je išao čitav kilometar i jedva našao prekid. Pred zoru prestade sasvim paljba i začu se žagor ljudi. Potporučnik Aleksa se probudi, te se i ja digoh i iziđoh iz rupe.
Zapahnu me zadah amonijaka i vlažne zemlje… Prolazili su vojnici u izgužvanim i nagorelim šinjelima i izokrenutim šajkačama, bledi i neobrijani, noseći velike manjerke u koje su primali hranu za svoju desetinu. Drugi su se već vraćali pretovareni čuturicama napunjenim vodom.
A pozadi rova, na jedno dvadeset metara, protezao se gotovo paralelno drugi i ovaj je sa prvim bio spojen saobraćajnicama u cik-cak. Ovaj drugi rov je služio za saobraćaj i za obavljanje raznih potreba, te je tu gušilo od smrada i zadaha. A tu se delila i hrana.
Ogromni kazani su se pušili i debeli kuvar je već nalivao velikom kašikom.
— Sipi, sipi, majku mu, nećeš da bankrotiraš…
— ’Ajd, eve da te častim.
— Pa uvati bre koju „vešticu“…
— A što mi daješ koščinu, te mi oni posle kažu da sam gu, ete, oglodao…
— E, druže, treba i za njega da ostane, vidiš kako se užirio, — dobacuje zadnji.
— A što si ukrutio ruke, pruži bliže da ne prosipam.
— E, baš, i to ti teško!
— Hajde, brže, što se vučete kao točkovi po ledu! — veli strogo podnarednik. — Hoće da odani, neće moći posle da se vrate.
— Podnaredniče, neće grom u koprive.
— E, će mu se zatre seme, — veli jetko jedan glođući kost
A na začelju se „ufrontio“ i Tanasije.
Zapitah ga šta će on tu, kad znam da se za nas donosi hrana iz baterije.
— Ja kupim ono „pretekavše“.
I na kraju izvrnuše kuvari kazan i tako ostatak pokupi Tanasije.
Sunce se rađalo i zraci se veselo rasuše kroz zabran i preko sveže zemlje. Život nam se učini još teži i mučniji. Jer to isto sunce obasjava i pozadinu i ljude koji leškare u toplim krevetima, ali koje ne muči neizvesnost od prikrivenog topa.
Objasnili su mi tačno mesto sa koga onaj top gađa.
Kroz puškarnicu vide se njihovi rovovi. Na svako pola metra zjapi otvor iz koga štrči bajonet, ili je takođe zatvoren ciglom. I pri najmanjoj nesmotrenosti, ode glava. Ali pešaci ne haju mnogo. Kreću se slobodno, ili pogledaju s vremena na vreme, poneki pogine, ali oni i dalje vrše svoj posao. Izgleda, za njih je smrt isto tako svakidašnji događaj kao i ručak i večera. A od njih se ništa više i ne traži nego da poginu. Da li će to biti danas ili sutra, za to se mnogo ne brinu.
Čudio sam se, samo, kako je bilo moguće da im se po ovoj ravnici toliko približe i da najednom zastanu. A potporučnik Aleksa mi objašnjava:
— Nastupali smo u skokovima, od vrzine do vrzine. Najzad, i ne bije svako zrno, a posle: čuvaju i oni svoju glavu. Padali su naši, ali i njihovi redovi su bili sve ređi… Nekako pred mrak narediše juriš i mi potrčasmo. Ali jedan mitraljez nas potkači sa strane i jedva se dočepasmo ove vrzine, gde se vojnici prilepiše kao taksene marke. Oni tada pokušaše kontranapad, ali izgiboše kao marva. Cele je noći vrilo od pucnjave, a vojnici se ukopavali sve dublje. A kada dođe zora, ukopali se i mi i oni do guše, pa niko da makne. I gde se ko zatekao tada, tu je i danas.
Vreme je sporo odmicalo. Čučimo u zemunici, očekujući trenutak kada će nam odleteti u vazduh one grede nad glavom. 3adigli smo ona šatorska krila i sada gledam dužinom rova i s jedne i druge strane.
Vojnici poskidali bluze, sunčaju se i u isto vreme trebe od vašiju. A svaki deseti stoji u potpunoj ratnoj spremi i s vremena na vreme pogleda kroz puškarnicu, ili opali po koji metak, ako mu se šta učini sumnjivo na suprotnoj strani. A i sa protivničke strane se razležu povremeno pucnji i tek zapurnja zemlja na ivici rova. Ali na to niko glavu ne okreće, kao da se ti stražari uzajamno pozdravljaju, ljudi i dalje izvrću rukave i najpažljivije zagledaju svaki šav. Dvojica se nadneli nad jednom daskom i sasvim ozbiljno razgovaraju:
— Pazi, slavu joj njenu, kolika je!…
— Ih, groš bi na leđima nosila.
— Kako… slamku bi u ustima držala.
A malo dalje druga grupa hvata vaške, pa ih baca u jedan fišek od hartije, koji najposle zapališe.
— A bre, što ih potepaste? — dobacuje jedan. — Mogasmo da ih bacimo na komšiju.
— Ih, ala bi se potucale naše i njine vaške!
— Jok, more, pametnije su one od nas…
Neki se okrenuli licem suncu, oduprli leđima o zemljani zid i dremaju. Drugi se pružili dužinom rova i spavaju, iako prolaznici preskaču neprestano preko njihovih glava.
Bio je topal jesenji dan. Povremeno zašumi suho hrastovo lišće i vetar nanese poneki list, koji se skotrlja sa ivice rova. A pčele i osice preleću s jedne na drugu stranu i ljudi, uklješteni u zemlji, zavide bubicama na njihovoj slobodi.
Tek najednom prolomi se strahovit tresak. Svi se unezvereno pogledaše, pa se baciše na zemlju. Neki potrčaše u zadnji zaklon.
— Eto ga! — viknu izbezumljeno stražar kod mitraljeza, kao da ide strašna avet od čijeg pogleda ljudi umiru
Stajao sam kao okamenjen, ne znajući ni kuda ću, ni šta da radim. Pred smrtnom opasnošću moja misao i telo bili su paralisani.
Još silniji prasak odjeknu. Nad glavama našim nešto zakovitla, kao grede… nečije telo, zemlja, a kroz tu lomljavu čujem jauk i neko viknu:
— Udari u drugi vod!
I kao pred suđeni čas jedva razabrah da sam ja ovde baš zbog toga čudovišta, da ovi ljudi očekuju spas od mene. Gotovo posramljen što sam i toliko čekao, skočim do mitraljeza i, ne razmišljajući mnogo, odmaknem ciglu i gotovo promolih glavu.
— Nazad! — viknu neko i dohvati me za kosu.
Ali i taj trenutan pogled bio je dovoljan da vidim prorez i prašinu od zemlje, koja se digla prilikom poslednjeg paljenja topa.
— Tanasije, brže, dozovi bateriju i kaži da onaj top dejstvuje… Od poslednjeg pravca sto metara ulevo, i neka povećaju za dvesta. Brže, brže!
Najednom se stvori ordonans iz bataljona.
— Pita komandant hoćete li otpočeti gađanje?
Pa i komandir čete pratio vojnika.
— More, pustite čoveka neka radi! — nervira se potporučnik Aleksa.
A sekundi su večnost. Svakog momenta očekujemo nov prasak.
— Izveštava komandir da osmatrate. Baterija dejstvuje.
Ali od nove eksplozije uši nam zagluhnuše. Kao da se zemlja procepi. Dah je svima zastao, jer smo pred ustima topovske cevi, pa se pucanj sliva sa eksplozijom zrna. Vilice se tresu, a pogled je iskolačen… Ali, ovom prilikom prebaci.
Odmah zatim začuše se eksplozije naših granata negde pozadi neprijateljskih rovova.
Tražio sam da smanje daljinu za pedeset metara.
— Možeš komotno i sto, — veli Aleksa.
— Sigurniji smo ovako.
Eksplozije čujemo sada jasnije i uviđamo kako se nešto strahovito krši i lomi iza njihovih rovova.
— Još za pedeset!
Pešaci se oslobodili i podigli glave.
Čujemo kako lete naša zrna, njihov fijuk je sve jasniji, ljudi nesvesno uvlače glave u ramena i sa strahom podižu oči. Nešto se uskomeša nad glavama našim, jezivo i mučno, — onda oštro ciknu i sruči se svom žestinom na neprijateljske rovove. A kroz puškarnicu vidimo čitave gejzere od zemlje kako kuljaju u visinu.
— Udri ga, tobdžija, sad, majku mu njegovu! Ne daj mu da trepne! — viču pešaci.
Skratili smo daljinu još za dvadeset i pet metara.
Iz neprijateljskih rovova pripucaše puške.
— Neka, neka, pismeni smo!… Dođe mečka i pred vašu kuću!… Batali, znamo za šalu! — uzvikuju veselo vojnici.
Kao da stotinu gromova tresnu nad glavama našim, a zemlja se uzburlja oko nas. Utonusmo u dim i prašinu. Neko jauče. A vojnici usplahireni, pa ih mesto ne drži.
— Lezi, lezi!
— Mitraljez u zaklon!
— Ala oni u bateriji gnjave…
— Brže, brže! — dovikujem Tanasiju.
Ah, bože, podrži još nekoliko sekunada… Aleksa prikopčao prste kao da bi hteo da savlada svoje nerve a zubima obuhvatio donju usnu i s napregnutom pažnjom očekuje… Možda smrt, a i mi svi ostali. A onaj jauče… Sad će, sad Sunce sija, a zemlja plitka… Srce dumbara po grudima kao mal.
— Eto ih! — viknu Radojko i poletesmo ka puškarnici.
Valjaju se razorne granate, pa krkore parajući vazduh, čas jače, onda slabije, kao da se sustižu, zatim vratolomnom brzinom zaošinuše iznad naših glava i sa gromovitim treskom rinuše u zemlju jedna za drugom. Prva prebaci… druga se ne vidi… treća posred rova… a četvrta na samu ivicu onoga proreza, odakle poleteše u visinu neki direci i zemlja.
— Ura! — povikaše pešaci. — Tobdžija, udri sada, tako ti boga! — viče neko i kroz rov se razleže veseo žagor.
Tražio sam tada od komandira da obrazuje snop prema četvrtom topu.
— Ima li mrtvih? — pita potporučnik Aleksa.
— Dva mrtva i tri ranjena! — odgovara podnarednik.
— Ostavite mrtve, a ranjene previjajte. Sad ću i ja, — on se okrete meni. — Ja mislim nađosmo ga… Evo, baterija gađa!
U pravilnim razmacima vremena granate pijuknuše iznad naših glava, pa se sručiše ispred onoga proreza, sa strane, jedna posred, a četvrta suknu sa zadnje ivice.
Ura, ura, ura!… Živeo tobdžija!… Ura ra! — pa u oduševljenju dočepaše pešaci puške i nastade brza paljba.
— Po pet razornom!
Kroz pucnjavu pušaka groktala su razorna zrna, bacajući komade zemlje i zatrpavajući neprijateljske rovove. Od uskog proreza gde je bio onaj top zjapila je sada široka breša, kao razjapljene čeljusti.
— ’Oćemo li, gospodine potporučniče? — zapita kaplar desetar, gotov da iskoči iz rova.
— Prekini paljbu! — viknu potporučnik Radojko, bojeći se da vojnici bez naređenja ne izvrše juriš. Onda se okrete meni: — Druže, vikni još jedan ovakav urnebes za moj račun!
Želja mu je ispunjena.
A kad se stiša paljba, dolaze oficiri i vojnici iz susednih četa da vide razvaline od neprijateljskih rovova. Vojnici raspoloženi veselo prilaze Tanasiju.
— Alal ti vera, tobdžija!
— Ha… Šta mislite… da ljubiš top, bato!…
— Ono jes’… ali i vi pogrešite neki put u one vaše „melente“, — upade jedan mali pešak, koji je imao zalepljen ostatak cigarete na donjoj usni.
— Ih… Pa i kvočka zgazi svoje pile. Ama de! — odvrati Tanasije.
Kroz rovove su nosili mrtve. Glava u jednoga prepolovljena i krv se izmešala sa zemljom, a na mesto glave vidi se samo bezoblična masa. Ruke su još mlitave. U drugoga je iz usta i nosa tekao mlaz krvi, ostavljajući trag po kome su gazili vojnici.
— Gospodine potporučniče, — obrati se Radojku kaplar desetar — kome ćemo da predamo njihove stvari?
— Šta imaju?
— Jedan je imao samo tabakeru, a u drugoga smo našli dva groša i maramče.
— Zakopajte sa njima! — pa se obrati veselo meni. — A bre, druže, ovo je bila predstava za džabe…