1.25. Relej
Pred šumom gde je bio smešten štab diviziona, zatekli smo velik broj artiljerijskih oficira i ordonanasa. Razgovaramo među sobom kako će nas komandant sada razjuriti na sve strane da iznalazimo položaje. Kapetan Jovan već kritikuje:
— Samo ćemo se namučiti noćas, jer ne možemo ništa videti. A glavno izviđanje biće zorom.
— Hajd dobro, što vas tera. Ali šta ću ja, ovako star, da se noćas kršim! — veli kapetan Stanojčić.
— A vidi ga sad, — gurka me potporučnik Dragoslav. — Kada treba da se pije, on se busa u grudi i veli: „Ništa od vas, ostareli ste pre vremena“, a sad on je starac a mi mladići.
Iz šupe iziđe ađutant i reče da vodnici samo uđu kod komandanta.
Po starešinstvu ulazili smo unutra jedan za drugim.
Prema dva bočno osvetljena fenjera, stajao je komandant za jednim stolom, gde su bile razapete karte. Kako koji od nas ulazi, pozdravlja, tresne mamuzama i ostane u stavu mirno. Komandant je ćutao dok smo mi ulazili. Onda nas odmeri redom strogim pogledom i najzad progovori:
— Gospodo… Danas ste sa svojim komandirima izvršili sjajno povereni vam zadatak i današnji dan biće zabeležen. Naša divizija osvojila je sve strategijske tačke i time je dalje nastupanje olakšano. Ali sa istočnog fronta stigle su nepovoljne vesti. Neprijatelj je zauzeo Kosmaj i odatle preti opasnost da nam zađe za leđa. Naša divizija biće sada odmah zamenjena i nas upućuju na taj ugroženi deo fronta. Prema tome, vi imate zadatak da odvedete diviziju najkraćim putem do Mladenovca… Za vođu releja određujem kapetana Stanojčića! — Komandant upre pogled na njega.
— Razumem! — progovori kapetan Stanojčić.
— Gospodine kapetane, šta ste razumeli?
— Gospodine potpukovniče, razumeo sam da celu diviziju prevedem u Mladenovac…
— Najkraćim putem!
— Najkraćim putem — ponovi kapetan Stanojčić.
— Vaše izviđanje počinje od sela Baroševca. Smatram da vam je služba releja poznata i zato odmah na izvršenje!
Pozdravismo i ćuteći iziđosmo. Pojahasmo i kretosmo nizbrdo ka selu Baroševcu.
Tolike noći smo ranije nastupali i odstupali, kuda se sve nismo provlačili i uvek sam se pitao koje su to oči koje nas po mračnim noćima vode. Stavljen sam sada u priliku da i tu izviđačku stranu poznam.
Kapetan Stanojčić kao da protestuje:
— A šta kaže: najkraćim putem… Gde ću noćas da nađem taj najkraći put, kada sekciju ne mogu da upotrebim.
— Koristićemo se meštanima od sela do sela, — teši ga kapetan Jovan. — Na pravcu Baroševac-Mladenovac videćemo koja se sela nalaze, pa će nas seljaci voditi.
Stigli smo brzo u selo. Kapetan Jovan na zidu jedne kuće razape kartu i, gledajući prema slabom osvetljenju fenjera, povuče olovkom pravu liniju od Baroševca do Mladenovca. Uočio je sela i tada se obrati starom kapetanu:
— Sada treba razbuditi nekoliko kuća.
Selo je bilo utonulo u mrak. Psi su očajno lajali. Ordonansi zalupaše na vrata prve kuće. Ali iz kuće se niko ne pojavljuje. Ukućani su ili pobegli, jer se danas iznad sela borba vodila, ili su prestravljeni, te ne znaju na koga će naići.
— Razvaljuj vrata! — viče ljutito potporučnik Dragoslav.
— Čekaj… polako! — umeša se kapetan Jovan. — Vikni, zovni: hej, domaćine! da vide ljudi s kime imaju posla. Ako se uverimo da namerno neće da otvore, ne samo da ćemo razvaliti vrata, nego ćemo i kuću zapaliti. — Onda on priđe prozoru i lupi: — Hej, gazda, domaćine!
Na prozoru se pojavi ženska glava.
— Ne boj se, ne boj se, mi smo Srbi, otvori! Ona odškrinu malo vrata i zastrašenim glasom zapita šta hoćemo. Kapetan je upita da li zna put do prvoga sela i zamolismo je da nam ga pokaže.
— Kuda ću ja slabomoćna ženska sa toliko ljudi noćas?!
— Baš zato što nas je mnogo nemoj da se plašiš… Nego mi te, snajo, prvo molimo, a ako ne htedneš, bogami ćeš ići kao ptica, — objasni joj kapetan Jovan.
— Ama ne velim ja ništa. Ali još ima kuća u selu.
— Ići će i oni, ali ti se spremi! — savetuje joj kapetan Stanojčić.
Za to vreme ordonansi su izbudili gotovo celo selo. Jedva nađosmo dva starca, a dođoše i nekoliko žena, da bismo bili sigurniji. Umirismo ih. Kapetan Stanojčić im lepo objasni šta želimo, i da se ne plaše. Oni će ići sa nama do prvoga sela, a odatle mogu da se vrate. Ponudi im konje ordonanasa. Uzjahaše samo starci, a žene rekoše da će ići peške.
Odmah pođosmo i naskoro naiđosmo na jednu raskrsnicu. Kapetan Stanojčić ostavi jednoga i tada nam objasni dužnost releja:
— Kada naiđe čelna kolona, ili komandant, relej će prići, da se komandant uveri da si ti relej, i pokazaćeš komandantu pravac puta, pa odmah kreni dalje, da mene stigneš. A sutra, po danu, čim vidiš komandanta izdaleka, onda digni ruku, pokaži mu pravac i onda nastavi kasom do mene.
Kretali smo se seoskim putem i konji su nam se neprestano saplitali o džombe na putu. Nismo odmakli daleko, kad ono opet raskrsnica, te i tu jedan ostade. Aleksandru zamakla za oko jedna mlada seljanka, pa sjaha „da bi malo noge ispravio“. Prišao seljanki, sa strane puta, i čujem razgovor.
— A udata si… pa ti teško bez muža…
— E…
— Slušaj, na prvoj raskrsnici, hoćeš li i ti da ostaneš sa mnom?
— A što ću ti?
— Znaš… strah me…
— Pa ’oćeš da ti ja, žena, čuvam stra’. Kakav si mi ti vojnik!
— Ama, i da džakamo malo.
— Evo, džakaj sada…
— Ali… onako nasamo…
Tek se okrete kapetan Jovan.
— Potporučnik Aleksandar, jašite! — progovori strogim glasom.
A na prvoj raskrsnici ostavi samog potporučnika Aleksandra.
Krivudali smo preko polja, pokraj nekih vrzina, ostavljajući na svakoj raskrsnici po jednoga… Zađosmo u jednu šumu i tu ostadoh ja kao relej.
Oni zamakoše, izgubi se topot konja i u gluvoj noći stajao sam ja sâm, kao kip na konju, u pustoj šumi. I konj se pritajio, opustio glavu, sigurno spava… Slušam dah šume, ono tiho, tajanstveno romorenje, koje ponekad podseća na šapat, ili na neke prikrivene, obazrive korake… A iz daljine dopiru potmuli pucnji stražara, na koje je uvo naše naviklo isto onako kao na otkucaje časovnika. Ova neobična tišina počinje da me muči, te prikupim dizgine i pokrenuh konja. Ali kopita praskavo odjekuju u praznoj noći, te mi se pričinjava kao da se šuma pritajila, a onaj nevidljivi svet me motri svojim sitnim očima. Zastadoh i onda zapalih cigaretu. Ali posle drugoga dima oči moje počeše da se zatvaraju, te cigaretu ispustih. Trgoh se i protrljah oči… Ali i široko otvorenim očima ja isto tako ne vidim ništa, kao i kada ih zatvorim. Neka se magla spustila i nigde zvezde, niti jasnijeg predmeta da bi pogled privukao… I oči se opet zatvaraju. Upinjem se da mislim nešto, sećam se onih strašnih priča što sam slušao dok sam bio dete… Ali moji su osećaji utrnuli i samo bi me prestravila neka teška haubica koja bi tresnula tu, uz mene… Povedoh se na jednu stranu i zamalo da padnem.
Sjahao sam s konja, ne bih li rasterao taj nesrećan san. Naprežem pamćenje da se setim koliko ima časova kako već oči nisam sklopio. Jedva izračunah: četrdeset i tri časa. A treba izdržati još celu ovu noć i sutrašnji dan… Snage nemam ni ruku da dignem, telo se klati i ja naslonih glavu na vrat konja… I kao da uzlećem na neku visinu, njišem se, kao da me neko ljuljuška… Prijatno je… a potom počeh naglo da padam… Osetih bol u kolenu, trgoh se i tada uvideh da ležim pored nogu moga konja.
San trenutno odiđe sa mojih očiju. Prebacim dizgine preko ruke i počnem šetati napred i nazad. Ali i onako u hodu očni kapci mi se sklapaju. Zastanem i osetim udar konjske glave o svoja leđa. I moj verni drug Danguban spava, idući za mnom… Da nisam na ovako važnom mestu, pa da skrenem sa strane puta i malo, samo malo da opružim telo, dosta bi mi bilo do zore… Razmišljam: čime bih mogao da rasteram san. I u tom premišljanju opet naslonim glavu na vrat konja, ali sada mu prebacim ruke preko vrata i prikopčam prste…
Neko me je drmusao… Prva je misao bila: komandant! — i ja, bunovan, jašem konja i nasumice polazim u pravcu odakle se kreću trupe.
— Stani, čoveče božji! — dohvati me neko za ruku. — Gde ćeš tamo?… Ja sam, narednik Živković.
— Kreći levim putem, — progovorih najzad promuklim glasom. — Ko je na čelu?
— Komandant…
Stanje je sada ipak malo podnošljivije, te zapalih cigaretu. Releji su nailazili jedan za drugim. Eto ga i Aleksandar. Zatraži jednu cigaretu, pa mi se onda žali kako ništa ne vidi, toliko mu se spava… Pođe, i tek zaustavi konja.
— Ču li kako me onaj cucnu! — onda nešto promrmlja i produži.
Evo ga i poslednji relej. On mi reče da sada nailazi komandant. Posle podužeg vremena začu se topot konja, ja prikupih dizgine i, kada nazreh njegovoga belca, priđoh:
— Gospodine potpukovniče, ja sam relej. Krećite levim putem.
Onda poteram konja kasom, da bih što dalje odmakao od njega. Zadugo nisam naišao na releja, tek posle pola časa, a malo zatim naiđoh i na drugoga. Ali na trećoj raskrsnici konj frknu, uzdiže glavu i uspori hod. Napregoh vid, da vidim šta se to nalazi na putu… Učini mi se kao klada, kao trup čoveka. Brzo sjašem i polako priđem. Napipah epolete… Da nije koji od releja pao s konja?… Prodrmusam ga dobro i tek tada potporučnik Dragoslav skoči.
Zapitah ga zašto je legao nasred puta. Ali on zabio ruke u džepove, sagao glavu, klati se i ćuti. Dohvatio sam ga za ramena i on jedva progovori:
— Nisam mogao više… Legao sam poprečke na putu, i prvi koji naiđe zgaziće me, pa ću se probuditi… Znaš, druže… ovo je već treća noć… Je li blizu komandant?
Rekoh mu da će za pola časa naići…
— Ah, sada sam na konju… Ovo mi je dosta do zore, — govorio je protežući ruke.
U blizini trećega sela sustigoh vođu releja.
Oko ponoći opet sam ostao kao relej na nekom ćuviku, a pred zoru u jednoj jaruzi. Ali među nama je postojao prećutan dogovor i, čim neko zastane, sjaše s konja, zaveže ga za drvo ili ogradu i onda prilegne pokraj puta. Tako, na mahove, ja sam odspavao jedan čas.
Preko dana bilo nam je već lakše. Prolazeći kroz usputna sela kupovali smo hranu, a za konje uzimali smo iz koševa, pričajući da će oni pozadnji platiti.
Bilo je prošlo podne kada zastadoh kao relej na raskrsnici jednoga sela. Sjahao sam s konja da bih malo opružio noge, pa se naslonih na ogradu jednoga dvorišta. Jesenje sunce je blago milovalo, a vetrić ćarlijao, raznoseći miris okomišanih kukuruza i zrelog sena. Konj je čupkao travicu i trupkao nogama.
— Bogati, sinko, — trže me ženski glas — dođider da mi skineš jedno burence sa tavana.
Jedna simpatična, omalena bakica stajala je iza mojih leđa, podbočena rukama.
Pristadoh, vežem konja za ogradu i uđem u dvorište… Priča mi baba da su joj sinovi i unuci u ratu. Čuvala je ona burence vina za svoju decu, pa bi želela da ga zakopa, kako joj dušmani ne bi uzeli. Uđosmo u kuću i ona mi pokaza lestvice, kako bih se popeo na tavan. Ispod dasaka i starih ćilimova pronađoh prilično bure, da ga jedva izvukoh i dokotrljah do otvora. Pitam je odozgo: ima li još koga da pomogne, jer ću ga teško sam spustiti.
— Možeš, možeš, sinko, mlad si, zdrav si, — hrabri me ubedljivo baba.
Prebacih se na lestvice, okrenem se leđima zidu i navaljam bure na vrat, te ga jedva spustih na zemlju.
— ’Ajde, molim te, otkotrljaj ga iza kuće, i baka će te častiti.
Počeh da oklevam, jer može naići moj drug…
— Videće tvoga konja, pa će i on svratiti, — misli logično baba.
Spustih bure niz stepenice, pa ga otkotrljah iza kuće, obazirući se neprestano da ne naiđe koji relej. A na redu je baš Aleksandar, pa će posle pričati kako sam se ja zanimao sa babom. A u voćnjaku iskopana neka rupa, kao kupa, i baba mi utrapi ašov.
— Još samo to, sinko, blago baki, razgrni dole zemlju.
Vidim da me je veliki belaj snašao, a i onako sam umoran da jedva stojim. A mislim, opet, ne mogu je ni ostaviti samu sa buretom. Ako naiđu pešaci, sve bi joj popili.
Dohvatim ašov i počnem kopati. Taman bejah gotov, kada se začu topot konjskih kopita i neko se zaustavi pred kućom. Čujem kako Aleksandar razgovara sa babom, te iziđoh i ja. Pričam mu, tada, kako me je baba zamolila da joj zatrpam jedno bure, ali ne govorim za svoje ranije nevolje. Zamolih ga da mi pomogne, koliko tek da i njega uvedem u ove „babine poslove“. Dohvatismo obojica bure i spustismo ga. Ja se nađoh u nekom poslu, a on poče da nagrće zemlju. Tek će me on zapitati:
— A je li, ima li što mlađe u kući? Rekoh mu da sem babe nisam nikoga drugoga video.
On baci ašov.
— Nisam toliko mlad da i babama činim usluge, — pa otrese prašinu i pođe.
Na izlazu sretosmo baku, koja držaše jednu veliku flašu punu vina.
Onako s nogu, a na prazan stomak nategosmo flašu, te je ispismo do dna. A kada Aleksandar zamače, ja se vratih, te babi zatrpam bure i onda iziđem na put.
Bio sam lak i veseo, a kada rukom prevučem preko lica, čini mi se kao da nekog drugog milujem. Nešto se neobično događa u meni. Dok sam još bio svestan, pojahah konja.
Pred sobom kao da vidim jednu belu tačkicu, sve je veća, izgleda mi kao da se kotrlja, narasta kao ogromna kugla. Mučno mi je… hoće da me zgnjavi, ali ja pokušavam da se sklonim, i moj se konj okreće u mestu… A ona neman je blizu, iz nje nešto nakostrešeno štrči i u poslednjem času uvideh da su to brkovi komandanta. U strahu okretoh konja i u trku pobegoh.
Taman se zaustavih, stiže me ađutant.
— Pratio me komandant da ti kažem da se tako služba releja ne vrši.
Ali usled klaćenja na konju ono vino pokulja mi i na nos i na usta, a probi me hladan znoj.
— Nesrećniče!… Ti si pijan!
Nismo smeli da zaustavimo konje, jer bi nas stigao komandant. Ja se još jedno dva puta nakretoh preko vrata konja… Tada mi laknu. Ađutant mi dodade čuturicu sa vodom, te isprah usta, a ostatkom se umih. Sada sam potpuno trezven i ispričah mu šta se dogodilo.
A kada se vratio komandantu, čujem posle da je rekao kako me je uhvatila nesvestica od dugog nespavanja i napora. Ali ipak uveče, na odmoru, izvrdavao sam između konja i topova, da se ne sretnem sa komandantom.
Sutradan rano, zorom, nastavljen je marš… Posle podne stigosmo u Mladenovac. Na ulazu sretosmo vojnike iz prve baterije našega puka, koji pričaju da im je na Kosmaju zarobljena baterija i da je dosta vojnika izginulo.
Služba releja je završena…
Zanoćili smo izvan varoši, a izjutra upućeni su hitno na Kosmaj jedan pešadijski puk i moja baterija…