Deo 1, Poglavlje 6
Iste te zime došao je na viđenje mome tastu njegov zet (muž starije kćeri) Petar Šević, o kome sam ranije govorio u vezi s njegovim ocem, potpukovnikom Ivanom Ševićem, koji je dobio otpust u Rusiju. Meni je javljeno za njegov dolazak, pa sam i ja sa ženom otišao tastu. Svoga pašenoga i svastiku nisam još dotle video i sad mi se dala prilika da se s njima upoznam. Ja i on smo se jako zavoleli, i docnije sam u njemu našao velikog prijatelja.
U razgovorima o Rusiji, koji su se više puta vodili, javila se i meni želja da pođem tamo, i to sam pašenogu i svastici i poverio. Savetovao sam se s njime kako bih tu stvar o mom otpustu otpočeo, jer za takvu molbu ja nisam imao nikakvog razloga. A osim toga, iz naših pograničnih slavonskih pukova u to vreme niko nije tražio da ga puste u Rusiju ili na koju bilo drugu stranu. Ako bi od mene potekao takav zahtev, da se ne izložim zbog toga kakvoj neprilici? Jednako sam se kolebao, hoću li — neću li, i što dalje, kolebao sam se sve više, kao da me je nešto podsticalo na to rešenje.
Ma koliko da sam krio svoju nameru, za nju se ipak ubrzo saznalo, kao što se obično tajna od žena ne može sačuvati; na taj način se i moja namera otkrila. Moja svastika je kazala to mojoj ženi, radujući se što će biti zajedno; pa se onda dve sestre dogovorile i kazale materi, mojoj tašti, a ona opet mome tastu i svome sinu, mome šuraku. I tako oni mene uhvate i napadnu s plačem i s pretnjama, a moj tast mi stane predočavati sve moguće nevolje koje me zbog toga mogu snaći i naredi mi da ne samo ništa ne preduzimam nego da i ne pomišljam na to. Pa su i moga pašenoga napali, bedeći ga da mi je on te misli uselio u glavu.
Ja sam sve te prekore izdržao, ne protiveći se, misleći da ću ih tako najpre umiriti, ali od svoje namere nisam odustajao. Moja žena je još više to želela i jednako me podsećala da tražim otpust iz službe.
Moj pašenog, Šević, proveo je kod nas još čitav mesec dana, ali, zbog prekora koje je zbog mene izdržao, nas dvojica smo prestali o našoj stvari govoriti pred drugima, pravili smo planove samo kad smo bili nasamo. On mi je na kraju rekao: „Ima samo jedan način da postigneš to što želiš: da moliš svog generala. On je sad došao iz Beča i nalazi se u Temišvaru, u Banatu, kao vrhovni zapovednik, i nije daleko od naše kuće. On je s mojim ocem u velikom prijateljstvu i ja ću, čim dođem kući, ispričati mome ocu o tvojoj nameri, pa će otac otići u Temišvar i zamoliti ga da ti da otpust, a ja ću te o svemu odmah izvestiti.“
Tako smo se, dakle, sporazumeli nas dvojica. Moj pašenog ubrzo se vratio kući i svome ocu, generalu Ševiću, ispričao da imam nameru da pođem s njim u Rusiju. Njemu je ta vest bila vrlo mila i on je odmah otišao u Temišvar mome generalu, koji ga je primio vrlo ljubazno. U razgovoru Šević je našao priliku da generalu progovori i za moj otpust.
Moj general se tome vrlo začudio i odgovorio: „Kako to da moj poručnik Piščević hoće u Rusiju i da traži otpust? Ne može biti da on hoće da ostavi svoju domovinu bez ikakvog razloga. Njega u mome puku svi jako poštuju. Osim toga ja znam“, govorio je moj general, „da on ima oca i mnogo rodbine i sva ta gospoda služe u pukovima i sve su to znatni ljudi, naročito njegov tast, pukovnik Rašković, i oni mu zacelo neće dati da traži otpust.“
Na to je Šević uverio moga generala da ja doista želim otpust i da me niko od mojih rođaka neće sprečavati. Onda je moj general rekao: „Dobro, ja ću narediti da mi se on javi i ako doista ima takvu nameru, ja ću tu stvar uzeti na rešavanje, a on će na propisan način tražiti otpust i izneti svoje razloge; drukčije mu se otpust ne može dati.“
Čim je moj pašenog čuo šta je general rekao, napisao mi je opširno pismo i po glasniku mi ga poslao. Ja sam se obradovao kad sam dobio vest da se stvar pokrenula i zamišljao već da ću brzo dobiti otpust, i ne misleći šta će iz tog izići i kakve će me sve nesreće snaći.
Do toga časa ja o svojoj nameri nisam ocu ništa govorio, ni njemu ni ujaku Vitkoviću. Sada sam se osmelio i obojici o tom saopštio. Na moje veliko čudo, obojica su na to pristali i odobrili moju nameru, a naročito ujak. On mi je kazao: „Ti si još mlad, poći za svojom srećom, bog će ti pomoći. I ljudi iz velikih porodica putuju po svetu, idu u tuđe zemlje, ne samo od nevolje nego i radi prakse i nauke. Tako i ti možeš tamo neko vreme da služiš, a ako ti ne bude po volji, možeš se vratiti natrag. Tamo ćeš imati pokrovitelja, kao što i sam znaš, tamo je moj brat od strica, Stefan Vitković. On je u Rusiji brigadir1. On će se zacelo tvome dolasku obradovati, a i ja ću mu o tome pisati.“
I moj otac je to isto ponovio, pozivajući se i on na brigadira Vitkovića, s kojim je zajedno rastao i s njime učio čitati i pisati. Stefan Vitković ostao je bez oca i matere, siroče, i kako nije imao drugoga skloništa niti načina da se vaspita, primljen je u kuću moga oca, i tu ostao dok nije odrastao i otišao u Rusiju.
Nekoliko dana posle toga stiže u puk naredba od generala da me pošalju njemu u Temišvar. Ja pođem i ponesem za svaki slučaj odmah i molbu u kojoj nije bilo izneseno mnogo razloga za otpust. Izjavio sam samo da kao mlad čovek hoću da vidim sveta, da hoću da tražim svoju sreću i da zato tražim otpust.
Kad sam stigao u Temišvar, javim se svome generalu. Čim me je video, pozvao me je sebi u spavaću sobu i stao ispitivati: „Kako čujem, vi tražite otpust iz službe. Kažite mi da li je to istina i kakvi su vam razlozi za to. Vi ste još mlad čovek i za svoje godine imate lep čin. Pa onda, vas u puku svi vole, vaša sreća vas nije ostavila i vi se možete nadati da ćete, prema svojim zaslugama, i dalje napredovati u službi. Osim toga“, pitao je general, „znaju li za vašu nameru vaš otac, vaš ujak Vitković i pukovnik Rašković, i hoće li vam oni dopustiti da ih ostavite i da pođete u tuđe carstvo? — Da ne bude posle oko toga nekih teškoća?“
Ja sam na to odgovorio da su i moj otac i svi ostali moji srodnici ostavili to meni na volju i da mi oni neće smetati: „Moj otpust zavisi samo od milosti vaše ekselencije.“
Kad me je general saslušao, ovako mi je odgovorio: „Dakle, istina je da vi hoćete ovu službu i vašu domovinu da ostavite. Ja ne mogu da shvatim kako ste mogli doći na tu misao kad vam se nije ništa neugodno desilo. Zar vi ne vidite tolike oficire vaše narodnosti starije od vas po godinama kako u jednom činu po nekoliko godina ostaju, pa ipak ne kažu da su time poniženi, nego smatraju za dužnost da služe domovini? Vi ste, međutim, pre mnogih drugih proizvedeni, i zato ne možete reći da ste u čemu bilo zapostavljeni. I zar neće ljudi vašeg naroda negodovati što svoju domovinu bez ikakve nevolje ostavljate i nećete da budete od koristi društvu i tolikim hiljadama vojnika naroda vašega? Vi, mladi ljudi, po prirodi stvari ne možete ništa drugo biti nego naslednici svih onih činova i dostojanstava koje su preci vaši uživali i time narodu svom služili. Zar nećete svojim odlaskom večiti greh na sebi poneti? Vi i sami znate kad ste dobili poručnički čin, po mojoj predstavci, od njenog veličanstva kraljice, da je u vašem dekretu bilo napisano da vam se taj čin daje i zbog zasluga predaka vaših i da je to nagrada i porodici vašoj. I sada hoću još da vam kažem“, govorio je dalje general, „onda kad je počinjalo formiranje pukova u Slavoniji, ja sam o vama posebno pisao kraljici, sa objašnjenjem i opravdanom pohvalom. Napisao sam da vaša porodica od davnina služi dvoru austrijskome i da je vaš rod davao uvek dostojne ljude. Pomenuo sam tom prilikom da ste i vi potomak tih ljudi i da dajete velike nade da ćete biti primeran u službi. Tako ste vi, najvećom milošću, i dobili čin, koji je bio znak blagovoljenja od strane monarha.“
„Nemojte misliti“, govorio je general, „da su naročito srećna ona gospoda iz Pomoriške i Potiske landmilicije, kao što su Horvat, Šević i ostali što su se s njima složili, koji su zbog sitnih uzroka, ogorčeni na Mađare, ostavili svoju otadžbinu i otišli u Rusiju.“
„Iako su one dve landmilicije ukinute, ipak vaša sloboda i vaše privilegije nisu povređene. Mađari nisu mogli ništa rđavo da učine vašem narodu sa svojim zahtevima — što ste i sami mogli videti nalazeći se sa mnom u komisiji. Prema tome, nije došlo ni do kakvog zla zbog kog bi se morala otadžbina ostavljati i ići u tuđe carstvo. I treba da znate da ti ljudi zaslužuju svaku osudu što su samo iz nemara, a ne zbog nevolje, ostavili svoju domovinu, i da ostavljeni narod, pošto od njih ne očekuje nikakve koristi, nije ni dužan da takve ljude smatra za svoju braću, i nemojte misliti da se ti ljudi koji su ostavili svoju zemlju već ne kaju zbog toga.“
„Ja ne odričem“, govorio je general, „da su oni tamo lepo primljeni. Ali u tome se vidi politika. Sve će se to vremenom izgubiti i preokrenuti, i unuci i praunuci njihovi neće znati pravo poreklo svoje, izgubiće slobodu svoga narodnog imena — što im ovde niko ni doveka ne bi oduzeo, niti bi iko mogao oduzeti slobodu i preimućstva koja imate prema privilegijama vašim. A što se tiče vašeg otpusta, ako ostajete pri tome, radite kako god znate.“
Ta lekcija koju mi je general očitao istinski me je dirnula tako da sam se sam sebe zastideo. Nisam imao šta da mu kažem i umalo što nisam odustao od svoje namere. Ipak sam se trgao i počeo generalu da govorim odajući mu priznanje ovim rečima: „U toku čitave moje službe, u puku vaše ekselencije, mogu samo da kažem da me je vaša ekselencija vrlo volela i da sam uživao vašu visoku milost, ni u puku nisam bio ni od koga vređan ni gonjen, ali istinu da kažem: ja otpust tražim samo zato što želim da vidim sveta i što hoću da okušam sreću.“
Tu je general zgodno okrenuo moju reč i rekao: „Ja das Glück probieren und Wind treiben“, to jest: Da okušate sreću i da terate vetar kapom.
Ja mu se poklonim i stojeći pred njim nisam ništa više govorio. On šeta po sobi gore-dole, zamišljen, a zatim se okrene meni i kaže: „Dobro, kad si tako rešio i hoćeš zbilja da dobiješ otpust, predaj onda molbu.“
Ja odmah izvadim spremljenu molbu i predam mu, on je otvori, stane čitati i kaže: „Sutra ćeš dobiti što želiš.“ Ja mu se na to poklonim i odem u gostionicu u kojoj sam bio odseo.
Sutradan otidem generalu, on me primi vrlo ljubazno i preda mi otpust u kome je stajalo: da mi je slobodno ići u Rusiju, a uz to i naredbu puku, sa izveštajem, da se brišem iz puka i da mi se da plata za odsluženo vreme.
General me je toga dana zadržao na ručku, a posle ručka oprostio sam se sa suzama s mojim generalom, uzdrhtao od njegovih lepih reči koje mi je izrekao na rastanku i njegovih lepih želja za moju budućnost. Posle toga sam se poklonio i otišao.
Nisam otišao u puk, nego sam svratio svome novome komandantu, generalu Ševiću, da mu se javim, da mu pokažem otpust i zamolim ga da mi odredi rok u kome treba da dođem i zapitam kad će biti polazak.
Kad me je Šević video i čuo da sam dobio otpust, bilo mu je vrlo milo, čestitao mi je kapetanski čin (pošto je on od tadašnjeg opunomoćenog ruskog ministra u Beču, grofa Bestuževa, imao punomoćije da oficirima koji s njim polaze u Rusiju da po jedan čin kao nagradu) i dao mi o tome dekret. Kod Ševića sam ostao tri dana. Ugovorili smo da nastupajuće jeseni, u septembru, pođemo na put.
Odem onda u puk i javim se ujaku, potpukovniku Vitkoviću, kao zapovedniku puka (zatekao sam ga slabog; bio je već star). On je komandovao pukom, jer posle smrti Petrandija pravi zapovednik nije bio još postavljen. Kad je ujak čuo šta je sve moj bivši šef, general u Temišvaru, govorio i video naredbu o ispisivanju iz puka, naredio je da se javim majoru i da mu predam tu naredbu.
Otkako su se dna husarska puka sastavila u jedan, imali smo dva majora, prvi je bio Prodanović, koji tada u puku nije bio, a drugi baron Ritberg.
Ja se ovome javim, a on, kad je pročitao generalovu naredbu da me ispišu iz puka, dođe van sebe i reče: „Šta ste vi ovo doneli? Ja prosto svojim očima ne verujem. Ovo ne može biti, a osim toga, ja ne znam“, govorio je major, „ima li prava naš general da otpušta oficire iz puka u tuđe države bez pitanja dvora.“.
Na to sam ja majoru odgovorio: „General zacelo zna dokle se prostire njegova vlast i sigurno da mi ne bi dao otpust kad ne bi imao te vlasti. Ja vas zato molim“, govorio sam majoru, „da me što pre razrešite dužnosti.“
Major se neprestano čudio i, gledajući me, rekao: „Kažite mi, molim vas, otkud vam ta misao? Zar vas neće ljudi smatrati za nezahvalnog? Zar vi niste bili u puku jedan od najomiljenijih oficira? Pa i za svoje godine vi ste imali lep čin2, i zašto ste onda to radili?“
Došli su i drugi oficiri pa su me i oni napali i počeli odgovarati od toga. Ja sam im odgovorio: „To je stvar svršena, ja odluku o otpustu ne mogu da vratim, jer sam je već predao generalu Ševiću, a kod sebe imam samo overen prepis.“
Da sam generalu Ševiću dao otpust, rekao sam namerno i za svaki slučaj. Docnije će se videti da je tako trebalo; to mi je mnogo pomoglo da postignem svoj cilj.
Major je naredio da me ispišu iz puka i da mu o tome pošlju izveštaj, da se izvidi da nije iza mene ostao kakav dug, da se moja četa preda drugom oficiru i da se napiše moje razrešenje.
Traženi izveštaji iz čete poslani su majoru. Dugova nisam imao, i tako je moje razrešenje bilo gotovo. Platu za odsluženi rok nisam mogao dobiti jer, u to doba, kase se nisu nalazile pri pukovima, nego se pisalo vojnom komesaru Garčuli3, koji je svim pograničnim pukovima isplaćivao potrebne sume. Tu predstavku dali su meni da mu je lično odnesem i da zatražim novac koji mi pripada.
Otišao sam pomenutom vojnom komesaru u Petrovaradinsku tvrđavu, gde se on tada nalazio. Dao sam mu akt i tražio svoju platu. Kad je on pročitao predstavku, jako se naljutio, i, kako je inače bio grub, stao je vikati tražeći da mu pokažem akt o otpustu, na što sam mu ja odgovorio: „Original nije kod mene, dao sam ga svome novome komandantu, a kod sebe imam samo overeni prepis.“
Na taj moj odgovor, on se naljutio još više, govoreći: „Za vas nema novaca, a ja ću na više mesto javiti o nedopuštenom postupku vašeg generala, pa ćete videti šta će biti.“ Zatim se okrenuo na stranu i rekao na nemačkom: „Ich werde Eych das nach Moskau Reisen fergessend machen“ — što znači: Ja ću se pobrinuti da vi zaboravite na put u Moskvu.
Na te reči nisam mogao da se uzdržim, nego sam mu rekao: „Vi, gospodine, tim svojim pretnjama zastrašujete više nego što stvarno možete učiniti. Ja ovde nisam došao da slušam vaša pričanja, nego radi svog novca. Ako mi taj novac nećete da date, bar reda radi kažite mi razlog, a vikati nemojte.“
Posle tih mojih reči, Grk se tako najedio da sam mislio: pući će. On reče: „Ja, Sie denken dasz ich Ihnen soll das Geld noch auf die Reise geben. Nein! Sie bringen keins“ — što će reći: Mislite da ću vam dati i putni trošak. Ne, ništa nećete dobiti.
Posle grubih njegovih reči ja nisam hteo da se s njim dalje prepirem, nego sam se okrenuo i izišao. Ali njegova pakost se nije na tome završila: on se odlučio da mi onemogući odlazak, pa je to i uradio. Ja ne znam oko čega je on s našim generalom imao sukoba, ali ovo mu je bila sad zgodna prilika da generalu napakosti. Zato je poslao dostavu u Beč Dvorskom vojnom savetu: general-feldmaršal-lajtnant, baron fon Engelshofen, izdao je poručniku Piščeviću, iz tog i tog puka, otpust u Rusiju, a njemu, Garčuli, poslano je trebovanje iz puka da se pomenutom poručniku izda plata za određeno vreme. On sumnja u to da general ima prava da bez dozvole dvora daje oficirima otpust za drugu državu, i zato traženu platu nije izdao — i moli da se donese odluka o toj stvari.
Na taj način moga dobroga generala postigla je velika nevolja. Od njega je traženo izjašnjenje: kako je smeo da mi da otpust i da naredi da se brišem iz spiska. O tome je poslan izveštaj puku od Dvorskog vojnog saveta i strogo je naređeno da se generalova odluka o otpustu oduzme od mene, a ja ostanem i dalje u službi u puku.
Ova mi je naredba saopštena, i zatražena mi je odluka o otpustu, ali ja sam ostao pri onome što sam ranije rekao: da se original odluke ne nalazi više kod mene, nego da imam samo kopiju; s te kopije sam u pukovskoj kancelariji napravio još jednu i predao je. Ta je kopija poslana u Beč, a od Dvorskog vojnog saveta došla je ubrzo druga naredba: da me uhapse i pošalju vrhovnom zapovedniku grofu Kajzruku, u Osečku tvrđavu, i da se povede nada mnom sudska istraga.
Mene su uhapsili u puku i poslali sa jednim oficirom, o mom trošku. Naš put je trajao neka tri dana. Došavši u Osečku tvrđavu (ona se nalazi u donjoj Slavoniji na južnoj strani Drave), moj pratilac je otišao vrhovnom zapovedniku da mu javi za naš dolazak, a ja sam ostao s kolima na kapiji kod prve straže u tvrđavi — čekajući da mi se vrati pratilac. Kad se vratio, rekao mi je da je gospodin vrhovni zapovednik naredio da me izvede pred njega (ja sam bio bez sablje).
Otvorim brzo svoj sanduk, uzmem novu uniformu, i obojica pođemo i brzo stignemo u generalove sobe. Čim me je general video, odmah me je poznao, jer je toga generala moj pukovnik Petrandi, dok je još bio živ, pozivao dva puta k sebi u logor i predstavljao mu puk. Ja sam ga tada s pratnjom dočekivao i ispraćao, a i nekoliko puta me je pukovnik slao njemu zbog raznih poslova te me je zbog toga znao. On je bio čovek srednjih godina, još snažan; u razgovoru je bio vrlo ozbiljan — i pomalo gord. (Obična stvar u austrijskoj vojsci. Retko ko od viših i štabnih oficira da nije gord).
General mi je kazao na nemačkom: „Die ich höre, dasz er wrill ein Moskowiter sein, ich denke aber, dasz er das wird wohl bleiben lassen“ — to jest: Vi hoćete da budete Moskov, ali ja se nadam da ćete se vi toga manuti.
Nemci u Austriji malo kad govore reči Rusija i Rusi, nego obično kažu Moskva i Moskovi. Ne znam kako je danas, ali je ranije tako bilo — i to kao pomalo s prezirom.
Takve reči od strane vrhovnog zapovednika nisu mi bile mile. Ja sam ih protumačio dvojako: prvo, da ja mogu sam od te namere odustati, a drugo, da se u tim rečima krije pretnja, to jest: ja ću te naterati da ćeš se ti sam toga manuti. Te reči su me pomalo zbunile, i ja sam očekivao da će još štogod slično reći, ali razgovor se na tome završio. Naredio je samo da mi se pokaže put do straže. Tu mi je data soba u kojoj ću biti zajedno s jednim oficirom, čuvarom.
Posle nekoliko dana određena je isledna komisija. Pozvali su me u kancelariju; odvodili su me i vraćali jedan podoficir i jedan redov bez puške. Postavljali su mi razna pitanja, a bilo je i podmetanja. Između ostalog pitali su me: kako, zašto i zbog čega sam hteo službu da ostavim i otpust da tražim, i tražili da sudu predam originalnu odluku o otpustu, koju mi je dao general, baron fon Engelshofen.
Na sva pitanja ja sam odgovarao kako sam znao i umeo, a o originalnom otpustu sam govorio jedno te isto — da nije kod mene, nego da sam ga dao svome komandantu, ruskome generalu Ševiću, s kojim sam nameravao da putujem u Rusiju.
Komisija je tražila od puka u kome sam služio izveštaj o mome vladanju. Na to je dobijen odgovor da sam ja u puku bio ne samo ispravan u službi i dobroga vladanja nego da sam još među mojim vršnjacima, nižim oficirima, bio prvi.
Svi moji odgovori bili su zapisivani, a pitanja su svakoga dana bila jedna te ista, i ja mislim da je to bilo namerno: da su hteli da vide da li se moji odgovori slažu. I pošto-poto hteli su da doznadu da li je još ko bio sa mnom u sporazumu, da li me je ko nagovarao da idem u Rusiju, i slično tome.
Na taj način se vodila istraga devet dana i na kraju ništa se nije moglo pronaći sem da sam službu ostavio i da sam otpust dobio.
Kad se to završilo, čitav mi je taj predmet sa pitanjima i odgovorima dat na potpis.
Ja ga uzmem, pročitam i stanem potpisivati svoje ime i svoj novi čin: kapetan ruski, kad mi tek predsednik i viši auditor istrgnu predmet iz ruku ne davši mi da dovršim, govoreći: „Vi morate potpisati onaj čin koji imate u našoj vojsci, a ne u tuđoj.“
Ja im na to odgovorim da ja više nisam poručnik, da sam u puku u kom sam služio razrešen, i da zato svoj raniji čin ne treba da potpisujem. Izvadim onda onaj dekret koji mi je dao general Šević u kome piše da sam kapetan i pokažem im ga, sa rečima: „Izvolite videti. Vi u zatvoru držite ruskog kapetana, a ne poručnika ove vojske, ja se moram potpisati sa ruskim činom, a ne sa bivšim austrijskim.“
Gospodin predsednik (on je bio potpukovnik u pešadijskom puku koji se nalazio u tvrđavi) i gospodin auditor, saslušavši moje reči, pogledali su se, uzeli onaj akt na kome sam se počeo potpisivati i otišli vrhovnom zapovedniku, a meni su kazali da malo pričekam.
Oni su se tamo očevidno dogovorili da se saslušanje sa mojim odgovorima nanovo prepiše, ali da ga ne potpišem ja, nego da ga auditor i potpiše i overi. Saslušanje su vratili, dali ga pisaru da ga prepiše, a ja sam za to vreme čekao. Onda ga je auditor preda mnom overio i potpisao. Sud se zatim razišao, a meni je rečeno da idem na svoje mesto.
U tvrđavi Osek sam ostao dva meseca u zatvoru. Moje saslušanje sa izveštajem iz puka o mome vladanju poslano je u Beč Dvorskom vojnom savetu, koji je zatim referisao o tome njenom veličanstvu kraljici.
Međutim, septembar je došao, general Šević je pošao na put i iz Ugarske prešao preko granice, a ja sam ostao.
Moj zatvor u tvrđavi Osek trajao je i dalje, iako nije bilo odluke, a razlog je bio u tome što je u to vreme kod Pešte bio podignut veliki vojnički logor, gde se bavila sama carica i kraljica Marija Terezija, sa suprugom svojim, carem Francem Prvim — zato se referat o meni odlagao.
Ja sam već počeo očajavati i misliti da iz tvrđave neću više nikad izići, što se mnogima već dešavalo. Ali moja je sudbina odlučila da me povede opet u nove doživljaje.
Vrhovni zapovednik je naposletku dobio od Dvorskog vrhovnog saveta naredbu da me pusti i da mi naredi da se javim general-feldmaršal-lajtnantu, baronu fon Engelshofenu, mome bivšem šefu, kome je već, prema izveštaju Dvorskog vojnog saveta, od njenog veličanstva kraljice, poslan akt koji će mi general saopštiti, naime da ostajem u austrijskoj službi.
Čim sam se oslobodio zatvora, odmah sam pošao u Temišvar mome bivšem generalu i šefu. Putovao sam nekih pet dana. Javio sam mu se i zatekao ga vrlo ljutitog. On mi je činio takve prekore da ja nisam mogao na njih da nađem opravdanja. Samo sam ćutao i trpeo dok se nije izgovorio. A kad je od mene zatražio da mu vratim odluku o otpustu koju mi je dao, ja sam počeo govoriti o svoj onoj pažnji i milosti koju sam od njega uživao i ponizno sam rekao: „Vaša ekselencijo, ne možete verovati koliko mi je žao što ste zbog mene imali toliko neprijatnosti i što ste sada u takvom gnevu. Ja se sam ni na koji način ne mogu opravdati i odbraniti pred vama, jedino me može vaša milost pomilovati. Da sam znao da će zbog mene mome dobrotvoru biti takve neprijatnosti pričinjene, ja nikada ne bih“, govorio sam, „ni počinjao tu stvar, pa ma znao da će mi to najveću sreću doneti. I sada me je strah da kažem vašoj ekselenciji da vas ne mogu zadovoljiti, niti vam učiniti ono što tražite. Odluku koju ste mi vi dali ja nemam. Nju je od mene uzeo Šević (ja već Ševića nisam smeo da nazovem generalom), nego imam samo overen prepis.“
Sad su tek počele lepe reči i o meni i o Ševiću. General je govorio: „Šta misliš s time što je odluka ostala kod Ševića? Da ne misliš još uvek o Moskvi? Ti bi, dakle, još uvek hteo da odeš odavde?“
Ja mu odgovorim: „Ja o tome više ne mislim, nego sam došao da se vašoj ekselenciji javim, kao što mi je naređeno, da mi se, posle istrage koja je nada mnom vođena, saopšti rešenje i oproštaj.“
General je ljut, šeta po sobi i govori: „Jest, oproštaj! Ti već više nisi dostojan nikakve milosti, tebi treba drugo nešto pa da se smiriš i da ti iziđu te bube iz glave.“
Na tome se toga dana naš razgovor završio. Bilo je već kasno uveče. Iziđem i pođem stazama da potražim svoje poznanike iz generalove svite, da ispitam šta znaju.
Direktor kancelarije mi je ispričao kakve je ukore moj general dobio zbog mene i kako je traženo od njega izjašnjenje što mi je dao otpust, da mu je posle posredovanjem jedne osobe na dvoru oproštena krivica i da je po naredbi njenog veličanstva Dvorski vojni savet doneo odluku da se i meni oprosti. Molio sam da mi to dâ da pročitam, ali on mi nije dao, nego mi je rekao da će mi to sam general sutra saopštiti.
Sutradan, oko deset izjutra, otidem svome generalu. Vidim da su mu ispričali da sam vrlo ožalošćen zbog svega što se njemu desilo, i zato me je malo blaže primio. Rekao mi je: „Eto, vidite kakvo se čudo napravilo zbog vaše stvari i kakve je rđave posledice sve to donelo. Vi ste još srećni što se tako završilo.“
Zatim je naredio da mu se donese iz kancelarije reskript u kome mi je dat oproštaj. Direktor kancelarije ga je doneo, a general mi ga pruži govoreći: „Dajem vam da pročitate oproštaj koji vam je dat. Toliku milost njeno veličanstvo retko kome čini i zato vam savetujem da više ni o čem drugom ne mislite nego da se pokorite najvišoj naredbi, koja vam oprašta i prima vas natrag u službu. Naredba o tome biće vam uskoro predata na predstojećoj smotri pukova u Slavoniji. Budite, dakle, zahvalni na tome, i sve što je bilo neka pređe u zaborav.“
Držao sam carski reskript u rukama i slušao generala dok nije završio, a onda sam ga počeo čitati, vidim da mi je data milost i čin. Poklonim se generalu i vratim mu reskript izjavljujući mu zahvalnost ovim rečima: „I u ovoj prilici vidim da za svoju sreću imam da zahvalim jedino vašoj milosti. Ja se osećam toliko dužan prema vama da nemam reči da vam iskažem svoju zahvalnost. Mogu da kažem samo toliko: čitavog svog života osećaću dužnost da vašu ekselenciju smatram za svog dobrotvora.“
General je naredio da se napiše zapovest puku da se ponovo pričislim u službu sa izveštajem da mi je oprošteno. Ujedno je naredio da mi se da prepis carskog reskripta.
Kad sam dobio kopiju i zapovest generala kojom se naređuje da se ponovo pričislim i stupim u raniju službu, pođem u puk i odlučim da tako odsad mora da bude, i misao o Rusiji počela me je ostavljati, ali ipak onaj sakriveni otpust ponekad mi je iskrsavao u pameti i kao da mi je predskazivao da s tim još nije svršeno.
Ranije sam govorio kako su se Mađari zauzimali što su igda mogli da se srpski pukovi u Slavoniji ukinu i da su obećali da će dati vojsku o svom trošku, namesto srpske, za čuvanje granice duž Save s turske strane, i da su kraljicu skoro zadobili za svoju stranu. Ali se ćesar Franc Prvi, suprug Marije Terezije, jako zauzeo i nije dao da se to izvede. Govorio sam i kako je naređeno da se u Mađarskoj, kod Pešte, podigne veliki vojni logor. Tu će na smotru pred oba carska veličanstva od te novouređene srpske vojske na granici (za nju su Mađari govorili da je neuređena i nepouzdana) doći od svakog pešadijskog puka po jedan bataljon, a od husarskog po dva eskadrona. Tako je i urađeno, a uz tu vojsku došli su i mađarski i nemački pukovi iz obližnjih mesta. I tako se tu iskupila gotovo cela armija.
Logor je bio izvanredan. Vojni manevri su se izvodili, u njima su srpski bataljoni i eskadroni bili zajedno i u svemu su se odlikovali u poređenju s drugima, a naročito u poređenju s Mađarima, i okretnošću i brzinom paljbe i u manevrisanju. To se dovoljno videlo, na sramotu Mađara, čiji su projekti propali. Ostalo je, dakle, tako: slavonski pukovi ostaju onakvi kakvi su, a da to bude još sigurnije, određeno je da se izvrši glavna smotra, koju će voditi konjički general, grof Serbeloni.
Njemu je data potpuna vlast kako će izvesti smotru, a i za sve ostalo što se tih pukova ticalo. On je došao u Slavoniju, u tvrđavu Osek, pošto je to središno mesto svih tih vojnih distrikta. U tu tvrđavu su došli i svi zapovednici pograničnih pukova i drugi štabni oficiri. S njima sam se i ja tu našao.
Ja sam se javio glavnom inspektoru generalu, grofu Serbeloniju. Predao sam mu molbu i u njoj rekao da sam već imao otpust i da prema volji i odobrenju njenog veličanstva ostajem u službi i da mi je njenim reskriptom milostivo dato da na predstojećoj smotri dobijem čin — „i zato molim vašu ekselenciju grofa da ima dobrotu nagraditi me činom prema vlasti koju vaša ekselencija ima“.
General je primio moju molbu, ali je o toj stvari, izgleda, bio već obavešten, jer je, dajući molbu šefu kancelarije, naredio da se prema aktu njenog veličanstva izvrši ispravka.
Direktor kancelarije doneo je akt i pokazao generalu tačku koja se na mene odnosi. General je pročitao i saopštio mi da sam u ime njenog veličanstva proizveden za kapetana, a onda mi je naredio da se javim vrhovnom zapovedniku, grofu Kajzruku, da me uputi u puk.
General je tu naredbu izdao odmah jer se žurio na hrvatsku granicu. Trebalo je da u gornjoj Slavoniji pregleda sva mesta i njihove položaje, zatim da izvrši smotru nad pukovima i uredi vojne distrikte u Slavoniji. Pred svoj polazak preporučio je vrhovnom zapovedniku da oficire Nemce poslane iz Beča, kao i neke druge prekobrojne rasporedi po pukovima. Taj raspored bio mu je poveren zbog toga što je on bio starešina Brodskog pešadijskog puka kao i svih drugih slavonskih pukova, a da bi što pre bio gotov, general je odredio nekoliko činovnika iz svoje kancelarije da pripreme spiskove i drugo što je potrebno za smotru, koja je imala da počne od gornje ka donjoj Slavoniji.
Raspored je urađen velikom brzinom i otposlan. Tim rasporedom dobio sam i ja naređenje od vrhovnog zapovednika da se premeštam u Brodski pešadijski puk. Meni se taj premeštaj nije nimalo dopadao. Ja nisam ni mislio da bi me mogli iz husarskog puka isključiti. Računao sam da ću i dalje ostati u njemu i zato nisam ništa za vremena ni preduzimao. I kako je taj premeštaj bio potpuno protiv moje volje, zamolio sam vrhovnog zapovednika da me ostavi u puku u kome sam dotle bio, pošto ja ne volim službu u pešadiji.
Vrhovnom zapovedniku nije bilo pravo što ja nemam volje da služim u njegovom puku, pa mi je nezadovoljno odgovorio: „Za to možete moliti general-inspektora, pošto su sva akta i spiskovi poslani već njemu; ja više ne mogu da činim izmene.“
Vidim ja da se sa mnom dešavaju sve nove i nove neprijatnosti, i što dalje, sve više muke i glavobolje. Toga časa nisam znao šta bih mogao raditi, nego rešim da pođem u Brodski pešadijski puk i tamo sačekam dolazak general-inspektora.
Došavši u Brodski puk, javim se pukovniku, baronu Janusu, i potpukovniku, baronu Ritu. Oni su me odavno znali i mnogo su radili na tome da pređem u njihov puk, pa su me primili lepo i ljubazno, s rečima: „Ti si bio toliko ohol da nisi hteo da pređeš u naš puk, a sad je to samo od sebe došlo, sad si naš.“ Nisu hteli priznati da je njihovo delo što me je vrhovni zapovednik postavio u taj puk; to sam tek posle doznao.
Ja sam im odgovorio da ne želim biti u pešadiji: „Vi i sami znate“, rekao sam, „kakvu ja imam husarsku opremu. Ona sad treba da mi ostane neiskorišćena i ja da podnesem toliku štetu bez potrebe. Osim toga“, rekao sam nezadovoljno, „čim ja nisam među husarima, kao ranije, ne mogu biti sluga njenog veličanstva kakav bih mogao biti, niti zaslužiti onu veliku milost koja mi je ukazana.“
Ova gospoda primila su moje reči kao podsmeh: „Šta vi mislite“, kazali su mi, „da su samo husari carske sluge? Ne, mi smo nada i tvrđava, a vi dolazite iza nas.“
Ja nisam hteo da se i dalje s njima prepirem, nego prekinem, govoreći u sebi: „Neću ja dugo biti vaš pešak“ — misleći da ću izmoliti od inspektora da me vrati natrag u husarski puk, a nadao sam se da bi me i moj bivši šef mogao izvaditi iz pešadije. — Na Rusiju sam već bio sasvim zaboravio.
Posle tog razgovora pukovnik mi je odredio četu, kojom je dotle komandovao poručnik, jedan Nemac, po imenu Gorička, koji je često bolovao. Ja odem u selo i odnesem tom poručniku zapovest o predaji čete. Taj dan smo ja i on proveli naprazno, a sutradan smo počeli sa radom: izvršio sam smotru ljudi po spisku.
Poručnikov stan imao je samo predsoblje, veliku sobu i jednu sobicu (u kojoj sam ja imao da stanujem, ali nije mi se dalo). Obojica smo te noći legli na postelju u velikoj sobi, a malu sobicu zauzimala je njegova služavka i njegova oprema, koja nije bila baš velika.
Poručnik je bio vrlo dobar čovek, i veliki siromah. Sve njegovo imanje bila je uniforma i tri konja, koji su se nalazili u konjušnici, nekoliko koraka iza stana, a pored konjušnice bila je jedna mala šupa za kola.
Poručnika je pred veče počela tresti groznica, a malo kasnije od velike vatre bio je skoro bez svesti. Taman sam zaspao, kad poče neka lupa, te se ja trgnem i dok sam se sasvim rasanio, prošao je neki minut. U sobi, na zemlji, još je gorela sveća u čiraku, a spolja u kapke neko neprestano gruva. Čujem glas stražarev gde viče: „Ustajte, izginućete!“ Čim sam to čuo, skočim i stanem vikati poručnika, ali uzalud, on onako u vatri leži kao mrtav.
Dohvatim pušku da se branim ako nas ko napadne (pošto je stražar vikao da ćemo izginuti). Stražar i dalje lupa u kapke i vrata od predsoblja i jednako viče. Uto i služavka iz sobice stane vikati i plakati, pa otvori vrata. Mali prozor na njenoj sobi bio je zatvoren i svetlost od naše sveće obasjala je i njenu sobu, pa nisam mogao da vidim šta se dešava napolju, nego je pitam zašto viče, a ona, kako je ustala iz postelje, stala je da skuplja svoje haljine i govori: „Izgorećemo. Gledajte kroz pukotinu od prozora kolika je vatra napolju.“
Na te reči ja jurnem na vrata i otvorim ih, a vojnici spolja razbijaju vrata od predsoblja — misle, još spavamo. I zbilja, malo je trebalo pa da zauvek zaspimo. Tek što sam vrata od predsoblja otvorio, već je i u predsoblju počela vatra. Krov je bio od trske, i vatra ga je prosto gutala.
Otvorim vrata od predsoblja i viknem vojnicima da što pre iznesu poručnika. Oni upadnu unutra, zgrabe ga zajedno s perinom i iznesu ga, a on leži, ne zna ništa za sebe. Dok su se oni oko njega majali, ja zgrabim uniformu, moj posilni dograbi posteljinu, a drugi vojnici izvlačili su druge stvari i spasavali. Ali jadnome poručniku izgorela su sva tri konja i kola, jer je požar počeo od konjušnice. Njegov posilni legao je pijan s lulom u seno i tako napravio vatru. I sam je počeo da gori i jedva se spasao. A kako je duvao jak vetar i nanosio plamen na kuću, kuća se brzo zapalila, i sve se za čas pretvorilo u pepeo.
Taj događaj tamošnji ljudi smatrali su kao neko znamenje i stali proricati: „Neće se tu dugo zadržati naš novi kapetan.“ Oni su jedno mislili, a sudbina mi je, međutim, drugo spremila. A svaki čovek mora da ide tamo kuda ga sudbina vodi, baš kao slep što ide za vođom.
Primio sam četu i vratio se u štab, da o tome izvestim pukovnika. Pukovnik opazi da sam ja nešto smućen i pita da li sam zdrav i što sam neveseo, a kad je čuo da ne volim da služim u pešadiji, stane mi govoriti: „Slušajte, savetujem vas da se manete toga, ako stanete opet nešto tražiti, možete samo izgubiti. A služba je jedna te ista bez obzira u kom ste puku.“
Ja onda odlučim da ostane tako dok ne dođe grof Serbeloni. Stigla je već i zima i Serbeloni je morao da prekine svoje putovanje. Jedino je nad Gradištanskim pukom završio bio smotru. Kod nas je trebalo da dođe tek na proleće.
Ja se, međutim, izmolim od pukovnika da odem do oca. Oca sam zatekao u velikom jadu, i to najviše zbog novog uređenja slavonskih pukova (ranije sam već kazao da je od dva husarska puka bio stvoren jedan). Premešten je bio opet u drugo mesto i u drugu četu, i kako je tamo bila skoro pustinja, morao bi skoro iznova da kući kuću, a on se već izranije od čestih seoba iz mesta u mesto skoro upropastio. Ogorčen zbog svega toga, a i zato što je s mojom mađijom imao skoro svake godine dete — bilo ih je već šestoro — rešio je da iziđe iz službe, da podnese ostavku. Uskoro je to i uradio i nastanio se u slobodnoj kraljevskoj varoši, Novom Sadu (prema Petrovaradinu, s druge strane Dunava, koji ih razdvaja). Tu je uzeo pod kiriju privremeno jednu kuću, dok novu ne podigne, ili gotovu ne kupi.
Ja sam zatim pošao sa ženom tastu mome, pukovniku Raškoviću, u Mitrovicu, gde je stanovao s porodicom. Sve što se sa mnom dešavalo, njemu je već bilo poznato. On je bio zadovoljan što se sve tako svršilo, ali nije propustio da me dobro izgrdi. I skoro svaki dan dok sam kod njega bio morao sam slušati prebacivanje: kako sam ja to bez ikakve nevolje učinio i kako sam bio na ivici propasti, kako je sva sreća što se na tome završilo, kako takva milost nije nikome učinjena kao meni, da mi to bude i prvi i poslednji put, i da se odsad ništa ne usudim da uradim dok njega ne upitam — i to mi je naročito naglasio. „A što si nezadovoljan u pešadiji, to se može lako popraviti, a mogu te i ja“, govorio je, „uzeti u svoj puk. Treba samo ili za prvo ili za drugo zamoliti inspektora, kad bude došao, i on će ti to, nadam se, sigurno učiniti.“
Ja sam na sve to pristajao i obećavao mu da ću ga zacelo ubuduće za sve pitati. I tako bi to, mislim, i bilo da nisu naišli drugi događaji, koji su učinili da je taj moj sastanak bio i rastanak s njim zauvek.
Kod tasta sam ostao nekih šest dana, pa sam onda otišao u puk i čitavu tu zimu proveo u velikoj čamotinji. Jedva sam dočekao dolazak inspektora, grofa Serbelonija. On je počeo sa smotrom Brodskog pešadijskog puka i svima nam se iz početka učinio strašan. Malo je s kim razgovarao, govorio je samo s pukovnikom, pa i to slabo, samo koliko se posla tiče. On je imao veliku vlast kao poverljiv carev čovek. Pravio je velike lične promene i svi su drhtali pred njim.
Ja sam imao da ga molim za svoju stvar, ali nisam znao kako da počnem. Naposletku sam se odlučio: usudio sam se na to jedno veče, pre naše smotre, kad je on iz sobe izišao u hodnik. Prišao sam mu i dao mu pismenu molbu. U njoj sam izneo čitavu svoju stvar: kako sam imao otpust da idem u Rusiju, kako sam bio u zatvoru, kako sam reskriptom Dvorskog vojnog saveta, koji je potvrđen od njenog veličanstva kraljice, ostao u službi i kako mi je dat kapetanski čin, s kojim sam zadovoljan, ali da sam određen u pešadijski a ne husarski puk i time da sam uvređen, da mi pešadijska služba ne odgovara, da imam svoju oficirsku opremu za husarski puk, koju sada treba sa velikom štetom da odbacim. — „Zato molim da se moja molba prouči i da se prevedem u Slavonski husarski puk, u kome sam i dosad bio.“
Tu sam molbu predao ne pitajući ništa svog tasta, jer sam smatrao da je to sitnica, oko koje ne treba da ga trudim. Tek ako mi ova molba ne uspe, mislio sam, zatražiću tastovu pomoć i preći u njegov Petrovaradinski pešadijski puk.
Sutradan ujutru bio je kod generala veliki prijem: iz našega puka došli su svi štabni i viši oficiri, a bilo ih je i iz drugih pukova; svi smo stajali u sali i čekali ga.
Ušao je u grdnim zatupastim čizmama koje su se prema gore širile kao levak, sa čeličnim mamuzama, špadom i u uniformi kirasirskoj (pošto je bio starešina jednog kirasirskog puka, takvu je uniformu i nosio), ali čizme su mu bile i suviše grube — trupao je u njima gore-dole valjda pola sata, ne govoreći ni s kim ni reči. Najposle opazi mene među oficirima, zastane, priđe, gleda me. Mislim, gleda valjda da li sam ja onaj što mu je sinoć dao molbu. Juče sam bio u vicmundiru, a danas sam u paradnom. Kad me je poznao, priđe mi još bliže i kaže mi na nemačkom: „Dein Bitten ist billig“, to jest: Tvoja je molba opravdana. Ja mu se na to poklonim, a on opet nastavi šetnju po sobi.
Stanu me gledati svi štabni oficiri i pukovnik,nisu znali šta to znači, niti kakvu sam ja to molbu generalu dao.
Dugo smo čekali da vidimo hoće li štogod s kim progovoriti, ali on je ćutao još skoro pola sata. Onda major, baron Lanius, koji je bio tu u sali (on je došao od strane Petrovaradinskog puka u susret generalu; znao je više jezika i bio obrazovan, ali malo vetrenjast; on je od samog početka bio ađutant kod moga bivšeg starešine, barona Engelshofena, i pri formiranju pukova mnogo se mešao u različite projekte i time navukao na sebe mnogo mržnje; inače nije imao mana, bio
je dobar i koristan oficir; a imao je mnogo smelosti), priđe general-inspektoru i stane da mu podnosi raport: da je došao generalu u susret i da ima da ga isprati do puka i kad, pitao je, general naređuje da puk bude spreman za smotru.
General je bio, po rođenju, Talijan i nemački je rđavo gorivo, govorio je više francuski i talijanski. On je, očevidno, znao ili slušao za Laniusa i zato je, kad mu se Lanius obratio, zastao i viknuo na nemačkom: „Still!“ to jest: Ćuti — pa je onda podigao ruku koliko je mogao više i rekao: „Lanius so grosz“ — a onda je spustio ruku dole za pola aršina iznad zemlje i rekao: „Ich machen so klein.“ On je to pogrešno kazao, ali mi smo razumeli šta to znači, to jest: Lanius je toliki, a ja ću ga napraviti ovako malim — i, rekavši to, opet je počeo da korača po sali. Zatim je upitao našeg pukovnika: „Je li vaš puk gotov?“ — na što je pukovnik odgovorio da jeste i zapitao kad puk da izađe na smotru. General je naredio: „Ich will morgen um acht Uhr frie sehen“ — što znači: Hoću sutra u osam sati da puk bude spreman.
Onda nas je ostavio i otišao u druga odeljenja.
Čim smo izišli iz sale, moj me pukovnik poče pitati kakvu sam ja to molbu generalu dao i kako sam smeo to učiniti a da njega prvo ne izvestim. Ja sam se pred pukovnikom, koliko sam umeo, branio, dokazujući mu svoju nevinost: da u mojoj molbi ništa naročito nema, „nego samo ono što vi već znate, tražio sam prevođenje u onaj husarski puk u kome sam dosad bio“.
Pukovnik mi je na to ljutito odgovorio; „Dobro, isteraću ja tebi husare iz glave i naučiti te da pešačiš“ — i rekavši to ostavio me, a posle toga počeo je zbilja da pravi razne sitne intrige kinjeći me za najmanje sitnice.
Ali ja sam sve to strpljivo i učtivo podnosio i često odlazio i njemu i potpukovniku, baronu Ritu, koji me je, mogu reći, dočekivao uvek s ljubaznim rečima. Samo, ja se nikako nisam mogao pomiriti s time da ostanem u njihovom puku, nego sam čekao da vidim kakva će biti odluka gospodina inspektora po mojoj molbi.
Idućeg dana naš puk je imao smotru, i general je za svakog čoveka gledao u spisak. Ja sam na smotri prošao uz svoju četu. Zatim se održala vežba i sve vrste manevara i na kraju paljba čitavog puka. Po svršetku svega toga general je ostao još jedno tri dana, pregledao svu vojničku opremu, neke stvari je izmenio, neke oficire koji zbog starosti nisu mogli više da služe pootpuštao, a onda je otišao u Petrovaradinski pešadijski puk, u kome je, kao što sam rekao, moj tast bio zapovednik.
Ja sam mislio da će na moju molbu doći rešenje da se prevedem već prema onome što je general-inspektor rekao da je moja molba opravdana, ali sam se prevario. General je pri polasku dao pukovniku zapovest u kojoj je stajalo da u Slavonskom husarskom puku nema upražnjenog kapetanskog mesta i da prema tome imam da ostanem u Brodskom pešadijskom puku, u kome se već nalazim — s tim da mi se ta zapovest saopšti.
Pukovnik me je pozvao, dao mi da pročitam zapovest i naredio mi da se ostavim svojih namera, da svoju dužnost izdržavam onako kako treba i posavetovao me da se i takvih misli okanem jer mi te misli donose više štete nego koristi, da ću, s vremenom, i sam zaboraviti na husare i da sam kasnije neću hteti za njih ni da čujem.
Moj odgovor bio je učtiv, držao sam se pred njim smireno, kao i uvek. Na taj način ja sam se spasavao s priličnim uspehom od gonjenja, i zato sam mu rekao: „Neka tako bude kad ne može biti drukčije.“ Ali meni se učinilo sumnjivo da je na moju molbu mogla doći takva zapovest. Ja sam verovao da su mi to učinili oficiri iz našega štaba, a ne general — kao što sam se docnije u to i uverio. Pukovnik, a naročito potpukovnik Rit nagovorili su šefa generalove kancelarije na to, a ljudi na takvom mestu mogu da učine mnogo i zla i dobra.
Da na tom ne bi ostalo, odlučio sam da što pre odem svom tastu i da se s njim posavetujem, pa da on zamoli general-inspektora da pređem u husarski puk u kome sam bio, ili da me prevedu mome tastu u Petrovaradinski puk.
Ne gubeći vreme, izišao sam pred pukovnika i zamolio ga da me izvoli pustiti na nekoliko dana da se vidim s tastom, s kim se odavno nisam video. Pukovnik se malo razmislio i rekao mi: „Dobro, idite, dajem vam deset dana odsustva.“
Tu se desio i potpukovnik, baron Rit, i on se, videći da me pukovnik pušta, nasmejao i kazao pukovniku: „Lepo, vi mu dajete odsustvo, ali pazite što vam kažem: sad ga poslednji put vidimo, jer on će sigurno odavde otići.“
Ja se poklonim potpukovniku i odgovorim mu: „Nemojte misliti, gospodine barone, da bih ja mogao biti toliko lakomislen da počnem šta bilo a da ne kažem to pretpostavljenima. Ja priznajem da ste vi pažljivi spram mene, i vaša želja da ostanem kod vas u puku za mene je znak vaše blagonaklonosti, što meni čini samo čast, ali videćete“, završio sam, „da ću se ja opet brzo vratiti“ — na to sam se poklonio i izišao. Istoga dana krenuo sam na put.
I doista, ja nisam ništa drugo mislio da preduzmem osim samo ono što sam već spomenuo: da se s tastom posavetujem o mom prevođenju, što, uostalom, nije bila nikakva tajna. Ali već je bilo blizu vreme kad je trebalo da podnesem sve ono što mi je sudbina bila dosudila.
Napomene
- Čin između pukovnika i generala. (Prim. prev.).
- Svima je bilo čudnovato što sam ja kao mlad čovek proizveden za poručnika. To je tamo bila retkost. U austrijskoj vojsci takav čin oficir obično dobija sa četrdeset godina, i mnogi kapetani sasvim su sedi. Na godine se tamo slabo gleda.
- On je bio poreklom Grk. Rodio se u gradu Krfu. Znao je više jezika. Prešao je u katoličku veru. Najpre je bio u konsularnoj službi, a posle je postao vojni komesar. Bio je preko svake mere ohol i grub i gonio je mnogo pravoslavne.