Poglavlje 7: Početak vladavine despota Stefana. Buna Nikole Zoića i Novaka Belocrkvića. Odlazak kneginje Milice sa monahinjom Jefimijom ka Bajazidu. Odlazak despota Stefana ka Bajazidu
(29.) U početku vlade odeva se materinskim molitvama i nasleđuje očevo dostojanstvo, i javlja se kao najsvetliji vladar sveta. No nije sve bilo savršeno, jer đavo koji ispočetka seje kukolj, podiže veliku borbu nekih velikaša, koje otac njegov od početka pokori pod svoje noge, koji su gledali da se sa njime izjednače i izmaknu ispod njegove vlasti, i izmisliše mnoge teške krivice protiv njega, iznoseći ih pred Amura (tj. Bajazida), jedni govoreći kako podiže Ugre protiv njega, a drugi su govorili da su samostalni i da hoće da služe njegovoj (Bajazidovoj) državi. I poslaše glasnike, od kojih jedan beše po imenu Mihailo, uvek budući blagodaran i veran Stefanu, i našao se oči u oči sa onima koji su na njega klevetali i bunu podizali.
A ovi behu Nikola Zoić i Novak Belocrkvić sa drugima nekima. I Novak pozvan (od Stefana) dođe, ne znajući nikako da se saznalo za dela njegova. Njega smrti predaju i po pravdi. A Nikola pobeže u utvrđenje grada, zvanoga Ostrovica1, i videvši da mu nije moguće umaći iz ruku gospodara svojih, postriže vlasi i primi na se inočki obraz, sa svojom ženom i decom, zajedno sa četiri kćeri. I tako smilovavši se ovaj blagočastivi (tj. despot Stefan) sa svojom materom, ostavi ih u svakoj sigurnosti.
(30.) A pođe caru Bajazidu sama, ta blagoverna gospođa (tj. Milica) zbog ovoga, a imala je sa sobom rođaku svoju, bivšu ženu despota Uglješe, a kćer nekoga kesara2. Ova, u mnogim rečima i stvarima budući najmudrija i koju je uvek spominjana (tj. Milica) smatrala kao neku kulu (stup) i pomoć, a naročito u takovoj stvari koja se dogodila. Kada su one bile prizvane k caru (Bajazidu) a (Milica) bila u užasu kada će videti cara, ova (Jefimija) k njoj reče: „Odbaci svaki strah, kada nas (samo) udostojiše da toga vidimo.“ One razumno tada svršiše sve svoje potrebe pomoću Bogomatere, na koju i položiše svoju nadu.
(31.) Posle ovoga otide i blagočastivi, i uvek spominjani, knez Stefan zbog ovoga, i još bojeći se, pošto po savetu nekih beše pristao da bude drug sa Ugrima. I kada je video da će njegova namera u budućnosti biti nemoguća, on se posavetovao sa blagočastivom materom, i došavši ka istočnom (caru Bajazidu), ovde je, po Solomonu, bilo srce carevo u ruci božjoj3 od dobrote tvoje, Vladiko, da zbog stvari kojom trepetaše i užasavaše se, zato je sve svršio povoljno, i neukrotim gnev ka milosti i ljubavi izmeni, da ga je kao najslađeg sina savetovao i učio najljubaznijim rečima.
Kada dođe k Bajazidu, i po običaju da svi sabrani posle jela svako odlazi, ovaj ne htede izići, no stavši stojaše. I, kada je bio zapitan od cara za uzrok, odgovori: „Gospodaru, mesto da me ko oblaže tvojoj moći, sam ću izneti sagrešenje moje, koje k carstvu tvome neki javivši za mene behu saopštili da sam odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. I opet rasudivši da je stvar neumesna i setih se vaspitanja tvoje moći i zakletve, i dođoh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj rupi, što hoćeš, učini.“ A on malo ućutavši, diveći se, odgovorio je slatkim rečima: „O mili, i šta si hteo da uspeš sa Ugrima? Jer ja sam hteo zemlju uzeti kao svoju. A šta ćeš ti tamo učiniti? Ko je od onih koji vladaju i, priklonivši glavu Ugrima, postigao što u svome gospodstvu.“ I pomenuo je po imenu bugarske careve i ostale. „A ti reče — budući sa mnom, i ako ideš tamo gde ja ne idem, zaista se smućuješ (zbunjuješ). A ako ideš sa mnom gde sam ja, ne treba da se smućuješ. Mi smo vladari, i ako mi ne pođemo na druge, drugi na nas neće. Jer, vojskom se najjača carstva održavaju i šire. Tebe sada smatram kao najstarijega i vazljubljenoga sina i javljam pred svima, mojima i istočnima. Jer, ko je kod mene u takovoj časti kao ti? Ja sam već u starosti. Zato, ili ću u boju ili od bolesti umreti. A ti ovako sa mnom živeći, vreme ćeš tada dobiti. Mnogi moji sinovi ustaće brat na brata i svaki od njih slaće ka tebi molitvenike za pomoć, ili samo za ljubav, a ne neprijateljstvo. Dočekavši ovo vreme, održaćeš ne samo svoje krajeve, no (osvojićeš) i druge predele oko cele svoje zemlje, i nazvaćeš se veliki i preslavni vladar. I sada ćeš držati svoju zemlju u svojoj oblasti. No poslušaj mene i ja ću ti kazati šta treba da činiš. Dok sam ja u životu, potrudi se i satri svoje silne i dovedi na svoju volju, jer tada (tj. posle smrti moje) ćeš hteti i nećeš ništa uspeti. Zato bilo blagorodne, bilo nište od svojih ljudi uzdigni, i učini slavnima, i da zajedno s tobom vladaju. A klevetnike sve nizloži, i njima slične.“ Ovakvim i mnogim rečima poučivši (ga) car, otide Stefan svojoj kući, i, o čuda! Ko je takovo što gde čuo ili video? On, koji je došao kriv i gotov na smrt, primio je kao sin od cara vlast! I takovi saveti, i to ne od jedinovernih! Ko je takovo proroštvo kada čuo od jezičnika, jer se u svoje vreme sve zbilo u naše dane, tako da su svi po svima krajevima mogli i videti, jer nije sakriveno, ni u uglu da se dogodilo, no se izvrši pred licem vaseljene. I da niko ne misli da je to neobična reč, što reči čoveka Ismailjćanina upoređujemo sa proroštvima, takav neka pogleda na proroštvo Kajafe, koji reče: „Bolje je da jedan umre za ceo narod.“4 A vrhovni (apostol Petar) kaže: „Ni jedno slovo pisma ne biva po svome skazanju, niti čovek prorokova kadgod po svojoj volji.“5
(32.) Knez Stefan opet ode u svoje otačastvo i dođe svojoj kući čašću ukrašen, ne samo od ovoga, nego i od sviju njegovih velikaša, i kroz celu državu njegovu i od sviju naroda koje Ismailjćani pokoriše pod svoje noge, (bio je) divan i počastvovan ljubavlju od sviju njihovih, a svi hrišćani su iz dubine srca molitve uzašiljali što Gospod uzvisi tog izbranika svoga.
Napomene
- Ostrovica, srednjovekovno utvrđenje kod Rudnika.
- Kći ćesara Vojihne, kasnije monahinja Jefimija.
- Priče Solomonove (21, 1).
- Jevanđelje po Jovanu (18, 14).
- Druga poslanica Petrova (1, 20).