1.13. Rat je buktao
Rat je buktao na svima stranama. Malena vojska se trošila, ali su izmučeni ostaci naprezali poslednju snagu u borbi protiv moćne carevine. Zbijeni u Mačvi, opkoljeni vodom sa sviju strana, jurili su pukovi s jednoga kraja na drugi, da bi odoleli navali. Šume su isečene, crkve porušene, kuće popaljene. Zemlja je izgažena i usevi uništeni. Sa ledenom mirnoćom, bez suza, podnosio je narod muke i sa titanskim naporom odbijao najezdu moćnijega neprijatelja. Jer šume će izrasti, zemlja će roditi, ali najteže je biti rob.
Usled stalnih pokreta vojska je obosila i bila pocepana. Neki su oblačili građansko odelo, a bilo je vojnika i u plavim bluzama skinutim sa mrtvih austrijskih vojnika.
Za ovom šarenom vojskom išli su starci i žene, tražeći svoje sinove. Roditeljski nagon gonio ih je izdaleka, danima su putovali, noseći malo preobuke i hrane za svoju decu. Pričaju, tako, da je jedan starac putovao petnaest dana, noseći živu kokoš. Hranio je usput, čuvao kao najveće blago, da bi pripremio gozbu sinu. Zna stari iz iskustva da vojska često gladuje, pa poneo da sina mine želja na srećne dane u roditeljskom domu. Raspitivao se usput za komandu svog deteta i, najzad, čuo strašnu vest… Zadrhtala mu donja usna, a iz očiju mu potekle samo dve kapi. Zaklao je kokoš, razdelio za pokoj duše svome sinu i, tužan i slomljen, vratio se… Ko zna da li je stigao svome domu.
Novine nismo dobivali, ali smo preko komordžija saznavali šta se radi na evropskim bojištima… Preko posilnih smo doznavali poneke namere naših pretpostavljenih. Jer komordžije su u stalnom pokretu, oni su u vezi sa pozadinom, a ova sa još dubljom pozadinom, gde se čitaju novine i prepričavaju lokalni i svetski događaji.
I glas pođe… U početku pričaju komordžije kao uzgred. Kad primete da ih ljudi rado slušaju, prave se oni važni i, veće senzacije radi, dodaju još poneki izmišljani detalj, koji se docnije prepričava kao događaj. Tako na svakom sastanku. Poraz se preuveličava, a cifra zarobljenika postaje sve veća. I vest se kao zrak prenosi na sve strane. Ali u njihovim pričama ima mnogo istine. Prevare se u datumu ofanzive ili nekog odstupanja, ali se ipak nagađanja o porazu, o zarobljenicima, o nastupanju ili odstupanju, na kraju obistine…
Bila je baš to veče plahovita i hladna kiša. Zgureni ispod šatora, slušali smo kako udaraju kišne kapi o šatorska krila, dok su posilni opkopavali svuda unaokolo kanal, da voda ne podiđe u šatore. Čujemo kako vojnici šljapkaju po vodi. Strepimo da se neko ne saplete o kolac, za koji je pričvršćen šator, pa bi nam se onda onako mokar sručio na glavu. Napričali smo se dovoljno te smo trenutno zaćutali.
— Što bre, Milane, nisi žensko? — prekide ćutanje potporučnik Aleksandar.
A Milan, koji je došao iz susedne baterije malo u goste, razmahnu rukama protežući se i nogom dodirnu šatorsko krilo.
— Ne, bogati! — zavapi ljutito Milutin. — Šta radiš to!… Sad će voda da kaplje.
— Slušajte, — obrati nam se Milan, ali glasno da i Milutin čuje — motrite na njega da ne primeti, a ja ću prstom da dodirnem šatorsko krilo iznad njegove glave.
— Nemoj, nemoj, — umiruje ga Aleksandar kroz smeh — dobar je on čovek, popraviće se…
Tek neko razmače šatorsko krilo i posilni promoli mokru glavu.
— Gospodine potporučniče, zove vas komandir…
— Ih, bogamu, ko će sad po blatu!…
— … a posilni komandantov pakuje stvari.
— Nije moguće! — povikasmo svi uglas i iskrivismo glave, osluškujući udare kišnih kapi. A ovde nam je bilo tako ugodno…
Kad se vratio od komandira, priča nam Aleksandar da ćemo noćas svakako krenuti.
Bila je ponoć kada smo se digli. Kiša je prestala da pada i izvedrilo se. Ali zemlja je pištala pod našim nogama. Bilo je hladno. Neispavani i prozebli, mokrih nogu, stajali smo naježeni, čekajući naredbu za pokret. Zvezda jedna prelete preko neba, pa se izgubi u mračnom ponoru.
— Sad je neko umro, — reče jedan od vojnika.
— Kamo da je samo jedan… Hiljadama ih ginu sada, — odgovori više za sebe narednik Milutin.
Odmakli smo daleko kad se sasvim razdanilo. Bio je svetao sunčan dan bez prašine. Polja su ležala pusta, a vlažna drveta opustila tužno grane. Lišće je počelo da žuti. Osećao se već dah jeseni.
Prilikom jednoga zastanka začusmo podzemnu tutnjavu topova i to baš u pravcu kuda mi maršujemo. Ukoliko odmičemo više, sve je jasnija topovska paljba. A nekome se žuri, jer je već davno prošlo vreme kada je trebalo dati zastanak.
Sa nama maršuju i pešaci, dobroćudni i poslušni. Onako natovareni, gegaju, grešnici, pognute glave, brišući rukavom znojavo lice. A koliko večeras još…
Ovaj nam je drum poznat. Prošloga puta na onoj raskrsnici imali smo zastanak. Sećamo se i kafane iz koje su vojnici ukrali bure piva. Kažu, bilo je namenjeno nekoj višoj komandi. Sad svejedno, ma čije bilo, glavno je da je cela baterija pila u zdravlje Tanasija i Jankulja.
Nekako oko podne sreli smo prve ranjenike. Pričaju da su Austrijanci prešli Sanu i da velikom snagom nadiru u Mačvu.
Uskoro, u daljini ugledasmo dimove od šrapnela, koje vetar lagano razvlači kao prozračne, sive oblačiće.
Tada kolona zastade. Viši komandanti sa ordonansima odjahali su u pravcu sela, oko koga se u ovome momentu vodila borba. Štrčao je zvonik crkve, kao da vapije za pomoć. Povremeno dopire snažan zamah puščane vatre, a vazduh para šum aeroplana koji šestari nad krvavim razbojištem.
Poglavlje
Vojnici se pritajili i netremice gledaju u horizont zamagljen od dimova šrapnelskih. Iako su naviknuti na ovakve prizore, ipak je mučno stanje iščekivanja. Jer sada će stupiti u borbu, možda u najveći okršaj. Skupljaju se oni u male grupice i sa pritajenom zebnjom razgovaraju… A iz sela žurno beže starci, žene i deca. Usplahirena izgleda, pretrnula od straha, napušta nejač svoja ognjišta i celokupnu imovinu, da bi samo sačuvala goli život.
Začu se komanda: „Sprema za paljbu“. Poslužioci skidoše kožne navlake sa topovskih delova i onda sedoše na prednjak.
Baterija krete.
Pokraj vrzine zaklonile se pozadnje jedinice: komordžije, municione kolone. Na ulazu u selo naiđosmo na zavojište, pred kojim beše masa vojnika sa otvorenim i krvavim ranama. Pokraj puta vidimo mrtve. Sigurno su bili teško ranjeni, pa su pri prenosu umrli i bolničari ih ostavili tu.
Pešadija je zamakla. Čuje se težak fijuk artiljerijskih zrna i prasak šrapnela nad selom. Oblaci prašine odaju jasno naše kretanje i neprijateljska artiljerija gađa sa još većom žestinom. Sreli smo i grupu ranjenih konjanika, a među njima i jednog oficira, koga su vojnici presamitili preko sedla. Seljaci se pribili sa strane puta i čekaju da artiljerija prođe… A grozan zvizak i prasak šrapnela iz kojih sukljaju žuto-crveni dimovi.
Pešaci zastali i posedali pokraj plotova. Neki od vojnika šunjaju se po praznim dvorištima. Čudnovato je njihovo spokojstvo, kao da idu na manevar neki. Malo dalje okupili se oko bunara i pune čuturice. Oficiri ih pozivaju i onda naređuju da stave nož na pušku. Izgleda kao da će sad na juriš, onako umorni i prašnjavi. Iz jedne bočne ulice žurno iziđe mitraljeski vod i vojnici kažu da je neprijatelj tu ispred sela, a oni sada menjaju položaj.
Nad selom kruži aeroplan. Pešaci hitro uglavljuju mitraljez između prošća i od zaglušne huke mitraljeza drhti vazduh.
Na raskrsnici zastadosmo. Bila je tu neka viša komanda i ordonansi neprestano odlaze. Zaustavi se tu i jedan eskadron konjice, koji je dotle odolevao navali. Kažu da nove mase neprijatelja neprestano pristižu. Komandant diviziona odjaha sa komandirima. Sigurno traže položaj. Tada se naredi da pešadija krene.
Oficiri skreću pažnju da nijedan ne zaostane. Pešaci potrčkavaju, pa se zbijaju. Opet ih zaustaviše i tada vojnici napuniše puške. Pocepani i prašnjavi, potamneli od sunca, gledaju mali pešaci u svoje oficire, očekujući naređenje za juriš. I mnogi će od njih izginuti sada odmah, eto tu ispred sela. Ali svaki zamišlja… nada se, a veruje da postoji bog i mnogi se krste.
— Odmah ispred sela razvijte se u streljački stroj! — naređuje komandant bataljona.
— Razumem! — otpozdravi jedan poručnik. Onda se žurno okrete svojoj četi: — Vojnici, neprijatelj je ispred sela. Na znak pištaljke razvićete se u strelce. Napred!
Kratko i jasno. Vojnici se prekrstiše i zbijena kolona krete.
— Pazite, arteljerci, ne pucajte u nas, — dobaci neko.
Odmicali su gotovo trčećim korakom, pogureni, držeći čvrsto puške na gotovs. Pade nam u oči jedan koji je u desnoj ruci držao pušku, a u levoj pun bakrač vrućeg kupusa, koji se još pušio. Utrčao je sigurno u neku kuću, gde su komordžije spremale večeru i digao pun bakrač, koliko da mu se nađe u nevolji. I ode tako, sa kupusom. A gotovo su svima iz torbe virili klipovi kukuruza.
Sunce je već zašlo kada i mi kretosmo i malo zatim skretosmo u jednu livadu između kuća, gde postavismo topove. Naiđe i komandir jedne konjičke baterije koji se žali da su mu danas zarobljena dva topa.
— Ama mučno je kad je konjica ispred tebe. — kaže on našem komandiru. — Pešaci će da izginu braneći bateriju. Ali ovi, boga ti milog, pojašu konje, pa te i ne izveštavaju, i tek vidiš kako samo proleću pored tebe. Zato, pazi noćas… još ih ima napred. Ne udaljuj konje, već ih drži pored baterije, dok se u toku noći ne izvrši smena.
Pešačka vatra je bivala sve slabija. Mi smo ćutali, da se ne bismo po blesku topova odali. Ipak, za svaki slučaj, oruđa su bila pripravna za dejstvo. Pošto nas komora nije stigla, vojnici nisu imali ni hleba, ni jela. Zato su pored malih vatrica pekli kukuruze. Komandir je naredio da vodnici i podnarednici dežuraju na smenu u toku noći, da bi motrili na bleskove neprijateljske artiljerije.
Na celom frontu je vladao mir, koji su povremeno narušavali pucnji prednjih stražarećih odeljenja. Kroz vazduh se prenosio tajanstveni šum artiljerijskih kara, koje su na obema stranama odlazile za popunu municije.
Vojnici su polegali pokraj topova i utišali se. Jankulj se još promeškolji i, više za sebe, ali glasno izgovori:
— Gde li onaj pronađe kupus danas?!