1.16. Krvav tekući posao
Konji su brektali kada se baterija zaustavila. Kiša je ujednačeno padala, a na zemlju se spustio suton sa hladnom jesenjom izmaglicom. Sa gotovo usijanih topovskih cevi odilazila je laka para.
Komandir je jahao duž baterije, pitajući da li su svi ljudi na okupu.
Vojnici su oživeli, jer su izbegli smrtnu opasnost današnjega dana. Sada gotovo niko i ne opaža da pada kiša. Samo kada se ne čuje više fijuk kuršuma i frktanje granata.
— Ovo su božja posla, ali ne valja ono što ljudi rade! — veli Petar nišandžija, kvaseći dlanove, pa posle prevlači preko lica, da bi se osvežio.
Išli smo sada običnim seoskim putem, po glibu i mraku. Jedva pronađosmo poljanu gde beše ceo naš puk. Pričaju kako su mislili da su nas zarobili.
— Ama zamalo, bre, da nas uvate za gušu, — objašnjava neki od naših vojnika.
Komandanti su nervozni, jer ordonansi u mraku ne mogu da uhvate vezu sa pešačkim jedinicama. Ne smemo dalje, da se ne bismo suviše odmakli, ali je i opasno ostati na ovome mestu. Front više ne postoji. Neprijatelj svakoga časa može naići na ceo artiljerijski puk. Odnekuda se pojavi jedan bataljon pešadije. Komandant njegov veli da ne zna gde mu je komanda puka. Jedinice se svijaju u kolone po poljima, ali su sada u mraku pogubile vezu među sobom… Nigde se ne vidi zvezda da bi se malo orijentisali, a kiša lije, pomrčina je gusta kao testo i strašna kao smrt. Ordonansi zaziru od svakoga drveta, od svakoga žbuna, i niko nikom ne veruje. Njihova uobrazilja u niskom šumarku vidi čitave pukove i najčešće iz straha vraćaju se. Ili po cele časove stoje na jednom mestu, strepeći od svakoga šušnja, čak i od svoga rođenoga daha.
Naš komandant puka je izdao naređenje onom komandantu bataljona da razmesti svoje vojnike kao zaštitu artiljeriji. Prokisli i premoreni šljapkali su mrzovoljno pešaci pored topova i izgubiše se u noći. Ali nisu odmakli daleko. Bojali su se da ne naiđu na neku od naših jedinica koje lutaju po poljima, i onda bi se pokrvili među sobom.
Tešilo nas je, samo, što isto stanje straha muči i neprijatelja, i utoliko više što je on na tuđoj teritoriji.
Posle onoga strašnoga dana carovala je svuda okolo grobna tišina, koju je narušavalo samo uspavljivo šumorenje kišnih kapi.
Za svaku sigurnost, topovi su okrenuti u spoljnu stranu, zaprege su bile unutra i na svaki top su istempirana po četiri zrna: „na karteč“. Niko se nije micao sa svoga mesta. Paljenje cigarete je najstrože zabranjeno. I, presamićeni preko topova, prokisli do gole kože, proveli smo tako celu dugu jesenju noć.
U svanuće nastao je pokret pešaka i prikupljanje jedinice. Odaslate su odmah pešačke patrole da „uhvate vezu“ sa neprijateljem. Municione kolone su dovlačile municiju. Vojnicima je izdeljen samo po jedan hleb, kao hrana za današnji dan i bog će sveti znati za koliko dana još…
— U ratu je glavno da su pune fišeklije, a hrana je nešto sasvim sporedno! — govorio je jetko narednik Milutin. — Uostalom i našta će, kada je čovek i tako određen da pogine.
— Glavno je da oni iz pozadine ostanu živi, — odgovori potporučnik Aleksandar. — A bre, ovaj moj šinjel težak je sto kila.
— Gospodine potporučniče, kako ćemo da izdelimo kafu?
— Kakvu, bre, kafu?!… Ko daje to sad!
— Pa… nabavili su…
— Ko?
— Naši… ovaj… Tanasije i Jankulj.
Bilo je očigledno da su noćas, kada je naređena najstroža pripravnost, pobegli iz baterije, čime su učinili veliku krivicu. Ali oni su sada doneli kafu… Aleksandar napućio usne i šiče kroz potkresane brkove. Onako pokisao, a uz to i neobrijan, ličio je na nekoga rekonvalescenta iz duševne bolnice. Zakoluta Aleksandar očima i viknu:
— Ovam’ sa njima!
Zastrašeni, išli su nesigurnim korakom Tanasije i Jankulj. Bili su kaljavi do pojasa. Sobom su vukli dve velike testije, iz kojih se nešto pušilo.
— Je li tako?… I to bez dozvole!… I opet vas dvojica!
Tanasije i Jankulj su ćutali.
Ali oni su se postarali za sve ljude, koji su promrzli, i koji bi sa najvećim zadovoljstvom popili sada nekoliko toplih gutljaja. A i potporučnik Aleksandar i mi ostali takođe. I malo spuštenim glasom on zapita:
— Šta vam je to?
— Kafa, gospodin potporučnik… vruća, evo vidite! — pa mu podneše gotovo pod nos, da bi ga odobrovoljili.
Aleksandar mahnu glavom, raspoložen.
— Oca vam mangupskog, kažite mi pravo: kako umakoste i gde je nađoste?…
Ohrabreni, počeše obojica uglas:
— Gospodin potporučnik, kada smo došli…
— Bio je mrak…
— Čekaj, govori ti, Jankulj.
— Gospodin potporučnik, kada je pao mrak, zanemoćamo ja i Tasa… pa se malo odmaknemo. A on kaže:
— Nije ja, nego ti kažeš!
— Ama sad svejedno, — upade potporučnik Aleksandar. — Kako nađoste selo?
— Po kučići…
Nasmejasmo se. A smeju se i njih dvojica.
— A u selo komordžije iz štab… baš kuvaju kafa. A Tasa kaže: „Dobro veče“, a i ja kažem. A onaj čučno i meša, a pokraj njega dve kutije pune sa šećer i kafa. A ja mignem slučajno na Tasu, a Tasa odjednom zanemoća u trba i ponese u mrak one dve kutije. Posle smo kod drugi’ komordžija skuvali, a testije smo slučajno našli u jedna kuća.
— I tako sve slučajno, — veli kroza smeh potporučnik.
— Bogami, gospodin potporučnik…
— Dobro, dobro, — savetuje blago Aleksandar — drugi put nemojte bez dozvole da se udaljavate, a sad izdelite svima kafu. — Tada se okrete podnaredniku Trailu: — Samo pazi da ne primete oni iz četvrte baterije.
Poglavlje
Već se razdanilo i kroz mlečni zastor od oblaka nazire se sunce. Izgleda da će dan biti lep.
U daljini se čuju pojedinačni pucnji. Patrole su se sigurno srele. I poslednje pešačke jedinice zamiču među šumarke i visoke kukuruze u pravcu odakle dopiru pucnji. Za artiljeriju u ravnici je teško osmatranje, te se za pešačkim jedinicama uputiše i naši održači veza. Pucnji su sve češći. Kažu kako je naređeno da se neprijatelj protera ili zaustavi po svaku cenu.
Vojnici su potpuno mirni. Možda po inerciji, ili što su premoreni, te su postali ravnodušni. A možda su i oguglali, tek svi mirno očekuju da se obavi i ovaj današnji krvav tekući posao. I to što pre.
Odjahao je nekud i komandant diviziona, sa svima komandirima baterija.
Mi se razuzurili na suncu i dremamo. Izgleda nam da sunce nikada nije ovako prijatno grejalo.
— Da me puste sada, garantujem da se ne bih probudio do sutra izjutra! — veli Milan, zavijajući duvan križavac.
— A mene da puste… — poče Aleksandar.
— Znam, — upade Milan — otišao bi pravo kod neke ženske.
— Tako je, — Aleksandar se zacenu od smeja.
— Pogodio si, i to kod prve koju sretnem.
— Je li, — Milan nas gurnu laktovima — ja mislim da bi Milutin otišao pravo u crkvu.
— More, pustite vi mene kući, ja bih znao gde bih otišao.
— Puštamo te. I vas dvojica ga puštate… Evo, Milutine, Mićo, Mikule, slobodan si. Požuri, voz samo što nije pošao.
Milutin okrete glavu na drugu stranu, jer nije voleo da se šala zbija na njegov račun. Ali ipak, kad Milan pođe u svoju bateriju, on mu dobaci:
— Milane, Miko, Mikice, požuri na voz.
— Ovo baš krklja, — veli Aleksandar, slušajući brzu pešačku paljbu. Ali tada ugleda komandira, koji se u galopu vraćao i okrete se bateriji: — Na svoja mesta!
Komandir naredi da vozari pojašu i posluga da sedne. Onda se okrete u pravcu sela:
— Baterija zdesna u topovsku kolonu, marrš… Baterija, galop!
Zafijukaše bičevi, konji usitniše, onda opružiše vratove izbacajući kopita i baterija polete. Vozari se uzdigli na uzengijama, pa polegli, levom rukom drže dizgine levaka gotovo iza uva, a desnom rukom za đem dešnjaka i viju bičem iznad konjskih glava. Odskaču zadnjaci topova i kara, a na zavijucima zaneseni riju zemlju, ili sevaju varnice ispod točkova, dok se posluga, zgrčena, trese ili odskače kao na drndalu. Seljaci, iznenađeni zaglušnom hukom, gledali su prestravljeni pomahnitalu bateriju Čelo baterije je skretalo nadesno, glavnom seoskom ulicom. Prednji vozari se naginju na desnu stranu i svom snagom naležu na vrat dešnjaka, menjajući tako pravac iz mesta, dok su se zadnjaci kretali na jednu stranu i zanosili gotovo do uličnih jarkova… Prštalo je kamenje pod čeličnim šinama, a sa konjskih kopita su odletali komadi blata, udarajući po licu vozare i poslugu na topu.
Projurismo kroz selo, onda se sručismo desno, na jednu poljanu. Pred mojim vodom se najednom stvori neka gomila. Vozari u poslednjem momentu jedva obiđoše i u prolazu videh samo zgužvanu masu od konjskih tela i ljudskih glava, nad kojom je štrčala visoko ruda topa.
Komandir je rukom davao znak: „Paljba nalevo, baterija stoj!“
Vozari najednom skretoše nadesno i baterija stade. Poslužioci sjuriše sa svojih mesta, otkačiše zadnjake topa i kara, a vozari sa prednjacima odjuriše kroz neke šljivake u pozadinu.
Čujemo prasak pušaka i jezivi zvizak kuršuma. Ljudi se zbunjeno okreću tražeći neki zaklon.
— Posluga drugoga voda, trčećim korakom kod onoga topa! — naredi komandir.
Zahvaćena jednim zrnom sa boka, poginula su oba prednja konja, a srednji i rudni sa svojim vozarima naleteli i popadali… Na prednjeg vozara svom težinom pao jedan konj i vozaru iz usta teče mlaz krvi. Srednji vozar ječi sa slomljenom nogom, a rudni vozar je odskočio u stranu.
Dok su jedni raspredali ovu gužvu, drugi su otkačili zadnjak topa i trčećim korakom ga odvukli na mesto
I tu gde smo se zaustavili, ostali smo četrdeset i dva dana…