1.17. Na uzoranim i pustim njivama Mačve
Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova, bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. A na obema stranama su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada, zbog malog odstojanja, i svoje.
Mi smo se utvrdili tako kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju… Nešto najprostije i najobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede s jedne na drugu stranu, onda izvesan sloj šaše, a preko toga ona izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je top.
U mračnoj zemunici, ispunjenoj mirisom buđavoga sena, provodili su vojnici duge noći. Preko njih su skakutali neki žapčići, a nad glavom u onoj šaši su šušorili miši. A kad već dosade, onda se pridigne neki od ljudi i lupi pesnicom u gredu. Primire se za kratko vreme, pa onda nastave svoj posao.
Napred su istaknuti naši osmatrači i preko dana otvaramo paljbu po više puta. U međuvremenu čistili su vojnici topove, dovlačili slamu, prali svoje rublje ili kopali saobraćajnice između topova… Ali noći nam dojadiše.
Po nekoliko puta se dižemo i otvaramo vatru. Pešačka paljba obično počne negde na levom krilu, zatim se raspe celom dužinom fronta. Ravnica huči i krklja od praska pušaka i mitraljeza. I onda obično javljaju pešaci: „Otvarajte paljbu, izgibosmo!“ Ili: „Neprijatelj kreće u napad“… Ali posle nekoliko šrapnela pucnji pušaka naglo prestaju, sem onih istaknutih predstraža, koje po cele noći „kevću“. A od njih obično i počinje. Kažu da te mrtve straže po cele bogovetne noći pucaju iz straha ili raznih priviđenja, koja proističu od šuštanja lišća ili od klaćenja drveta. I onda vade bombe. Front se ustalasa i tada traže pomoć artiljerije. Otprilike isto onako kao kada deca zagalame, pa se majka pojavi sa štapom u ruci.
— Ah, kada li ćemo jedanput izići iz ove puste ravnice! — govorili su vojnici, zazirući od svakog fijuka kuršuma.
Ali jednoga dana zazvrjali su svi telefoni, počev od onih iz pešačkoga rova, do telefona iz štaba divizije. Izveštavaju pešaci kako su Austrijanci dovukli u svoj rov čitavu bateriju i da „sve pobiše“. A komandant divizije najstrože naređuje da se baterija pronađe i uništi. Komandant puka stavlja taj „masakr“ u dužnost komandantu diviziona, a ovaj zapovest prenosi komandiru baterije s napomenom da ovoga puta vodnici lično osmatraju iz pešačkoga rova. Komandir baterije pozva nas dva vodnika.
— Komandant je naredio da odmah sada pođe jedan od nas dvojice. Ići ćeš prvo ti, — i pokaza na mene. — Ta se baterija nalazi prema četvrtoj četi…
— A gde je četvrta četa?
— Kako gde?… Pa valjda nije u mom džepu, nego tamo napred! — i komandir mahnu rukom obuhvatajući prostor od dva kilometra. — Javićeš se komandiru čete. A naši telefonisti su kod prve čete. Odmah ih dozovi i uspostavi vezu sa baterijom. Hajd sad odmah… A-ja, naredio je komandant da se pri polasku javiš njemu.
Vojnici su mi usrdno pomagali da se spremim. A kada sam pošao iz baterije, rastanak mi je bio isto onako težak kao kada sam na dan mobilizacije pošao od svoje kuće.
Dođoh pred zemunicu komandanta diviziona. On skide sa ušiju telefonske slušalice i uspravi se.
— Pošao si. E, dobro. Otvori samo oči i nemoj da mi šenlučiš. Jesi li razumeo?… Hoću da tu bateriju lično svojim očima vidiš, a ne da te lažu pešaci. A kad je vidiš, da me odmah izvestiš. Jesi li razumeo?
— Razumem!
— Šta si razumeo?
— Gospodine potpukovniče, razumeo sam da neprijateljsku bateriju pronađem…
— Da je lično vidiš!
— Da je lično vidim i o tome vas izvestim.
— Tako je! Zbogom! — završi naglo i pruži mi ruku.
Pozdravio sam. U stavu mirno okretoh se nadesno i nasumce, bez tačno određenog pravca, pođoh put rovova.
Dok sam bio na dogledu baterije i komandanta, išao sam kuražno; ali čim zađoh u jednu šumaricu i osetih da sam potpuno sam, obuze me neki nemir. Trebalo je preći ovako po ravnici hiljadu i pet stotina metara da bih stigao do naših pešaka. A na tome putu ima prostora koji se možda vidi iz neprijateljskih rovova, pa će me sigurno gađati. Zastadoh.
Na frontu je bila tišina. Pred sobom vidim neke izgažene kukuruze, malo dalje šumaricu, onda neke ograde od imanja. Ali ako otvore paljbu? — pade mi na pamet i zadrhtah, gledajući gde bih se zaklonio. Onda potrčah do one ograde, preskočih je, trulo prošće zapuckara i ja se bojažljivo okretoh. Nigde živoga stvora. A malo dalje rupa od granate i sveže izbačena zemlja. Obiđoh pažljivo… možda je tu i mrtvih bilo… Preda mnom pripucaše puške. Kuršum zviznu iznad glave i ja legoh, uveren da mene gađaju. Hladan me znoj probi… Ali glupo je ležati na otvorenoj ledini. Podigoh glavu da osmotrim, zatim naglo skočih i dotrčah do jednog debeloga hrasta. Skinuo sam šajkaču i brisao znoj sa čela… Setih se tada onih u bateriji kako leškare pored topova. Pa bar da je neko pored mene! Čini mi se kao da sam odbačen od celoga sveta. A zapovest se mora izvršiti. Ali valjda nisam ja sam koji ovuda prolazi — hrabrim samoga sebe, provirujući iza hrasta ne bih li koga ugledao. A preda mnom neka njiva zasađena tikvama. Da je obiđem, biće mnogo daleko; učini mi se zato kao najbolje da je pretrčim. Ali kada zakoračih, onda uobrazih da na mene nišani ceo streljački stroj… Nazad ne mogu. Već izbezumljen, prikupim snagu i potrčim, misleći svakoga trenutka da sam još živ, a ona vrzina daleko, daleko, čini mi se daha nemam, noge mi se upletoše i padoh… Čujem samo udare svoga srca. Udahnem vazduh i zaustavim dah… Kao da negde levo pucaju. Ja prilegoh. Ah, da li ima kraja ovome — maglovito mislim i setih se komandanta koji onako spokojno naređuje.
Po pucnju uviđam da sam blizu. Oštar prasak se razleže negde preda mnom. Čovek mora da se divi tim pešacima. Ginu kao stoka i niko ih ne žali; pa se još komandanti ponose brojem mrtvih. Predosećam da sada nailazim među drugi svet, častan i uzvišen, ali koji živi u večitome paklu.
Iako s prezirom mislim na pozadinu, ipak, ipak… čovek nema šest života… Sunce blago sija i povetarac kao da miluje. A ona tikva probušena, sigurno od kuršuma, i ja podskočih, te se prilepih uz jednu vrzinu.
Teška je samoća i kad život promiče redovnim tokom, a kamoli sada u ratu. Ama da me rane samo!… Šta bih radio?… A ugledaće me sigurno, jer tek valjda ne postoji neki zid iza našega fronta. I sve više uviđam u kakav sam glup položaj zapao, i ne svojom greškom… Mahnuo čovek rukom i rekao: eto u tom pravcu!
Promolih glavu iza vrzine i sada osmatram… Levo jedna polusrušena kuća, ispred mene zabran, a desno neka sveže iskopana zemlja. Opet sam pogledao u kućicu i, na svoju veliku radost, primetih da neko promoli glavu.
Trčeći stigoh. Jedan me vojnik pozdravi.
— Koja je ovo komanda?
— Četvrti bataljon…
— Otkuda vi ovde?
— Pa… ete, kujna…
— A gde su rovovi?
— Eto ih ispred šume, eno, vidi se.
— A da li vas gađaju?
— Gađaju, ali se mi osigurali odonud, — i pokaza u pravcu rovova.
I onda mi objasni ka. o ću doći do četvrte čete.
— Vide li se neprijateljski rovovi? — E, ete… kako da vi kažem, vide se od ono drvo, pa do onu vrzinu.
— A pucaju li?
— Pa… pucaju, — veli mi ravnodušno, kao da se oni otuda kamenjem gađaju.
— A ideš li ti?
— Idem, kad me zovne komandant.
— A… je l’ te gađaju?
— Pucaju, ali ja ništa. To im je posô.
— Hoće li mene da gađaju?
— Ko im zna njinu ćud! A neće vi oproste!
E, dođe mi da ga udarim.
— Dobro, je li ko poginuo kada se švićkate po ceo dan?
— Jes’ bogami, džvrknu jednog juče.
— Namrtvo?
— A jok, dobro prođe, otčepi mu samo vilicu.
Onda mislim da li se pravi šeret, ili je zbilja toliko otupeo, da je već postao ravnodušan prema tolikim grozotama. I da bih ga stavio na probu, obratih mu se strogim glasom.
— Obuci bluzu da me otpratiš do komandanta.
Bez ijedne reči se okrete i navuče bluzu, gotov da pođe.
— Pripazi-der, bre, na vatru! — obrati se nekome unutra.
— Ali ne, nisi mi potreban… mogu ja i sam.
— Pa… kako vi naredite, — odgovori dobroćudno.
— A kada nosite večeru?
— A, nema ’vod’ večere! Odnesemo pred zoru, pa za ceo dan. Preko dana ne palimo vatru… Tek sada…
Setih se tada baterije, gde se služba obavlja kao za vreme mira. I još nalaze da im pasulj nije dobar, pa zamiču u selo za kokoške.
— Jednom, baš ’nod’ kod onog drveta, probušiše ni kazan. Srećom, bejaše kupus. Isteče čorba, ali ostade gustiš.
Sunce već beše zašlo, ali je još svetleo crveni užareni oreol, kao da vatra gori.
— Mogu li sad?
— Možete… samo pretrčite, sigurnije je, tešio me.
Pođoh kolebajući se. Trebalo je samo jedna puška da plane, pa da se odmah vratim. Ali stid me od vojnika. Vole pešaci da se podsmehnu artiljercima.
Kod onoga drveta zadrhtah, — zavukoh glavu među ramena i potrčah što brže mogu. I tada se setih probušenoga kazana. Vetar je šištao oko mojih ušiju, meni se činilo kao da prašte puške, ali ja sam još živ, živ, jer trčim, još malo… i utrčah u onu vrzinu. Zastanem, pa se okrenem i vidim kuvara koji mi mahnu rukom, kao da veli: e, sad možete slobodno. Bio sam srećan što sam ostao čitav i, onako uspravan, stajao sam da se odmorim. Zaboravio sam da me i u tom položaju može kuršum pogoditi, jer sam već preživeo i teži trenutak, kada sam bio na pogledu njihovom.
Tada mi je postalo jasno zašto su pešaci onako ravnodušni kad okolo njih zvižde kuršumi. Ta oni su toliko puta bili na nišanu puške i ostali živi, a tek što bi se čuvali kad ih niko naročito ne gađa.
Pođoh kroz zabran i tada najednom ugledah rovove.
Preda mnom se isprečili ogromni bedemi od sveže zemlje između kojih su zjapile duboke jame. Po blagoj nizbrdici sleteo sam u taj lavirint, gde ugledah ljude na čijim se licima ogledala patnja i ocrtavali užasi krvavih dana. Bledi i ispijeni, neobrijani već toliko vremena, a odelo im u neredu i kaljavo. Na nogama pocepani opanci ili ostaci cokula, koje su već pobelele od vode i blata. I još dublje riju i kanal produžuju u pozadinu.
Pešaci…
Ipak pozdraviše me, a jedan prošaputa: „tobdžija“ — i svi pogledaše, čini mi se mrsko, u moje sjajne čizme i svetle mamuze.
— Gde je komandant bataljona?
— Pravo, pa desno… Izvorac, vodi gospodina narednika.
Tupo odjekuje zvek mojih mamuza po mekoj i ljigavoj zemlji, koja zaudara na neku ustajalu tinju. Rov je dubok do visine čoveka, a nad glavom se natkvesila izbačena zemlja kao planina. Sunce je davno zašlo, saobraćajnice su mračne, te mi izgleda kao da tonem u onu zemlju, a da se za mnom otkida ceo ostali svet. Ali onaj imperativ dužnosti koji nagoni ljude u smrt ugušuje moju savest i ja sam mašina koja se odbija od vlažnih zidova, gotovo ravnodušno, jer mi je valjda tako suđeno, ubeđujem sebe. I kad već mora tako da bude, onda neka bude, jer tako i ja hoću.
— Evo, ovde je komandant, — pokaza mi rukom onaj Izvorac na jednu jazbinu iz koje je zjapio mrak.
Stadoh na ulazu i lupih mamuzama da bih skrenuo pažnju na sebe. Iz mraka se pojavi ljudska prilika. Po kapi poznadoh da je viši oficir. On mi pruži ruku i onda poče pridiku:
— Dobro su se rešili da te i sada prate. Pa, bre, brate, mi izgibosmo ovde, a nigde jednog artiljerca…
— Meni je sad naređeno, — zaustih da se pravdam.
— Ne govorim ja o tebi, već o onima koji tebi naređuju. Njih bih ja doterao ovde, da vide kako je. A šta si ti u bateriji?
— Gospodine majore, ja sam vodnik drugoga voda.
— Aha! — on se nasmeja. — Znaš, pitam da nisu pratili nekoga koji nabavlja furaž. Dobro, dobro! — Pa se okrete: — Ordonans!… Vodi narednika kod komandira četvrte čete. Dakle, naredniče, taj top moraš da pronađeš i da ga uništiš.
Pozdravih i pođoh, a u ušima mi neprestano bruji: „Da ga pronađeš i da ga uništiš.“ A to isto veli i moj komandant, a verovatno i svi oni viši. Već sam počeo da se plašim veličine i važnosti zadatka. A da ga pronađem, treba da ga vidim, a ako ja vidim njega, videće i on mene… Lupih glavom o zemljani zid i ustuknuh.
— Pustite mene napred. Ovde skrenite, — i ordonans me uhvati za ruku.
Puške zapraštaše, čini mi se, nad mojom glavom. Trgoh se i uvukoh glavu u ramena. Srećom, vojnik je napred te i ne opaža moj strah. Saobraćajnica vodi u cik-cak i vođa me neprestano opominje da promenim pravac. Ali sad se već lakše snalazim, isto onako kao kada se u mraku silazi niz stepenice.
Pred nama odjekuje tuparanje nečijih nogu.
— Pričekaj, — reče moj vođa, a one se prilike pribiše uza zid. — Čuvajte glavu! — obrati mi pažnju. I tada izbliza ugledah vojnike koji na ramenima nose sanduke municije. Beše ih jedno deset. Lica se naša gotovo dodirnuše i meni se učini kao da su od kamena.
Iako u pravoj liniji nema ni sto metara, izgledalo mi je kao čitav kilometar. Već čujemo žagor ljudi, neko dozivanje, još nekoliko okuka pa se nađoh na malom proširenom prostoru.
— Je li tu komandir? — zapita neke vojnike ordonans.
— Ko pita? — začu se glas iz rupe.
— Ja, gospodine poručniče.
— Ko „ja“, oca ti tvoga…
— Ordonans iz bataljona…
Iz mračne zemunice zapahnu me zadah zemlje pomešan sa mirisom rakije. Neko kresnu žižicu i prostor se jedva osvetli. Sagoh se na ulazu i uđoh.
— Milo mi je, milo, da vidimo i artiljeriju, — govorio je dežmekast čovek u vojničkom odelu i bez epoleta, ležeći na dvema daskama postavljenim preko nekih trupaca. Okolo su čučali vojnici. — E, pa, znaš, i pravo je da i vi malo omirišete barut.
— Ama, imamo i mi toga…
— Znam, znam, samo malo drukče. Ja, kada se nađem u visini baterije, za mene rat prestaje… Posilni, dajder onu rakiju… Eto tako, jedino osvežavajuće i okrepljujuće sredstvo u rovu O-ho-ho ! Deder, naredniče, nategni… Znaš, skotski život provodimo.
— Gospodine poručniče, — pojavi se jedna senka na otvoru — izvršena je popuna municije.
— U redu… Nego stani… Jeste li trebovali pušku za onoga što mu je danas prebi granata?
— Pozajmili smo od komandira treće čete. Tamo je jedan poginuo. Samo, kazao je komandir da mu je vratimo kad neki naš pogine.
— Dobro, onda vodi ti računa.
— Razumem!
Osećam kako mi se muti po glavi. Ovi ljudi kao da su potpuno izgubili pojam o životu i smrti. Živeći ovako pod zemljom, oni se kreću kao žive lešine, čekajući samo čas da budu rashodovani. Ali su i pored toga raspoloženi za smeh i šalu.
— Dakle, naredniče, ti znaš svoj posao… Onaj top ne gađa noću, a sutra kako te bog uči.
— Došli su vaši telefonisti, — dodaje jedan ordonans.
— A ja! — produži komandir. — Rekao sam im da ostanu kod mitraljeza. Tu je potporučnik Aleksa, pa onda idi tamo… Je li, šta ima novo?
Pričao sam im o nekim komordžijskim vestima. Ali njih je najviše interesovalo kada će se završiti rat.
Bilo je to dvadesetoga septembra hiljadu devetsto četrnaeste godine.
Iziđoh, i opet pođosmo u cik-cak, ali posle treće okuke naiđosmo na mitraljez.
Potporučnik je ležao na slami u jednome udubljenju. Bio je raspoložen kad me ugleda. „Da bar imam s kim da razgovaram“, — reče mi posle predstavljanja.
Naiđe i Tanasije, telefonista baterije.
Obradovao sam se njegovoj pojavi isto onako kao kada čovek u stranom i nepoznatom svetu vidi svoga zemljaka. Smejao se i Tanasije i pričao mi kako se mnogo uželeo svojih drugova u bateriji.
— Niko da me se seti i prati neku kokošku. Ovde mršava posla, gospodin narednik. Pešaci kad krenu napred, onda su gazde; ali ovako, u rovu, puka sirotinja.
Onda mi pokaza gde je telefon. Reče da je komandant dva puta pitao da li sam stigao. I tada dozva divizion da javi.
— Gospodine naredniče, traži vas komandant.
— Alo, alo!
— A tebi, naredniče, treba dva sata da stigneš! — prekori me ljutito komandant.
— Lutao sam… nisam znao pravac, — pravdao sam se.
— Slušaj… izveštavaćeš me čim se što desi. Jesi li razumeo?
Ostavih slušalicu, razmišljajući kako ljudi sasvim bez razloga zapliću i onako mučan težak život. Niko nije znao da me uputi a sada se komandant ljuti, kao da sam šetao po polju i brao cveće.
— Ama, druže, — govorio je potporučnik Aleksa — to je njihov posao. Mi koji ginemo ne uzbuđujemo se toliko kao oni iz pozadine… Posilni, upali fenjer, da vidi čovek gde će da sedne.
Tutorio je nešto vojnik po slami, dok ne blesnu slaba svetlost. Upalio je slepi fenjer koji je imao otvor samo na jednoj strani.
Bila je to rupčaga nad kojom je bio krov od prošća, sa leve i desne strane zaklonjena šatorskim krilima.
Gledao sam sa čuđenjem ovaj svoj novi stan i zadigoh šatorsko krilo da vidim kuda se izlazi.
Potporučnik se nasmeja.
— To levo je trpezarija, koja vodi sve do Mitrovice, a desno salon, dugačak do Šapca.
Izgledao sam, verovatno, zabezeknut, te mi nanovo objasni:
— Ovo je streljački stroj…
— Kako… ništa više napred nema!?
— Prve naše komšije su Austrijanci.
Krijem svoje uzbuđenje i čudim se mirnoći sa kojom on to govori. Neko opali iz puške u blizini da mi pisnu uvo.
— Na koga ovaj puca kada je mrak i ne vidi se ništa?
— To su stalni osmatrači. Sigurno je primetio nešto… zapali neko cigaretu, pa se vidi kroz puškarnicu.
— Zar je toliko blizu?
— Na ovome mestu je do šezdeset metara.
Gledao sam zapanjen kako potporučnik mirno leži i puši cigaretu. ’Usiljavao sam se ta budem pribran i miran, kada gotovo za vratom osećam dah neprijatelja. Ipak, ipak, u bateriji je osećanje spokojstva mnogo veće, jer smo bar pošteđeni iznenadnih prepada.
Spolja čujemo bat nečijih nogu i neko pita za potporučnika.
— Potporučnik Radojko, — veli mi Aleksa.
— Pomaže bog… A tobdžija stigao… Sedi, sedi, druže.
Lice mu je jasno izolučeno i obraslo maljavim crnim dlakama. Oči crne i sjajne sa kojih svakoga momenta zrači odblesak duše njegove. Pojavom svojom unese neku vedrinu.
— Mitraljezac, daj koji trupac… Kakvi ste, bre, to ljudi, dođu vam gosti pa ni da ponudite. A šta, — namignu na Aleksu — došao majčin sin. Da vidiš sad kad zavapi: „Gospodine potpukovniče, u zoni sam pešačke vatre, ne mogu da osmatram“, — potporučnik Radojko pljesnu rukama i protrlja dlanove, a iz grudi mu se zatalasa široki smeh, koji otkri njegove bele i sjajne zube. — No, no, šalim se, šalim! — i on me prijateljski potapša po ramenu.
— A, zbilja, imali smo jednoga koji je odmah izvestio kako je u zoni pešačke vatre i da ne može da osmatra.
— Ja ne znam… ali počinjem da verujem u sudbinu… srećan slučaj, nazovite ga kako hoćete. Pa ti znaš šta je bilo pre tri dana. — Onda se Radojko okrete meni. — Narede da bacam bombe. Noću je to bilo. Uzmem sa sobom četiri vojnika i ponesemo po pet bombi. Iziđosmo izvan rova, pa im priđemo sasvim blizu, ama čujem šapat u njihovim rovovima. Onda raspalimo… dumba, dumba, pa sve u rovove. Začusmo kuknjavu… Ali tada oni raspališe iz pušaka, mitraljeza, a mi na ledini ovakvoj, — i pokaza dlan. — Ja ne znam kako se sručismo u rov. I zamislite: nikome od nas petorice ni dlaka na glavi nije falila, a u rovu jedan poginuo i jedan ranjen u glavu. Eto…
Govorio je sasvim spokojno, gotovo veselo, kao da sedi u nekoj kafani.
— I vi ste mitraljezac?
— Ne, već mučenik božji, zvani pešak. Inače jedna životinja, koja se ni u jednoj zoologiji ne pominje, a zove se potporučnik, vodnik četvrte čete. A vabe ga kao: Radojko Savić, — pa se grohotom nasmeja. — A ovaj je mitraljezac, inače zvani „gospodin Aleksa“.
Potporučnik Aleksa se protegnu, da mu zapuckaraše kosti i lupi nogom o zemljani zid, da se čitavi komadi zemlje oburvaše.
— Jest, gospodin sada, što ne dejstvujem, — pa se obrati meni. — Moj vod je prikriven i stupa u dejstvo samo ako krenu na juriš.
Mislim, onda, kako su skromne želje i prohtevi ovih ljudi. Aleksa je u prvom streljačkom stroju, na šezdeset metara od neprijatelja i on je „gospodin“ samo zato što ne dejstvuje. A kuršumi neprekidno zvižde nad glavom, bombe prašte okolo njegove zemunice, a granate ga tuku kao i ostale pešake.
— Nego, znaš li ti zašto sam ja došao do tebe?… Imaš li duvana?
— E, to „zelje“ ni kod mene ne raste… Milisave!
Na ulazu se pomoli zgužvana prilika jednoga vojnika.
— Ima li, bre, gdegod duvana?
— Ima kod ovoga tobdžije… što je večeras došao.
— Kod moga Tase! — setih se odmah i pozvah ga. — Imaš li duvana?
— Pa koliko dao bog, — raskopča se i iz nedara izvadi ulepljenu kesu punu nekih izlomljenih cigareta i sitnog duvana.
Priča Tanasije kako je od strane baterije bio određen kao održač veze sa pešadijom. Prilikom borbi poslednjih dana, pre nego što se i došlo na ovo mesto, on nije imao druga posla nego da pretresa mrtve i, kao iskusan ratnik, između ostaloga kupio je i duvan.
Potporučnik Radojko zadovoljno trlja ruke i puni svoju kutiju. Onda se diže.
— Druže, drži…
— Hvala… hvala, nemojte, gospodin potporučnik.
— ’Ajde!… Nećeš valjda ti mene da častiš. Sa koliko si para pošao u rat?
— Sa jedan dinar…
— Pa, da li će moći da ti istrajiše do kraja rata?
— Sa mogućom prilikom sigurno, pa će i preteći nešto, — smeje se Tanasije, gurajući duvan u nedra.
— E, braćo, hvala vam i doviđenja!
— Kuda?
— Kuda?… Opet bacamo bombe večeras… Eto, tako, padne na pamet onima iz pozadine i dohvate telefon: „Alo, alo, večeras da se uznemirava neprijatelj“. Ispada kao da se mi ovde gađamo kruškama i kamenjem. I kada bacimo bombe, onda oni raspale granatama i na kraju nekoliko mrtvih i ranjenih. A zašto?… Da se uznemiri neprijatelj! Eto… mi njega, a on nas. A oni ljudi u pozadini spavaju. A ovaj, — pa pokaza rukom u pravcu zemunice komandira čete — umesto da objasni, da razjasni kako je ljudima potreban odmor, jer smo i onako po cele noći na oprezu, on samo veli: „Razumem, razumem!“… la Radojku na nadležnost. Eto… Hajd uzdravlje! — i izgubi se iza šatorskoga krila.