1.2. Sirote majke…
Moji su roditelji stari, patrijarhalni ljudi. Majka se brinula da mi se nije šta desilo, a otac, kao stari ispravan činovnik, razmišljao je da li ću na vreme stići u svoju komandu. Oboje su se obradovali kada su me videli. Ali je njihovo raspoloženje bilo već pomućeno kada sam im rekao da sutra izjutra treba da krenem. Majka se zaplakala. Otac je ćutao. Ali sam osećao kako savlađuje svoj bol. Krijući pogled od mene, dobovao je nervozno prstima po stolu. Najzad progovori:
— Šta ćeš… nije on sam. Ceo narod ide… Ne vredi plakati, opet će doći.
Da bih ih utešio, pričao sam kako rat ne može dugo trajati pri ovako usavršenoj tehnici. Ali moja majka kao da to nije ni slušala. Ona je sva bila obuzeta jednom mišlju:
— Eto, rodiš ga, čuvaš, da ga naposletku pratiš u rat…
Moj se otac naljuti:
— Vi ste žene zloslutnice. Šta plačeš?… Nismo ja i ti sami. Stotine hiljada roditelja ispraćaju sutra svoju decu.
Razgovor se onda preneo na Francuze, Ruse, Engleze…
— Naravno, to ne može dugo trajati. Na jesen ima sve da se reši, — govorio je otac.
— Sirote majke! — plakala je moja mati, brišući oči keceljom.
Ona je uopštavala svoj bol, plakala je zbog sebe, a i za druge. U žena je razvijeno osećanje materinstva, a ono je u tesnoj, organskoj vezi sa njihovom prirodom, njihovim bićem. I zato one više saosećaju nego što je to slučaj sa ljudima. A uz to čovek se rasteže u neprekidnoj borbi, u kojoj očvrsne, ogrubi, dok je žena vezana više za kuću, decu, koju smatra kao deo svoga tela.
— Ti bi bolje uradila da ga spremiš za put, — prekide je moj otac.
Moja mlađa sestra kao da nije shvatala o čemu se radi. Nju je više zanimalo kako će mi uniforma stajati. Pričala mi da je danas videla neke moje drugove i da lepo izgledaju. Ožalostila se mnogo što i ja nemam uniformu, pa da je odmah obučem i da me vide njene drugarice. I već po deseti put mi rekla da odmah tražim odsustvo, da bi me videla.
Otac se nasmeja slušajući njeno naivno pričanje, pa će reći:
— Za njih je rat zanimljiv sa dekorativne strane. Nego, ostavi ti ta njena pričanja i njene drugarice, već se spremaj. Sutra ti valja rano ustati.
Upakovao sam što mi je najpotrebnije i legao. Majka je ostala da mi u toku noći spremi za jelo. Jer ko zna koliko ću putovati, a sada je teško ma šta kupovati na stanicama.
Otac me probudio.
Oni su već odavno bili ustali. Na stolu su se nalazile upakovane moje stvari i majka mi je objašnjavala gde je šta. Seli smo za doručak. Svi smo bili usiljeno ravnodušni i, činilo mi se, bila je potrebna samo jedna reč, pa da se prospe bujica suza i nežnosti. Otac je razgovarao, a majka me netremice gledala i s vremena na vreme tiho i s drhtajima uzdisala. Uviđao sam koliko je teško njihovo duševno stanje, pa mi se činilo lakše će biti i njima i meni kada se rastanemo. Pogledao sam na časovnik.
— E…
— Šta? — i majka me sa strahom pogleda.
— Je li vreme? — dodade otac, pa se diže, kao da želi da ubrza ovaj trenutak rastanka.
— Sine, zar ideš? — Mati mi pade oko vrata. Osećao sam kako drhti i sve me jače steže. Zaplaka se i sestra, valjda što je videla od majke. Otac je grizao usnu i sa mukom se savlađivao. Onda se obrati majci.
— Dosta, budi pametna. Šta buniš dete. Tako mora biti, — pa joj odmače ruke od moga vrata i ledenim glasom obrati se meni: — Sine, otadžbina te zove… budi veran zakletvi… i izvršuj sve što ti se naredi… — Onda zastade, kao da se zagrcnu: — Neka ti je bog na pomoći!
Ja uzeh stvari. Prišao sam nanovo majci i poljubih joj ruku, ona mene u jedan pa u drugi obraz.
— Sine, moliću se bogu za tebe, da mi te čuva, — i pokri lice rukama.
Sestra mi se obisnu o vrat. Dugo me ljubila, pa me onda uhvati za ruku, da me isprati.
Otac je pomilova:
— E, vrati se ti, imam nešto da mu kažem…
— Pa što? — i napući usta.
— E, još jednom doviđenja! — poljubih je i pođoh žurno sa ocem.
— Da pišeš i da tražiš odsustvo! — dobaci mi sestra, kojoj mahnuh rukom, i onda zatvorih vrata.
Išli smo jedno vreme ćuteći. Otac kao da se mučio, hteo je nešto da mi kaže. Na izlazu zastadosmo.
— E, sine, da se rastanemo. Ali… hoću da ti nešto kažem. Naš rastanak možda će biti duži. Ti ćeš doći… ne sumnjam… ali ja sam star… osećam… — donja mu usna zadrhta.
— Ne govori o tom. Sve će dobro biti.
— Ljudi smo… ti znaš… pazi majku i sestre, — on se opet uozbilji. — Budi razuman i čuvaj se. E, zbogom, i srećan ti put!…
Dotada nisam naročito pomišljao da mi se šta može desiti. Ali suze majčine su mi navlačile tugu, ne toliko što sam se plašio za sebe, koliko zbog bola koji bi njoj bio nanesen… A posle, i zavet očev. Još i ta mogućnost. Bilo mi je teško. I požurih se da utonem u onaj narod, koji je već preživeo ove prve, teške utiske rastanka.