1.24. Bilo je to dvadesetoga novembra
Posle trideset dana odstupanja i toliko noćnog bdenja, počev od najudaljenijeg kutka Mačve do sela Darosave, ležimo danas pri blagom jesenjem suncu na jednoj zaobljenoj uzvišici i čekamo — napad neprijatelja, ili dalje odstupanje… Uostalom, sve su to redovni događaji i ova svakodnevna ubistva smatraju ljudi kao neminovna tekuća zbivanja.
Pesma je zamrla, priče zanemele. Gledaju vojnici tužno u pustu daljinu, gde se zemlja sa nebom spojila, u ogromne prostore koje neprijatelj pritiskuje. Zamišljamo sve patnje onoga jadnoga sveta koji se sagiba pod teretom carske sile. Predali smo taj narod bez borbe… odstupajući krišom noću.
Već dva dana ima kako se neprijatelj ne pojavljuje, a ni mi ne odstupamo… Ali poslednjih dana dovlači se municija i rezervna hrana za ljude.
Iako se mnoge zamisli u ratu sprovode u najvećoj tajnosti, ipak se po pripremama naziru neke namere. A komordžije već uporno tvrde da odavde ni koraka dalje nećemo odstupati.
Noći su bile hladne, te nas je pod svoj veliki šator primio komandir. Unutra smo uneli malu peć, koju su dežurni u toku noći ložili.
U neko doba noći čuli smo šuškanje u šatoru.
— Gospodine kapetane… gospodine kapetane, zapovest diviziona.
Pri slaboj svetlosti fenjera, komandir je dremljivo otvarao koverat, a onda zatraži da prinesu bliže svetlost. I Aleksandar se probudio, pa onako dremljiv upiljio žmirkav pogled u komandira, očekujući šta će ovaj reći… Komandir je čitao lagano i kretao polako glavom prateći redove. Zapovest je dugačka, već smo nestrpljivi. Prevrte komandir i poslednju stranu, pri kraju je. Aleksandar ne mogade više da otrpi no se obrati meni promuklim glasom:
— Sigurno opet odstupanje.
— Ne odstupanje, već ofanziva, potporučnik Aleksandar.
— Je li moguće? — progovorismo obojica uglas i ispravismo se.
Komandir izvadi časovnik da zapiše kada je primio zapovest.
Bilo je to dvadesetoga novembra, devetsto četrnaeste, u četiri časa izjutra.
Kada iziđoše vojnici, komandir nam objasni:
— Dakle, gospodo, danas u devet časova otpočeće naša ofanziva na celom frontu. U zapovesti se izlaže naše nastupanje. Dok se ne dođe u dodir sa neprijateljem, nastupaćemo po ešalonima.
Aleksandar se beše toliko zaneo slušajući, da u usta stavi užareni deo cigarete, pljunu i onda nešto promrmlja.
— Pošto smo mi sada najistaknutiji, to ćemo čekati dok četvrta i šesta baterija izbiju na Ostenjak, pa ćemo onda mi, pod njihovom zaštitom, napred… Molim vas, naredite odmah da se za vojnike skuva ručak.
— O, bože, samo nas podrži još sada, — veli Tanasije.
— More, pregledaj ti taj tvoj telefon i žice! — dobaci baterijski narednik. — Jer ako su ti iskidane žice, niko ti neće pomoći.
— Sve je ispravno, kao tempirnik! — odvrati Tanasije.
— Jes’, bato, ali onda nema više prasića! — diraju ga.
— Ha!… Ima nešto bolje… Telećaci! — veli Tanasije, misleći na torbe austrijskih vojnika.
Kada se razdani, privedeni su i prednjaci pozadi baterije.
Nešto pre deset časova naiđe pešadija u koloni dvojnih redova. Puške im o ramenu sa nabijenim bajonetima i oštra sečiva svetlucaju pri svetlosti. Zagalamiše pešaci kada naiđoše pored baterije.
— Hajdete i vi sa nama, ne bojte se, tobdžije!
— Gurajte vi samo pravo, stići ćemo vas…
— Pa, bre, nemoj da vi se zaglavi metak u cev kad mi jurišamo.
— O, zdravo, Taso, zar si još živ?
— Zlo ni u ratu ne gine! — dodaju drugi uza smeh.
— Druže, sme li da se otvori? — obrati se jedan pešadijski potporučnik Aleksandru, lupkajući po prednjaku.
Pešaci diraju uvek artiljerce kako u ležištima prednjaka nose flaše sa vinom.
— Druže, opasno je van se nagnuti! — veli mu kroza smeh Aleksandar.
Jedan od pešaka zastade, pa zaviri u cev topa, a nišandžija pritvori zatvarač i on se trže. Smeju mu se drugovi, te zastadoše i oni da zavire.
— A, dete mu, vidi kako je išpalirano.
I tako neprestano, dok ne zamakoše.
A za pešadijom naiđe artiljerija.
Komandant projaha na svome belcu i u hodu učini nekoliko primedaba vozarima. Navede konja kroz bateriju i onda zovnu komandira.
— Molim vas, ova četka je namenjena za čišćenje cevi… Ona ne treba da stoji ovako otvoreno na zemlji.
— Pre svakog čišćenja vojnici je dobro operu, gospodine potpukovniče.
— Gospodine kapetane, četka je za čišćenje cevi, a ne za čišćenje dvorišta! — primeti ljutito komandant, zatim obode konja i ode.
— Dobro… otkuda ta četka tu? — zapita komandir vojnike.
— Gospodine kapetane, ama tek što smo očistili cev, naiđe komandant. Mi je prislonismo na lafet, a ona se pred njim skotrlja dole.
— Ama to je čudo jedno, — priča docnije Aleksandar komandiru. — Vi i sami vidite da su ljudi poslušni i svi se poslovi obavljaju tačno kao sat. Ali čim se taj čovek pojavi, e, ljudi božji, sto malera nam se tada desi. Onda on počinje pridiku…
— To je psihoza straha! — objašnjava Milutin uča. — Ljudi više misle na njegove nakostrešene brkove nego na posao… Primarna misao je kod ljudi njegova ličnost i onda rade podsvesno, te otuda i zaboravljaju mnoge stvari i postaju nemarni.
Čekali smo do podne… Tada osmatrači javiše da su one dve baterije stigle na svoje položaje.
Kretosmo i mi. Pred nama je tišina. Ali levo od nas razlegala se brza topovska paljba.
Na novi položaj stigli smo oko tri časa posle podne. Osmatramo odmah durbinima. Pred sobom vidimo ćuvike, mirna sela osenčena jesenjim suncem, guste zabrane i napuštena polja. Uz neku kosu ugledamo naša prednja pešačka odeljenja kako osmatraju, pa onda obazrivo kreću… Ili zmijastu pešačku kolonu dvojnih redova kako se provlači pored neke vrzine.
Naiđe komandant diviziona i naredi Aleksandru i meni da odmah pojašemo, da nađemo komandanta pešačkoga puka i od njega tražimo dalja uputstva.
Već se spustio mrak kada stigosmo jedno pešačko municiono odeljenje. Zaostali su iza jednoga zabrana i čekaju dalje naređenje. Pitamo gde je komandant puka. Ali oni učiniše širok zamah ruke i rekoše da je negde napred, ali ne znaju tačno gde. Dakle, znaju onoliko koliko i mi… Pred nama odjeknuše nekoliko pucnjeva.
— Patrole su se srele! — reče Aleksandar.
Onda smo stali i razmišljamo gde li može biti komandant… Naša pešačka linija nije još uspostavljena i, kako je neprijatelj pred nama, to bi nam se moglo desiti da po ovoj noći prođemo između naših redova. Pođosmo obazrivo, oslanjajući se više na uvo. Silazili smo sada uskim putićem jedan za drugim… Kao da čujemo neko romorenje od ljudskih glasova. Ili to vetar duva. Osluškujemo… Zatim se penjemo po blagoj uzbrdici, naiđosmo na ravan plato, jer vetar poče jače da duva. Zastadosmo… Pucnji se više ne čuju, te nas ova tišina još više plaši. Uviđamo tada koliko je teška dužnost ordonansa, tih večitih lutalica, koji po beskrajnim poljima traže razne komandante.
— Ama, mi ćemo da zaglavimo budak noćas, — veli mi Aleksandar.
Predosećamo da smo na krajnjoj granici dokle se sme ići. Ili se to nama samo čini u ovoj mračnoj noći. Ali ne smemo dalje. Kao da smo saterani u neki slepi ugao, zastali smo nemoćni, ne znajući na koju stranu da okrenemo. Počeli smo uobražavati da smo sa sviju strana opkoljeni i, pri najmanjem našem pokretu, pripucaće na nas, bili to neprijateljski, ili naši vojnici. Jer za prednja odeljenja ne postoje propisi stražarske službe i stražar na mrtvoj straži puca i na svoju rođenu senku.
Dalje nismo smeli. Rešismo da se vratimo, pa onda da skrenemo levo ili desno. Uviđamo da su naši negde tu, prikriveni, ali zbog blizine neprijatelja pritajili se.
Sada nam je lakše, jer se vraćamo. Levo opazismo neku svetlost, kao da neko pali cigaretu… Zastadosmo. Aleksandar viknu:
— Hej, ima li koga tamo? — onda se okrete ordonansu: — Sjaši, pušku na gotovs i priđi polako.
Pričekasmo malo vremena, zatim čusmo neki razgovor i ordonans nas pozva.
Priđosmo i tu sretosmo jedno odeljenje pešaka.
— Pa što se, bre, ne odazivate? — pita Aleksandar.
— A šta mu ga znam, i mnogi Austrijanci govore srpski.
Kažu kako su pošli da uhvate vezu sa trupama levo i vele da je onaj put kojim smo mi išli nezaštićen i vodi pravo neprijatelju. Objasniše nam gde je puk… dole u jaruzi i kod puka se nalazi komandant.
Našli smo ga. Bio je okružen oficirima i baš je tada objašnjavao:
— Dakle, razumeli smo se. U jednom naletu treba osvojiti njihove položaje…
Aleksandar priđe i predstavi se.
— No, hvala bogu da jednom i artiljerci mene potraže. Večito tražim ja njih, — govorio je komandant u šali. Onda nam izloži situaciju: — Neprijatelj se zadržao na našim starim položajima, verovatno da bi se tu prikupio. Ja ću noćas sa svojim pukom da izvršim napad. Ali zato potrebna mi je hitno jedna baterija da mi pomogne u slučaju kontranapada, a naročito sutra izjutra, kada će sigurno pokušati da povrate izgubljene položaje…
Vratili smo se odmah. Aleksandar uz put reče da obratimo dobro pažnju na istaknutije predmete, jer će jedan od nas, sigurno, dovesti ovu bateriju.
Moj je konj posustao, jer sam gotovo dvanaest časova na njemu, a i nahramkuje na jednu nogu, pošto mu je potkovica ispala. Ali zapovest je hitna i ja snažno udaram mamuzama sirotu životinju, da bismo što pre stigli.
U poznu noć našli smo komandanta diviziona i saopštili mu želju komandanta pešačkog puka. On je odmah naredio da krene četvrta baterija, a mene je odredio za vođu. Pošto sam samo konja promenio, krenuli smo toga časa.
Išli smo prvo drumom, zatim pređosmo reku, pa običnim seoskim putem uzbrdo. Tada začusmo pred nama brzu pešačku paljbu. Rekoh komandiru da to sigurno pešaci vrše juriš. Jezivo odjekuju pucnji u mračnoj noći. Kretosmo dalje bez predaha. Stenju vojnici, odupiru ramenima o topove, dok konji brekću pod teškim teretom i jedva izvukoše oruđa na jedan ćuvik. Zastadosmo da ljudi predahnu. Zvezde se izgubiše i potpuna tama poklopi zemlju. Naprežem oči da bih razaznao put. Počeo sam bivati nespokojan, jer nikako ne nailazimo na jedno veliko gumasto drvo baš pokraj puta, koje sam dobro zapamtio. Komandir opaža moju uznemirenost i neprestano me zapitkuje da li idemo dobrim pravcem. Odgovaram odlučno, da se ne bi i on nervirao… Teška me slutnja muči… Sjahujem i odmičem žurno peške. Strah me hvata pri pomisli ako sam slučajno pogrešio put. Pešadijska paljba se malo utišala, ali još uvek odjekuju negde u blizini pojedinačni pucnji. Kretoh još malo i gotovo uskliknuh od radosti. Našao sam gumasto drvo…
Sa ovoga mesta silazi se pravo u jarugu, gle sam našao komandanta puka. Predložih komandiru da nas dvojica siđemo peške, a baterija neka ostane na platou.
Ali tamo ne nađosmo komandanta, niti i jednoga pešaka. Trebalo je krenuti, napred, nasumce, u pravcu odakle dopiru pucnji. Pođosmo. Pri vrhu čujemo već fijuk kuršuma i ledena strava obuzima telo. Noć je i ne vidimo strah na licu jedan drugome. Ćutimo i saplićemo se o neke predmete. Komandir se povede i dočeka na ruke. Ne govoreći ništa, izvadi električnu lampu, prinese je sasvim zemlji i osvetli, pa je odmah ugasi. Iako je to bio kratak blesak, slika je nezaboravna. Mlad akademac ležao je poleđuške raširenih ruku. Oči su mu poluotvorene i staklaste, a na slepoočnici grozna rupa, sa koje teče tanak mlaz krvi.
— Tja… dečko! — progovori komandir, kao da je hteo reći: šta je ovo dete skrivilo…
Ostavismo ga na pustoj poljani i žurno pođosmo. Čujemo, neko ječi. Malo dalje, tamna nepomična prilika… U blizini neko doziva: „Druže, druže…“ A kuršumi fijuču sve češće, i mi pognuti žurimo, pa i ne osećamo koliko kipti znoj sa nas. Pred nama se neko kreće.
— Hej, druže!
Onaj zastade i mi priđosmo.
— Gde je komandant?
— Evo ga iza ograde, u rupi…
— Hajd, povedi nas…
— Ja sam ordonans…
— Napred! — naredi odlučno komandir i mi u nekoliko skokova dođosmo do zemunice.
Bila je to ranije naša artiljerijska osmatračnica, i sada se u nju sklonio komandant puka. Pri ulazu zapahnu nas dim od naložene vatre. U dnu je sedeo komandant okružen nekim oficirima i ordonansima.
— A, Joco, jesi li došao?… Slušaj, bogati. Moji su sada izvršili juriš i u jednom naletu osvojili njihove položaje. Naredio sam da se odmah ukopaju… Ti ostani za sada gde si, pa ujutru, molim te, otvori vatru, jer ću tada izvršiti glavni napad.
Onda se komandant obrati meni i reče da hitno izvestim komandanta diviziona o njegovom uspehu i da odmah sa one druge dve baterije dođe na ovaj položaj.
Pri polasku obratih se jednome poručniku, sigurno je ađutant puka, i rekoh za one ranjenike.
— Ko će da ih traži po ovoj noći… Svakoga časa očekujemo kontranapad. Kad se razdani… ima vremena.
Bila je magla kad smo izlazili na položaj i ništa se videlo nije. Pod tim zastorom oblaka stigli smo na miru i baterija je postavljena u blizini naše stare osmatračnice, gde je noćas bio komandant puka.
I levo i desno od nas buktalo je od pešačke i artiljerijske vatre, pa čak negde i pozadi nas. Činilo nam se kao da smo u nekom uzavrelom kotlu i kao da će nas vreo talas zapahnuti s koje bilo strane. A kuršumi su neprekidno zviždali… Odnekuda iz blizine počeše doletati šrapneli i zapraštaše nad našim glavama. Oblaci se malo podigoše i tada primetismo da nas sa susednoga ćuvika gađa jedna brdska baterija. Ali drsko i bezočno. Pred nama pešadija počinje da vrši juriš bez artiljerijske pripreme i telefonom traže da ih hitno potpomognemo. A jedna naša baterija gađa preko naših glava, i svest se muti od silnoga praska i zamaha njenih zrna.
Komandir je podelio bateriju na dva voda. Jednim je on komandovao, a drugi je poverio Aleksandru, da se nosi sa onom brdskom baterijom. Ja sam sa komandirom. Ne vidim bojno polje, ali po tempu paljbe osećam puls i tok pešačke vatre. Naši plotuni su bili prvo prebačajni, onda je komandir skraćivao, zatim povećao daljinu za pedeset metara, još za dvadeset i pet, onda razornom granatom… Našli smo ih i tučemo njihove rovove.
Ali onaj brđanin dosadi… Gađajući drugi vod, njegovi šrapneli zasipaju i nas, i ljudi se prilepili za štit, pa premiru. A najteže nam je bilo što ne čujemo ni pucanj topa, niti šum zrna, već kao da ih rukom baca iznad naših glava.
Komandir prekide paljbu i čujemo gde pešaci viču: ura, ura! — U pravcu rovova se lomi, vri, krklja od mitraljeske i puščane paljbe. Uskoro mitraljez umuče, ali još odjekuju česti pojedinačni pucnji. Mi sada gađamo šrapnelom i sa povećanom daljinom, jer su naši sigurno u njihovim rovovima… Zasu nas šrapnel od onog brdskog topa, neko jauknu. Vidimo kako vojnici prvoga topa izvlače pomoćnika nišandžije, staviše ga u šatorsko krilo i brzo strčaše s njim u jarugu. Kažu, udarila ga jedna kuglica u rame.
Magla se naglo odiže i sa leve strane nam se ukaza visoki Dren, obasjan suncem. Pešadija traži pomoć, jer se neprijatelj priprema da povrati položaje. Jedno pešačko municiono odeljenje promače kraj baterije, ali ga na čistini zahvati ona brdska baterija. Komordžije se rasprštaše. Jedan konj sa tovarom pade. Oko nas gamižu ranjenici, grubo privezani, da im iz svežih rana šiklja krv. Tučemo ubrzanom paljbom, a i ona baterija iza naših leđa, opšti huk i tresak je ustalasao ljude, pa i ne osećaju sebe. Pojam čovečnosti je utrnuo. U svakome kipti nezajažljiva želja za ubijanjem.
Pretrnusmo… Šest crveno-žutih dimova svitnuše nam s leve strane. Gađala nas je jedna baterija sa Drena. Sada smo priklješteni s desne strane od one brdske baterije, a s leve od poljske sa vrha Drena.
Izlazeći po onoj magli postavili smo bateriju sasvim otvoreno. Magla se sada digla. I pri ovom suncu vide nas jasno kao na dlanu. A danas treba braniti pešadiju, te se raspinjemo na sve strane. I iznenada mi padoše na pamet reči Aleksandrove: „Zaglavićemo danas budak.“ Ljudi još nisu stigli da iskopaju zaklone, a i šta bi nam oni koristili kada nas poljak u glavu gađa. Plotuni su sa Drena sve češći i čitav orkan od kuglica urla kroz bateriju. I brđanin neprekidno rije oko topova. Samo nas puki slučaj brani što neko zrno nije još udarilo u karu ili top. Svakoga sekunda strepimo. Nervi su prenapregnuti, a muskuli na vilicama grčevito stisnuti.
— Evo ga! — povika nišandžija trećega topa i pokaza rukom u pravcu Drena.
Ispod samog vrha, na strani okrenutoj prema nama, ugledasmo neprijateljsku bateriju, kako se štitovi cakle na suncu.
— Na neprijateljsku bateriju, neposredno nišanjenje!
Napustismo i pešadiju i onog brđanina, da se bar razračunamo sa ovom nemani, od koje nam preti najveća opasnost. Sada su zjapile cevi dveju poljskih brzometnih baterija neposredno jedne na druge i pitanje je samo sekunda koji će pobediti.
Nišandžije su prilegle na nišanske sprave, a punioci sa natčovečanskim naporom izvlače zariveni lafet i pomeraju ceo top. Od tačnosti i brzine gađanja zavise i životi njihovi.
— Gotovo… gotovo… — viču nišandžije jedan za drugim.
Prasak neprijateljskih šrapnela potresa vazduh, a kuglice prašte okolo topova i lupaju po štitovima. Opali i naš prvi top… drugi… Svi netremice slušamo grmljavinu kroz vazduh i očekujemo eksploziju zrna. Niko ne osmotri. Sigurno su prebacili preko vrha. Komandir smanjuje daljinu… Oni vide da ih mi gađamo i zasipaju nas rafalima šrapnela, zatim razornim zrnima, da bi nas dotukli. Ali razorna padoše u šumicu pozadi baterije i ona su bila izgubljena za onoga komandira. Sada naša zrna izleteše… I opet ih ne vidimo… Komandir je očajan i naređuje veće skraćivanje. Brđanin raspali granatom pred trećim topom, ali zemlja samo zasu ljude, koji nemaju vremena ni zemlju da stresu. Ljudi su potamneli od umora i straha, očekujući svakoga momenta smrt. A pomoći ni s koje strane… Dva naša šrapnela pojaviše se gore na vrhu. Onaj poče opet da tuče šrapnelom, vršeći sigurno poslednje popravke, i pucnji naših topova slivaju se sa eksplozijom neprijateljskih šrapnela. Njegove tačke rasprskavanja su podešena. Valjda poslednji put zahujaše šrapnelska zrna kroz bateriju. Začu se najzad frktanje i šrapnelskih košuljica i upaljača… Ljudi poskakaše sa svojih sedišta i zveraju gde će pasti upaljači… Bapnu jedan ispred topova, pa se otkotrlja u stranu. Priskoči jedan, pa ga onako vrelog baci u šajkaču, zastade da pročita daljinu i onda se razdera iz sveg glasa:
— Hiljadu osam stotina metara!
I ne čekajući komandu našeg komandira, uzeše vojnici datu daljinu, neko od njih viknu: „Pali!“ — i već nestrpljivi, opališe gotovo svi u isti mah.
I kao rukom bačeni, svitnuše naši šrapneli pred ustima cevi neprijateljskih topova.
Grozničavom brzinom sručiše se razorne granate između naših topova…
— Razornom granatom! — preduze komandu naš komandir.
Naša se zrna zariše oko onih topova i, verovatno zbunjeni, prekidoše paljbu neprijateljski vojnici za nekoliko sekundi. Ali naši topovi uzeše mah.
— Po deset razornom granatom!
Cevi su se kretale brzinom parnih klipova, pucnji su se slili u jednostavan tresak… Tamo gore zapurnja zemlja, bateriju obavi taman oblak od dima i prašine, dok iz jedne kare suknu strašna eksplozija i crn, gust dim posuklja naviše.
— Ura, ura! — viču vojnici razdragani. Oni se više i ne obaziru na onoga brđanina, koji kevće kao pseto još od jutra…
Komandir ponovi još jednom istu komandu. Masa eksploziva i čelika polete iz topovskih čeljusti.
— Beže, beže! — povika neko. Na durbinu ugledasmo vojnike one neprijateljske baterije kako napuštaju topove i prebacuju se preko visa,
Kao posle kakve pozorišne scene, pojavi se jedan oblak na vrhu Drena i kao zavesa zakloni onu bateriju.
Komandir viknu:
— Prva tri topa pod mojom komandom. Četvrti svakoga minuta da pali neizmenično po dva šrapnela i dva razorna s košenjem, na onu neprijateljsku bateriju.
Polja su plamsala i tresla se od paljbe topova, pušaka, mitraljeza i bombi. Ona „rita“, bosa i izgladnela, u neodoljivom naletu uskakala je u neprijateljske rovove. Ćuvici su padali jedan za drugim. Beskrajna povorka usplahirenih i unezverenih zarobljenika kuljala je sa svih strana. Sa topovskih cevi je podrhtavala jara od silne vatre i vojnici su morali paziti da ih se ne dotaknu. Ona glavica, sa koje nas je tukao brđanin, u našim je rukama i mi sada na miru dejstvujemo, čisteći put pred našom pešadijom.
Ali naše trupe na Drenu zastadoše. Vidimo naš streljački stroj, poravnjen kao na vežbalištu, kako leži i ni maći ne može, jer je obasut strahovitom mitraljeskom vatrom. Sa sviju strana javljaju telefonima da se pronađu ležišta mitraljeza. Komandir povika:
— Baterija, na rukama napred!
Muskuli zadrhtaše od silnoga napora, a žile da popucaju dok se iščupa ašov lafeta iz zemlje i topovi, gurani snažnim rukama, kretoše uzbrdo. Baterija se zaustavi na jednoj otvorenoj poljani, sa koje se videla cela padina Drena. Osmatramo durbinima… Komandanti se ljute. Mi pucamo više zarad morala. Zasipamo celu padinu, ne bismo li ga slučajno našli. A mitraljez i dalje cikće. Naši se guše u ropcu, onako nezaštićeni, na otvorenoj poljani.
— Eno ga! — povika komandir. — Nišandžije, napred!
I posle nekoliko trenutaka vrzina je purnjala od eksplozije razornih zrna. Plave bluze pokušavaju da spasu mitraljez, ali pešaci skaču, čuje se: „Ura, ura, ura!“, ceo stroj trčećim korakom nastupa, posluga mitraljeza pada, neki dižu ruke i naši dohvatiše mitraljez.
Dren je bio u našim rukama…
Sunce je zašlo, ali njegov krvavi odblesak još zrači iza vrhova Drena. Borba posustaje. Još samo negde u daljini odjekuju pojedinačni pucnji. Mi smo prestali sa paljbom i komandir naređuje da kare idu za popunu municije. Topovođe prebrajaju utrošak i Aleksandar sastavlja izveštaj.
Telefonisti osluškuju razgovore i vele da ima velik broj zarobljenika i topova. Svi uviđamo da je današnji dan bio značajan, jer su i na ovome frontu popucale niti moćne carevine.
— A, vala, sutra, kada im se mi popnemo na Dren, i stanemo da ih čukamo u glavu, neće se zaustaviti do Save… — govore vojnici.
Suton se spustio. Komandir naredi da se donese večera za vojnike. Tada naiđe ordonans iz diviziona.
— Gospodine kapetane, naredio je komandant da dođu odmah vodnici sa dva ordonansa. Svi na konjima.
— E, ne da mi se… Cele prošle noći nisam spavao i baš sam mislio večeras da legnem ranije… — jada se Aleksandar. — Hajde, požuri, da se vratimo ranije! — govorio je, nameštajući torbu sa sekcijama oko vrata.