Poglavlje 13: Vojevanja Demirova. Bitka kod Angore i učestvovanje despota Stefana u ovoj bici. Dalji pohodi Demirovi i njegova pogibija
(39.) A da nastavimo priču o velikoj bici. Ima, dakle, neka zemlja, na međi Indije, koja leži na severnoj i istočnoj strani ove, zvana Orar. I taj kraj je međurečje, koji okružuju dve reke. I u toj zemlji prebivaše neki čovek, sin starešine nekoga mesta. I taj muž beše svirep i veliki nasilnik, imenom Demir1. Ovaj, hodivši razbojnički, nađe neke pastire, pobedi ih i uze njihove ovce, gde je bio i ustreljen u nogu, od čega je i hrom bio. I ovako ustremivši se, steče imanja. Sakupi i tisuću ljudi pod sobom i sa ovima prevarom napade na nekoga načelnika zemlje, kome je ime Kamaradin, koji je imao pod sobom deset tisuća. I, pobedivši ovoga, zauze tu zemlju i najedanput sa tih deset tisuća napade na samoga načelnika Persa, takođe sa prevarom uđe u samu Persiju, gde načelnik persijski uđe na kulu, uhvati ovoga, i najedanput vladaše svima Persima, i imao je svega vojske sto i pedeset tisuća. Posle ovoga i sve okolne zemlje pokori i otuda plenom osilivši se, prevaziđe i Darija, a okolo držeći, razli se kao neki mnogotočni izvori, pogubljavajući sve što se našlo. Jer, umalo posle, kao Aleksandar, ne prođe svu zemlju, pa i o zapadu se hvaljaše, kao što ćemo napred podrobnije kazati u glavi 40.
Ovako se ukrepio i prevazišavši, posla poslanike ka munjogromoimenitomu caru (tj. Bajazidu), koji se hvalio da će za malo ugrabiti (osvojiti) i carstvujući grad (Carigrad), tražeći od njega danak i poslušnost, koji je Istok i Zapad izjedao i izmoždavao. A ovaj, čuvši ovake (reči), i ražljutivši se, objavljivaše rat i spremaše se za borbu, i zlo govoraše i šiljaše žestoke reči: „Ako — reče — ne dođeš na rat.“ Jer mu Bog ožestoči srce kao i onom egipatskom Faraonu i ne posluša svojih savetnika, jer izabranik njihov (savetnika) prvo moljaše: „Poslušaj mene, gospodaru moj, i podaj što treba (traži), jer ubrzo prešavši on će se ukloniti u druga (mesta), i tada, kao što kažeš, vaseljena je u tvojoj ruci.“ Jer car tajno govoraše ovome: „Samo ako ovoga pobedim s Bogom, sve će biti u mojoj ruci, bilo istočni, bilo zapadni.“ I ka rečima Alibaše reče: „Zar nije bolje, o moćni, da se ili pobedivši toga nad svima uzveličam, ili pobeđen da hrabro završim život negoli da se spustim do toga da njega slušam i služim.“ Ovaj mu opet odgovori: „Ako se (dogodi) koje od ovoga dvoga (što si rekao), dobro je. A ako li kojim god drugim načinom pogrešiš oboje, šta onda.“ A kada ušavši k njemu, gde posle čuvahu cara, reče: „Seti se, gospodaru moj, reči mojih: zar nisi pogrešio u obe pretpostavke“, i obojica plakahu gorko.
Ali persijski (Demir), ražljutivši se od zlih reči, žestoko se razjarivaše, pokrivajući gore i polja vojskom. A Bajazid sabra svu svoju vojsku, i istočnih i zapadnih, i posla ka uvek spominjanom knezu Stefanu da, koliko je moguće, dođe sa svojom izabranom vojskom. I Demir, dakle, ušavši u krajeve plenjaše. A ovaj (Bajazid) goneći, ne znajući prođe njega (Demira), i našavši ga u Ankari, udari na njega. Pri sudaru, gazili su jedan drugoga. A izabrana perska vojska odelila se i udari na uvek spominjanoga (tj. despota Stefana); jer, kako je još pre bilo određeno, udari na njega, i oni, uskliknuvši svojim glasovima, udariše i odmah pobeđeni biše, i poginuše od oštrica mača i kopalja srpske vojske. A videći gde su mnoge desetine hiljada opkolile cara (tj. Bajazida), neiskazana množina, i (Stefan), hoteći ga kao osloboditi, tri puta ulažaše u borbu, sasecajući i pobeđujući. A kada vide da se smanjuje broj njegove vojske, vrati se. Jer, šta je mogao i učiniti u tolikim tisućama i desetinama tisuća bez božje volje! A veličina njegove tadanje pobede od sviju je pričana i dosta čuvena. A vraćaše se, pošto su se varvari raširili i pošto su se napred svuda razlili, pojedince pobeđivaše gonioce i imađaše okrvavljenu desnicu. I ko će dakle izgovoriti sve što se tada i što se na onom teškom putu u mnogom dogodilo? Jer kada je i spomenuto more hteo preći, koje teče od severnoga i jelespontskoga i ulazeće more, koje se prostire čak na Kamariji, i ovo nije bilo lako moguće, jer su bili i prelazi i pristaništa zemlje ismailjćanske. Zato se ukloni ka carstvujućem gradu (Carigradu). A nekolici od njegove vojske, odelivši se, dođoše prešavši more i malo prošavši Andrijanov grad (Jedrene), behu isečeni od nekoga Saraže, za koga kažu da je ispočetka zarobio hrabroga stradalca (tj. kneza Lazara u kosovskoj bici) i da je mrzio i njegova sina (Stefana). A bilo je isečeno ovo vojništvo u črnomijanskom lugu.
(40.) No, kao (što) i ranije rekosmo, kakve (nevolje) primiše tada istočni (narodi), iznenada. Jer, napred rečeni Demir zamalo nije prošao sa ovima prema jugu i egipatskim predelima svu Jeladu, da mu nisu govorili o Jerusalimu, od koga strah primivši, vrati se. Jer kažu da, kada je došao i srušio zidove Damaska, i kada je hteo da pođe na Jerusalim, rekoše mu da od početka niko od sviju koji su ozlobili Jerusalim ne ostade, a da nije od Boga primio odmazdu. „A ti ne ozlobivši ovoga grada, ne možeš (ga) mimoići. A uz to put ka egipatskim zemljama je po vodi, a ti za takovu vojsku nemaš takovih sprava niti lađa.“ Zato napusti pohod ka Jerusalimu. No po istoku prošavši, i gde dođoše, ko će iskazati kolika zla od njega primiše stanovnici onih zemalja: nepokorne gradove u jame sa ženama i decom zasipaše i zverovima davaše, i druge još nemilostivnije kazne i istrebljenja! Jer kažu i ovo: da ga povedoše njegovi velikaši da vidi množinu dece postavljene (po zemlji) gde plaču, ne bi li se kako na milost okrenuo. A on, videvši množinu ovih, zapovedi goniti konjima i nogama gaziti decu. I tada reče: „Oslobodio sam ih od zlobe i truda ovoga sveta.“ I mnogo sličnoga ovome učini. A uz to (učini) lukavstvo i prepade državama. Jer kažu i ovo za njega da, kada su došli poklisari neke države pokraj mora previsokim gorama ka tome kraju, neprehodno osim jedne staze, na kojoj je bila tvrda kula sazdana da čuva tu stazu. A Demir je pio vrlo mnogo krvi. I zapovedi da se dovedu poklisari da sazna o stvari (tj. šta hoće). A on se načini kao da je bolan do smrti i kao da se slaže sa njihovom voljom. A kada počeše razgovarati, poče onu krv (koju je popio) bljuvati i kao umirati. Zatim oni kojima beše zapoveđeno izvedoše poklisare napolje, zatim, malo počekavši, otpustiše ih. A oni, otišavši svome gospodaru, javljahu radost da je umro Demir. A on se noću ustremi i onu kulu našavši neutvrđenu, zauze je. A kada je svitalo požuri i načelnika toga kraja uhvati i zemlju razruši. I takove (stvari) čineći, kao krilat svuda prođe, i gde sam nije išao, njegova vojska prolažaše, kao i kod Ankare, kada je načinio bjeliku bitku, najedanput njegova vojska sve osvoji čak do oba mora.
Vrativši se, dakle, ode svojoj kući uzevši mnoge i neiskazane koristi od sviju ovih država. A nigde ne ostavi upravnike, nego samo rušaše i sve izmoždavaše, i hvaleći se govoraše ovo, kako i Aleksandar Makedonski ne zauze zemlje i krajeve, no kao na svoju porugu zemlju prođe. Jer na svakom (mestu) gde dolažaše, kao nekom porugom davahu mu male darove i klanjanja, a sve sami u rukama zadržavahu. A on i veće darove njima davaše. A ove reči reče ka poklisaru, zvanom Aidinu2, koga uvek spominjani (tj. Stefan) ka ovome (Demiru) posla zbog nekih ugovora, i da ište sestru njegovu (Oliveru), koju kao zarobljenicu sa svima Bajazidovima uzeše, koju i sa mnogo mudrošću otuda (iz ropstva) izvede. A tada govoraše (Demir) i ovo: „Kada dođem k vama na zapad, neću doći istočnim krajevima, no od severnih strana po suhu proći ću zapad.“ Jer iđaše svojoj kući da smisli najizabranije ratove, da zavojuje Indiju sa Zapadom, Amazone i sve krajeve, ne znajući da će izići duh njegov i da će se vratiti u svoju zemlju, i da će toga dana poginuti sve njegove misli3.
A posla (Demir), dok je još bio blizu kod carstvujućeg grada (Carigrada), poklisare da vide (taj grad) i da ga izveste (kakav je), jer po slušanju mislio je da je ovaj nešto najveće na ovom svetu i najtvrđe. A ovi, Bogom danim savetom gledajući, već na odlasku rekoše poklisarima: „Ne možete po suhu proći, no u lađi ka iverskim krajevima4 idite sa našima ka ovome silnome.“ I počekavši poslaše (ih lađom), a njih u more bacivši, vratiše se, i tako ostade (Demir) bez vesti kako je tamo (tj. u Carigradu). Jer (mu) rekoše, lađa se potopila. A vrati se Demir u Persiju. Zatim se spremi za borbu otišavši u Htai (Kina), i odatle u pustinje zemlje zvane Domushan. Po ovoj zemlji sejaše proso šest meseci da bude hrana vojsci, da sa ovom hranom prođe po pustinji ona neiskazana množina njegovih vojnika do prednjih krajeva sveta. I svršivši ovo, vrati se u svoju otadžbinu, zvanu Orar5. Zatim, opet podigavši se sa celom vojskom, dođe u Ohtaj, i u ovim predelima zazimi, gde pomre množina njegove vojske zbog velike studeni. A kada mu javiše da 110 šatora ostadoše pusti, jer pomreše od studeni oni koji su u njima, a on se odenu sa 20 kožuha i pođe sam da vidi šta se dogodilo, i ne mogavši sve videti zbog tadanje zime, vrati se u svoj stan, i pošto je takova zima prodrla u njegovu utrobu, sabra mnogo najveštijih lekara. A oni požurivši se i neumesno dadoše mu varen med, i pivši rastrže svoju utrobu, i 6 dana ležavši, posle 6 dana prođe mu krv ustima i ostrag. I ostavši (živ) još tri dana, umre. A vojska se njegova raziđe svako svojoj kući. A sin njegov zavlada Peroima. A unuk ovoga Demira imenom Šaruh6, sada vlada Persima.
Napomene
- Demir, Tamerlan (1336-1405), osnivač drugog mongolskog carstva, pobedio je Bajazita u bitki kod Angore, 1402.
- Aidin, Radoslav.
- Psalam (146, 4).
- Iverski krajevi, Gruzija.
- Orar, Otrar blizu Kažgara.
- Šaruh, Šah-Ruh bio je sin, a ne unuk Tamerlanov.