Život despota Stefana Lazarevića

Poglavlje 17: Povratak despota Stefana sa ostrva Mitilene morem u srpske vemlje i borbe Stefanove sa Sulejmanom. Gračanička bitka. Pomoć kesara Uglješe

(45.) A Bog odlučivaše bolje o njemu, da bi se većom slavom proslavio. Jer, podigavši se despot od napred rečenoga ostrva (Mitilene), lađama iđaše, i kada je pristao u Arbanasima, sa velikim ljubočašćem srete ga gospodin tih strana. Jer beše mu i zet. Ovaj arbanaški gospodin, ime mu Đurađ (Sracimirović), beše uzeo Jelenu, sestru njegovu (Stefanovu), za ženu, od koje rodi sina Balšu, koji takođe bi gospodin te zemlje, sijajući svakim dobrim delima. Obavestio je despot blagočastivu gospođu mater svoju (Milicu o svome dolasku), a njegov više rečeni zet dade mu vojske koliko je moguće da ga sprovodi, kada je on išao i približavao se ka predelima srpskim, gde je prva arhiepiskopija srpska. I šta posle ovoga trebaše učiniti, kada su toliki silni držali puteve i kada su sve tačno ispitali i pošto je bila velika množina? Kao što reče Omir o ratu troadskom¹ da su Jelini bili i na dvojicu niže Arakliji², a ovaj na tolike tako reći sam, kao munja oganj meće bitkama, i razmeće i pobeđuje. Jer došavši na Kosovo, gde (beše) i otac njegov, i saznavši da su (tamo) mnogi (Turci), razdeli svoju vojsku koja je bila sa njim na dva dela, kao Jakov u starini, da ako jedan bude isečen, da se drugi spase. Ako jedan brat padne, drugi će blagočastivom stadu pastir ostati. A beše najhitnije došla i od njegove matere vojska, koja se našla ubrzo materinskim pospešenjem, a uz to sa vremenskim zakašnjenjem i sa nedovoljnom spremom, i dade većinu vojnika svome bratu Vuku, a sam, manji deo uzevši sa sobom, pođe u boj. A ismailjćanska vojska bila je dalje, i oni su se razdelili u dva dela. A sam uziđe kao na neki predeo zvani gračanički³, gde sa onima za koje se ranije borio (tj. sa Turcima) toga nađe (Đurđa Brankovića). Protiv njih (Turaka) veoma hrabro udari, a kada su ga ovi ugledali, kliknuše jedan drugome: „Pogledajte, pogledajte Lazareva sina.“ I odmah sa rečju dadoše se u bekstvo. A ovaj krvavljaše desnicu svoju u osveti krvlju svojih neprijatelja, i tada se mogla reći ona proročka reč: „Desnica Gospodnja učini silu,“⁴ i: „desnica Gospodnja proslavi se u kreposti i množinom slave svoje srušio si ratne neprijatelje.“⁵ I tako sam gonjaše tisuću i dvojica digoše desetina tisuća. Otada uhvatiše od ovoga (tj. Stefana) strah i trepet. A mlađi brat njegov pođe da udari na svoga nećaka (Đurđa Brankovića), hrišćanska vojska, koga (tj. Vuka) razbivši gonjaše. A sa Đurđem, nećakom njegovim, koji je posle bio despot svoj srpskoj zemlji, beše i neki ismailjćanski (turski) veliki vojskovođa, radi nadziravanja njegove (Đurđeve) vernosti ka caru. A tada sa Turcima beše kesar Uglješa, i on veliku uslugu učini poslanstvom ka blagočastivom (Stefanu) od ovih (Turaka), javljajući njihove odluke i namere, zatim, uskoro posle toga, i sam pribeže pod krilo despotu Stefanu, i zemlju svoju otačasku, Vranje i Inogošt i Preševo, primi i zadrža. I postade kao neko krilo hrišćanima.

Napomene

1. Troadski, trojanski.
2. Araklije, Hektor.
3. Blizu manastira Gračanice.
4. Psalam (118, 15).
5. Druga knjiga Mojsijeva (15, 6).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37