1.6. Tamo se gine
Naređeno je ustajanje u jedan čas po ponoći, a pokret je zakazan za četiri časa.
Ljudi su se leno protezali i jedva vukli umorne noge. Noć je bila mirna i puna zvezda. Tišinu njenu narušavalo je rzanje konja i zveket lanaca… Istok se belasao kada su poslužioci podizali šatore, a vozari natakli kamute konjima. Potom su kuvari podelili ručak i tačno u četiri časa krenuli smo.
Po utvrđenom redu izlazile su baterije na drum i gubile se u oblacima prašine.
Već smo se navikli na sve nevolje ovoga dugotrajnog marša, pa nas je počela pomalo mučiti i dosada. Čak mi se i Tanasije žali:
— Mršava posla, gospodine naredniče… Po tri sata maršujemo dok naiđemo na selo.
Stigli smo u Lazarevac.
Opet je nastalo ravnanje šatora, topova, zatezanje konjušnica. Istina, ljudi su se na to navikli. Izvršena je podela rada i posao se brzo svršavao. Predveče pade kiša, pokupi prašinu, ali se oranica raskvasila. Umorni konji opustili vratove, a vojnici, kaljavi, zavukli se u šatore i čekaju večeru, U neko doba začu se žagor i šljapkanje po blatu. Stizali su i pešaci. Pretovareni i zamoreni napornim maršem, vojnici su se jedva kretali, vukući ogromne količine blata na cokulama.
Stražari su dremljivo bludeli u noć a vojska spavala. Bilo je osam časova.
Oko ponoći iznenada zasvira truba „ustajanje“. Još bunovni, ljudi su se saplitali o konopce šatora i psovali. Vučku vozaru pali kamuti u blato i on je bio očajan što ne može u mraku da ih raspremi. A nekom vozaru prvog voda ukrali ćebe, pa psuje na sav glas i preti da će lopovu koske polomiti, ako ga samo uhvati.
— Kuš!… Ni reči da nisam čuo! — zagrme iz basa potporučnik Aleksandar… Vojnici zanemeše najednom. Samo zveckaju lanci i konji ržu.
Ali tada zasvira „povečerje“. Komandir naredi da se nanovo razapnu šatori, jer je pokret odložen.
Ljudi se primiriše. Onda potporučnik Aleksandar pozva vođe odeljenja. Pred njim je škiljio fenjer. Onako visok, raskrečio Aleksandar noge, zabacio ruke na leđa, kapu nabio na desno oko i ljutito hvata zubima brk.
— Sad i nikad više! — progovori strašnim glasom. — Jeste li razumeli? — Vođe odeljenja su ćutale. — Da se ovo nije ponovilo, inače ću tebe, Trailo podnaredniče, tako namrtvo da izudaram, iako si podnarednik.
— Molim vas…
— … da ti ni gospod bog neće pomoći. Jesi li razumeo?
— Razumem.
Onda potporučnik Aleksandar šmiknu kroz nos, pođe dva tri koraka i nastavi tišim glasom:
— Vozari izmešali kamute, onome nestalo ćebe, — on se okrete podnaredniku Živojinu. — Još noćas da se ćebe nađe. Gde znaš… gde znaš, i da me sutra izvestiš: gospodine potporučniče, našao sam ćebe. Jesi li razumeo?
— Razumem!
— A to je samo zato što se gospoda podnarednici prvi zavuku pod šator i tamo smrdljaju, dok će vozari još malo da okačinju kamute na plotove… I zapamtite: još za videla da preslišate svakoga vozara da li zna gde mu je pribor. Jeste li razumeli?… Na svoje mesto!
Ovde smo predanili. Bio je četvrti avgust.
Ali istoga dana uveče, oko deset časova, truba zasvira „ustajanje“, jedanput, drugi put, pa treći put, što treba da znači žurno spremanje. Ali sada se nijedan ne prevari da uzme tuđu stvar, iako se radilo po tamnoj noći bez svetlosti. Baterija je bila spremna za deset minuta.
Putovali smo cele noći. Poslužioci, premoreni od duga marša i nespavanja, drže se za štitove i žmureći koračaju. Konji se neprestano sapliću, a vodnici i vođe odeljenja povremeno opominju vozare:
— Drž’te konje na dizginima!
S vremena na vreme daju se zastanci i ljudi posedaju. Ali odmah zadremaju i, taman glava klone na grudi, a iz daljine dopire komanda, vozari uzjahuju i jednolično kloparanje, kao udari kostiju, provlači se kroz noć.
Pred zoru naiđe neka magla i zahladne.
Seljanke i deca istrčavaju na put.
— Požurite, deco, požurite, — viče jedna stara žena. — Bog vas blagoslovio!
Oko podne ugledasmo varošicu Ub. Predahnusmo, kada prednje baterije skretoše u neko oranje.
— Kako se zove ovo mesto? — zapitah u prolazu jednoga starca.
— Vučjak, — i stari pođe, naprežući godine da me stigne.
— Odakle idete, deco?
Rekoh mu: izdaleka, i zategoh dizgine da se stari ne zamara.
— E! — i stari zavrte glavom. — Mnoga su čuda počinili. Ne dajte, deco, da nam dušman porobi zemlju. Ne dajte… Pratio sam sve muško iz kuće u rat, pa ako treba i ja ću! — i stari preteći diže štap, dok mu je vetar lelujao sede vlasi.
— Staraćemo se, dedo! — odgovori Petar nišandžija.
— Ni koske da im niste ostavili! — doviknu stari i, već nemoćan, zastade naslonjen na štap.
Skrenusmo i mi u onu oranicu. Začudo, topove nismo ravnali. Ali komandant je razapeo šator na najkaljavijem mestu, tačno prema sredini diviziona, kako to pravilo službe naređuje. Vozari su još vodali konje kad ispade Tanasije i saopšti vojnicima da se sa brežuljaka, gde nema žagora, čuju pucnji topova.
Skupio se tamo narod, satima ćuti i gleda u sivi horizont slušajući potmulu tutnjavu. Taj jezivi tutanj izaziva nelagodna osećanja, čudan nemir i krvave vizije… Jer svaki taj pucanj donosi možda smrt i ljudi sada u samrtnome ropcu umiru. Svejedno, naši ili njihovi, tek ljudi su. A mi idemo baš tamo… Mučno je stanje iščekivanja. Svi su nekako setni, a oni što ostaju i nespokojni, jer ne znaju šta im donosi sutrašnji dan… Žene se krste i mole za spas svojih koji su tamo.
Sada smo pred bojištem. Ima u nama malo ljubopitstva, a i zebnje… I, slušajući potmulu grmljavinu topova, ljude obuzima pritajena drhtavica. Ali spoljni izgled je ipak bezbrižan, naoko vedar, vojnici se šale, ili se smeju samo jednim krajem usana.
Oko podne povikaše da sprovode zarobljenike i svi potrčasmo na drum.
Bilo ih je do stotinu. Postrojeni po četvorica, išli su lagano i pognute glave. Uzdignutih ramena kao da očekuju udarac, unezvereno su pogledali oko sebe, gotovi da i pred malim detetom kleknu i mole za milost. A sprovodili su ih starci iz trećeg poziva, u gunjevima i iscepanim opancima.
— Jesu li se predali?
— Jes’, kad smo ih uhvatili za gušu, odgovaraju ponosno starci.
— Koje su vere? — zapita neko od vojnika.
— Pa vidiš: švapske…
Povorka je zamicala te se vratismo u bivak. A kada smo vodili konje na konjopoj, prolazeći kroz varoš, čujemo da su Austrijanci zauzeli Šabac; po drugima, prešli su i Drinu i velikom masom nadiru u Mačvu. Pričaju o zverstvima Mađara nad nejakim svetom, što kod ljudi izaziva gnušanje i pritajenu želju za osvetom.
Danas je naređeno da trube više ne sviraju. Neprijatelj je blizu. Sa smirajem sunca vojnici su razmeštali šatore i u prvi sumrak već su bili legli. Samo su još oficiri tiho razgovarali i zurili u mračan horizont, tamo nekud prema Savi, gde su se s vremena na vreme videli kratki odblesci od topovske paljbe, kao sijavice pri sušnom vremenu. Možda nam je ovo poslednja bezbrižna noć… Ko zna?
Posle ponoći čulo se kratko: „Ustaj!… Diži se!“
Svici na horizontu, tamo prema Savi, bili su sve češći. Vojnici za momenat zastanu, pogledaju na tu stranu… Onda se još žurnije prihvataju posla, i puk je za kratko vreme bio spreman za polazak.
Pešadija je već izlazila na drum i hvatala desnu stranu puta. Ljudi su potrčkavali da u mraku ne izgube vezu, a municija u fišeklijama je kloparala. Zastadosmo… Negde je zagušilo. Čujemo kako treba propustiti seljačka kola, sa izbeglicama. Vočići mile, škripe kola i čuje se detinji plač.
Kada se razdanilo, tek tada smo uočili koliko su ispijena lica u ljudi. Pešaci uporno klackaju sa nama, onako u grupi, ali po jedinicama. Iako su premoreni, pogled je njihov odlučan. Na zastanku izbace samo desnu nogu, presamite se preko puške i ćuteći gledaju preda se.
Zapitah jednoga zašto ne sedne.
— Teže mi je onda. Zabreknu noge, pa ni da maknem, — odgovara pešak, vadeći iz marame križani duvan. Oblizujući papir obrati se on meni:
— Ama, gospodin-naredniče, dokle ćemo ovako?
— Tu smo, još malo…
— Dosadi mi ovo nabijanje drumova. Vala, da se sretnemo jednom, pa dža, ili bu! — i, vadeći palidrvce, dodade: — Lako je vama, artiljercima.
— Jest, vozarima, — dodade Rajko punilac — a mi poslužioci idemo stalno peške.
— Eh, — mahnu rukom pešak. Zatim pripali cigaretu. Onda povuče jedan dim i, gledajući žmirkavo Rajka, produži: — Uhvatiš se, bato, za cevku, pa ideš i spavaš. A zašta da se uhvatim ja?… Noćas, tek oslonih se malo na fišekliju onoga Izvorca, a on se ritnu, ćaše zube da mi istera. Ni njemu nije lako.
U blizini Koceljeva sretosmo dugačku povorku volovskih kola, na kojima su ležali ranjenici… Bleda lica, potamnelih očiju, gledali su oni bolno nekud daleko, i, zauzeti svojim mukama, nisu nas ni opažali. Vojnici ih posmatrali sa puno saučešća… Jedan ranjenik se grčevito uhvatio za trbuh, ječi, a samrtno bledilo mu se rasulo po licu. Drugi je sa uvijenim licem, a okolo očiju vidi se usirena krv. Bilo ih je sa prebijenim rukama ili nogama, u nekih su zavoji krvavili i svi su imali podjednako paćenički izraz… Najednom, vojnici počeše pritrčavati jednim kolima, onda su zastajali nemi, pogledajući za kolima očigledno zbunjeni i zaprepašćeni. I kao tih jecaj prostrujao je glas: mrtav.
— Pa gde ćete sa njim? — zapita neko bolećivim glasom.
— A šta ga znam… umre sad na putu! — odgovori starac, kao da je hteo reći: ovde, onde, svejedno… ima ih mnogo… videćete.
Pokraj mrtvog vojnika sedeli su ranjenici. Ta on je bio njihov drug, doskora je bio živ, i zar da ga bace kao stvar sa strane puta…
A koliko je tek mrtvih pred nama. Pri svakom ovom pucnju, od kojega zemlja trepti, padaju mrtvi i ranjeni… I celu ovu masu zdravih i snažnih ljudi vode na gubilište. Evo, baš onaj mali pešak sa zabačenom šajkačom, pognuo se grešnik i ide možda da pogine. Ne možda, već sigurno… Sutra, možda baš u ovo doba, ležaće iskolačenih očiju i krvavih usta. A on sada misli verovatno na svoju ženu i dete.
Sunce se mučno probija kroz oblake, kao da žmiri. U daljini se zamračuje od tamnih oblaka, koji se lagano prikradaju. A teška omorina pritisla zemlju, kao da je davi. Tanasije samo bezbrižan, objahao lafet i zaglibao klip kuvanog kukuruza, koji je digao negde uz put.
Potporučnik Aleksandar mi priđe pa priča kako nigde nije video lepšeg naroda nego ovde.
— … A jedra da prsne, sva je nabubrela. Stoji kod bunara, znaš, i gleda me pravo u oči. Kod nas bi sto puta pobegla. A ona jok, kao da me čika. — Pomozi bog, snao, — kažem ja. — Bog ti pomogao… A otklen si? — pita ona mene. — Izdaleka, — velim joj ja i prilazim sve bliže. — A, ovaj… je l’ ti se sviđamo, onako naoko? — Jašta, rano, ne vali vi ništa — kaže ona i namignu. — Gle… pomislih, čekaj da „profitiram“ nešto, dok nije naišao komandant. — Pa ovaj… pitam je ja, — je li, snao, bogati, tebi nešto nije dobro. — Vala bogu, meni ništa ne fali. — Kako ti ne fali, kad si bolesna? — Jok ja, — kaže, pa se isprsi. — Dobro… a šta ti se ovo nadulo? — dohvatim je za grudi. — Uh! — potporučnik Aleksandar udari se po potiljku, a kapa mu nalete na oči. — Razumeš li?… Svašta bi bilo da ne ugledah belca komandantova.
Dok je to govorio, slučajno opazih da je izvukao noge iz uzengija i mlatarao slobodno. Setih se onoga mrtvoga vojnika, čije su noge slobodno klimale izvan kola…
— Potporučnik Aleksandar! — čusmo odsečan glas komandantov, koji nam je odnekuda zaišao iza leđa. — Je li tu vaše mesto?
— Razumem! — pozdravi Aleksandar i u galopu odjuri kod prvoga voda.
Seljaci se pribili sa strane puta i čekaju dok vozovi prođu. Žene i starci stoje ispred vočića, a dečica, puna ih kola, naslonila se na lotre i mašu ručicama. Svi napuštaju svoje domove pred najezdom neprijatelja i žene, polazeći u bežaniju, nariču. Ni sami ne znaju kuda će. Do prvoga mraka ići će tako, onda će skrenuti na neku utrinu, razapeće ponjave, kao čerge, i sedeće pored vatre, osluškujući pucnje topova.
Nailazimo na bivake raznih slagališta i municionih kolona. Komordžije su jako zabrinute zbog blizine neprijatelja. Ne mare oni za sebe, bože sačuvaj, nego im je stalo do materijala.
— Vala, ako oni preko nas živih ili mrtvih dođu do vas, — reče moj komandir jednom kapetanu prilikom zastanka — onda im slobodno iziđite na susret i predajte raport.
Pred selom Koceljevom rekoše nam da ćemo sada naići na jednu zarobljenu austrijsku bateriju. Zaboravismo na umor.
Baterija je bila zaustavljena na putu i Austrijanci su baš tada hranili konje. A okolo su stajali, kao kakva počasna straža, naši vojnici sa puškama. Neobično nam izgleda ova uniforma, koju sada prvi put vidimo. Iz potaje se divimo ugojenim i snažnim konjima. Vojnici prilaze topovima i stručno razgledaju, dok se Austrijanci snishodljivo smeškaju i ljubazno pokazuju kako se otvara zatvarač.
— Znaš… kratka im cev, — kritikuje jedan.
— Naš je zatvarač bolji…
— Pazi kako je telo zatvarača zarđalo. Ne bio ti ja kaplar…
— A-uh, da su mi ona dva rudna, pa da preskačem prepone sa sve top…
Jankulj prilepio glavu uz otvor cevi i gleda ne bi li šta unutra našao. A Krsta vozar sa konja daje nalog Tanasiju da opipa jedne bisage…
— Nema ništa… samo konopci.
— Pih, slavu im njinu, zato su i propali! — Krsta ljutito ošinu svoga dešnjaka. Onda se priseti i okrete se: — Ponesi i te konopce, makar štogod.
— Nema za nas hleba, — veli Tanasije dodajući konopce. — Prošli su oni kroz sto ruku.
Kada pređosmo bateriju, vojnici veselo razgovaraju. Kao da je onaj pritajeni kult prema moćnoj carevini potamneo, jer su ljudi videli kako carski vojnici povijaju kičmu, a onaj čelik leži nemoćno u prašini.
— Znaš… nema tu šta… — govorio mi je samouvereno podnarednik Trailo. — Ovaj… znaš, boj se bije, kako da ti kažem… srcetom, a ne potkovanim cokulama. Ne dam ja Tanasija za deset njihovih.
— Zar je tako dobar?
— Koj… hm! Znam ga još iz turskog rata. Kad je osmatrač taj baca bombe, puca zajedno sa pešacima, vezuje telefonsku žicu po najvećoj vatri. A što je glavno u ratu, majstor je da ukrade i da ga niki ne uvati. Je li tako, Krsto?
Ovaj ne poriče njegovu hrabrost u borbi. Ali kao da mu osporava dovoljnu okretnost u onim operacijama iza fronta, jer mu je skoro baš Trailo udario deset batina što je mahao zaklanom kokoškom pred celom baterijom…
Tako razgovarajući stigosmo u selo Veliki Bošnjak.
Podne je davno prevalilo. Selo je bilo gotovo pusto. Ispred jednoga hrasta opazismo samo nekog starca povijenog do zemlje. Njega su godine pridavile i već nemoćan, a valjda i sit života, gledao je tupo preda se… u susednom dvorištu ostavljeni psi žalosno su zavijali. Preko zelenih i napuštenih pašnjaka, tamo u daljini, u plavkastoj izmaglici, naglo se uzdizao Cer, kao neki večiti, budni stražar nad ovom ravnicom. Sa te baš strane dopirali su pucnji. Ne znamo da li to gađaju naši ili njihovi topovi, tek zemlja je drhtala.
Ljudi se nevoljno okreću, sećaju se rodnog kraja i tišine domaćeg ognjišta. Još čisto ne veruju. Sve misle da će nas ipak ova čaša na nekoji način mimoići… Tamo se gine… Najzad, ako se mora, a mora se, mora… Otadžbina, deca, žene… roblje. Da, da… — ako je sudbina, od nje se ne može umaći. A grozno gruva, pucnji se sustižu i vazduh drhti…
Sunce se samo pomoli, pa opet zađe za crn, gust oblak. Još je malo u visinama treptao mutan odblesak, onda se oblaci umetnuše i crni zastor poče da se razvlači. Jedna munja svitnu, pa odmah potmulo zagrme.
Topovi su treštali… Srca su drhtala, a i zemlja pod nama kao da je stenjala…