Poglavlje 32: Murat i despot Stefan. Bolest despota Stefana od noge. Stefan postavlja sestrića Đurđa za vladara. Borbe despota Stefana sa Bosancima. Ugri u Vlaškoj
(81.) A Grci opet pomagahu mlađeg sina sultanova (Mahamedova), koji se takođe zvao Mustafa, i zauze neke krajeve na istoku. A Kmurat opet tamo uđe i poslavši vojsku pred sobom, kome sin (tj. Mustafa) iziđe na borbu iz grada Nikejskog i tu bi ubijen. A tu pade i Mihalj-beg1, silni u carskim poslovima, koga Kmurat beše pustio iz tamnice posle smrti svoga oca.
(82.) I kada je ovo ovako bilo, postade car Amurat-han (car) istočnih i zapadnih. Tada posla (Murat) ka despotu poklisara blagodareći za sve, jer ga despot beše pretekao, poslavši k njemu poklisare varalice Mustafe. I kada je došao poklisar ka despotu, učini veliko ugošćenje s njim, ploveći u lađama po Dunavu i Savi i pijući veselili su se. Obdarivši ga veoma, otpusti ga. Tako se opet miran život i u ljubavi načini. Iziđe Murat na carski grad (Carigrad), dođe i na Vlašku, ali opet učini sa obojima mirne odnose. A beše i ovaj kao i njegov otac, sa svakim carskim činom, samo ipak lukaviji.
Blagočastivoga despota Stefana postiže više nožna bolest, od koje odavno stradaše. Zato, i veoma pobojavši se smrti, posla po svoga sestrića, gospodina Đurđa, i dođe ovaj u mesto zvano Srebrenica2, i tu sabra sa patrijarhom sabor časnih arhijereja i blagorodnih sviju vlasti i sviju izabranih, i blagoslovi njega (Đurđa) na saboru na gospodstvo, govoreći: „Odsada ovoga poznajte gospodinom mesto mene.“ Učiniše i molitvu nad njime sa polaganjem ruku, i sve zakle da će mu biti verni. A prokle one koji će podići kakvo neverstvo. Zatim zakle i njega samoga da neće prezreti reda njegova vaspitanja: „No kako sam ja sam o svemu mislio, tako čini i ti. Jer mnogi su mi poslužili, kojima ne uspeh dati nagrade.“ I mnogo (ga) pouči o pobožnosti i zapovedi. Zato od tada mnogo vernije se prisvajahu mladom svome gospodinu nego ranije. A blagočastivi, izdravivši od one bolesti, hodaše dobro čineći.
(83.) Murat htede poći na zapad, i gledajući blagočastivoga despota kako svake godine ide ka ugarskom kralju, i poslušavši neke koji su klevetali, i kada je tamo bio despot, i još posla jednoga od vernih svojih da sazna u čemu je istina. Poslanik mnogo počeka. A kada je došao despot, saznade o stvari, posla mu darove, ali ga (izaslanika) ne udostoji prijema. A ovaj (izaslanik) došavši k caru (Muratu), mnogo ga (despota Stefana) klevetaše i reče: „Ako ti ne pođeš na ove, oni će već doći na tebe.“ A car pođe u Sofiju, gde dođoše vojnici despotovi po običaju. A dođe i poklisar. A car malo zadržavši vojnike, reče k njima (vojnicima despotovim): „Idite ka gospodinu svome i objavite mu moj dolazak.“ A posla i svoje vojnike da ih sprovedu do granice, da ne postradaju što, pošto su došli na veru. Zatim se podiže i dođe u Kruševac. Poplenivši neki deo, odmah se vrati opet. Jer posla blagočastivi (Stefan) poklisara. A despot, uzevši vojsku koju beše spremio protiv ovih, pođe na Bosnu. Jer Bosanci, ugrabivši vreme, tada dođoše pod grad zvani srebrni (Srebrnica). I kada je despot iznenada došao na reku zvanu Drinu, za koju su Bosanci mislili da se ne može preći, a kada je ovaj tada naišao, despot brzo pređe reku, a Bosanci videvši to, ostaviše sve stanove svoje i pobegoše sa svojim kraljem. A ostade i praćka (tj. top) njihova, zvana Humka, zajedno sa drugim dvema. Despot zapovedi da veliku (praćku) nose u Beograd, a ostale (dve) u Srebrnik, a sam dođe u bosanske krajeve, i gonivši kralja, plenjaše. A kralj, koji je bio u jednom od tvrdih gradova, posla poslanika moleći da iziđe. Vrativši se, (despot) dođe svojima i obilažaše čineći dobro. A bio je veliki četvrtak, kada se poje (kao heruvimska pesma): „Večere tvoje tajne primi me, Spasitelju, danas kao pričasnika.“ A on ne mogavši se uzdržati, poče gorko ridati. I, izišavši, plakaše mnogo iz dubine duše. Pa umivši lice svoje, uđe. I opet poče većma plakati. Jer beše mesto pod napred rečenim gradom Srebrnikom, u kojem su mnogi srebrodelci, koji su imali poslana mladića nad radom. A neki nemirni duhovi podigavši spor, ubiše ga i baciše ga sa palate. A saznavši za ovo (despot), podigavši se sam i pošto su mnogi pobegli od mesta, a uhvativši i neke nevine zbog krvi (ubistva mladića), odsecaše im ruke i noge. I ovoga setivši se, nije se mogao uzdržati i zbog toga što se dogodilo ridaše.
(84.) Ka ništima od tada prostranije desnicu otvaraše. Teodosije obličavan od (Amvrosija Milanskog) zbog nevino pobijenih u Solunu, pošto je bila množina (pobijenih), negodovaše. I toliko da su svetoga onoga muža Amvrosija ustrašili, iako ne istinito, da hoće da podigne idolosluženje, ako toga svetim tajnama ne prečistiš3.
A ovaj (Stefan despot) sam zbog krivice vapije: „Nisam dostojan, jer neću kao nedostojan da se dotaknem tela i krvi gospodnje, jer (takav) greh sebi jede i pije po apostolu.“4
(85.) O zapadnima opet je čuo istočni da su došli u krajeve vlaške, i da utvrđuju gradove, i da Vlahe čine pokornima. A i on podigavši se, dođe u Vidin, i idući rekom, zauze ostrvo ugarsko, a lađe i ljude koji su tu bili isekavši, popleni. Opet došavši ka Severinu, posla (vojsku) u one zemlje da toga napadnu. A kada su se Ugri pojavili, bežahu vojnici.
Napomene
- Mihalj-beg, to je isti Mihail-beg koji se pominje u gl. 26, i koga je sultan Mehmed Prvi bio zatvorio, a Murat Drugi pustio iz zatvora.
- Srebrenica, u kojoj je despot Stefan sazvao sabor, nije Srebrnica u Bosni, već Srebrenica u podnožju Rudnika u Srbiji (M. Dinić, Za istoriju rudarstva u srednjovekovnoj Srbiji i Bosni, SAN, Beograd, 1962).
- Aluzija na događaje iz 388. godine, kada je izbilo neslaganje između vizantijskog cara Teodosija Prvog i milanskog episkopa Amvrosija, i kada je Teodosije, zbog pobune i ubistva njegovog vojnog guvernera u Solunu, dao ubiti više hiljada nevinih hrišćana. Time je Konstantin Filozof hteo reći: dok je car Teodosije negodovao zbog ukora Amvrosijeva, dotle se Stefan kao dobar hrišćanin sâm kajao za svoj greh, tj. za kažnjavanje pobunjenika u Srebrnici.
- Prva poslanica Korinćanima (11, 29).