1.22. U iščekivanju smrti
Osmatračnica nam je bila odmah ispred topova, vezana sa baterijom saobraćajnicom u cik-cak. Još od rane zore smo za durbinima i osmatramo. Putevi su opusteli, polja zamrla…
— More, mnogo odstupismo. Vidite koliku teritoriju dadosmo bez borbe, — obrati se Aleksandar komandiru.
— To ne igra ulogu. Sistem današnjeg modernog ratovanja vam je kao neki čvrsto povezani mehanizam. Ako li se pokvari jedan točkić, mašina odmah ne funkcioniše… Zagrozili su našoj pozadini i svi mi moramo da se povlačimo bez borbe. A to isto može i njih da snađe, samo pod gorim okolnostima, jer se nalaze na tuđoj teritoriji… Šta misliš ti, podnaredniče? — zapita komandir u šali podnarednika Traila.
Trailo zauze odmah stav mirno i odgovori:
— Gospodine kapetane, voleo bih ja da ratujem na njinoj zemlji, makar i odstupao…
U neko doba ugledasmo u daljini, na putu, neko kretanje. Kroz durbin vidimo seljačka kola natovarena stvarima. Bila su sedmora kola. Verovatno su izbeglice, koje su zaostale da prenoće i sada žure da umaknu.
Sunce nam je iza leđa i svojim još kosim zracima senči ravnicu, koja se preliva od jesenjih boja…
— Pazi, pazi! — viknu Aleksandar. — Vidite onaj zabran… e, ispred njega je put… Kreću se…
Vide se jasno tri konjanika… lagano jašu. Sada stadoše. Jedan kao dvogledom osmatra… Opet kretoše. A one izbeglice su ispred njih. Ne vide ih još, jer je put savijen na lakat. Jedan se vrati u galopu. Pratimo ga… Skrete u onaj zabran, gde sada ugledasmo više njih. Sigurno podnosi izveštaj. A ona dvojica još stoje. Iz grupe se izdvojiše još trojica i priđoše onoj dvojici… Kreću se sada na odstojanju.
— Hoćete li da gađate? — zapita nestrpljivo Aleksandar. — Mislim nisu dalje od pet kilometara.
— Sitna posla, — odgovori komandir. — Čekamo glavninu. Ove ostavljamo pešacima.
Na početku ravnice vidimo naše pešačke rovove. Pešaci gamižu oko njih, dovlače neka drveta, a mnogi poskidali bluze, sigurno se trebe od vašiju.
Komandir tada izvesti komandanta onoga puka ispred nas da su se pojavile izvidnice neprijateljske.
Tražimo dvogledom objavnice naše pešadije, ali ne možemo da ih vidimo. Negde su prikrivene.
Ona patrola nastupa. Eno ih blizu krivine… Sad će sigurno ugledati one naše izbeglice. Stali su na samom uglu i opet osmatraju. Kao da su videli kola na putu… Ona trojica, koji su išli pozadi, žurno prilaze. Sada ih ima pet. Jedan se vrati, ali četvorica kretoše na razmaku jedan od drugoga.
Već nas ova igra smrti uzbuđuje. Obuzelo nas je napregnuto iščekivanje i bojazan da ne uhvate one naše. Dogovaramo se da im šrapnelima presečemo put. Ali tada bismo odali svoje mesto i bio bi poremećen plan odbrane.
Eno, dvojica polaze kosom. Uhvatiće ih, uhvatiće… žurno se kreću i druga dvojica, svi prelaze u galop… Seljačka kolona je zastala. Prva dvojica stigoše i preprečiše im put. Nastalo je komešanje. Iz kola iskaču neke prilike, sigurno žene. Pristižu i ona druga dvojica. Jedan obilazi redom kola, nešto uzima… Seljaci okreću kola nazad… Prilazi žurno još jedan konjanik. Opet ih ima pet. Kola kretoše na suprotnu stranu, praćena dvojicom konjanika.
Iz one šume izišla je još jedna veća grupa konjanika i kreće drumom.
Ona dvojica su već prišli na tri kilometra. Ali sad idu obazrivije. Svaki čas staju i osmatraju.
— Eno je i njihova pešadija! — reče komandir.
Ispred one šume videla se gusta kolona, sa isturenim prednjim odeljenjima.
— Vidite desno, eno ih još! — dobaci neko.
— A i levo…
Gamizale su plave kolone kao mravi drumom i preko polja. Imalo ih je sada na svima stranama.
Osećamo skori sudar i laka drhtavica obujima telo.
Najednom grunu plotun dole u ravnici. Okretosmo dvogled niz put… Jedan konjanik zajedno sa konjem ležao je na putu. Malo dalje drugi, opružen nasred druma, dok je njegov konj jurio za trećim konjanikom. Iz jednoga šipraga istrčaše naša četiri pešaka i priđoše onom prvome. Sva se četvorica nagnula i posmatraju… nešto vuku, sigurno ga izvlače ispod konja. Jedan mu zadiže nogu.
— Pazi, svlače mu čizme.
— Znate, ima pešaka koji bosi idu! — dodade Trailo.
Aleksandar me gurnu.
— Ama, naravno, bolje oni nego da ih ostave i posle opet nose austrijski vojnici.
Razgovaramo i čudimo se sa kakvom mirnoćom ti pešaci šetkaju po drumu, iako znaju da svakoga časa može planuti puška. Njih četvorica stoje mirno prema celokupnoj ćesarovoj sili. Svega četiri „reponje“, i oni možda smrću svojom treba da najave dolazak neprijateljske vojske.
— Gospodo, izvol’te u bateriju! — i komandir se okrete Aleksandru. — Sa vašim prvim i drugim topom nanišanite ono gumasto drvo, a vi, — obrati se meni — sa trećim i četvrtim na ivicu one šume. Ostale elemente dobićete.
Baterija je u napetom očekivanju…
— Elementi za prvi vod! — viče Tanasije relej, koji se nalazi u jednoj rupi između osmatračnice i baterije. Zatim je komandir i drugom vodu dao elemente, ali izvršna komanda još nije pala.
Ona pešačka kolona nastupa, već je čelom svojim na ivici šume. Komandir čeka, sigurno da i druga kolona priđe onom gumastom drvetu, te da oba naša voda dejstvuju.
— Za prvi vod: tri hiljade pet stotina… za drugi: tri hiljade sedam stotina!
G-rrru!… Vazduh se prolomi. Za ovim drugi, treći, četvrti…
Šrapneli paraju vazduh, čuje se neko prigušeno hučanje… kao da se utiša i u daljini svitnuše šrapneli.
Kolona trenutno zastade, zatim se uzmuvaše, i, kao kada među jato ptica upadne kobac, vojnici se rasprštaše na sve strane. Gađali smo tada tu rasplinutu gomilu ubrzanom paljbom, sa košenjem levo i desno. Neki su zaostajali, jedni padali, ali većina se rastezala, besomučno trčeći. Najednom se postaviše u jednu liniju. Streljački stroj je uspostavljen. Levo i desno hvataju vezu. Baterije na celom frontu gađale su najžešćom vatrom, neke šrapnelima, druge razornom. Linija streljačkoga stroja se zalamala, na jednoj strani su već prilegli uz vrzinu, a na drugoj trčećim korakom nastupali da bi se dočepali sigurnijeg zaklona. Baterija je sada dejstvovala kao celina i zasipala jedan deo ravnice.
Ali masa nastupa kao neodoljivi talas, a naše baterije su isuviše razređene. Dok gađamo na jednoj strani, na drugoj se dižu i u skokovima pretrčavaju brisane prostore, krijući se iza plotova i živih ograda i imanja. Mestimično se vide nepomična tela. A neki, sigurno lakše ranjeni, lagano se vraćaju.
Vidimo naše vojnike sa objavnica kako se, trčeći, vraćaju u sastav svojih jedinica.
U intervalima pucnjava čuje se iz daljine tutanj neprijateljske artiljerije. Jedna njihova baterija u galopu nastupa drumom, dižući kao vihor oblake prašine, pa skrete nadesno i izgubi se u šumi. A nad šumom bleskaju šrapneli jedne naše baterije.
Desno negde, u ravnici, odjeknu složan plotun pušaka, onda drugi i poče brza pojedinačna paljba. Ali oni pešaci koji su ispred nas pribili se za zemlju i čekaju da im se neprijatelj približi na siguran pogodak. Austrijanci kao da to znaju, zaostaju iza svake vrzine, dok ih i odatle ne isteraju šrapneli, pa ošamućeni polete kao stado ovaca, tražeći bolji zaklon. Već su sasvim blizu naših rovova. Predvajaju ih samo pregrade od imanja da se otvoreno vide. A pred našim rovovima na dve stotine metara prosečeno šiblje, rasturene ograde, i na tome strašno brisanom prostoru čekaju naši pešaci svoje žrtve.
Valjda su ih opazili, jer najednom grunu plotun. Zatim se osu brza paljba bez predaha, sa užasnim zamahom, negde poče da takara jezivo mitraljez, pa se pucnji sliše u jednostavan šum, sličan produženom ropcu samrtnika.
— Razornom granatom! — viče relej.
Urlali su topovi, dok su granate cepale i parale vazduh, pa su, uz strahoviti tresak, rile zemlju, razbacivale ograde, kršile drveta i polutale ljudska tela. U paničnome strahu kidao se neprijateljski streljački stroj. Plave bluze su uzmicale, padale, neki se ukopavali, drugi, izbezumljeni, pucali u stojećem položaju, padali…
Nad glavama nešto zatutnja i iza leđa naših prolomiše se užasne eksplozije, jedna za drugom. Ogromni komadi zemlje leteli su u visinu i naposletku ostadoše četiri crna stuba dima.
— Haubica!
— Po tri razornom! — viče Tanasije.
Ali kroz riku topova izvežbano uvo vojnika čuje šapatljivi šum haubičkog zrna i lica se grče od samrtnoga straha… Ljudi se značajno pogledaju i sumnjivo vrte glavom.
Borba je uzimala maha. Nastup neprijateljske pešadije slomljen je. Leže sada oni rastureni u ravnici, jer ne mogu ni napred ni nazad. A ona haubica gađa našu bateriju, ali uvek na isto mesto, pozadi nas oko dvesta metara, u vrzinu, na koju se projektuje naša baterija. Vidimo jasno da se varaju. I da bi tu varku pojačao, komandir zapita:
— Potrebna su četvorica da u onoj vrzini proseku četiri proreza, ali tačno prema topovima. Izuzev nišandžija… ko hoće?
Svi hoće. Odabrao je komandir četvoricu i onda im naredio da uzmu sekire,pa da zaobiđu u širokom luku i, kada budu prema živoj ogradi, da pritrče i saseku šiblje.
Mi smo i dalje dejstvovali, dok je haubica nepoštedno treskala i prevrtala zemlju… Ona četvorica su već prema vrzini. Sada trče… seku mahnito ogradu… Zinuše četiri otvora. Haubica stiže. Jedan se zanija i pade, opet se diže i svi se izgubiše među ogradama. Nama laknu, haubica kao da pobesne, tukući one otvore, dok smo se mi zadovoljno smejali i gađali neprijateljsku pešadiju.
Tako je protekao ceo dan… Sa zalaskom sunca borba se postepeno stišavala. Još se samo čuli pojedinačni pucnji u ravnici. Do neko doba noći topovske cevi bile su tople.
Naredio je komandir da vodnici sa topovođama dežuraju cele noći, ne bi li se slučajno javila ona haubica, te da joj po blesku odrede pravac.
Ali haubica je ćutala.
Sa teškom slutnjom očekivali smo sutrašnji dan.
Ljudska klanica nastavila je dalji rad tačno u sedam časova, dvadeset četvrtog oktobra.
Dok je još zemlju pritiskivala laka izmaglica, pokušala je neprijateljska pešadija iznenadnim prepadom da osvoji naše rovove. Ali dočekana je pripravnom vatrom pušaka i mitraljeza, a odmah je stupila u dejstvo i naša baterija. Usled strahovite pucnjave magla je rasterana i plave bluze su se najednom našle na otvorenom brisanom prostoru, bez ikakve zaštite. Spasavali su glavu u paničnome bekstvu, ostavljajući ranjene i mrtve drugove…
Iako su to neprijateljski vojnici, obuzimala nas ipak neka jeza gledajući onoliku množinu mrtvih ljudi… Zašto ti nesrećnici ostaviše svoje ognjište, da bi im se kosti razvlačile po tuđim poljima? Da li su oni svojevoljno pristali da krenu na Golgotu i da pogube svoje glave, osvajajući neko nepoznato brdo iznad sela Maova, u dalekoj stranoj zemlji?
Mi smo i dalje dejstvovali. Razorne granate tukle su neprijateljsku pešadiju. I isto osećanje straha vladalo je kod onih dole u ravnici, kao što je i ova haubica kidala naše nerve…
Ali sada nam se krv sledi od užasa… Haubička zrna zaošinuše gotovo iznad glava i sa ludačkim naletom rinu gvožđurija iza naših leđa, razbacujući ogromne busenove, koji su posle tupo tapkali po zemlji. Razrogačenim očima gledamo sveže rupe, gde bi se i cela kola mogla smestiti. Pred ovom navalom čelika naše je telo isuviše slabo. Svesni smo da se onaj protivnički komandir ne vara više. Sada bije baš nas.
U dolini se opet čuje živo puškaranje i pešaci traže pomoć artiljerije. A ko će nama pomoći?… Gađamo razornim granatama, zrna padaju u neprijateljske rovove, a taman je opalio i četvrti top, a pred očima našim blesnu plamen, obavi nas neka tama i ljudi sabiše glave iza štita… Srce je snažno udaralo. Zastrašeno podigosmo glave i nemo se pogledasmo. Bez ijedne reči brisali su vojnici zemlju sa ramena, a nišandžija skide šajkaču i zbrisa zemlju sa zatvarača topa. Opet ćutimo… U sličnoj situaciji treba nešto govoriti, nešto reći, ali mi smo svi u istom položaju osuđenih na smrt. Namršteno i tupo gledamo preda se i očekujemo novu komandu, ili smrt.
— Po pet razornom!…
Sa savršenom tačnošću ljudi su rukovali spravama, topovi su urlikali… Najednom se prolomi nešto iza topa, punilac nalete na nišandžiju, zemlja zasu top i ljude… Ali naš zadatak nije još bio izvršen… Pomoćnik tempirača iskoči iz zaklona, ubaci u cev jednu razornu, nišandžija okide, blesak od topa senu u onoj tami… I još jednom…
— U zaklon! — i svi se sručismo u ogromnu jamu, vukući za sobom i punioca Vučka.
Vojnici ga odmah raskopčaše. Na telu ne beše rane, a međutim krv mu neprestano ide iz usta. Sigurno je kontuzovan od udara zemlje.
— I mene nešto bapnu u rame! — veli nišandžija pipajući se po desnom ramenu.
— Ja! — veli jetko podnarednik Trailo. — Dobro je što te nije udarilo od pozadi…
— Pa ne žalim se ja, podnaredniče, nego samo velim…
— U ratu ima pravo žalbe samo onaj kome odleti glava…
Vučko otvori oči i sa čuđenjem posmatra šta se oko njega dešava. Vide sebe raskopčana, a drugovi mu brišu usta od krvi. On mljasnu ustima nekoliko puta i sa strahom zavapi:
— Jesam li živ?
Vojnici se smeju, pomalo usiljeno, da bi ga ohrabrili. Vučko pokuša da se digne. Rekosmo mu da sedi i da se ne zamara.
— More ljudi, nije meni ništa! — on skoči, ali se zagrcnu i krv mu jurnu na usta. Mrtvačko bledilo se rasu po licu njegovom i on se nasloni na zemljani zid. Vojnici ga prihvatiše i polako spustiše na zemlju, a ispod glave mu podmetnuše jednu torbu.
— Plotun zdesna!…
Vojnici iskočiše iz zaklona. Sad smo gađali šrapnelom neku kolonu u daljini. Ali kod drugoga plotuna začusmo fijuk, te skočismo jedan preko drugoga u zaklon. Padali su komadi zemlje, kada vojnici otrčaše do topova i opališe još jedan metak.
Razorna haubička zrna su zasipala bateriju i gruvala ispred topova, sa strane, ili su rila po onoj oranici iza naših leđa… Naši su nervi isuviše napregnuti od strašnog iščekivan a smrti i svaki sekund života ulivao nam je neizmernu nadu. I kad prasnu eksplozije, ma i dva metra pozadi zaklona, preko lica ljudi se razliva blaženstvo, što su i ovom prilikom ostali živi.
Iznad Vučka vojnici su položili neko prošće ukoso, da bi ga zaštitili od zemlje, i da ga prilikom uskakanja ne bi povredili. On je kašljao i pljuvao krv… Mi ga nismo mogli izneti, a sa strane nam niko nije mogao priđi.
U iščekivanju smrti dočekali smo i podne. Hranu nam niko nije mogao doturiti. A ko još misli i na jelo, kada nam smrt svakoga časa lebdi nad glavom.
Sunce je prevalilo zenit, te se naši topovi, posmatrani iz ravnice, sigurno cakle na suncu. A onaj ne prestaje.
— Posluga četvrtoga topa, brže ovamo, — začu se glas nekog poslužioca sa trećeg topa.
Potrčasmo jedan za drugim kroz saobraćajnicu… Kod trećega topa ne nađosmo nikoga. Ugledasmo samo kako se sa mesta gde je drugi top diže gust dim. Pojurismo… U saobraćajnici zatekosmo nišandžiju drugoga topa gde stoji izbezumljen i bled, odelo mu sve krvavo, a na ramenu mu zalepljena neka masa siva i krvava kao mozak…
— Jesi li ranjen?
Gledao nas je tupo, ne govoreći ništa, a vilice mu se tresle. Jedan ostade da ga opipa, a mi na ivici zaklona ustuknusmo pred mučnim i strašnim prizorom.
Kroz dim i prašinu video se nečiji leš bez glave, sa raširenim rukama… Uza zid zemlje sedeo je naslonjen tempirač, mrtvačkog lica, oči mu užasno razrogačene, usta otvorena, kao da vapije, ali šišti, i grčevito savijenim rukama pridržava svoja rođena creva. Iz drugoga ugla dopirao je nečiji pišteći glas:
— Braćo, ne dajte!…
To vapije za pomoć nišandžija Đorđe, čija cela ruka visi na jednom parčetu kože, dok mu iz ramena šiklja mlaz krvi. Zasipa krv vojnike, koji žurno cepaju košulje da bi mu zapušili ranu.
— Seci ruku! — viče neko.
— A-a-a!… A-a! — dopire umirući glas tempirača, čiji se očni kapci lagano sklapaju, a ruke sve više opuštaju.
— Ostavite ga, ostavite! — veli potporučnik Aleksandar.
— Sklonite Damjana!
Dvojica dohvatiše leš bez glave i taman ga podigoše, kad se u blizini prolomi eksplozija i komadi zemlje poleteše iznad glava.
— Ubijte me, braćo, ubijte! — ječi Đorđe, oko čijeg trupa sve više narasta gužva od zavoja i košulja, da bi mu se zaustavila krv. Neko mu je odsekao ruku i bacio na ivicu rova, te sad visi samo žuljevita zgrčena šaka, kao da nekome preti.
Stigao je i komandir sa osmatračnice. On odmah naredi da se ljudi raziđu, sem onih najpotrebnijih, da ne bi ovako u gomili nastradali. Aleksandar ga izveštava da je razorno haubičko zrno udarilo posred zaklona. Jedino je slučajno ostao nepovređen nišandžija. Dvojicu su već odneli kod prvog topa. Jednome je raznesen ceo list na nozi, a drugom je prelomljena ruka.
Tempirač je izdahnuo. Komandir skide kapu, a i mi ostali.
— Jeste li izvestili divizion da je baterija nađena? — zapita Aleksandar.
— Jesam… ali situacija je kod pešaka kritična i zato prvi top neka uvek pali po dva metka… da se ne bi primetio ovaj gubitak. Mrtve ostavite gde su, ranjenike sklonite, a ostali na svoja mesta.
— Gospodine kapetane! — prošaputa Đorđe, kome se glava jedva videla od zavoja.
Komandir zastade, onda mu priđe, savlađujući svoje uzbuđenje, i pomilova ga po obrazu.
— Gospodine… kapetane… oprostite mi što odlazim! — i Đorđu se skotrljaše dve krupne suze iz očiju.
Komandir se zagrcnu, obuhvati njegovu glavu i poljubi.
— Ti si se odužio otadžbini… Hvala ti, — htede još nešto reći, ali mu zaigra donja usna, on trepnu nekoliko puta i brzo progovori: — Srećan ti put! — Žurno se okrete i ode na osmatračnicu.
Vraćali smo se jedan za drugim, obuzeti mučnim osećanjem. Pred očima mi je stalno lebdela slika onog mučenika, koji rukama drži svoja creva a u ušima mi odjekuju reči: otadžbina… otadžbina…
Silazili smo u rupu kao u grobnicu, izmučeni i otupeli prema svemu što se odigravalo oko nas.
— Popravnik četrdeset osam…
Vojnici se pritajili da saslušaju celu komandu, pa žurno istrčaše kod topa i opališe dva metka.
— Eto ga! — viknu jedan i ljudi hitro skočiše jedan preko drugoga u zaklon.
Čaure se razleteše na sve strane, a dim i zemlja nas zasuše. Kao ošamućeni od silnoga treska, sa strahom otvaramo oči da vidimo jesmo li još živi.
— Pazi, posred štita!…
Na štitu je zjapio ogroman otvor… Zatvarač je bio sav raznesen.
— Bre, ljudi, što mogasmo da izginemo sada… Hvalim te, bože! — kaže Trailo i prekrsti se.
— A jaoj! — zakuka neko iza naših leđa.
Na zemlji je ležao Jankulj i držao se za glavu. Kroz prste njegove ruke ugledasmo krv.
— Daj brže zavoj!
— Skloni ruku da vidim!
Ali on pritisnuo glavu i ječi.
— Jaoj, ubi me…
— Ama, čim kukaš, nije te ubilo. Skloni ruku! — viknu Trailo.
Gleda nišandžija Milovan i veli:
— Ama, kako ga, bre, ovolicno džvrknu! — Ja sam ga zgazio čizmom, — upade Stanoje tempirač.
— A?… Kako reče?
— Kad poletesmo, on skoči prvi, spovede se, a ja u brzini, pa na njegovu glavu, te ga zakačim potkovanom čizmom.
Obojica se zasmejaše, a i Vučko, koji stalno pljuje krv.
— A ti zakukao kao da ti je otfikario glavu! — dira ga podnarednik Trailo.
— Pa ovaj… podnaredniče, šta mu ga znam. Moglo je da bude, ali kad nije, opet fala! — i diže se.
— Nemoj se, bre, naprežeš, može ti škodi, — diraju ga.
— Ama trebasmo da mu zavijemo glavu.
— More, na psu rana, na psu i zarasla.
— Voleo bi on sada da mu je i ruku odnelo, kao sirotome Đorđu, samo da se ne čuje njegova bruka po selu.
— A drugi put, nemo’ se grabiš za prvo mesto.
Šalili su se vojnici, zaboravljajući trenutno mučne prizore, jer su i oni u smrtnoj opasnosti. Koriste oni svaki sekund života da zaborave na svoje muke. Pratismo onda jednoga da izvesti komandira da je četvrti top onesposobljen. A kada se vrati, ovaj reče:
— Naredio komandir da sva posluga pređe na drugi top.
U našem zaklonu ostavismo Vučka i nišandžiju drugoga topa, a mi, jedan za drugim, pođosmo kroz saobraćajnicu.
U zaklonu drugoga topa osećao se miris sveže krvi i lica ljudi se zgrčiše kada ugledaše ona dva mrtva druga. Lagano ih podigoše i staviše na ivicu zaklona… Bili su iz istog sela. Zatim pokupiše krvave krpe i parčad odela, a u jednome uglu nađoše i deo lobanje ispunjen mozgom i usirenom krvlju.
— To je od grešnog Damjana, stavi to pored njega, — reče neko.
Opet se čuje komanda… Nismo u stanju da osmatramo, ali po komandi i ubrzanoj paljbi puščanoj, koja dopire iz ravnice, uviđamo da je kod naših pešaka mučno stanje. Najvećom brzinom vojnici opališe po pet razornih i sručiše se u zaklon. A odmah zatim u vazduhu zašume i oko topova otpoče prasak, grmljavina praćena treskom ogromnih busenova zemlje…
Zgrčili smo se u zaklonu jedan pored drugoga, lica nam skupljena, očni kapci nabrani… A u dolini vri od mitraljeske paljbe… Jedan busen tresnu među nas, pa nas zasu. Relej nešto viče… viče… Ravnica je u agoniji… Treba gađati šrapnelom… ljudi naprežu muskule da se dignu, povode se kao u bunilu… a onaj i dalje viče: popravnik četrdeset osam… Dakle, šrapnelom, vrši se juriš, brže, brže… Razorna tresnu iza zaklona, jedan se povede i pade. Onaj opet viče: popravnik, popravnik… Prvi top grunu, svitnu plamen i iz našeg, čaura odlete.
Oko nas kao da gromovi tresu… Opet relej: po tri s košenjem… Ispred topa suknu plamen i crn dim… zemlja leti na sve strane, naš top opali i granata suknu kroz dim i prašinu… Neko jauče kod trećeg topa… Nišandžija okide… još jednom, i ljudi se sjuriše u zaklon. Oči su im gorele, a lice potamnelo.
— Nešto se desilo kod trećega topa, — veli Jankulj.
Jedan otrča… Kad se vrati, reče da je razorno haubičko udarilo u desni točak topa ali nije eksplodiralo. Ranjen je samo punilac.
U ravnici je paljba malaksavala. Nova komanda nije sledovala, što znači — napad je odbijen. Sunce već zalazi i poslednji zraci se povlače po zemlji. Najzad, crveno i krvavo, ono zamače za horizont i tamna senka pređe preko zemlje.
Naiđe Aleksandar.
— Šta ćete vi ovde?
Rekoh mu da je naš top onesposobljen.
— A ja čujem pucnjavu kod ovoga topa… pa, bogati, mislim da ova dvojica nisu vaskrsla… E, braćo, ratovao sam, ali ovo nisam doživeo.
— Ja mislim nećemo više gađati, mrak je? — pita Trailo.
— I ja mislim! — kaže Aleksandar, zavijajući cigaretu. — A vala, naposletku izmenjasmo dobro misli: on nama, a i mi njemu!
Dođe i komandir i reče da ćemo u toku noći promeniti položaj. Onda naredi da dođu hitno dvoja kola, koja će odneti ranjenike, da se iz komore donese drugi zatvarač i rezervni točak, a iz popunjujućeg dela da dođe ljudstvo za popunu.
Oko ponoći došao je sveštenik. Sahranili smo mrtve…