Deo 2, Poglavlje 12
U ovom delu moje knjige govorio sam opširno i na više mesta o crnogorskoj komisiji i seobi naroda u Rusiju, a i o tome kako su te zime ostali u Ćesarskoj srpski iseljenici iz Turske (pod nazivom Crnogoraca) i da je trebalo da ti iseljenici pređu, sa poručnikom Jezdimirovićem i ađutantom Markovom, u Rusiju. I general-poručnik Horvat je bio obavešten da će na proleće iseljenici stići u Kijev. To obaveštenje dobio je od oficira koji su se vratili iz Ćesarske, gde su nabavljali vojnu opremu.
Horvat je znao i to da su Crnogorci u Moskvi neraspoređeni, a znao je i da je crnogorski vladika proteran iz Rusije, pa se požurio da, kao što se to kaže, lovi u mutnom.
On je krenuo početkom 1759. godine, februara meseca, iz Nove Serbije u Petrograd. Uz put je svratio u Moskvu i odseo u Koževnicima, s nekoliko svojih poverljivih oficira, kod svog nabavljača, trgovca Šekuljutina. Ti su oficiri bili veliki majstori za lov na ljude i uvek su bili spremni da učine sve što Horvat zamisli. I sad, u Moskvi, on ih je poslao da se malo prođu po gradu, ali ujedno da odu i do Jemske ulice, u kojoj su živeli Crnogorci: da se s njima porazgovaraju i raspitaju ko su im oficiri, da se upoznadu i s prostim vojnicima i da saznadu o svemu što se tamo dešava.
I tako su ti njegovi izaslanici, udešeni u mundire, došli u krčmu, u Jemsku ulicu, i stali tamo naručivati pića i čašćavati nekoliko redova koji su se tu zatekli. Kasnije su došli još neki, među kojima je bilo i oficira. I tako je nastala prava gozba, upoznavanje i nazdravljanje — dok se nisu svi izopijali. Za sve to vreme Horvatovi ljudi su uzdizali Horvata i isticali njegovu sposobnost, veličinu i silu. Spomenuli su i kako je on sada u Moskvi, i kako putuje za Petrograd — toliko kao za prvi dan.
Sutradan su opet došli. Oko njih se odmah okupila polovina jučerašnjih poznanika, i to najviše Crnogoraca. U razgovoru, uz čašu, oni su stali nagovarati Crnogorce da posete Horvata: jedno, da ga vide, a drugo, da se preporuče njegovoj milosti i zamole ga da se u Petrogradu zauzme za njih — jer njima, kao strancima, niko ne može, govorili su, pomoći kao što on može — i opet su ga dizali do neba.
Neki su posle toga otišli Horvatu, i on ih je dočekao vrlo ljubazno. Sažaljevao ih je što trpe oskudicu, što su neobezbeđeni i što mogu i propasti ako ostanu tako — i sve u tom smislu.
Onda je pred njih izneto vino i drugo piće. On ih je pojio nekoliko sati dok nisu svi, uz pripomoć njegovih pomagača, pristali da stupe u njegovu jedinicu — i da ga još mole za to.
Ali on je bio čovek prepun lukavstva (to sam tek kasnije uvideo). Kad je opazio da su svi ulovljeni, počeo je da se pretvara da mu nisu potrebni. Rekao im je: „Ja vas sažaljevam zato što ste ovde tuđi, što ste u oskudici i što nemate pravog svog mesta, ali ja nemam nikakve potrebe za vama“ — i na taj način ih je doveo u još zavisniji položaj.
Oni su ga onda stali još usrdnije moliti i on se najzad kao dao umoliti. Rekao im je: „Dobro, pristajem, samo treba da napišete molbu u kojoj ćete me u svoje ime tražiti, da na osnovu toga preduzmem što je potrebno kad stignem u Petrograd.“
Tih Crnogoraca je bilo jedno dvadesetak. Horvat im je sam sastavio molbu, oni su je prepisali i ispotpisivali se na njoj (nepismeni su pored imena stavljali krst). U molbi su izjavili da žele da budu pod njegovom, Horvatovom, komandom, i da njega priznaju kao svog glavnog zapovednika. Oni su mu uzgred ispričali i o meni. Rekli su da su ranije već podneli jednu molbu u kojoj su tražili da im ja budem zapovednik i da očekuju moj dolazak (kao što sam već spomenuo), a on im je odgovorio da će već videti u čemu je stvar kad bude stigao u Petrograd.
I tako je Horvat utro sebi put, pa je onda pošao i dalje. Nagradio je sve svoje molioce: redove novcem, uglednije čohom za uniformu, a nekima je, onako odoka, dao oficirske činove. Pred rastanak im je još rekao neka ga uskoro očekuju — i otputovao.
U Petrogradu je počeo prvo da posećuje gospodu, a onda je dao predstavku Senatu, zajedno sa onom crnogorskom molbom, moleći da mu se svi ti Crnogorci dodele u jedinicu. Ali Senat mu nije uvažio molbu. Rečeno mu je da se prvo obrati kancelariji Vojne kolegije, na čiju bi tek predstavku Senat doneo odluku, a onda još i to: da je Senat, radi smirenja Crnogoraca, doneo već rešenje da se major Piščević razreši dužnosti u dvorskoj kancelariji i da se na molbu tih istih Crnogoraca on postavi za njihovog zapovednika, da je taj zahtev već upućen kabinetu i da Senat očekuje Piščevićev dolazak, „i jedino ako se major Piščević na vlastitu molbu odrekne tog mesta, moći će se učiniti po vašoj želji“.
Horvat je prema svemu tome zaključio da sam ja tražio to mesto (iako sam ja bio daleko od toga), i kako mu je sad plan bio donekle poremećen, gledao je da mene na neki način pridobije. (To je bilo odmah posle njegovog dolaska u Petrograd. U to vreme se još nismo videli.)
Ja nisam znao šta on traži od Senata a nije me se to ni ticalo. Odavno sam bio bacio u zaborav i Crnogorce i njihovu ludu komisiju. Mislio sam samo kako ću preko Adama Vasiljeviča dobiti onu očekivanu nagradu, pa da odmah idem u armiju.
Ali to su bili samo moji snovi, a sudbina mi je međutim sasvim nešto drugo pripremila. Horvatu je u Senatu rečeno da Crnogorce bez mog pristanka ne može dobiti, i zato je on sad našao za potrebno da se sa mnom vidi i razgovori. I tako mi jednog jutra pošalje svog poručnika, Vajdu (kog sam ranije nešto malo znao), i preko njega me zamoli da dođem. Želi, reče, da me vidi. Zahvalio sam Vajdi na poseti i ljubaznosti i poručio da ću doći.
Treba da napomenem da me je Horvat u mojim mladim godinama (kad sam bio proizveden za oficira), u ćesarskoj službi, nešto malo znao, ali do njegovog prelaza u Rusiju (nekoliko godina pre i posle raspuštanja Pomoriške landmilicije, gde je služio) ja ga nisam viđao, i do nekog bližeg poznanstva između nas nije dolazilo. Zato sam sada taj slučaj prihvatio kao zgodnu priliku da se upoznam s tako velikim gospodinom, a utoliko pre što se o meni tako lepo izražavao preko svoga izaslanika. I zato sam mu odmah požurio — potpuno slepo, ne znajući da padam u zamku.
Kad sam prilazio njegovoj kući na dvorskim karucama, on me je video kroz prozor i poslao svoje oficire da me na ulazu presretnu, a sam me je dočekao na vratima svoje sobe s Judinim poljupcem i lažnom ljubaznošću. Ali ja tada ništa nisam opažao, nego sam bio još srećan što mi se pružila prilika da ga vidim i da se s njim upoznam.
Do ručka smo razgovarali ne dotičući se ničeg važnijeg ni stvarnijeg, kao što obično i biva među ljudima kad se prvi put sretnu, a kad sam se posle ručka hteo da oprostim, on me nije pustio, nego me je zadržavao da još malo ostanem i pozvao me da i sutra dođem na ručak. Tako sam se tek pred noć vratio kući.
Sutra izjutra bio sam, kao i obično, kod svoga šefa, Adama Vasiljeviča, a kad sam se od njega vraćao, pošto je bila susnežica, nisam hteo dvaput da izlazim, nego odem odmah Horvatu, iako je bilo još daleko do ručka. Njega nisam zatekao, ali sam zatekao njegovu družinu. Oni su me vrlo lepo dočekali i rekli mi da je general Horvat otišao generalu državnom tužiocu i da će se uskoro vratiti.
To vreme sam proveo u razgovoru s tim njegovim ljubimcima, što nije trajalo duže od sat i po, a njima je ta prilika dobro došla da me prevedu žednog preko vode. Pričali su samo kako me Horvat hvali pred njima i kako i oni smatraju za sreću što im je slučaj doneo da se sa mnom upoznadu. Čak su mi se počeli i preporučivati. Govorili su kako bi im bilo milo kad bih i ja bio među njima, i sve takve stvari. I pri tome su mi tako vešto pleli zamke da se to uopšte nije moglo osetiti (nisam o tako nečem ni sanjao). O Crnogorcima i o onome što je u Moskvi s njima bilo nisu ni pomenuli. Uto je stigao i Horvat i vrlo mi se obradovao.
Do ručka smo sedeli sami. On se raspitivao kako živim i na kakvom sam položaju, kakve su mi namere i šta znači to što se vozim na dvorskim kolima sa slugama. Hteo je da čuje lično od mene na šta računam i čemu težim — da ne bi slučajno pogrešio preda mnom i unapred otkrio svoje namere s Crnogorcima (on još nije znao moje mišljenje). I to me je ispitivao tako obazrivo da nisam mogao ni u šta ni posumnjati — a nije znao kako bih se ja rado odrekao Crnogoraca, kako bih mu ih najradosnije prepustio i kako za njih ne bih ni prstom makao, samo da mi je lepo i otvoreno prišao. I da je tako uradio, ja bih možda ostao na miru u kabinetu i ne bih izgubio svoje već osigurano lepo mesto, nego je oko mene obletao i podlo mi se udvarao ne bi li me ulovio i postigao što želi. On je hteo da ima dvostruku korist, jedno, da te ljude sebi privuče, i, drugo, da i mene potčini; a meni je time svu nadu uništio i bacio me u najveću nesreću. Onako kao što sam već rekao: nemilostiva moja sudbina stvarala je jednu nevolju iz druge, činila mi prepreke, presecala mi put i tako mi jadnu moju sreću nadjačala.
Kako je bilo još vremena do ručka, ja sam mu, da mu zadovoljim radoznalost, ispričao kako sam imao zadatak da kupim u Transilvaniji konje za dvor, kako sam pri povratku doživeo nesreću, kako je njenom veličanstvu moja kupovina bila po volji, kako mi je za to ukazana njena carska milost i kako su mi dati za izlazak u grad sluge, kola i konji iz vlastite konjušnice njenog veličanstva. Ispričao sam mu i kako je posle izveštaja ministra dvora, Adama Vasiljeviča Alsufijeva, njeno veličanstvo izvolelo pokazati veliko sažaljenje spram mene, kako je naredila da me izvedu pred nju, kako me je o svemu ispitivala, kako mi je njeno veličanstvo najmilostivije podarilo nadu da me neće bez svoje milosti ostaviti i kako ja sad živim u očekivanju te milosti. „Kasnije ću“, rekao sam, „videti šta ću: da li ću zauvek ostati na dvoru ili ću možda moliti da me prebace u armiju. Kako rat sa Prusom još traje, hteo bih da se u mojim mladim godinama i u ratu istaknem.“
Iz toga što sam mu ispričao Horvat je saznao sve što mu je trebalo i više me nije ni o čemu ispitivao. Naredio je da se jelo iznese na sto, što je odmah i učinjeno, pa smo seli za ručak. S ručkom smo brzo završili, bez mnogo razgovora.
Pola sata kasnije, pošto nam je izneta kafa i njegovi se saradnici razišli u svoja odeljenja, on me je uzeo za ruku i poveo u svoju spavaću sobu, posadio me pored sebe i počeo da mi priča o svojim poslovima (koje je nazvao tajnim) i o poverenju koje mu je u Novoj Serbiji ukazano. Zatim, kako je prema njegovom projektu napravljen veliki jedan plan koji će biti iseljenicima od koristi, pa kako će se sad kod njega formirati dva ratna husarska puka, sa nazivom Makedonski i Bugarski, u koji će se okupiti iz svoje domovine kako Srbi, tako i Vlasi, Grci i Moldavci, i to sve mladi, neženjeni ljudi, kod kojih je veća želja za ratovanjem u pohodnim pukovima nego za ekonomijom u naselju. Zato je, reče, našao za korisno da ta dva husarska puka osnuje i da ih popuni takvim ljudima. Pa onda, kako je napravio jedinačan spisak (i pokazao mi ga), kojim je, reče, Praviteljstvujući senat vrlo zadovoljan i da je cela ta stvar već gotova i predata glavnoj direkciji. Rekao mi je još da mu je dato pravo da u ta dva puka i u Novoj Serbiji deli više oficirske činove po svom nahođenju i da sve ima da bude kako on naredi.
Zatim, kako je već pustio glas preko svojih poverljivih ljudi o proširenju Nove Serbije i o ta dva nova puka,i kako se narod već sprema za seobu. Nedavno je, reče, dobio izveštaje iz Grčke, Moldavije i Vlaške kako tamošnji svet želi da se iseli, i kako ću uskoro naći načina da pređe u Novu Serbiju. Takvim svojim radom on je, reče, doneo ruskoj državi već velike koristi, a mogao bi joj doneti još i veće, ali jedno mu samo nedostaje — i poče se na to žaliti:
„Vi ste se, prijatelju moj, sigurno već naslušali koliko sam ja ljudi usrećio. Davao sam činove i unapređenja i onima najprostijim, i to od nevolje: nisam imao dovoljan broj oficira iz Ćesarske. Pa i one koje sam od tih starih imao u svojim pukovima, one koji su znali službu i služili kao primer drugima, morao sam, sad u ratu, da pošaljem s mojim pukom (koji je nazvan Horvatov) u armiju, i baš sad, kad se naselje Nove Serbije proširuje i kad se formiraju dva nova husarska puka, ja sam ostao skoro bez dobrih i spremnih oficira i zbog toga sam prosto primoran da popunjavam mesta novoproizvedenima. Radi dobra zajednice ja se trudim da sa strane dovedem ponekog čoveka od vrednosti, ali, eto, u njima osećam nedostatak, a naročito osećam kako nemam pomoćnika u koga bih se mogao sasvim pouzdati. Imao sam, doduše, jednog od naših koji je sa mnom zajedno ovamo došao a kojeg i vi zacelo znate (mislio je na potpukovnika Nikolu Čorbu), ali on, bog bi ga znao zašto, nije hteo da ostane kod mene u naselju. Zbog svoje naravi, a još više zbog rđavih ljudi koje je slušao, napustio je svoje osigurano mesto i otišao u novoosnovani husarski puk u Beloj Slobodi. I sad, kad se osnivaju dva tako važna puka, koji su skoro već i formirani, i kad očekujem skori dolazak tolikog naroda, ja nemam nikakve pomoći, a, pravo da kažem, i ne nalazim nikog ko bi mogao upravljati tim ljudima i biti mi pomoćnik. Jedino vas smatram dostojnim toga mesta. Zato vam i otkrivam“, govorio je, „svoje namere što želim da svu čast, slavu i hvalu delite vi sa mnom — što zavisi sad samo od vašeg pristanka. Nemojte ni u šta sumnjati, nego mi verujte da ćete sve činove i počasti vi prvi posle mene dobijati. I da vam to dokažem, već za nekoliko dana iz čina nižeg bićete proizvedeni u čin višeg majora, posle toga, najduže za tri meseca, dobićete čin potpukovnika, a posle, ne duže od godine dana, možete računati da ćete postati pukovnik. To vam dajem reč.“
Saslušao sam te slatke Horvatove reči pune obećanja, ali se nisam na njih hvatao. Rekao sam mu: „Zahvaljujem vam na lepom mišljenju, ali ja već imam mesto na dvoru i od dvora ekipaž, stan i sve drugo, a očekujem i obećanu nagradu od njenog veličanstva. Zato ne mogu to mesto ostaviti i bez ikakvog ga razloga napustiti. A posle nagrade, ako budem otišao sa dvora, mislim da bih u mojim mladim godinama služio samo u armiji, a da budem u naselju — nemam ni najmanje volje.“
Iako sam mu tako odgovorio, on je i dalje nastavljao taj razgovor. Tako smo proveli skoro ceo taj dan, a pred veče, kad sam hteo već da pođem, navalio je da ostanem i na večeri, na šta najzad i pristanem. Tek posle večere otišao sam kući.
Sutradan, oko devet izjutra, stiže mi cela Horvatova svita u posetu. Tu je bio prota Bulić, kapetan Grigorij Bulacel, poručnik Vajda i Horvatov ađutant, Černjikov — svi vrlo učtivi i ljubazni. Ostali su kod mene čitav sat, pričajući jednako o svojim položajima, hvaleći svog komandanta kako je dobar organizator, kako se kod njega živi lepo i u svakom zadovoljstvu i kako bi još samo želeli da i ja budem među njima. Pričali su kako me je njegovo prevashodstvo gospodin general Horvat jako zavoleo i kako je njegova želja da me zauvek usreći, i još su me ti licemeri, smišljenim ljubaznim rečima, molili da se ne protivim njegovoj volji, nego da pristanem da budem s njima.
Ja sam te zlonamerne ljude primio lepo i prijateljski, jer sam smatrao da su valjani. Nijednog od njih nisam ranije znao (osim poručnika Vajde, pa i njega sam samo jedanput video u Moskvi kad sam prvi put došao u Rusiju, ali poznavali se nismo). Između ostalog, oni su mi isporučili pozdrav svoga generala da i tog dana dođem na ručak, ali ja sam se izgovorio. Rekao sam da me izvine što ne mogu doći: „Moram poslom u dvor, a posle toga svom komandantu, gospodinu ministru dvora.“ I tako moji gosti ustanu i odu.
Ako sam kasnije, kad se sve ono sa mnom već zbilo, imao na koga da žalim, mogao sam žaliti samo na protu Bulića. On je onda najviše ćutao i tek je ponekad, uz druge, progovorio po reč-dve i samo gladio bradu — što kažu, kao božji pravednik. Ali kako je sve to bilo prekriveno tajnom, ja nisam mogao znati šta se u njegovoj duši zbiva. Zato je i ostao krivac preda mnom. A mogao me je, već i kao duhovno lice, nasamo upozoriti, a ne da dozvoli da padnem u ruke tih bezbožnika.
Posle odlaska mojih gostiju izišao sam iz kuće i otišao u dvor pa onda gospodinu ministru dvora, gde sam i ručao. Kad sam se vratio u stan, zateknem pisamce od nekih mojih prijatelja koji su mi javljali da će se to veče sastati kod gospodina kapetana policije, Montejfela, pa pozivaju i mene.
Kuća tog mog prijatelja bila je u Mješčanskoj ulici, u kojoj sam i ja stanovao. Bila mi je blizu, i tako pođem peške. Zatekao sam sve te prijatelje već tamo.
Zabavljali smo se. Ko je voleo karte — kartao se, ostali su sedeli i razgovarali. Među njima bio sam i ja. Sedeo sam i slušao lepu muziku domaćice, koja je svirala u klavikord i pevala. I taman smo se raspoložili, kad se tek otvoriše vrata i u sobu uđe kapetan Bulacel iz Horvatove svite. (Bio je u mom stanu i, kad me nije zatekao, zapitao je slugu gde sam, ovaj mu je rekao i tako me je našao).
Bilo mi je pomalo krivo kad sam ga video. On nije poznavao moga prijatelja, a i sa mnom se znao tek otpre nekoliko dana; zato nikako nisam mogao shvatiti zašto je došao. Prišao sam mu i zapitao ga da li mu štogod trebam. On se izvinjavao što je došao: poslan je, reče, da me nađe — i dade mi pisamce pisano Horvatovom rukom. Horvat me moli da što pre dođem, ima, veli, nešto važno da mi saopšti. I njegov izaslanik me je molio da ga ne odbijem, nego da pođem. Rekao mi je da se general sad baš vratio kući. Bio je, reče, kod neke gospode i velika mu je potreba da me vidi.
Meni se nikako nije napuštalo to lepo društvo i počnem se izgovarati da je kasno i da ću ujutru doći. Međutim, taj čovek bio je toliko naučen da čini gospodaru po volji, i oko mene se tako uvijao da sam na kraju morao ostaviti svoje prijatelje i poći s njim. Svratili smo prvo u moj stan, gde sam naredio da mi se spreme kola — i tako pođem Horvatu.
Kad je Horvat čuo da sam došao, dočekao me je na vratima, zagrlio me i stao me ljubiti. Nazvao me je svojim prijateljem i pokazao toliko ljubaznosti spram mene koliko se samo zamisliti može, čak mnogo više nego ranije. Govorio je kako sam ga osvojio i kako ne može bez mene. Uzeo me je za ruku, uveo u sobu, posadio pored sebe i počeo da priča gde je sve toga dana bio i koju je sve gospodu video, hvaleći se kako mu svi ukazuju veliko poverenje. Svuda je, reče, pričao o meni i svuda me hvalio i milo mu je bilo što me sva ta gospoda znaju i što se svi tako pohvalno izražavaju o meni. Svojim apostolima je pokazivao na mene i rekao: „Znajte da vam on može biti zapovednik, a meni pomoćnik u upravljanju — ako samo pristane da nas usreći i dođe nama.“
A ovi su mi prilazili, klanjali mi se i molili me da radi opšteg dobra dam svoj pristanak i ostanem među njima.
Ja sam sve to slušao i premišljao šta će na kraju od svega toga biti. Nisam opažao nikakvog lukavstva ni prevare, nego sam smatrao da ljudi zbilja u svojoj dobroti žele da budem uz njih — i stanem se kolebati.
Horvat je nastavio s takvim razgovorima do neko doba noći. Iznela se i večera, a ubrzo, kad su se svi iz trpezarije razišli, ja i on smo ostali sami. Poveo me je u svoju spavaću sobu i počeo pričati kako je tog dana bio kod gospode senatora i kako su mu tamo rekli da je u Senatu, prema molbi Crnogoraca iz Moskve, doneta odluka da ja budem zapovednik nad njima i da će Senat tražiti od dvorske kancelarije da me odande otpuste. Pa onda: kako su ti Crnogorci, kad je on prolazio kroz Moskvu, izjavili isto tako želju i podneli molbu da budu pod njegovom komandom i da on smatra da je baš sada prava prilika za moj uspeh. Ja treba samo da predam molbu Senatu i u njoj izjavim da želim da budem s tim Crnogorcima u njegovoj jedinici, „a ja ću“, reče, „sve te Crnogorce postaviti u novoosnovani Bugarski husarski puk, a vas za njihovog zapovednika. I čim vi budete predali molbu Senatu, predaću i ja svoju predstavku i odmah vam izraditi čin višeg majora i postaviti vas u isti taj Bugarski husarski puk. I vaša sreća“, završio je Horvat, „zavisi sada samo od vaše volje“.
Uz to će, pričao je dalje, imati uskoro prema naredbi Senata da opremi u armiju i Makedonski husarski puk, pa mi i u tome može učiniti po volji: ako hoću u armiju, mogu i s tim pukom otići i nad njim zapovedati, a prevod iz jednog puka u drugi stoji jedino do njega i njegovog rasporeda.
Ja sam mu na te reči odgovorio da ni na šta ne mogu pristati dok o tome ne referišem svome šefu, gospodinu ministru dvora, Adamu Vasiljeviču Alsufijevu, da čujem šta će on na to reći i da li će carica narediti da me otpuste — a za Crnogorce sam mu rekao da ih on može tražiti i bez mene u svoju jedinicu, kad oni već i sami na to pristaju.
Horvat je prešao preko mojih reči o Crnogorcima i nastavio o onome što sam rekao: da sa dvora ne mogu od svoje volje otići. „Šta ćete“, reče mi on, „na dvoru? Ta se služba ne isplati. Ona je privremena, a zbog nje možete izgubiti sva dobra i korist, a sad je baš vreme da to postignete.“
Na tome je i ostalo. Bilo je već suviše kasno i ja nisam hteo da i dalje nastavljam razgovor. Oprostio sam se i otišao kući.
Sutra izjutra odem svom šefu, Adamu Vasiljeviču Alsufijevu, ispričam mu sve što sam s Horvatom razgovarao i pomenem mu i Crnogorce, a Adam Vasiljevič mi na to reče: „Čuvajte vi samo svoje mesto na kome ste sada. Ništa vam drugo ne treba, i pazite samo da ne izgubite dobro koje već imate.“
Time je bilo dovoljno rečeno i mogao sam se na to osloniti — ali ne! Moja zla sudbina opet je nadvladala.
Rešio sam da Horvatove reči više ne slušam i da sva njegova nagovaranja odbacim, čak sam prestao i da mu odlazim. Kad je on to video, počeo je slati ljude po mene, ali ja mu ipak nisam otišao. Onda je smislio da moli veliku gospodu da na mene utiču. Tako je najzad i uspeo…
Jednog dana rano izjutra dođe mi oficir gospodina državnog tužioca kneza Nikite Jurjeviča Trubeckog i kaza mi da me njegova svetlost zove. Obučem se i odem. Knez me je odranije znao, primio me ljubazno i počeo o onoj senatskoj odluci o Crnogorcima (o kojoj sam već toliko puta govorio) i stao me savetovati da pristanem i pređem s tim Crnogorcima pod Horvatovu komandu. Dobiću, rekao mi je, čin i dalje napredovati na preporuku Horvatovu i svakako ću u toj službi naći svoju sreću.
Odgovorio sam knezu da ja služim na dvoru i da bez volje njenog veličanstva ni na šta ne mogu dati svoj pristanak. Knez mi odgovori istim Horvatovim rečima: da od službe na dvoru neću imati nikakve koristi i da treba da pristanem na ono što mi Horvat nudi.
Zamislio sam se posle saveta tog gospodina. Nisam kod njega dugo ostao, oprostio sam se i pošao kući. Ali nije prošlo ni sat (još je bilo rano, bilo je oko jedanaest pre podne), kad eto na dvokolicama i artiljerijskog seržana. Poslao ga je, reče, Makarov, ađutant grofa Petra Ivanoviča Šuvalova, da dođem — ima kao nešto da mi kaže.
Znao sam da je Makaron znatan čovek i da mora biti nešto naročito važno to što hoće da mi kaže. Pre toga se nisam s njim poznavao. Odem kući grofa Petra Ivanoviča, gde je Makarov u donjem krilu stanovao. Kad sam ušao u predsoblje, vidim da stoji preko deset uglednih ljudi, među kojima su neki bili i sa lentama — čekaju gospodina Makarova (ako neko ima kakvu nevolju, mora naći puta do njega, jer drukčije ne može stići do grofa).
Seržan, poslat po mene, išao je ispred mene da mi pokaže put do Makarova. On je otišao pravo u njegovu sobu i izvestio ga da sam došao. (Ja sam dotle ostao u predsoblju zajedno s ostalima). Malo kasnije eto opet seržana: kaže mi da izvolim u spavaću sobu, i ja pođem. Zatekao sam gospodina Makarova pri oblačenju. Ponudio me je da sednem. Bio je vrlo ljubazan. Rekao mi je da mu je juče naredio grof da pošalje po mene. „Zato sam vas“, reče, „i pozvao. Hoću da vas grofu predstavim“, i tada je, kako se ranije nismo poznavali, izveo ceremoniju upoznavanja: predstavio mi se i rekao da mu je milo što smo se upoznali, a ja sam mu se opet zahvalio na ljubaznosti, pa se i ja njemu predstavim. Zapitao sam ga zatim bi li mi znao reći zašto me grof zove, a on mi odgovori da ne zna, ali da misli da će to biti nešto u vezi s molbom general-poručnika Horvata. „On je“, reče, „bio juče kod grofa i čuo sam da je vaše ime spomenuo.“
Odmah sam se dosetio da će i tu biti ono što je bilo kod kneza Trubeckog.
Kad se Makarov obukao, pošao je napred, a ja za njim. Prošli smo kroz onu istu sobu gde su ga mnogi celo jutro očekivali, ali on je prošao tako brzo da niko nije mogao s njim ni reči progovoriti. Kad smo došli gore do grofa, ostavio me je u sobi ispred spavaće sobe, a sam je otišao dalje. Ne prođe dugo, Makarov iziđe i pozva me. Kad sam ušao, zatekao sam grofa kako sedi i nešto piše. Prišao sam bliže i poklonio mu se…
I on me poče svetovati da pristanem i odem pod Horvatovu komandu, jer je to, reče, za moje dobro. „Zašto da budete u nekoj drugoj jedinici kad možete da budete među svojim sunarodnicima. Uz to, oni vam čine čast kad žele da budete među njima, a gospodin general-poručnik Horvat, kao glavni zapovednik, može vas uvek učiniti srećnim.“
Zahvalio sam grofu na njegovom milostivom savetu, ali sam i njemu rekao da služim na dvoru i da ne mogu ništa preduzeti bez volje njenog veličanstva.
Grof mi je odgovorio: „Znam da ste na dvoru, ali trebalo bi da se sami o sebi pobrinete i da ne propuštate takvu priliku, nego da je iskoristite za vremena. Na dvoru vam je svakako lepo, ali tamo nećete napredovati.“
Grof mi ništa više nije rekao, i ja se oprostim, iziđem, odem u svoj stan, gde sam i ručao.
Znao sam da se smatra za nešto veliko kad takav gospodin, kao što je grof Petar Ivanovič Šuvalov, prvi senator i general-feldcajgmajstor, u državi jedan od najznačajnijih ljudi, od kog su svi veliki poslovi zavisili više nego od ikog drugog, govori sa nižim od sebe. Zato me je razgovor s tako velikim čovekom i taj savet njegov doveo u zabunu, tako da nisam znao šta da radim. Razmišljao sam na šta da se rešim. Ako odem sa dvora od svoje volje, mogu da padnem u nemilost i izgubim sve dobro koje imam, a ako, opet, ostanem na dvoru, mislio sam dalje, i propustim takvu priliku u kojoj mi se obećava puk i odlazak u armiju (što mi i velika gospoda savetuju), prezrem i odbacim takav slučaj, mogu zaostati u napredovanju. Kako je već Tekelija, po godinama mlađi od mene, proizveden za potpukovnika, tako me mogu i drugi prestići i ja ostati iza njih, a pitanje je da li ću ikad dočekati bolju priliku.
Tako sam sedeći kod svoje kuće razmišljao, ali nikako nisam mogao doneti odluku ni za jedno ni za drugo. Ostavio sam da preko noći o svemu razmislim, možda će mi pasti na pamet neka srećna misao. Dan je već prolazio, nastupalo je veče, ali — najednom je bilo svršeno sa mojim razmišljanjem. Nastao je čas u kom je sva moja sloboda i toliko očekivana nada imala da propadne. Imao sam da se predam sudbini u ruke, da me i dalje baca iz nesreće u nesreću, u tugu i jad… Došao mi je general-poručnik Horvat, tvorac sveg mog zla…
Skočio sam kad sam čuo od sluge da je Horvat došao i izišao pred njega da ga dočekam. On mi je veselo ušao u sobu i rekao: „Šta radiš, brate? Nikako te nema, pa sam došao po tebe. Hajde sa mnom.“
Nije mi njegova poseta bila baš po volji, a još sam manje imao volje da pođem s njim. Izgovarao sam se da sam bolestan i da sam rešio da ostanem tog dana kod kuće. Ali on se nije dao odbiti: „Hajde sa mnom, hoću da provedemo veče zajedno. Sad sam baš pošao kući, a bio sam kod gospode. Ručao sam kod generala državnog tužioca, kneza Trubeckog.“
Pričao je da se video i sa mojim šefom, Adamom Vasiljevičem Alsufijevom, i da se i s njim razgovarao, ali o čemu su razgovarali nije mi kazao. Nije me nikako hteo da ostavi na miru i bio sam prosto primoran da pođem k njemu.
Razgovarali smo celo veče, sve do večere. On je pričao celo vreme, onako po svom običaju, gde je bio, šta je video, i tome slično. Pri tome se jednako hvalio kako je kod sve gospode primljen i kako sve poslove s uspehom svršava. — Uto je i večera bila gotova i na sto iznesena.
Večerali smo svi zajedno, to jest sa svom njegovom svitom, koja se odmah posle večere razišla u svoja odeljenja. Ostadosmo samo nas dvojica, ja i Horvat, sami. On opet poče ono isto, i u tome nas je i ponoć uhvatila. Ja sam se još držao i na njegov zahtev niti sam davao reči, niti sam za to neku sklonost pokazivao. Hteo sam da pođem kući, ali on me uhvati za ruku i poče da šeta sa mnom po sobi, ne puštajući me.
Najzad se zaustavi i reče: „Slušaj, brate, ja vidim da si se ti uzjogunio i da sâm bežiš od svoje sreće, ali ti“, reče, „još ne znaš ono najvažnije, ne znaš koliko ja o tebi mislim i šta ću sve za tebe uraditi.“ — I kad je to rekao zaćutao je, okrenuo se prema meni i stao me gledati, i još jedanput ponovi koliko misli o meni.
Zahvalio sam mu i rekao: „Ja ne znam kakve vi to velike planove imate sa mnom i zato vam ne umem ništa odgovoriti“ — i opet htedoh da se oprostim i pođem kući. Dosadilo mi je već da se toliko s njim nosim; bila je ponoć, i ja mu rekoh: „Vreme je već da se odmorite. I sutra je dan, pa ćemo videti šta ćemo i razgovoriti se“ — ali on mi odgovori kao u nekom zanosu, držeći me jednako za ruku: „Ne, to se mora još noćas rešiti i sad ću da ti kažem šta ja to hoću“ — i poče da me hvali. Govorio je kako zna i mene i moju porodicu još iz Ćesarske i kako želi da me uvede u svoju porodicu. „Ja imam“, govorio je, „jednu bratanicu, kćer mog rođenog brata, devojku još mladu, zove se Katarina, a ti si, opet, u mladim godinama ostao udovac. Eto kako ja na tebe mislim. Ja ću ti dati tu moju bratanicu, hoću da se orodimo i da mi budeš pomoćnik u svemu. Ja te smatram i sposobnim i dostojnim toga. Hoću da si prvi do mene“ — i dok je to govorio stajao je preda mnom i držao me jednako za ruku.
Saslušao sam Horvatove reči o ženidbi. Iako je prošla skoro godina dana moga nesrećnog života kao udovca, oči su mi se od žalosti zamutile i, kako sam se rešio da se ne ženim i kako na ženidbu nisam ni mislio, odgovorio sam mu: „Molim vas, ostavite se toga“ — i suze mi potekoše kad sam se setio svoje nesreće.
Horvat me poče svetovati. Govorio je da nisam ni prvi ni poslednji na ovom svetu, da se takvi slučajevi dešavaju, i ljudi se nanovo žene i naslednike ostavljaju za sobom, i da sve mora biti onako kako sudbina čoveku odredi.
Tu mi je propoved izlagao valjda pola sata i dok mi je govorio, ja sam premišljao kakva li mu je to bratanica, ta kći njegovog brata. Ranije sam slušao da je on imao starijeg brata, potpukovnika, u njegovom naselju, Novoj Serbiji, koji je tamo i umro, ali ja ga nisam znao, niti sam ikoga od njegove porodice kadgod video. Znao sam samo njega, Horvata, i to još iz naše domovine, Ćesarske. Video sam ga nekoliko puta pre nego što se preselio u Rusiju. Ni za kog drugog od njegovih nisam znao. Slušao sam samo da je imao udatu sestru i jednu bratanicu, koja se u Rusiji udala, a o toj drugoj bratanici, o kojoj mi je sad govorio, uopšte nisam znao. I dok mi je Horvat govorio, ja sam samo o tom mislio.
Kad je završio, rekao mi je: „Kaži mi svoju odluku.“
U ime odgovora, ja sam ga zamolio da mi dozvoli da se do sutra razmislim. „To je stvar važna i o njoj se mora zrelo razmisliti.“
On mi odgovori: „Zašto do sutra kad se to može još ove noći rešiti? Šta imaš vazdan da misliš i rešavaš? Ovaj čas je stvoren da se sve u njemu reši“ — a ruku mi ne ispušta.
Sav sam zadrhtao, jezik mi se vezao, nisam mogao reči progovoriti. Predosećao sam nešto strašno, kao da srljam u propast, ili idem na muke i smrt. Najzad, uzdajući se u svevišnjeg, rekao sam mu ove reči: „Vidim da se vi, vaše prevashodstvo, mnogo trudite oko mene i prizivate me, ali zar sam ja jedini čovek na svetu? Zar nema nikog drugog osim mene ko bi vam odgovarao za to mesto?“
On odmah prihvati moje reči: „Pogodio si. Ja zbilja nemam dovoljno ljudi, i o tome sam ti odavno već govorio.“
Ja nastavim: „Vidim da ste mi naklonjeni i da mi ukazujete i tu veliku čast: hoćete da me i u svoju porodicu uvedete. Ja to primam sa osobitim poštovanjem i dajem vam obećanje da ću biti vaš. Ali ne znam“, rekao sam, „šta će mi taj preokret u budućnosti doneti: da li sreću ili nesreću ja napuštam i odbacujem od svoje volje mesto i dobro koje sam do danas imao, i to bez ikakvog razloga, a, osim toga, možda ću se lišiti i one nagrade koju mi je njeno veličanstvo carica izvolela obećati. Odazivam se sa pouzdanjem na vaš poziv, ali samo pod ovim uslovom: na naselje neću da idem. Kao čovek još mlad hoću da služim u armiji, s tim da mi date čin potpukovnika, kao što ste mi obećali, i pošaljete me s Makedonskim husarskim pukom u armiju. Pošto se rat s Pruskom i dalje vodi, hoću da se pokažem u službi i zaslužim čast kao i drugi. Hoću da me po mojoj službi upoznadu gospoda zapovednici. A što se tiče ženidbe“, rekao sam, „ona se može svršiti kad budem došao u Novu Serbiju. Posle toga, ili bih poveo svoju nevestu sa sobom da i ona, dok je mlada, vidi sveta i tuđe zemlje, ili bih je ostavio kod njene matere — već kako vi budete našli za shodno.“
Horvat mi odgovori da će sve biti kako ja želim, potvrdi to svojom čašću i pruži mi ruku, pa me zagrli i poče ljubiti. Onda me uze za ruku, povede u druge sobe i poče da viče svoje oficire, koji su bili već pospali i onako obučeni ležali. On ih razbudi, oni poskaču i počnu onako sanjivi trljati oči.
„Evo mog novog zeta“, rekao im je. „Ja sam mu obećao svoju bratanicu, Katarinu, i sad je potpuno moj.“
Kad su to njegovi ljubimci čuli, stanu mi se klanjati i preporučivati kao lukavi robovi.
Odvajam od ostalih jedino protu Bulića, koji je za sve to vreme ćutao, i ađutanta Černjikova, koji je pokazao nešto čvrstine, a Bulacel i poručnik Vajda ostali su preda mnom krivci kojima se ne može oprostiti. Oni su bili samo oruđe u Horvatovim rukama.
Horvat naredi svom ađutantu da donese mastilo i hartiju, reče mu da piše i poče diktirati, a ja stojim i gledam šta će dalje biti. Počeo je time da se Senatu pošalje molba u moje ime, i to ovako: Praviteljstvujući senat je odredio da po želji Crnogoraca iz Moskve budem ja zapovednik nad njima. Ali kako su oni ovde još novi, neorganizovani i malobrojni (a nema izgleda da će novi iseljenici doći, pošto je crnogorska komisija ukinuta), nemoguće je osnovati za njih zaseban puk kao što oni traže. Nema zato smisla trošiti toliko za njihovo izdržavanje i na taj način štetiti državnu kasu. Ne bi li bilo zato bolje da, kao, ja s tim Crnogorcima i onima koji su došli iz Orenburga u Moskvu budem određen pod komandu gospodina general-poručnika Horvata, kod koga se već formiraju dva nova husarska puka. Ti bi ljudi, opremljeni tamo, ubrzo bili od koristi — i ja, kao, molim da Praviteljstvujući senat donese o tome odluku.
Potpišem tu molbu i Horvat je uze sebi. Bilo je skoro četiri sata posle ponoći, zimsko doba, a meni je već strašno bilo dosadilo celu noć se s njime boriti, oprostim se i odem kući.