Deo 3, Poglavlje 4
Počelo je već svitati kad sam, onako premoren od marša i stajanja pred gradom, po jesenjoj hladnoći, umotan u ogrtač, legao na zemlju ispred našeg desnog krila da malo odspavam. I taman sam se zagrejao i zadremao, kad me ađutant našeg puka stade drmati i buditi, govoreći mi da se što pre javim generalu Podgoričaninu, koji je isto tako ispred ciglane ležao.
Skočio sam i požurio generalu. On mi je naredio da odmah odem u grad da se javim komandantu korpusa, generalu Krečetnjikovu, u poslanstvu. Čim sam to čuo, pomislio sam da ću dobiti opet neki novi zadatak — kao što je i bilo.
Seo sam na konja, odjurio u grad i javio se generalu. Izgledalo je da ni on te noći nije spavao jer sam ga zatekao kako već potpuno odeven šeta po sobi. Kad me je video, rekao je: „Vi ste određeni da tajno sprovedete zatvorenike. I da znate da će vam ta misija, za koju ste naročito izabrani, služiti na čast“ — pa je onda uzeo svoj klobuk i rekao: „Hajdmo gospodinu poslaniku.“
Prošli smo kroz nekoliko soba do poslanikovih odeljenja. Gospodin poslanik, knez Nikolaj Vasiljevič Repnjin, rekao mi je da je vrlo važna stvar tu pohapšenu gospodu (on im je naveo imena) sprovesti u Litvu, u grad Vilnu, general-poručniku Numersu, a odatle — kuda bude naređeno.
„Meni je poznato, gospodine potpukovniče“, rekao mi je gospodin poslanik, „vaše poštenje i vaša ispravnost, kao i to da ste i dosad u izvršenju važnih poslova koji su vam poveravani pokazivali i svoju vernost i odlične uspehe. Ja sam s vama bio uvek zadovoljan i zato se i sada nadam da ćete kao jedan sposoban oficir i taj zadatak najbolje izvesti i zatvorenike prevesti kud vam je naređeno. Samo, napominjem vam“, rekao je poslanik, „da je s tom misijom u vezi i pitanje vaše časti i vašeg života, ako ih na koji bilo način ispustite iz ruku, Na troškove za hranu i za plaćanje podvoza daje vam se pet stotina zlatnika, a za sve ostalo dobićete naredbu i uputstva (i pokaza na generala Krečetnjikova) od njegovog prevashodstva Petra Nikitiča. — I tako izvolite sutra na noć krenuti.“
Dobio sam odmah pet stotina zlatnika od poslanikovog sekretara, i za njih sam sutradan nakupovao vazdan namirnica i raznih pića, jer, iako mi je rečeno da na tu gospodu treba strogo motriti, ipak ih, naređeno mi je, uz put treba i dobro hraniti. Zato nisam ni štedeo novac. Gledao sam samo da svega bude u izobilju.
Naredio sam da se odmah naprave sanduci i sve te stvari sam u njih poslagao. Od poslanstva sam dobio jedna teretna kola, a što nije u njih moglo stati, smestili smo u druga dvoja kola. Dva kuvara sa svim kuhinjskim priborom poslao mi je knez Prozorovski, i tako je za moj sutrašnji put bilo sve spremno.
Izjutra mi je dodeljen jedan husarski eskadron iz našeg Ahtirskog puka s kapetanom Georgijem Podgoričaninom, onim istim što je kijevskog biskupa sproveo u logor (što sam već kazao), i sto kozaka; a uz njih šest oficira iz korpusa, koji će radi nadzora sedeti s uhapšenima na putu.
Pred noć sam prešao preko Visle na drugu stranu i došao u predgrađe Pragu, gde su se moji zatvorenici nalazili. Ostavio sam vojnike na levom krilu i javio se generalu, knezu Prozorovskom, čija je dužnost bila da pripremi jahaće konje i da sa poslanikovog dvora dovede u logor troje nove karuce za uhapšene. I to mi je predano — i tako je sve bilo spremno za put.
Kada je palo veče, otišli smo, general Prozorovski i ja, prvo krakovskom biskupu. Uz nas su bila još tri viša oficira: dva pukovnika i vlasnik onog šatora, potpukovnik Černišov. Kad smo ušli u logor, biskup je spavao. Knez Prozorovski ga je probudio i rekao mu da treba da krene na put i da ga predaje meni u ruke.
Biskup, onako sanjiv, poče da trlja oči. Čuje da će na put, pa onda zapita: „Kuda hoćete da me odvedete?“
Na to mu knez odgovori: „Ovaj gospodin potpukovnik će vas sprovesti, a on već zna kuda. Vi samo izvolite ustati i poći.“
Njemu se te poslednje reči nikako nisu dopale. Sedeo je na postelji i rekao da bi više voleo da spava nego da putuje. Malo kasnije je digao glavu, pogledao nas strogo, pa zaplakao, i izišao iz šatora.
Kola su bila spremna i on sede u njih sav ojađen. Mislio je da će u njima sedeti sam, ali kad su ušli u kola kapetan i jedan poručnik, bilo mu je još teže. Međutim, tu se nije moglo ništa izmeniti. Vrata na kolima su se zatvorila i kola su izišla iz logora na drum. Tamo su zaustavljena da se sačekaju i ona druga dvoja. Knez je i njima rekao da ću ih ja sprovesti, i tako su svi izvedeni iz logora. Hetman je sa sinom bio u jednim kolima, zajedno s dva oficira; isto tako i kijevski biskup. Kola su išla jedna za drugima, ali u takvim razmacima da jedni za druge nisu znali, niti su se mogli videti. Naređeno je i oficirima, koji su sa njima sedeli, da ne govore ko je sve uhapšen i ko putuje.
Uz svaka kola bila je zasebna pratnja od nekoliko husara i kozaka. Uhapšeni nisu imali sluge, i to im je vrlo teško padalo, zato sam ja već sutradan odredio svakom po jednog husara kao poslugu, a usluživali su ih i posilni onih oficira koji su kao nadzornici s njima u kolima sedeli. I odeveni su bili vrlo lako. Krakovski biskup imao je na sebi samo sivi engleski kaput izvezen srebrom, kapu od crne kadife, crne kadifene pantalone i engleske čizme, to mu je bilo sve. Ni oni drugi nisu bili toplije odeveni a bilo je već jesenje doba i noći hladne, i zato su se morali tuđim odelima poslužiti. Knez Prozorovski je naredio da se od štabnih oficira pokupe bunde i da im se dadu na dan-dva u poslugu dok ne stigne njihovo odelo.
Pošto je bilo sve gotovo, krenuo sam na put, i to po mrklom mraku. Na duši mi nije bilo baš lako, strepeo sam da se uz put nešto ne desi. Jahao sam na konju ispred svoje jedinice, a kapetanu sam naredio da sa izvesnim brojem husara i kozaka ide iza sviju i da bude uvek spreman na oružani otpor ako slučajno ko od Poljaka pokuša da otme uhapšene.
Kad smo odmakli od logora jedno pola milje, izgubili smo put, Bilo mi je naređeno da ne idemo glavnim drumom, nego seoskim putevima, da na taj način skrijemo trag, da se u gradu ne bi saznalo kuda su uhapšeni odvedeni.
Za vođe su nam data dva Jevrejina na konjima, i oni su nas odmah iz logora poveli u stranu od glavnog puta, uveravajući me da znaju put i da ja idem samo za njima. Ali njihovo znanje ih je brzo izdalo. Video sam da su počeli lutati i da su nas zaveli u neke jaruge i rupčage. Ja umalo nisam upao u jednu jarugu, a dva husara su baš i upala. Počele su i karuce da se krive i došli smo dotle da se dalje nije moglo. Morao sam se zaustaviti. Moji Jevreji su morali priznati da su zalutali. I da se put nađe, pošaljem njih dvojicu sa dva oficira i dva husara,
Oni su se malo kasnije vratili i poveli nas opet, ne znam ni ja kuda, ali izišli smo iz onih jaruga i nastavili put po ravnici. Samo učinilo mi se da ne idemo putem, nego prosto ledinom, ali kako je bio mrak, nisam se mogao tačno razaznati. Naposletku smo nanovo izbili pred logor odakle smo i pošli. Čuo sam kako se odziva straža i kako prolazi patrola.
Vidim da smo opet zalutali. Morao sam stati da se ne približimo sasvim logoru, da se ne bi napravila uzbuna. A Jevreji su mi se žestoko prestrašili i priznali da ne znaju gde smo.
Te noći sam se tako namučio da mi je život omrzao. Morao sam Jevreje da držim uza se da mi ne pobegnu, a oni su se od toga još više prepali. Zanemeli su prosto od straha. Mislio sam, šta ću ako pobegnu i ostave me u tome mraku do zore. Moj komandant bi se zacelo naljutio i sigurno bi me ukoreo. Zato počnem s mojim Jevrejima lepo. Rekao sam im da ne treba da se plaše, da im se nikakvo zlo neće desiti, samo neka pođu nanovo s husarima da traže put. „Eto, opet smo kod logora, nego pođite naokolo i gledajte da razaznate s koje smo strane došli — da se odmaknemo već jednom od logora i izađemo na pravi put.“
Oni su se malo ohrabrili i poslušali me. Pošljem s njima, kao i ranije, podoficira i s njim četiri husara i dva kozaka. Za jedan sat su se vratili s izveštajem da su našli put i poveli nas nanovo.
Pošli smo donekle poljem pa smo onda naišli na neko žbunje, pa na veliku šumu i rit od izlivene Visle, ali to nije bilo opasno; išli smo po pesku i plitkoj vodi i karuce su išle bez zadržavanja. Kad smo izišli iz šume, vođe su rekle da će nam dalji put biti dobar, da će voditi kroz retku šumu i da će se moći ići brže.
Naredio sam da se pođe kasom, samo da se što više odmaknemo od grada, jer je naredba bila da se požurimo i da se za dva dana, ako je moguće, ni na noćištima ne zadržavamo, a isto tako da idemo samo sporednim putevima, da nas ne bi kogod sreo i video. Ali tek što smo izišli iz šume i pošli kasom, kad vojnici povikaše: „Stoj, stoj!“ (to je bilo pred zoru). Strašno sam se prepao. Pomislio sam da nas je sigurno stigla s leđa neprijateljska potera. Naredim odmah prednjoj jedinici da se postroji, a ja pojurim natrag da vidim kakva je to vika. Kad sam stigao, vidim, izvrnule su se karuce kijevskog biskupa i leže ovako iskrenute na zemlji. Te karuce su bile poslednje. I kako smo pošli kasom a bila još pomrčina, kočijaši nisu videli kladu pored puta i tako se izvrnuli.
Biskup se jedva izvukao. Dobro je, siromah, ugruvao glavu. Srećom, druge štete nije bilo, jedino što su se stakla na prozorima porazbijala. Ali oklevati se nije moglo. Karuce su dignute, uhapšenik se opet smestio, bez obzira na to što su prozori ostali bez stakla (ja sam docnije kupio jednu kožu i napravio zavese od nje), i opet smo nastavili put. U svanuće stigli smo do jednog sela sa četiri krčme. Tu se zaustavimo da nahranimo i napojimo konje, a i da nam se saputnici malo odmore.
Naredim da se što pre očiste tri bolje krčme, domaćine izvedem, i sobe okadim prahom koji sam u Varšavi za taj slučaj naročito kupio, i onda hapšenike uvedem unutra. To im je bio prvi odmor na putu. Odseli su, doduše, u sasvim skromnim kućama, u kakvim možda, kao ljudi od položaja i visokog roda, još nikad nisu bili. Naročito je kijevski biskup bio ozlojeđen. Ja sam im se izvinio što se nisu našli bolji stanovi i rekao im da se nadam da će se ubuduće naći nešto valjanije.
Za to vreme su kuvari, po mojoj naredbi, spremili belu kafu, čaja, sira, masla, beloga hleba, dve-tri vrste rakije i tim poslužili uhapšene, ali svakog odvojeno, da jedan za drugog ne znaju.
Hetman i njegov sin su se svojski prihvatili, i kijevski biskup je poprilično i jeo i pio, jedino krakovski biskup nije hteo ništa da okusi. Hodao je samo po sobi, mrko gledao i mene i stražare i grizao usne, i na taj način se uzdržavao da ne ospe na nas najpogrdnije reči. Kasnije je ipak progovorio, spomenuo je kralja i ostale svoje jednomišljenike i grdio ih što su bili toliko slepi i dopustili Moskovima da ga izvedu iz prestonice. Počeo je da govori i o našem poslaniku, knezu Repnjinu, i to dosta nepristojno, tako da mi je bilo mučno da ga slušam ali pustio sam ga neka mu malo lakne, a onda sam mu učtivo prišao i kazao mu da se ostavi svega toga i da će biti bolje i za njega i za njegovo zdravlje ako se malo prihvati, da lakše izdrži put. I tako sam ga nagovorio te je uzeo šolju kafe, drugo ništa nije hteo.
Posle sat i po, kad smo konje već nahranili i upregli (s tim istim artiljerijskim konjima išao sam dva dana bez smenjivanja), rekao sam biskupu neka izvoli izići i sesti u kola.
Moj ti se biskup tek onda ražesti: „Ja“, reče, „putovati neću, niti ću izići odavde. Hoću tu da ostanem“ — i zatraži mastilo i hartiju da napiše svom upravniku dvora, u Varšavu, da mu pošalje kamerdinera i odelo, zahtevajući da to njegovo pismo pošaljem po kuriru. Rekao mi je da se s njim postupa surovo i da je on umoran, a onda se zagledao u mene i zapitao me: „Znate li vi ko sam ja? Ja sam knez Siverski, senator i biskup krakovski.“
Odgovorio sam mu da ja ovde nemam kancelariju i da mu mastilo i hartiju ne mogu dati, a da su mi njegov čin i titula poznati, a uz to sam dodao: „Ostavite se sada toga, nego, molim vas, iziđite i sedite u karuce da nastavimo put.“
On se ni posle tih mojih reči nije utišao. Pitao me je: „Imaš li ti naredbu da me mučiš?“ Onda je seo na klupu i rekao mi: „Neću da idem!“ — i opet zapitao: „Zar ti imaš zapovest da me mučiš?“ i još dodao: „Varvari jedni!“
Ja sam mu na to rekao: „Nemojte misliti da sam mogao dobiti tako grubu naredbu da vas mučim Naredba je samo da se brzo ide.“
A u sebi sam pomislio: Kad bi on samo znao za sedmu tačku moje naredbe, kad bi znao kakva tamo strašna reč stoji u pogledu na njegov život, ne bi mu zacelo padalo na pamet da se protivi. Morao sam da prekinem taj njegov otpor i bez uvijanja sam mu dao na znanje da put nije u njegovoj vlasti. „Vi se kao hapšenik morate pokoravati i slušati naredbe, a ako nećete da slušate, biće zlo, jer ću ja svoju dužnost izvršiti i vi ćete morati popustiti“ — i dao sam mu znak da pođe.
On je moje reči razumeo kako treba, pa je izišao i seo u kola.
Izišli smo iz tog sela. Vreme je bilo lepo. Kuvare sam poslao napred i rekao im kuda imaju da idu, opet u jedno malo selo u kome su, kako sam se obavestio, bile jevrejske krčme, Naredio sam da se tamo sve očisti i uredi i da se pripremi ručak, ali da stolovi budu u tri zasebna stana.
Tog dana smo putovali brzo i stigli u to selo posle jedan po podne. Zatekao sam sve spremno, kao što sam naredio: jela su se već iznosila na sto. Iako je moj krakovski biskup bio još uvek ljut (ja sam se uz njega najviše nalazio, zato što je bio opasniji od drugih) i sve nas gledao popreko, ipak je od truckanja na putu ogladneo i dobro se naručao. Ja sam ga služio raznim vrstama vina, a on se samo čudio, jer se tome nije nadao. Prihvatao je sve, ali se najviše držao šampanjca.
Posle ručka je počeo opet da besni. Govorio je da su ga varvari zarobili i ponovo se okomio na našeg poslanika kneza Repnjina.
Govorio sam mu da prestane s tim, da on, kao jedan veliki gospodin, ne sme govoriti reči koje mu ne priliče i da od svega toga i tako nema nikakve koristi, jedino što sebe sramoti. Ali kako se on na moje reči nije obazirao, nego je tek onda stao praskati, ja sam izgubio strpljenje i rekao mu bez ceremonije:
„Slušajte, gospodine biskupe, izgleda da vi ne znate ko je naš ruski poslanik. Znate li vi protiv koga govorite? Zar ne znate da knez Repnjin izvršava sve što mu naša carica naredi A vi, da ste bili mirni, ne biste tu sad ni bili. Ja kao veran ruski vojnik neću da čujem takve reči i zabranjujem vam da tako i dalje govorite. Vi sada ne predstavljate ništa drugo nego jednog uhapšenika koji je u mojoj vlasti, i zato vam savetujem da budete mirni i da se vladate prema položaju u kome se nalazite, jer, inače, može i zla da bude.“
On se posle toga smirio i Repnjina nije više pominjao, samo je ponekad svoje Poljake grdio što su bili tako slepi i dopustili takvu sramotu, da ga tako izvedemo iz prestonice. Ali njegove reči nisu me više ljutile, više su me zabavljale. Postepeno je i s tim prestao i počeo se vladati pažljivo i lepo, ali to je sve bilo sračunato, kao što će se već videti.
Tog dana sam ostao u selu da prenoćim. Imao sam artiljerijske konje da vratim i da za put uzmem konje od Poljaka, i dok sam konje našao i sakupio, stigao me je moj oficir, koji je po zahtevu našeg poslanika doneo za hapšenike od njihovih kuća njihova zimska odela, posteljne stvari, rublje i obuću, kao i malu sumu novca. Ja sam sve to, po spisku njihovih ekonoma, od moga oficira primio i porazdavao šta kom pripada, a one oficirske bunde sam uzeo i vratio ih njihovim vlasnicima.
Ujutru rano poslužio sam svoje hapšenike kafom i čajem, a kuvare sam opet poslao do prvog prenoćišta da tamo pripreme ručak. Napravio sam raspored da svakog dana promenim u maršu po jednu zapregu i rešio da noćimo gde ručamo (jer da sam otkud ostajao s jedinicom i komorom preko podne zbog paše, naše putovanje bi, kako je jesen već nastupila, bilo vrlo sporo). Tako smo i toga dana krenuli i išli skoro do jedanaest, a onda sam se zaustavio, sišao s puta u stranu, i karuce s pratnjom levo i desno rasturio po šumi, da moja gospoda jedan drugog ne vide. Tu sam ih poslužio konjakom i likerima, belim hlebom, sirom i svežim maslom — i svi su dobro prihvatili, a onda smo krenuli dalje i putovali do blizu dva sata posle podne. Stigli smo u selo gde smo imali i prenoćiti i zatekli sve gotovo, kao što sam bio naredio. Stolovi su bili postavljeni i ručak spreman na tri odvojena mesta.
Svi su ručali s apetitom. Izneto im je i sveže voće i kolači, što sam u Varšavi nabavio. Mojim panovima bilo je sve to milo i raspoloženje im se popravilo.
Na taj način smo putovali svaki dan. Ja sam imao posla i suviše jer sam se rastrzao na tri strane: imao sam da vodim nadzor nad tri partije i nabavljam hranu i furaž za moju jedinicu, što je u Litvi, siromašnoj zemlji, bilo vrlo teško, naročito kad se putuje sa strahom i kad se sve plaća i suviše skupo. O skupoći ne bih, uostalom, ni govorio da se samo moglo nabaviti sve što treba. Ali od svega, hapšenici su me najviše brinuli. Po svim znacima, oni su imali veliku nadu da će ih njihova braća, Poljaci, stići ili presresti i spasti, ili da će sami naći načina da nekako umaknu. To se naročito opažalo kod krakovskog biskupa. On je često u šumovitim krajevima tražio da ide peške, što sam mu ja ponekad i dopuštao, samo sam uvek za njim slao četiri husara i nekoliko kozaka sa strane po šumi da drže zatvoren put, što je njemu bilo strašno krivo. I kad se prolazilo kroz neko selo ili pored drumske mehane, gde je uvek bilo gostiju, moj biskup je hteo sve da vidi, da se pokaže sa svojim krstom na plavoj lenti i da iz karuca kroz prozor rukom blagosilja narod, i tako im bar da na znanje da ga sprovode. To mu je jedanput, u prolazu pored jedne krčme, pošlo za rukom, ali više ne. Naredio sam oficirima koji su se s njim vozili da ne dozvole da se prozor otvara u naseljenim mestima, a osim toga, i pratnja je zaklanjala prozore od prolaznika, tako da ga niko nije mogao videti, na šta je on strašno besneo.
Nije mu bilo pravo ni što su osim dva oficira koji su s njim redovno u istoj sobi noćivali stajala još i dva husara sa isukanim sabljama i punim karabinima. To je strašno teško podnosio i jednako je molio da se s tim prekine. Govorio je da ga to uznemirava, a naročito zato što se uvek budi kad se straža smenjuje. „Za stražu su dovoljni i ovi oficiri koji sa mnom spavaju“, govorio je, i uveravao me da ne namerava bežati.
Pristao sam na tu njegovu molbu zato što su mi i oficiri to isto govorili, i tako je straža preko noći ostajala u predsoblju. A da ne bi bilo kakve prevare, ja sam ih svake noći dvaput obilazio i nikako se na celom putu nisam noću svlačio, uvek sam bio na oprezu. Osim toga naredio sam svom podoficiru konačaru da u stanovima gde uhapšeni imaju da budu uvek napravi na prozoru ili u kom bilo uglu malu neprimetnu rupu da mogu kroz nju noću proviriti, jer iako je sveća kod njih gorela,kod krakovskog biskupa ništa se spolja nije moglo videti zato što je on redovno pred spavanje pokrivao prozor salvetom. Uz to se skoro nikad nije ni svlačio. Bio je uvek spreman, kao da se nečem nadao. Ponekad je tako obučen izlazio u dvorište i hodao gore-dole, pa se pomalo i u stranu odmicao i sve nešto zagledao, a stražara za sobom nikako nije mario.
Osim toga, svoju je postelju svake noći zagrađivao malom svilenom zavesom koja mu je poslana s odelom. Iza te zavese on je noću palio kotur voštane sveće (iz Varšave su mu poslali nekoliko takvih velikih koturova), i tako je po sat i više čitao neku knjigu. Sve su to bili razlozi za sumnju. Pod vidom da čita, obmanjivao me je do pola puta, dok nisam najzad doznao šta mu je na pameti. Ali o tome će biti kasnije reči.
Moj podoficir konačar, kao što sam već rekao, ostavljao je uvek u stanu krakovskog biskupu rupu u uglu od prozora, ili bi parče stakla izbio ili ram na prozoru neprimetno provrteo, tako da taj otvor nije mogao biskup salvetom zatvoriti i ja sam mogao makar jednim okom kroz njega videti šta se unutra radi. Tako sam svake noći i činio i gledao ga redovno kako iza zavese čita.
Jednog dana, dok smo razgovarali, on me je stao moliti da mu kažem ko se nalazi u onim drugom dvojim karucama: „Zacelo ste“, rekao mi je, „one noći u Varšavi osim mene još nekog od gospode uhapsili, pa i njih vodite.“
Nisam mnogo razmišljao da li se ta njegova molba slaže s naredbom koja mi je data. t toj naredbi se zabranjivalo samo da budu zajedno, i ja sam o tome vodio računa, a da jedan za drugog ne znaju, tome nisam pridavao nikakve važnosti, niti sam u tome video neku opasnost. Zato sam mu učinio po volji i rekao mu to što želi da zna.
Njega je to vrlo obradovalo. Kazao mi je kako se raduje tim saputnicima i kako se nada da će se jedared naći s njima, pa je još dodao: „Što ste mene uhapsili, to je bilo od velike važnosti i za to je bilo razloga, jer vaš poslanik, knez Repnjin, ne bi uopšte ni u čem uspeo da sam ja ostao na slobodi. I što je hetmana sa sinom uhapsio, i to je morao učiniti, jer i oni važe kao prvaci, ali što je kijevskog biskupa uhapsio, tu nisam dosta pametan“ — i tu se biskup nasmejao. „S njim imate samo jednu nepotrebnu brigu. Morate ga hraniti i pojiti, a čovek je bez ikakvog značaja.“
Posle tih reči zamolio me je nanovo da mu dozvolim da se s njima vidi. To je bilo već suviše. Toliko mu nisam mogao da učinim. Rekao sam mu da od toga ne može biti ništa, ali sam mu dao nade da će uskoro zacelo biti svi zajedno i da će se moći do mile volje narazgovarati. Ali biskup je navaljivao i ja nisam mogao da ga potpuno odbijem. Rekao sam mu da do formalnog sastanka ne može doći, ali da mu mogu učiniti da se sutra u putu vide. On je već i time bio zadovoljan i zahvalio mi se.
Kad smo ujutru izlazili iz sela, naredio sam da prvo pođu karuce kijevskog biskupa i, kad su malo odmakle, zaustavio sam ih usred polja, pa sam pustio da im se približe karuce krakovskog biskupa i da se zadrže pored prvih, a s druge strane je dovezen i hetman sa sinom, i tako su iz kola gledali jedni u druge. Kolika je to bila radost kad su se iznenada videli! Čak su i zaplakali. I da su tu duže ostali, ne bi se, zacelo samo na tom završilo. Ali ja sam prekinuo njihov razgovor i naredio da se polazi. Kasnije s još ponekad dozvoljavao, kad smo izjutra, da se u prolazu vide ali više nisam dopuštao da se razgovaraju.
Jedno veče, pri obilasku, nisam ništa naročito primetio: biskup je sedeo i čitao, a oficiri su legli da spavaju, ali kako su ležali na zemlji, ja ih kroz rupu na prozoru nisam mogao videti, samo sam čuo da se između sebe razgovaraju, nisu, dakle, još zaspali. Toliko sam video i vratio se u svoj stan, otpasao sablju, naredio da mi se donese malo sena, prostro ga po klupi, prebacio preko njega ogrtač, legao i pokrio se bundom, ne svlačeći se. I taman sam zaspao, neko poče da me budi iz najlepšeg sna, da me drma i da me zove. Mogao sam odmah videti ko me budi1, jer mi je gorela sveća na zemlji, ali kako sam bio bunovan i iznenađen, ja sam se poplašio, skočio na noge i počeo da trljam oči.
Čim sam se malo osvestio, pomislio sam da se moralo nešto važno desiti. da nije nešto sa noćnom stražom? — pomislio sam. Vidim, preda mnom stoji onaj moj podoficir o kom sam ranije govorio. Ja sam mu uvek naređivao da posle mog noćnog obilaska i on obiđe stražu i pogleda da li spavaju uhapšeni. Zato mi je sad i došao: „Izvolite“, rekao je, „da vidite, ali samo brzo. Ja sam posle vašeg obilaska bio kod krakovskog biskupa i kroz prozor ga video kako piše. Zato sam vas i probudio.“
Ta me je novost zaprepastila. Nisam znao ko mu je mogao dati pero i mastilo, jer on to nije imao, a pisanje je bilo zabranjeno svim uhapšenima. Čim sam to čuo, požurio sam tamo i zbilja sam kroz rupu na prozoru video da je tako. Sedi ti moj biskup na krevetu iza zavese i piše. On je dobio iz Varšave sa odelom i mali pisaći sto, sa nogama na rasklapanje. U njemu su bili brijači, sapun i nekakve vodice — to sam video kad sam mu po spisku predao stvari — ali mastila i pera nije bilo. On je taj pisaći sto držao iza zavese i upotrebljavao ga kao stočić na kom je držao sveću i knjigu. Sad je na njemu pisao. Dovoljno mi je bilo samo da vidim njegovu senku od sveće. Lepo se videlo kako mu ruka ide po hartiji i kako umače pero u mastilo. Gledao sam neko vreme šta radi. Nisam hteo ni da se maknem samo da ga ne uznemirim i ne pokvarim stvar. Polako sam se odmakao i ostavio ga, da vidim šta će dalje biti.
Oficire nisam opazio. Pošto su ležali na zemlji, nisam mogao znati da li spavaju ili ne. Kad sam odlazio, rekao sam podoficiru da ostane tamo i vidi hoće li biskup još dugo pisati, pa da me ujutru o tome izvesti. I još sam ga utvrdio da o tome ćuti i da sve to zadrži u tajnosti.
Ujutru rano došao mi je podoficir i ispričao da je biskup posle mene pisao još čitavih pola sata, a kad je prestao, metnuo je tu hartiju u pisaći sto i zatvorio ga, pa je ugasio sveću i legao da spava.
Kad je bilo sve gotovo za polazak i kad je mojim hapšenicima poslužena kafa, svratim kod biskupa da kod njega popijem kafu, da ga upitam za zdravlje i da li je noćas dobro spavao. Odgovorio mi je veselo da nijedne noći nije tako mirno spavao kao te noći i da se oseća lak i zdrav. Upitao sam i kapetana i onog drugog oficira kako su, jesu li dobro spavali, i da li su im dosađivale bubašvabe i stenice, kao meni. Odgovorili su mi da im ništa nije smetalo i da su proveli noć mirno.
Krenuli smo zatim na put i putovali kao obično do blizu dva sata i na određenom mestu ručali i zanoćili. Dockan uveče obišao sam hapšenike, po običaju, i kroz prozor pogledao biskupa. On je kao i ranije iza zavese čitao, ali ja mu, naravno, nisam više verovao, nego sam naredio mom podoficiru da ga kasnije opet obiđe i vidi šta radi — da li će opet pisati.
Posle pola sata dotrča opet moj podoficir i izvesti me da je biskup ostavio knjigu i da opet piše. Ja brzo tamo, i vidim da zaista piše. I vraćajući se u stan mislio sam u sebi: Dobro, dobro, pronaći ću ja već tu tvoju kancelariju, neće biti onako kao što ti misliš.
A sad da ostavimo biskupa na miru. Neka ga, neka završi svoj posao, pa neka nam gotov padne u ruke. Nego da progovorimo o onoj drugoj gospodi, da vidimo kako su se oni vladali na putu.
O kijevskom biskupu nema šta da se kaže. On je bio čovek u godinama i već sasvim oronuo. Više je ćutao nego što je govorio, a ako je kadgod što i kazao, to je bilo besmisleno. Tek ponekad rekao bi nešto što je bilo na mestu. Inače, kad se najede i napije, svuče se i legne da spava — i to mu je bilo sve.
I hetman je bio star čovek. Ali on je bio miran, pažljiv i od reda. Razgovarao je ljubazno, nije se ni zbog čega bunio, nego se sav predao sudbini. Njegov sin, starosta Dolinski, ugledao se na oca. I on je bio ljubazan i, kao mlad čovek, veseo. Ali i na njih sam morao paziti, jer se ni oni, isto kao i krakovski biskup, nisu noću svlačili, nego su legali obučeni. Hetman je i bradu pustio. Nije hteo da se brije, i brada mu je već bila dobro izrasla. Ja sam mu nekoliko puta rekao da treba da se obrije, a on mi je odgovorio da zarobljenik i treba takav da izgleda, pa mi je i time davao razloga da na njega dobro motrim. Tako smo se približili već i gradu Grodnu. Prenoćili smo na jednu milju daleko od njega.
Grodno je veliki i naseljen grad. Nisam mogao da ga zaobiđem jer je ispred njega tekla reka Njemen preko koje je trebalo preći skelom. Prolazak kroz grad nije mogao biti opasan jer je tu bio naš general Izmailov s konjičkim pukovima. Odmah sam poslao generalu oficira, izveštavajući ga koga vodim i molio ga da se pobrine za skele. Ali dok mi se oficir nije vratio, pala je već noć, a general mi je po oficiru poručio da mi ne svetuje niti da na tom mestu pređem preko reke, niti da prođem kroz grad sa hapšenicima. U gradu je mnogo naroda, pa bi moglo doći, rekao je, i do pobune, i da je zato bolje da zaobiđem jedno dve milje ispod grada i da se na drugom prelazu prebacim.
Odmah sam poslao drugog oficira s pratiocem da vidi taj drugi prelaz. Posle toga nisam ni legao. Postavio sam stražu i kod ljudi i kod konja, kao i obično, a kad se sasvim smrklo, obišao sam zatvorenike. Počeo sam od krakovskog biskupa. Kroz rupu na prozoru video sam da opet piše, a primetio sam i da su oficiri budni, jer je jedan, ležeći na zemlji, kašljao. Malo sam postojao da vidim šta će s tim pisanjem biti. Uskoro je prestao da piše, pa je napravio koverat i počeo ga pečatiti. Meni više nije trebalo. Ostavio sam mog podoficira i rekao mu da pazi šta će dalje biti, a ja odem da obiđem i druge hapšenike. Njih sam sve zatekao kako spavaju.
Vraćajući se od njih, prođem opet pored stana krakovskog biskupa. Tamo me je, u prikrajku, dočekao moj podoficir. Rekao mi je da je biskup izlazio i da se šetao po dvorištu, pa da se onda približio susednoj kući i viknuo kapetanovog posilnog i da se s njim nešto razgovarao, a onda da su otišli zajedno u biskupovu sobu i legli da spavaju. Kad sam to čuo, pogledao sam kroz rupu i video da sveća gori i da posilni leži na peći. To se ranije nikad nije dešavalo. Taj posilni služio je kod kapetana što je bio uz biskupa, pa je i biskupa usluživao. Ja sam mu nudio jednog husara u službu, ali on nije hteo da ga primi. Rekao je da je soba tesna za tolike ljude, i da mu je dovoljan kapetanov posilni — i ja sam to primio.
Sada, kad je došlo do posilnog, nije imalo šta da se misli: pismo je sigurno bilo kod njega, a i kapetan je sigurno za sve to morao znati. Ali kako je posilni legao da spava i kako do njega nisam mogao tog časa doći, nisam hteo da noću pravim uzbunu, nego sam ostavio sve za ujutru — pa sam, u pratnji podoficira, otišao u svoj stan.
Izjutra rano dok su svi još spavali, naredim da se motri na posilnog i samo sam čekao da mi padne šaka. Ali osim toga imao sam i drugih poslova. Vratio mi se oficir kog sam poslao da pregleda onaj drugi prelaz. On me je izvestio da se tim prelazom nikako ne može preći, jer je skela samo jedna, a uz to je još i mala, tako da na nju ne bi stale ni jedne karuce, a kamoli sve. Zbog toga sam ga morao poslati odmah generalu da mu javi da ću ipak morati proći kroz grad.
General mi je odgovorio da radim kako hoću jer je to moja stvar, ali dok se sve to gledalo i ispitivalo prošlo je vreme i ja sam morao i tog dana ostati u selu i krenuti tek izjutra.
Biskup je tog dana poranio. Znao je da je pred nama Grodno i da treba kroz njega proći. Zato je poslao po mene da se raspita hoćemo li skoro krenuti. Kad je čuo da ćemo noćiti u selu počeo me je moliti da dozvolim da posilni Krjukov (on ga je zvao Krakov) pođe ranije u grad da nađe tamo neku pralju da mu do ujutru opere rublje i u gradu nas dočeka; molio me je još da dam Krjukovu kola.
Odgovorio sam mu: „Pristajem, drage volje, samo izvolite. Kola će biti brzo gotova i ja ću vam ih poslati. Vi samo spremite vašu pošiljku i neka Krjukov bude spreman.“
Odem onda u svoj stan pa naredim podoficiru da sa još dva pouzdana husara pojaše što pre, bar četvrtinu milje napred, da presretnu Krjukoduzmu mu biskupovo pismo i donesu ga meni. Posilnog da mi dovedu, ali s druge strane sela, da ga niko ne bi video. Maj podoficir odjaše, a ja pošljem kola pred biskupov stan, te posilni sedne i pođe. Na putu je, po mom naređenju, dočekan i koverat mu s pismima oduzet.
Čim je posilni otišao, ja smenim i kapetana što je bio kod biskupa i onog drugog oficira. (Oni su bili braća. Ni jednog ni drugog nisam ranije znao. Pridodao mi ih je pred polazak knez Prozorovski). Mesto njih postavio sam drugu dvojicu u koje sam se više pouzdavao. To je za biskupa bio veliki udar. Poslao je po mene i molio da dođem, ali ja nisam otišao. Izgovorio sam se da imam mnogo posla i da nemam vremena.
Kad je posilni video tojage, priznao je odmah da je kod Jevrejina kupio pero i mastilo i dao biskupu, da je za to dobio od njega četiri zlatnika i da je za sve to i njegov kapetan znao. „A hartiju mu ja nisam doneo i ne znam gde je našao.“
Posle sam doznao da je upotrebio onu hartiju što mu je bila prostrta između poslatog odela.
Kapetan nije znao da je posilni uhapšen i da su pisma nađena. Kad sam ga dozvao i upitao zna li koliko noći već biskup piše i otkuda mu pero i mastilo, on je odgovorio da to uopšte nije tačno, da je on uvek pored biskupa i da bi zacelo video kad bi to tako bilo. Ja sam mu rekao neka ništa ne krije i da će za njega biti bolje ako kaže istinu, ali on se i dalje branio. Prekinuo sam mu reč i naredio da se dovede posilni, koji je bio stavljen u klade, i pokažem mu pismo. Posilni je ponovio svoje priznanje i optužio kapetana. Ja sam hteo da ga odmah uhapsim, ali kad je on video šta ga je snašlo, pao je na kolena i priznao sve, moleći za milost. Neću da mu navodim ime. I on i njegov brat bili su pešadijski oficiri, Nemci.
Koverat je bio adresovan na poljskom i trebalo je da se preda u gradu starešini, „superioru“, u jezuitskom manastiru. Kad sam ga otvorio, našao sam u njemu malu belešku, u kojoj biskup javlja da ga vode kao zarobljenika i zaklinje starešinu ranama Hristovim da se drugi, priloženi koverat pošalje što pre po kuriru u Varšavu starešini njegovog dvora, Velegorskom. Na tom se pisamcetu i potpisao.
Raspečatio sam i taj drugi koverat. Bilo je u njemu mnogo listića pisanih na poljskom. Zajedno bi izneli više od jednog tabaka. Sve sam to pročitao. U početku je kazao: „Moje ropstvo traje i dalje. Svoje muke strpljivo snosim radi vere.“ Ono ostalo nije bilo nimalo važno i bilo je pisano više kao neki izveštaj. Najviše je govorio o tom svom putovanju i kako u hrani i piću ne oskudeva. Ta pisma nisu bila ni od kakvog značaja i, da ne upropastim kapetana, nisam tu stvar terao dalje. Zadržao sam pisma kod sebe, i danas se nalaze negde među mojim hartijama. Kapetana i njegovog brata sam premestio i naredio im da za vreme celog puta ne izlaze biskupu na oči — a posilnog sam vodio u kladama.
Ujutru rano, kad je sve bilo gotovo i kad je moj oficir spremio na prelazu skele, krenuli smo, stigli do prelaza i počeli se odmah prevoziti. Prevezli smo se dobro. Imali smo četiri velike skele i brzo smo se prebacili na drugu stranu.
Grodno se nalazi na maloj uzvisini, pored same reke. Tamo se odmah saznalo za naš dolazak, Jer je narod u gomilama dolazio i gledao. Mnogi su hteli da priđu karucama da dobiju blagoslov od biskupa, ali u tome nisu uspeli, jer su pratioci s obe strane karuca jahali tako zbiveno da uhapšene niko nije mogao videti. Tad sam video svu ljudsku glupost: masa ljudi i žena na kolenima, s brojanicama u podignutim rukama čitali su molitve. Mi smo prošli, ali ne kroz sam grad, nego malo udesno, kroz male ulice, kroz koje nas je moj oficir, unapred poslan, proveo. I tako smo izišli iz grada.
Svratio sam za časak generalu Izmailovu da se s njim vidim. Ranije nisam imao čast poznavati ga, a smatrao sam i za dužnost da ga izvestim da sam uhapšene izveo iz grada. On me je primio vrlo lepo i rekao mi da sam bio vrlo smeo kad sam se usudio kroz grad da prođem.
„Grad je velik i naroda je u njemu mnogo. Zato je trebalo pomišljati kako biste u slučaju nekog nereda sačuvali uhapšene, jer ste se“, reče, „mogli naći u velikoj nezgodi.“
Ja sam mu odgovorio da smo tuda morali proći i da smo već prošli, a nezgoda nije moglo biti „jer ja nimalo ne sumnjam da mi vaše prevashodstvo, u slučaju potrebe, sa svojom vojskom ne bi pomoglo, a osim toga ni moja jedinica ne bi dopustila da se osramoti“. Pozdravio sam se zatim s njim i pošao za svojom jedinicom, koja me je iza grada čekala, i produžim put.
Tada naredim podoficiru da one tri košulje uvijene u salvet, koje je juče krakovski biskup poslao u grad radi pranja, odnese biskupu u karuce i da mu kaže da mu je to u prolazu dao jedan čovek iz nekog manastira, a da se onaj ko ih je doneo teško razboleo i ostao u gradu. Biskup je košulje primio i jako se oneraspoložio; to su mi pričali njegovi pratioci. Celog dana je bio ljut i jednako je posilnog pominjao i tražio da mu ga dovedu. Ali ja više nisam vodio računa o njegovom pričanju i njegovim brigama, nego sam gledao svoj posao.
Posle Grodna put je bio više šumovit, močvaran i vrlo rđav. Teške i glomazne karuce nisu mogle ići sporednim seoskim putevima i zato sam bio primoran da se držim druma. Uz put sam nailazio na varošice, ali sam uvek prolazio kroz njih i zadržavao se na noćištu redovno u selima. Tako sam i toga dana učinio. Moram napomenuti da kod mog prijatelja, krakovskog biskupa, već dva dana nisam bio. Otišao sam mu tad kad smo ostali na prenoćištu, On me je odmah stao zapitkivati o posilnom: „Gde je Krakov?“ Odgovorio sam mu da mi je rečeno da se razboleo u gradu, da sam po njega poslao i da se nadam da će danas doći. Time sam ga malo smirio, ali ipak je toga dana nekoliko puta za njega pitao.
Da ga se rešim i da me više o njemu ne zapitkuje, nateram jednog mog oficira da napiše pismo na moje ime, koje mi je, tobože, pisao general Izmailov po kuriru kog sam ja poslao (kao što sam kazao biskupu) po bolesnika. U tom pismu general me kao izveštava da bolesnog posilnog Krjukova (pošto je bolest teška) nije mogao poslati za mnom, nego je naredio da ga odvedu u bolnicu i da će tamo ostati do mog povratka, ako dotle ne ozdravi. Zapečatim to pismo, zovnem jednog svog kaplara, dam mu pismo i kažem mu da uzme jedna seljačka kola, pa da pred veče, kad ja budem kod biskupa, dođe s kolima pred biskupov stan, preda mi pismo i kaže da mi ga šalje general Izmailov, a posilnog da nije mogao dovesti jer je bolestan.
I tako ja primim pismo, raspečatim ga pred biskupom, pročitam i dam ga oficiru, biskupovom pratiocu, da ga pred biskupom pročita. Na taj način sam ga najzad uverio, te se smirio i prestao zapitkivati. Ali bio je sav ojađen i strašno zamišljen. Ja sam se, međutim, pravio nevešt, kao da pojma nemam o njegovim pismima.
Sad je u putu počeo da izvodi nešto novo. Jako se sprijateljio sa mnom. Tražio je da ceo dan sedim uz njega i jednako zapodevao razgovore. Ja sam mu činio po volji. Svaki dan sam mu dolazio, ručavao sam s njim zajedno i sedeo kod njega koliko god mi je vreme dozvoljavalo. Ulazili smo u razne diskusije i, istinu reći, on je bio čovek pametan i učen. Znao je jezike i s njim je bilo vrlo prijatno razgovarati. Napustio je onu svoju raniju oštrinu i postao tih i blag. Često smo razgovarali i o vojnim stvarima. On je ulazio i u podrobnosti i sud mu je uvek bio pravilan. — Ali sve je to bilo udešeno.
Kad smo se bolje upoznali, pitao me je da li sam pravi Rus; ili sam stranac, jer mu se čini po prezimenu da sam Mađar. Pa onda, koje sam vere i da li sam odavno u službi, i još mi je mnogo sličnih pitanja postavljao.
Ja sam mu odgovorio da nisam Mađar, nego da sam Srbin, da sam u Ćesarskoj razrešen službe, da sam pravoslavne vere i da sam u Rusiji već dosta dugo. Onda me je zapitao kolika mi je plata, Ja sam mu i na to odgovorio. On se vrlo začudio i rekao da mi je prema težini službe plata mala i da kod njih svaki plemić svojim oficirima više daje. Odgovorio sam mu da službu vladaocu ne čini samo plata nego i velika počast. „Zar može služba vašoj gospodi, o kojoj govorite, biti ravna našoj službi? Ma koliko vi plaćali vaše takozvane oficire, ipak je to nešto sasvim privatno, recimo, kao moj ili čiji bilo sluga.“
On je na to počeo pričati o svojoj vlasti, gospodstvu i ugledu u Poljskoj. Da je on knez Siverski, da ima ogromna imanja, da mu godišnji prihod iznosi pola miliona zlatnika, da je cenjen od rimskog pape, da je uskoro imao da dobije i titulu kardinala, da je o tome već bio i obavešten, ali da mu je sve to pokvarila ta nesreća što mu je oduzeta sloboda.
Onda me je zamolio da mu dozvolim da iziđe u polje da se prošeta i zamolio da i ja pođem s njim. Pristao sam. Izišli smo iz dvorišta i pošli pored potoka, ali iza nas, malo poizdalje, išla su dva husara. Opet je počeo o svojim imanjima i prihodima, pa je dodao: „A šta mi sve to vredi? To mi je samo za života, a nemam nikog ko bi me nasledio. Jedino kad biste vi možda hteli… Vi biste bili toga dostojni i mogli biste se još za mog života svim tim koristiti, samo ako pristanete.“
Kad sam to čuo, odmah sam shvatio s kakvom on to namerom govori. Odgovorio sam mu nemarno da na to u ovakva vremena ne treba da misli. „Vaše prilike su sada“, rekao sam mu, „takve da će i vama samima sve to što imate trebati. Zato je bolje da budete strpljivi i čekate svoje oslobođenje, koje ćete možda vremenom i dobiti.“
On je odmah dohvatio moje reči o oslobođenju i rekao: „Moje oslobođenje zavisi sada jedino od vas. Ako hoćete da mi tu milost učinite i da me pustite, ja vam se kunem čašću da će sav moj godišnji prihod biti vaš, a još bi najbolje bilo kad biste izvoleli sa mnom zajedno pobeći, ili, ako hoćete, mogao bih vam sve to poslati kuda vi budete naredili.“
Planuo sam na tu uvredu. Zastao sam i rekao mu ljutito: „Slušaj ti, biskupe, za mene ne vredi ništa ni tvoje bogatstvo, ni tvoja čast. Kako si se samo usudio da me na to mamiš? Znaš li ti da čitavo tvoje imanje i sva tvoja Poljska ne vrede koliko moja čast — toliko ja svoju čast cenim i čuvam. Zar ti nije dovoljno što sam baš ja izabran da vas uhapšene na tako dalekom putu pratim — pored svih drugih caričinih oficira koji su se nalazili u Varšavi? I ti bi hteo da ja tu čast i to poverenje prezrem? Mislio si da ću beščasno pristati na tvoj odvratni predlog? Ali u meni nećeš naći to što si mislio. I neka te je stid od tvojih reči“ — i kad sam mu to rekao, okrenuo sam se natrag i rekao mu: „Izvolite se vratiti u svoj stan.“
Biskup se posle mojih reči zastideo i sav porumeneo, i kad sam se ja okrenuo i hteo da se vratim, zamolio me je da za časak stanem. Zastao sam i upitao ga: „Šta ste još želeli?“
On me je onda počeo moliti da mu oprostim. Rekao je da bi mu bilo vrlo drago da se oslobodi, da ga zbog te želje niko ne može osuđivati i da se samo od svoje velike nevolje usudio da mi o tome govori. „Vi, velemožni pane (tako me je zvao) treba da razumete i znate da se čovek u velikoj nevolji okreće za pomoć na sve strane. Pa tako sam se i ja usudio da se ponadam u vaše milosrđe, ali vaša je vernost tako velika da ne možete da mi uslišite volju, i kad je tako, ja se moram pokoriti svojoj sudbini. A vas najlepše molim da mi oprostite i da se na mene ne ljutite.“ Kad je to izgovorio, podigao je oči i ruke nebu i rekao: „Srećna si, carice ruska, što imaš takve ljude u vojsci, i nije nikakvo čudo što takva vojska pobeđuje.“ Onda se zaplakao i rekao: „A sad kako god hoćete, ja sam u vašim rukama.“
Dirnule su me njegove suze. Sažalio sam se pa sam mu rekao: „Nemojte se tako žalostiti, nadajte se u svevišnjega i očekujte milost od njenog veličanstva naše carice. Nemojte očajavati, nego budite jaki duhom i podnosite hrabro to što vas je snašlo. Treba da se oslobodite na častan način, a ne kao što ste bili namislili. Treba da sačuvate svoje dostojanstvo kako vaš čin zahteva. I kako biste se samo osramotili kad biste se na taj način oslobodili! Zato vas savetujem da budete strpljivi i mirni. Ne pokušavajte ništa na silu, a vreme će samo od sebe sve učiniti.“
On je posle mojih reči oborio glavu i zaćutao, i tako smo se vratili natrag. Nije više ništa pokušavao, niti je šta bilo slično govorio.
Putovali smo još nekoliko dana i približili se Vilni. Zadržali smo se u jednom selu na dve milje od nje, i tu noćili i proveli sutrašnji dan. Odatle sam poslao oficira s raportom generalu Numersu u kom sam ga izvestio o svom dolasku. Pitao sam ga na koji način želi da se uhapšeni uvedu u grad. On je, međutim, još pre mog dolaska bio obavešten o nama preko pisma našeg poslanika, kneza Repnjina, iz Varšave. Zato mi je poslao potpukovnika Kuljebakina da se s njim dogovorim kako da se to uredi a da o tome građani ništa ne saznadu, Kuljebakin je bio pomalo uznemiren. Govorio je kako je to veliki grad, kako je vrlo nastanjen i kako se boji da ne bude nekih nereda ili napada, pa da ne dođe u odbrani i do krvoprolića. Ja sam ga zapitao: „Pa zar u gradu nema naše vojske kad mislite da je to tako opasno?“ — a on mi je odgovorio da u gradu ima dva bataljona grenadira.
Ja se onda nasmejem: „Sa dva bataljona može se čitava Litva, a ne samo Vilna, naterati na poslušnost. Ali, ako vi nalazite da je to tako teško, zapitajte generala hoće li mi poveriti tu stvar, pa ću ih ja sam uvesti u grad.“
Moj drug i stari poznanik, potpukovnik Kuljebakin, rado je pristao na moj predlog. Pitao me je samo na koji način mislim to izvesti, da može generala izvestiti.
Odgovorio sam mu: „Neka mi se još danas pošlje samo jedan podoficir koji će me dovesti do kapije kroz koju treba ući, a ja se“, rekao sam mu, „nadam da je na kapiji naša straža. Osim toga, neka tamo budu spremna i tri oficira na konjima koji će uhapšene sprovesti do njihovih stanova. To je sve što tražim, ostalo je moja briga. A recite generalu i to da neću ući u grad sa celom jedinicom, nego ću jedinicu ostaviti kod kapije. Uz svake karuce ići će samo po četiri husara, a uz njih ću biti i ja. Osim toga, neka u svakom stanu bude postavljen sto i neka večera bude gotova, a ja polazim večeras.“
Moj prijatelj je sve to primio, oprostio se sa mnom i vratio se u grad, a ja sam već imao spremna kola za polazak i samo sam čekao da padne noć i da mi iz grada dođe vođa. Krenuo sam se čim mi je stigao vođa. Noć je bila baš kako treba. Mesec je sijao, išli smo brzo. Na gradsku kapiju stigao sam pred samu ponoć. Svoju jedinicu sam ostavio iza grada kod kapije. Poveo sam samo po četiri husara uz svake karuce, i tako ušao u grad. Naša straža je bila pod oružjem, a oficiri koje sam tražio od Kuljebakina dočekali su me na konjima. Oni su već znali kroz koje će se ulice ići, i svaki je stao ispred jednih karuca. Ja sam jahao ispred kola krakovskog biskupa.
Išli smo vrlo polako, bez lupe i galame, i stigli tako pred vrata stana krakovskog biskupa. On je odveden gore u stan, a u istoj ulici smešteni su i ostali. Moje husare vratio sam u jedinicu, a ja sam ostao kod krakovskog biskupa, gde je već stigao i potpukovnik Kuljebakin.
Sto je bio postavljen, počela su se iznositi jela. Pošto drugih slugu nije bilo, jela su iznosili stražari, grenadiri. To su sve bili naočiti ljudi s negovanim bakenbartima, i čisto odeveni. Biskup ih je gledao, pa je pokazao glavom na njih i rekao: „Ne bih voleo da imam ovakve kamerdinere.“
Posle večere smo ostavili biskupa da se odmori, a ja sam otišao u svoj stan. Ujutru sam otišao generalu i izvestio ga da su uhapšeni dovedeni u grad i pitao ga kome treba da ih predam.
Ja sam se s generalom Numersom još odranije dobro poznavao. On me je dočekao ljubazno. Raspitivao se o svemu: i kako su ti ljudi pohvatani, i da li se sve to u tišini svršilo. Ja sam mu sve ispričao i ostao kod njega na ručku. On je malo kasnije naredio potpukovniku Kuljebakinu da primi uhapšene od mene. Ja sam sa svojom jedinicom ostao tamo još dva-tri dana dok nisam dobio iz Moskve platu za naš korpus.
Napomene
- Ovde se prekida rukopis Piščevićevog dela i počinje koncept na zasebnim listovima. U konceptu pričanje nije dovedeno do kraja, niti su dati obećani dokumenti. (primedba ruskog izdavača, Nila Popova.)