1.27. Naša zemlja je slobodna
Gledajući sa one visine, nigde se nije mogao videti neprijateljski vojnik… A naše patrole krenule su jutros rano.
Silazili smo kroz šumu gde se osećao miris već svenulog lišća i vlažne mahovine. Pusta tišina i neki svečani mir ovladao je prirodom. Štrče oguljena stabla i prelomljena drveta, svedoci okršaja, a ovi šiprazi još kriju granama svojim mrtva tela ratnika. Vidimo nečije noge samo, ali ljudi ni glave ne okreću. Kao što ne gledaju ni one trule panjeve pokraj puta, obrasle mahovinom.
Izišli smo na drum. Prođosmo pored one kuće u koju je juče udarila granata. Pritrčavaju vojnici i, dižući ruke u znak čuđenja i groze, napuštaju ovu kuću smrti. Na podu, jedni preko drugih, ležali su obezglavljeni i unakaženi leševi austrijskih vojnika, uvaljani u dubokoj lokvi krvi. A po zidu videle se tamne mrlje i ostaci ljudskih mozgova. Težak zadah smrti sukljao je kroz razbijene prozore.
Išli smo lagano, prolazeći kroz sela koja su bila pod vlašću neprijatelja. Izišao narod i kliče oslobodiocima, a žene još i plaču od radosti. U selu se nigde ne zadržavamo. Vojnici samo zastanu da prime ponude, koje posle dele među sobom.
Već je dan na zahodu… Prenoćismo nasred druma, pripravni svakog momenta za dejstvo.
Sutradan polazimo rano. Već oko podne sustigosmo ih. Borba je bila očajna. Oko jednoga ćuvika tuklo se na život i smrt. Kažu da on dominira nad dalekom pozadinom neprijateljskom. Osvojiše ga pešaci. Ali Austrijanci ga povratiše posle pola časa, a naši pešaci se sjuriše u neke privremene zaklone, na trideset metara od neprijatelja. I tako na domaku bajoneta, uz prasak bombi, ginući na obema stranama, provedoše dugu jesenju noć… Rano zorom naši kidisaše na bajonet i ovladaše. I streljački stroj, kao otkinut sa kakve opruge, otisnu se vratolomnom brzinom preko polja, njiva, dolina i bregova. Po prethodnom sporazumu trebalo je da naši pale vatre, da bismo videli na kojoj se visini nalaze. I vatreni talas se valjao… Taman da otvorimo paljbu ispred onoga dima, kada daleko ispred nas bukti vatra i mali pešaci gamižu kao rojevi uz neku kosu. Jurili smo galopom za njima, negde smo ih i prestizali, i onda vidimo kako smo ušli u klin, a sa sviju strana prašte puške, gore sela, gruvaju topovi. Gađali smo sa druma i levo i desno i zaprečavali put izbezumljenoj gomili austrijskih vojnika, koji su bacali puške i uzdignutih ruku čekali pešake. Kao ogroman talas koji je probio brešu, pa bez milosti ruši pred sobom, tako je jurila pešadija ponesena osvetom, gnevom i zanosom, dok je razrivena carska vojska bežala obuzeta ludačkim strahom.
I tek na padinama Avale, pred unapred spremljenim otporom, zapljusnu snažno ovaj talas, pa se zaustavi. Tu smo se poravnali i prikupili, pripremajući se za odlučan i poslednji napad.
Bio je sumrak i počela je sipiti hladna jesenja kiša. U bateriju stiže ordonans iz diviziona, koji donese zapovest da se odmah javim komandantu diviziona za ordonansa izviđača, pošto je toga dana poginuo oficir izviđač. Iako je to bila bliska komanda, činilo mi se da idem nekud izvan sveta.
Po kiši i mraku jahao sam preko nekih potoka, po glibu, preko polja i kroz neka sela, dok me ordonans ne privede jednoj jazbini i reče:
— Eto, tu je komandant.
Bilo je blizu ponoći. Pri škiljavoj svetlosti lampe sedeo je komandant sa još jednim pešadijskim oficirom, za koga mi posle rekoše da je komandant pešačkoga puka. Prijem dužnosti je bio po svima pravilima mirnodopske službe. Po svršenom raportu, u pola noći, zavukoh se i ja u jednu obližnju rupu i zaspah.
Dužnost moja kao ordonans-izviđača bila je da jurim od jedne do druge baterije, da tražim po poljima komandante bataljona, da izviđam puteve bez predaha i odmora, dokle konj ne padne poda mnom.
Čujemo da je Torlak pao. Sada se samo vode čarke, sa slabim prestrašenim zaštitnicama, koje posle prvih pucnjeva beže, ili se predaju.
Sa jednoga brežuljka ugledasmo Dunav i uskliknusmo od radosti, kao da vidimo obetovanu zemlju. Jer tu je granica i kraj naših muka.
Komandant me tada pozva i naredi da najhitnije krenem ka jednom selu u blizini Dunava, da odatle izbijem na neko Milićevo brdo i tu osmotrim položaje za baterije.
Kretoh sa jednim ordonansom. Iziđosmo na glavni put i produžismo kasom, nadajući se da ćemo stići neku pozadnju pešačku jedinicu. Ali naskoro pred nama se ukaza selo, te pođosmo hodom.
Vidimo da se u selu odigrava nešto neobično. Narod trči, dovikuje se… A na glavnom putu kuda mi idemo sakupilo se mnoštvo naroda, pa, okrenuto nama, neprekidno maše maramama. Mi neodlučno zastadosmo… Ali gomila krete na našu stranu. Već se čuju uzvici: „Živeli, živeli, živela srpska vojska!“
— Kome to viču? — zapitah ordonansa… U nedoumici se okretoh da vidim ima li koga iza naših leđa. Ali na drumu besmo samo nas dvojica. Onda pođosmo. Narod već trči i mi se najednom nađosmo opkoljeni sa sviju strana svetom, koji oduševljeno kliče, pruža nam ruke, žene plaču i ljube nam krajeve šinjela. Hteo bih da zapitam da li je ovuda prošla pešadija, ali od galame ne mogu da dođem do reči. Seljaci uhvatili za uzde moga konja i vode nas u pravcu jedne velike zgrade…
Rekoše mi tada da smo nas dvojica prvi koji ulazimo u selo. Ja pretrnuh. Zanemeo sam pred mogućnošću da sam ovako goloruk mogao u poslednjem momentu naići na neku njihovu zaštitnicu, kojih ima mnogo po poljima. Ali one mogu i sada naići.
Svukoše me s kolja. Narod me grli, žene kite moga konja peškirima, pa i meni vezuju marame oko naramenica. Uvedoše me svečano u kafanu. Na ulazu me zapahnu miris vruće rakije. Čitave gomile pogača i sira stvoriše se preda mnom, još mi dadoše i pivsku čašu punu vruće rakije. Onda se diže jedan da mi nazdravi. Narod ga neprestano prekida uzvicima: „Živela vojska!“ — a ja krišom pogledam kroz prozor, da me ne iznenadi neka patrola austrijska. Kucalo se čašama, rakija se razlivala. Narod peva od sreće. Pošto mi održaše dva do tri govora, uviđam, onako malo zagrejan rakijom, da i ja treba nešto da kažem.
Digoh se, pa mi se učini kao da letim. A pred očima mi sve ružičasto i nasmejano.
— Čujmo, čujmo! — viče narod.
— Braćo… — Slučajno bacih pogled kroz prozor i kao da se skamenih od užasa. Ama lakše bi mi bilo da sam video austrijsku patrolu… Ugledah komandanta diviziona i njegovog belca.
Kao da se od smrti otimam, skočio sam preko stola. Čaše se ispreturaše. Za mnom potrča ordonans. Progurasmo se kroz narod, koji nas je u čudu gledao, pojahasmo konje i, onako okićeni peškirima, kao da smo na nekoj seljačkoj svadbi, poterasmo u galopu ka Milićevom brdu. Da mu samo izmaknem sa očiju.
Izvan sela na uzbrdici usporismo, misleći da su seljaci zadržali komandanta. Ali, na naše zaprepašćenje, ugledasmo ga da nam se približuje. Mi polegosmo po konjima… Peškiri su lepršali pozadi nas. Već smo blizu vrha, ali još uvek čujemo topot kopita komandantovog belca. Tu smo na vrhu, dalje se nema kud. Sem u Dunav. Okretoh konja i u galopu priđoh komandantu:
— Gospodine potpukovniče, nalazimo se na Milićevom brdu… Neprijatelja pred nama nema više.
Gledao me je strogo nekoliko momenata, zatim spusti pogled na moja ramena, sa kojih su lepršali peškiri i jedan kraj njegovih usana razvuče se u osmeh. Nasmejah se i ja.
— Naredniče, naša je zemlja sada slobodna. Idi u selo da nađeš stan i budi voljno.
— Razumem! — pa zabacim šajkaču na jedno oko, opustim dizgine i, zajedno sa ordonansom, zapevam iz sveg glasa:
Dunave, Dunave, tija vodo ladna…
Sutradan je kominike Vrhovne komande glasio:
„Na teritoriji Kraljevine Srbije ne nalazi se više nijedan slobodan neprijateljski vojnik.“