Poglavlje 2: Stanovnici i monasi u srpskoj zemlji
(9.) A pogledaj mi i ljude koji su poslednje i najčasnije stvorenje božje, da ne bi ko mislio da hvalim bezdušne i neosećajne stvari. No vaistinu, najbolja zemlja rađa najbolji pšenični klas, koji nam i daje tridesetostruko, šezdesetostruko i stostruko. Hrabri su, dakle, tako da taki glas u vaseljeni niko drugi nema, od čega časnijega po Solomonu nema među ljudima. A dobropotrebni su i u poslušnosti da im nema ravnih u vaseljeni. Gde je potreba, brzi su na poslušnost, a spori na govor1. A gde je (potreba) nešto protivno, brzi su na odgovor svakome koji pita, naoružani oružjem desnicama i levicama. A telesnom čistotom prevazilaze druge narode, a isto tako i lakom i svetlom krvlju. A uz to su i milostivi i druželjubivi. Ako bi ko od njih osiroteo u potrebama, ostali mu sve potrebno daju, ne samo pojedincu no svakom i svagda, i ne samo davanjem no dvostrukom milostinjom, tako da se može primeniti Solomonova reč: „Poštujući ništega, čini milostinju.“2 A život u toj celoj zemlji je kao crkva božja, a ne (žive) kao ostali narodi skotski i protiv prirode, i svaki čas ne spominje se (ime božje), no ustanovljeno je (da se mole) od maloga do velikoga od njih, više od dvaput na dan. Ljubočasno je kako sin, mada je i u svome domu, kada je zajedno sa roditeljima, kao sluga stoji pred njima. A ovo se može videti ne samo kod bogatih no i kod najgrubljih, i kod poslednje sirotinje. Gde se čulo kod njih da je neko ozlobio oca svoga ili mater? Vaistinu, nikako, no po Hristu vrši se zakon, čineći jedan drugoga boljim (većim) od sebe, gospodinom nazivajući otkrivene glave, kako je u starini bilo i (kako je) sada u južnim zemljama, „izuj obuću sa nogu tvojih, zemlja na kojoj stojiš sveta je“3, tj. poštuj mesto običajem zemlje, a sveti apostol Pavle zapoveda ljudima da se mole (Bogu) otkrivene glave. Jer se sramoti, reče, ako se (čovek) moli pokrivene glave ili ako pušta kiku (kosu) da raste4. Ako nije sramota otkrivati glavu onome koji zna unutrašnjost, koliko li (to tek nije) pred ljudima. Zato je kod njih vaistinu sve izvanredno, a ostalo (biva) po Pavlu: „što je časno, i pobožno i što je izabrano“5, i može se naći ono što uzdiže, a osobito ljubav, koja je glava svakoj vrlini.
(10.) A reći ću dalje i o delu višega stepena onih koji podražavaju anđelski život (tj. o monasima), koji su sve krasno (sveta) znali zameniti sa jedinim krasnim Hristom kojim se krase, i (koji žive) u krasnim pustinjama i obiteljima, tako da i one koji su veoma lenivi pobuđuju da k njima pobegnu, i pokazuju mnoge i izabrane gde čuvaju njihove vrline posred ovih obitelji, (imaju) mnoge mlčalnice po velikom Jefremu i govore sa šumom lišća i pticama i vodom. Među njima ima mnogo monaha koji neprestano delom opevaju i slave Boga koji je u Trojici, kao što ga slave anđeli neprestanim glasovima, po kojima se može zapevati: „Radošću se humke opasaše i pustinje krasno procvetaše.“6
(11.) Ovi porodiše i velike Simeona i Savu, veliko i časno slušanje i pričanje, koji su prevazišli svu čovečju prirodu time što su je prezreli i podvizavali se; ovde je svako izumljenje (zanos) ljudske prirode u Bogu i vrline, čijim se podvizima od početka venčaše sami oni (tj. Simeon i Sava), čiji (podvizi) zaslužuju mnoge dostojne pohvale. Jer ne ostaviše sela i domove, tj. malo potrebne (stvari), no toliku vlast: vođenje vojske i riznice i visinu prestola, i ostalu veličinu vlasti, a uzeli su na rame krst, radujući se onome koji ih vodi na neko drugo carstvo, bolje od ovdašnjega. A oni (Simeon i Sava) množinu dece svoje Bogu privedoše. No njihove vrline izbrojiti, to je što i pesak morski izbrojiti.
Napomene
- Poslanica Jakovljeva (1, 19).
- Priče Solomonove (14, 31).
- Druga knjiga Mojsijeva (3, 5).
- Prva poslanica Korinćanima (11, 14, ).
- Poslanica Filipljanima (4, 8).
- Psalmi (65, 12).