1.19. Po zakonu otpora
Došao je narednik Milutin da me smeni. Spremio sam se odmah da se vratim u bateriju. Krijem svoju radost od pešaka, da ih ne bih ožalostio. Napuštajući rovove sa tugom nekom posmatrao sam ove gotovo žive zakopane ljude. Krenuo sam pred zoru i kada iziđoh izvan poslednje saobraćajnice na čistinu, imao sam osećanje neizmerne slobode. Moj pogled doseže daleke vidike, grudi se šire od zadovoljstva i radujem se životu. Ljudi iz pozadine nemaju to osećanje. Njihovom životu ne preti opasnost, pa su učmali. A sada, one boje jesenjeg šarenila izgledaju mi izvanredno lepe i jasne, kao da ih je priroda naročito podešavala oku čovečjem. To ranije nisam zapažao… Iza mojih leđa pripucaše puške i tada mi padoše na pamet reči onoga pešaka: „Batali, znamo za šalu.“
Pred štabom odreda stoji ordonans, a komandant se umiva napolju.
— Odakle ti, artiljerac?
Rekoh mu da se vraćam sa osmatračnice. Zapita me tada za onaj neprijateljski top, pa će reći:
— Dobro, dobro, samo nemoj da se on slučajno opet javi, onda ćeš se lepo provesti.
I tako, umesto pohvale, komandant mi preti. Tešim se ipak da je to samo njegova dužnost.
Na putu sretoh podnarednika Traila. Pozdravismo se srdačno, kao da se nismo videli bogzna kad. On mi tada reče da je naš komandir premešten, a na mesto njega je došao zastupnik.
— Kakav je kao čovek?
— Znaš… doveo je jednog konja koji bije i prednjim i zadnjim nogama.
Pogledah ga začuđeno, pitajući kakve veze ima njegov konj sa mojim pitanjem.
— Ama, kako da ti kažem… čim trpi tu džukelu pored sebe, onda znaš… i ovako, i onako…
Moja zemunica mi je izgledala sada kao neki salon. Vojnici donose vodu kofama i umivaju se. A iza baterije naložena velika vatra, gde se greje voda da pare odelo.
Pričaju mi kako je komandant puka pohvalio komandanta diviziona, a ovaj komandira zbog uspešnog dejstva baterije. A ja im se žalim kako meni preti komandant odreda.
— Valjda nisi toliko naivan da očekuješ još i odlikovanje za svoje osmatranje, — reče mi Milan, koji beše došao da se vidi sa mnom. — U vojsci sve ide po upravnoj proporciji: najveću pohvalu za tvoj podvig dobio je komandant puka, manju komandant diviziona, a najmanju komandir baterije. A ovaj opet nije lud da i tu mrvicu deli s tobom.
Potporučnik Aleksandar se zacenio od smeha i lupi me po ramenu.
— Po zakonu otpora… Zrno polazi iz cevi sa najvećom brzinom, a kad stigne na cilj, ono baldiše, — objašnjava mi stručno on.
A kad ode Milan, Aleksandar mi reče kako se u selu, gde su naši prednjaci, nalazi jedna mlada seljanka, „ama da joj se iz usta vode napiješ“, i poziva me da je vidim. Razume se, komandiru ćemo reći kao da idemo da obiđemo vozare i konje.
Obrijan i napuderisan, sa nakrivljenom kapom nad jednim okom, sav ustreptao, jahao je potporučnik Aleksandar kao da ide na paradu.
— Znaš, ona buba, baterijski narednik, uvukao se u njenu kuću, pa se raspilavio kao da je domaćin, — jadao se Aleksandar, stežući vilice pri pomisli na mladu seljanku.
Njemu je sada dvadeset i pet godina i, onako sirov i bujan, po cele noći pretura se u mračnoj i vlažnoj zemunici, premišljajući o prošlim vremenima. Od početka rata sluša samo lupu i pucnjavu topova, gleda muškarce, konje i mrtvace. I rešio se sada Aleksandar da „skine mrak s očiju“.
Projahali smo pored zaprega i uputili se pravo jednoj seljačkoj kući. U dvorištu se vide gomile šaše, a na doksatu su obešeni klipovi kukuruza. Preko ograde doksata prebačene šarenice, a o jednom ekseru visi bluza baterijskoga narednika. Na pragu kuće sunča se mačak. Posilni narednikov istrča iz kuće, pozdravi nas i prihvati konje.
— Gde je narednik? — zapita osorljivo Aleksandar.
— Eto… tu je… sada je izišao.
Potporučnik šmiknu ljutito i tromim korakom uđe u sobu. Na ulazu nas zapahnu miris dunja poređanih na ivici ormana. Po zidu behu zakucane dopisne karte sa slikom. O prozorima je visilo sveže grožđe.
— Pazi, oca mu njegovog, ovaj se spremio da ovde i zimu provede, dok mi istrunusmo u onim rupčagama.
U sobi je tišina, na koju naše uvo nije naviklo, te nam je neobično i gotovo nelagodno.
Na vratima se pojavi baterijski narednik i stade mirno pred Aleksandrom.
— Gospodine potporučniče, stanje je ratno. Nema ništa novo.
Aleksandar se pridiže da sasluša službeni raport, onda se pozdravi sa njim i tek, reda radi, zapita kako se konji snabdevaju hranom.
Narednik poče nadugačko odakle dobivaju seno, a iz koga slagališta zob. Pričao je o svojim nevoljama da izvuče propisanu količinu. Veli, svi mu zakidaju i zato mora on lično da prisustvuje…
Iz njegova govora izlazi da bi konji sigurno polipsali da on nije ovde.
Aleksandar poče da šmrkće, pa ga prekide:
— Ja… dobro, dobro… Nego, ovaj… kako tvoj domazluk?
Narednik se uozbilji, kao da ne razume pitanje.
— Šta se buniš!… Šta ti radi gazdarica?
— Ah! — priseti se narednik i sleže sramežljivo ramenima. — Dobro… majka radi u polju.
— A ćerka? — i oči Aleksandrove zasijaše.
— A… ja! — narednik kao da se jedva priseti. — Ona je, ovaj… bolesna i leži.
— Ene, a od čega? — Aleksandar se unese u lice naredniku.
— Ne znam… glava je boli i leži…
— Slušaj… Idi joj kaži da sam ja lekar, pa da je pregledam.
Narednik u nedoumici pogleda u mene. Ja se nasmejah. Razvuče i on usta, — mahnu glavom i pođe izlazu, ali onda zastade.
— A, ako ne pristane?
— Šta neće?… Mora, sanitet zahteva! — govori ubedljivo Aleksandar, uzimajući već pozu lekara.
Kad iziđe narednik, Aleksandar baci kapu i podskoči, trljajući ruke.
— Slušaj, ti si moj pomoćnik…
— Ama, nezgodno je da ulazimo zajedno, nego otvori malo vrata da slušamo…
— A, to ne!… Možeš da viriš kroz ključaonicu.
Narednik se vrati.
— Izvolite, možete ući. Samo, tamo je njen brat od tri godine.
— To si ga ti uveo! — razrogači oči Aleksandar.
— Nisam, bogami… dete je bilo tamo.
Aleksandar dohvati kapu, nakašlja se, pa, dostojanstven i važan, zakuca na vrata. Mi na prstima priđosmo sobi i ja klekoh kod vrata gledajući kroz ključaonicu. Prema vratima je bio krevet, na kome je ležala mlada devojka uvijene glave i pokrivena guberom. Čujem gde Aleksandar pita:
— Ko je ovde bolestan?
— Ja sam, — promuca devojka.
Aleksandar priđe krevetu.
— A, ti? Kako se zoveš?
— Jela…
— A-ha. Pa, Jelo, šta ti je?
— Boli me, — i pokaza rukom na glavu.
Aleksandar je uhvati za ruku kao da broji puls. Ali u časovnik nije gledao.
— Bogami, Jelo, srce ti jako udara… Nego, da te pregledam, digni se…
— Kako?
— Pa tako, digni se. Ne mogu ja da vidim šta ti fali kad ležiš.
Ona se polako pridiže i osta sedeći na krevetu.
— Hajde, skini bluzu.
— Joj, pa kako ću… zar ne može ’vako? — Ne može… Od mene nemoj da se stidiš, ja sam doktor, — onda kao da se priseti. — Hajde, mali, izići napolje!
— Nemoj! — veli Jela i uhvati dete za ruku.
— E, kad nećeš da se svučeš, idem…
— Pa dobro, — reče stidljivo Jela i raskopča bluzu. Kroz lanenu košulju videle su se konture oblih grudi.
— Skini, skini! — govori Aleksandar prigušenim glasom i pomaže joj da svuče bluzu. — Hajd, skini i košulju!
— Zar i to!
— Pa ne mogu ja ništa da čujem… Znaš… Ti posle možeš i da mi platiš, ali ja neću doći.
Jela oborenih očiju izvlači polako košulju iz suknje. Aleksandar je, usplamtelih očiju kao krvnik, gledao to mlado telo. Baterijski narednik je grizao usne i lomio prste. Nas trojica sigurno smo ličili na hijene koje štekću pred svojim plenom. Iako sam bio svestan da je naša uloga ružna, ipak sam gurnuo narednika, da vidim dalji razvoj.
— Hajde, hajde, požuri se, jer me čekaju drugi bolesnici, — govorio je Aleksandar, pa joj dohvati jedan kraj košulje i svuče joj preko glave.
Zajapurena lica oblivena znojem, posmatrao je Aleksandar zakrvavljenih očiju ovo vitko telo sedamnaestogodišnje devojke. A nas dvojica gurali smo se glavama, kao ovnovi, oko onog jednog proreza. Verovatno smo šuškali, te Aleksandar krvnički pogleda u pravcu vrata, mičući usnama kao da nam nešto psuje. Onda dušmanski pogleda na dete, prema kojem je ipak morao imati izvesnog obzira. Najzad udahnu duboko pa, onako narogušen, zađe iza leđa devojke, stavi joj levu šaku na vrat i poče velikim prstom desne ruke udarati. Kao pravi lekar. Onda malo niže, desno, pa levo, zatim šaku stavi na grudi i poče lupkati po dojkama
— Diši jače… nakašlji se, — zanovetao je Aleksandar, dok su dojke podrhtavale.
Ali zna on, verovatno sa komisijskih pregleda, i za drugu oskultaciju, pa joj stavi glavu na desno pleće, i rukom je obuhvati, držeći je za grudi.
— Diši jače… Kaži, Jelo, trideset i tri.
Sva zajapurena, mrmljala je nešto Jela dišući snažno i grizući sveže usne. Dugo bi tako Aleksandar slušao i milovao njene grudi, da ona duboko ne uzdahnu i pokuša da se digne.
— E, dobro, — progovori najzad Aleksandar, brišući znoj — znam šta ti je… Nego, boli li te trbuh?
— Ne boli, — promuca Jela i žurno navuče bluzu na golo telo.
— Znaš… nemam sada lekova, ali večeras ću ti pratiti. Uzimaćeš na dva sata kašiku, znaš… pa ću ja sutra doći da vidim je li ti bolje.
Mi se žurno odmaknusmo i uđosmo u sobu. Za nama dođe i Aleksandar, baci kapu, leže na krevet i diže noge.
— Au, braćo! — riknu gotovo. Onda skoči: — Ama otkuda ono derište, slavu mu njegovu, e dođe mi da ga uhvatim za noge i bacim kroz prozor.
Mi mu čestitamo na uspešnom pregledu. Ali on maše rukama i veli:
— Pustite me sada da se izduvam.
Vreme je bilo da se vratimo. Pri polasku Aleksandar uđe još jednom u sobu da kaže kako će odmah poslati lek, a sutra ili prekosutra doći će sigurno.
Vratili smo se na vreme i Aleksandar raportira:
— Gospodine kapetane, izvršio sam pregled. Konji su u dobrom stanju, ali su vozari malo napušteni…
— Trebalo je da mi ih izvedete na raport.
— Ja sam već izdao potrebna naređenja. Trebalo bi samo da odem još jednom, i tada ću im ja svršiti raport na licu mesta.
— Ali, molim vas, bez milosti!
— Razumem, gospodine kapetane!
Aleksandar se hitno vrati u zemunicu i naredi posilnom da skuva čaj bez šećera. Zatim je čaj sručio u jednu flašu i na njoj zalepi hartiju, na kojoj napisa: „Na dva sata kašiku“.