Deo 2, Poglavlje 16
Prvi dani maja meseca 1766. godine bili su za nas dani radosti. Čim se trava zazelenela, pukovi su dobili naređenje da pođu u logore na egzercir.
Naš Harkovski puk podigao je logor u selu Valki. Logor nam je bio divno uređen, imao je sve potrebe. Tamo smo preko celog leta vežbali konjički i pešački egzercir. Puk se postrojavao triput nedeljno, a u ostale dane vršila se obuka po eskadronima. Tako smo, s mnogo truda, terali sve do jeseni — dok nismo puk doveli upravo do savršenstva. Tada smo se već mogli pouzdati da se nećemo postideti kad glavnom komandantu, gospodinu Ščerbinjinu, budemo pokazali naš puk. Ščerbinjin u našem logoru još nije bio, niti je u kom bilo puku vršio smotru, jer je bio vrlo zauzet raznim svojim dužnostima u Harkovu. Ja sam se s mojim pukovnikom, Nikolom Čorbom, dogovorio da mu se obratimo i izvestimo ga da je Harkovski puk potpuno uvežban i neka izvoli doći da izvrši smotru.
Gospodinu Ščerbinjinu bilo je vrlo milo što smo ga pozvali, a pukovniku i svima nama ta naša spremnost donela je veliku čast, jer, treba naglasiti, gospodin Ščerbinjin ni od jednog drugog puka nije dobio takav poziv. Mi smo bili prvi. Zato smo i navukli mržnju na sebe, naročito od gospode pukovnika Sumskog i Ostrogradskog puka.
Naš glavni komandant, gospodin Ščerbinjin, odgovorio nam je da će doći i odredio dan smotre za prvi septembar.
Moj pukovnik se uvek sa mnom savetovao o svemu, pa smo se i sada dogovorili da pošaljemo pred gospodina Ščerbinjina oficire sa dobrim i lepo opremljenim konjima. Ščerbinjinu se taj doček vrlo dopao. Došao nam je s nekoliko gardijskih oficira. Stan mu je bio spreman u selu Valki, u blizini logora.
Pred svojim stanom zatekao je oficirsku stražu, a tu smo ga i mi, viši oficiri, dočekali i odali počast. On je dugo obilazio oko husarske straže, i sve mu je bilo po volji i sve je hvalio. Uveče je naredio da puk bude za šest sati izjutra spreman za smotru, što je i izvršeno.
Sutradan u određeni čas došao je u logor i zatekao nas postrojene. Ceo puk mu je, kao glavnom inspektoru, odao počast. On je pregledao svaki eskadron, prolazeći na konju između redova, a onda je naredio da se započne s vežbama.
Inspektor je bio tako zadivljen vežbama puka da je još pre završetka prišao pukovniku, i rekao mu da je zadovoljan i da je dosta. „Ja vidim vaše savršeno znanje i nema potrebe da i dalje trudite ljude i konje.“
Kako je tog dana bila prilična vrućina i konji se od trčanja, naročito u jurišu, ugrejali i pena ih popala, on se sažalio i hteo da prekinemo s vežbama. Ponovio je da je zadovoljan, pa je skinuo klobuk s glave i snažnim glasom zahvalio celom puku, s rečima da naš trud služi domovini za slavu. „Ja ću“, rekao je, „njenom imperatorskom veličanstvu reći sve što sam tu sad video“ — i opet zamoli pukovnika da pusti puk u logor.
Mi smo prekinuli s vežbama dok je on govorio, a kad je rekao da puk pođe u logor, pristupili smo mu ja i pukovnik i stali ga moliti da nam učini zadovoljstvo i ostane do kraja. Rekli smo mu da to za nas ne predstavlja nikakav napor ni teškoću, i da smo mi na to naučeni.
On je onda pristao. Jahao je pored nas i čekao da prođe ceo konjički stroj. A kad mu je ceo puk odao počast, pukovnik je naredio brzu pojedinačnu vatru po tri puta iz pištolja, a onda plotun.
Gospodin Ščerbinjin je mislio da je sad sve svršeno, ali mi smo mu rekli da puk još nije pokazao sve što zna.
Moj pukovnik je posle plotuna dao znak sa desnog krila. Na taj znak ceo je puk ustuknuo, a na drugi — sjahao, konje zbio u redove, i stupio u stroj pod puškom. To je sve urađeno vrlo brzo — i puk otpoče pešačke vežbe: prvo u pokretu, a onda u mestu, pucajući u jurišu i odstupanju. To je inspektora još više zadivilo. On je služio u pešadiji i bolje je znao pešačke vežbe nego konjičke, pa nas je ne samo pohvalio nego je rekao da je puk izveo pešačke vežbe bolje i od pešadije. Sav zadovoljan, postojao je još malo da vidi kako će puk opet pojahati, što je ceo puk na dati znak izveo brzo kao i ranije, i onda krenuo maršem prema logoru.
Moj pukovnik je za taj dan postavio u logoru veliki šator i zamolio inspektora da ostane kod nas na ručku, i on je na to vrlo rado pristao. Za vreme ručka eskadroni su u pešačkom stroju prilazili šatoru, ali sa strane, da ih gospodin Ščerbinjin ne vidi. Kad je došlo vreme, moj pukovnik nalije čašu, podnese je gospodinu Ščerbanjinu i zamoli ga da je primi iz njegovih ruku i popije u zdravlje njenog imperatorskog veličanstva, sa nadom da će novoosnovani puk zaslužiti njenu milost i poslužiti joj na večitu slavu.
Gospodin Ščerbinjin je primio čašu iz ruku našeg pukovnika i rekao: „Pijem ovu čašu u zdravlje njenog imperatorskog veličanstva, neka je ovaj puk blagosloven i na korist otadžbine.“ I tek što je počeo piti, eskadronu je dat znak, bez reči, i eskadron ispali iz karabina, kao iz jedne puške. Ščerbinjinu se to vrlo dopalo. Posle su i sve druge zdravice bile tim propraćene, samo su se eskadroni smenjivali.
Posle ručka Ščerbinjin je obišao logor, pohvalio red i čistoću, ostao kod nas do uveče, a onda smo ga ispratili do njegovog stana. Uveče je naredio da za sutra bude komora spremna za smotru, a isto tako i konji, karabini, pištolji, sedla i sva ostala sprema, i to po eskadronima.
Sve je, prema naredbi, bilo spremno. Ujutru nam je Ščerbinjin došao u logor i pukovnik mu je pokazao celu komoru s upregnutim konjima, koji su prošli pored šatora i stali u front. Ščerbinjin je sve pregledao i našao da je sve u redu i da su konji dobri, pa je onda ušao među postrojene eskadrone, pregledao konjsku i ostalu spremu — i bio svim tim vrlo zadovoljan. Na kraju je naredio da se ispred šatora okupe svi viši oficiri, pa nam je izjavio kako je zadovoljan i kako nam je zahvalan za naš trud i staranje, a naročito pukovniku i meni, i opet napomenuo da neće zaboraviti da obavesti tamo gde treba o našem trudu i o svemu što je video i našao, i da je sve bilo preko njegovog očekivanja.
Kad je završio svoju inspektorsku smotru, ostavio nam je na volju koliko ćemo još dana ostati u logoru, a on je posle toga ostao još jedan dan, i onda se vratio u Harkov.
Mi smo posle njegovog odlaska ostali još dva dana u logoru, dok pukovnik nije napravio raspored, a onda smo se preselili u zimske stanove.
Ščerbinjin posle naše smotre nije dobio poziv ni od jednog drugog puka. Zato je sam zapitao gospodu komandante jesu li im pukovi spremni i pomenuo s velikom pohvalom da je već izvršio smotru nad Harkovskim pukom, da je našao sve ispravno i da se nada da će to isto zateći i u drugim pukovima, i, pošto je jesen već nastupila, da želi da izvrši smotru i u svim drugim pukovima pre nego što iz logora pređu u zimske stanove.
Na Ščerbinjinov zahtev nisu se svi pukovi jednako odazvali. Samo mu je brigadir Zorić javio da je njegov, Izjumski puk u redu i da je spreman za smotru. Ščerbinjin je otišao u Izjumski puk i našao da je sve ispravno. Bio je zadovoljan.
Ubrzo posle toga javio mu je i pukovnik Lavov da je i njegov, Sumski puk spreman za smotru.
Treba pomenuti da se još od početka formiranja slobodskih pukova najviše i najlepše govorilo o Sumskom puku. Hvalili su ga svi, iako ga niko nije video. Govorilo se da mu nema ravnog, pa je i gospodin Ščerbinjin zamišljao da će tamo bogzna šta zateći.
Rešio je da pođe. Pred svoj polazak meni je poslao pismo i izjavio želju da i ja pođem s njim. Ja sam se pozivom inspektora i komandanta smatrao vrlo počastvovan. Otišao sam mu u Harkov, on me je primio vrlo ljubazno i rekao mi: „Hteo bih, dragi prijatelju, baš tebe da povedem na smotru Sumskog puka. On se smatra kao najbolji a ti, kao što sam video, znaš šta je husarski puk, pa mislim da ćeš moći opaziti ako bude kakve razlike između vaša dva puka.“
Zahvalio sam gospodinu Ščerbinjinu na tako lepom mišljenju. Pošli smo u grad Sumi na njegovim karucama i stigli tamo trećeg dana.
Međutim, prva pogreška se već pokazala.
Pukovnik Lanov nikog nije poslao pred glavnog zapovednika. Ja ćutim, ništa ne govorim ali Ščerbinjin je sam to opazio i počeo da priča o dočeku koji mu je naš puk priredio. Ja sam mu na to rekao da je pukovnik možda bio suviše zauzet, a nikog svakako nije bilo da ga podseti na to. I tako smo stigli u Sumi i odseli kod tamošnjeg spahije, Zahorževskog. Tu je ubrzo došao i pukovnik Lanov i predao komandantu raport.
Ščerbinjin mu je naredio da za prekosutra izjutra pripremi smotru. Lanov je ostao kod njega sat-dva i, kad se vraćao, sreo se sa mnom u prolazu, na dvorištu, i rekao mi: „Svakog bi drugog pre voleo ovde da vidim nego tebe.“ Pri tom se nasmešio, podigao malo klobuk s glave i nastavio put.
Meni se to učinilo vrlo čudno i nisam hteo da na tom ostane. Požurio sam za njim i viknuo mu da stane. On stade, a ja mu rekoh: „Slušaj, prijatelju, nisam te dobro shvatio, i zato te molim da se izjasniš kakav je bio smisao tvojih reči.“
Odgovorio mi je na izgled prijateljski: „Rekao sam onako kako jeste: prekosutra ćeš mi biti na teretu. Svaki drugi bio bi mi lakši nego ti.“
Sad sam već razumeo da on to o smotri govori, pa ću mu na to: „Zahvaljujem vam na vašim prijateljskim rečima, ali meni se čini da se kod vas nema šta da kritikuje. Vi ste stari kavalerista i sve što se tiče konjičkog puka vama je poznato.“
A on mi odgovori: „Dosećam se ja već da tebe nije Ščerbinjin ovamo badava poveo“ — i s tim smo se rastali.
Idućeg dana inspektor je zatražio od pukovnika inventar stvari, a onda je pregledao i same stvari i naredio da se sve isluženo proda, a novac da se metne u državnu kasu. Tako je taj dan prošao.
Pred noć nam je došao penzionisani general-poručnik Sofonov. On je živeo u svojim selima blizu grada Sumi i, kad je čuo da je Ščerbinjin tu, došao je da se s njim vidi.
Sutradan je bila smotra. Bilo je oblačno i izgledalo na kišu, ali puk je bio u stroju. Bili su tu i viši oficiri iz drugih pukova, a i narod se okupio. Svi su želeli da vide vojnu paradu, i to paradu puka o kome se pričalo da mu nema ravnog. Tako je mislio i gospodin Ščerbinjin, pa iako pre toga nije ništa video, veoma je želeo da se ti glasovi potvrde.
Pukovnik je poslao majora da javi inspektoru da je puk postrojen, i mi se uputimo u polje. Ja sam, po Ščerbinjinovoj želji, bio stalno uz njega. Prišli smo puku s desnog krila. Inspektoru je odana počast celog puka uz trube i talambase. Pukovnik je dojurio na konju, predao raport i počeo da vodi inspektora kroz redove eskadrona. Tu sam već video prvu pogrešku: redovi su stajali krivo i linija puka bila je malo predugačka, ali preko toga se prešlo. Inspektor je naredio da počne egzercir.
Pukovnik je komandovao: „Desno krilo, po vodovima, napred!“ — i od prvog koraka pokazala se pogreška: vojnici su u zaokretu pokvarili redove. Jedni su brzali i ispadali iz reda, a drugi su zaostajali. Tako je bilo i s drugim vežbama, a to je mnogo kvarilo izgled stroja.
Ja sam video da je inspektor pomalo nezadovoljan. Rekao mi je polako: „Ti ćutiš, ništa ne govoriš, ali ja ipak vidim da to nije ono što je kod vas bilo.“
Baš kad je marš i pokret počeo, počela je kiša da pada, pa su i vojnici i oficiri bili iskisli. Zato sam odgovorio Ščerbinjinu da vežbe nisu zbog kiše uspele — „inače“, rekao sam, „sve bi bilo dobro“.
Posle marša na redu je bio juriš. Ceo puk je pojurio napred, ali strašno je bilo to što su ljudi s konjima padali, što su čitave gomile zaostajale i redovi se sasvim poremetili. Uz to je trebalo podizati ljude sa zemlje, i tako je nastala velika konfuzija. Ščerbinjin je bio nezadovoljan. Nije hteo ni kraj da dočeka, nego je bez reči okrenuo konja, ostavljajući iza sebe i puk i posmatrače. Ja sam pošao za njim, i tako smo se vratili u stan.
Tog dana je bio priređen ručak kod pukovnika. Ručali smo za jednim stolom — a bilo nas je mnogo. Ščerbinjin je i malo jeo i malo govorio. Pukovniku nije rekao ni lepu ni ružnu reč, i na tome je ostalo. Vojnu opremu nismo ni videli jer je kiša padala i celog dana i cele noći.
Pred veče je general-poručnik Sofonov pozvao Ščerbinjina, kao svog starog poznanika, u svoje selo. Taj gospodin je poznao i mene, a isto tako i ja njega, jer je u vreme kad sam ja bio na dvoru on bio kamerher. Uz Ščerbinjina pozvao je i mene i sve druge oficire.
Ščerbinjin ga je odbio. Kako je kuća Sofonova bila oko pedeset vrsta daleko, i to po strani, on se izvinjavao i velikom daljinom i blatom i lošim putem, a najviše time što je morao i u drugim pukovima izvršiti smotru. Ali general Sofonov nije popuštao i najzad ga je pobedio time što mu je doterao u dvorište kola i preko dvadeset konja. Molio je i napadao sve redom i na kraju je Ščerbinjin morao da pristane. I tako pođemo.
Mi nismo znali da je general Sofonov na pola puta ostavio rezervne konje, nego smo mislili da ćemo na jednim istim konjima otići i da ćemo tek pred noć stići njegovoj kući. Međutim, čim smo izišli iz varoši, tako smo pojurili da smo za nepuna dva sata prešli pola puta. Još izdaleka smo ugledali jedan šator kraj puta i mnogo konja — i nama se učinilo da tu mora biti neka vojna jedinica i da im je to logor u polju. A Sofonov sedi s nama u kolima i sluša šta ja i Ščerbinjin govorimo i nagađamo, ali ćuti, sve dok karuce nisu došle do tog šatora i tu se zadržale.
Mi još nismo znali šta to znači. Tek kad su iz šatora dojurili lepo obučeni lakeji i stali otvarati vrata na karucama, Sofonov je progovorio: „Izvolite se uz put malo odmoriti i prihvatiti dok se ne upregnu odmorni konji u kola.“
Nama se taj doček učinio kao san. Iznenadno, usred polja, u čistoj stepi — pa takva raskoš. Sto u šatoru bio je postavljen izvanredno, sa srebrnim posuđem. Na njemu je bilo desetak raznog, hladnog, pečenog i kuvanog mesa, više vrsta pića, kafe i čaja. Sve nam je to posluženo i ko je šta hteo time se i služio. Za to vreme su i kola bila gotova i čekala nas da nastavimo put.
Opet smo posedali i pošli još brže nego jutros. Stigli smo u selo još pre dva sata po podne. Ručak je bio već gotov i sto postavljen, opet sve sa samim srebrom.
Sve je bilo priređeno s ukusom i kako treba, a kako smo se uz put istruckali, niko se nije mogao požaliti na apetit.
Posle ručka smo posedali za karte a onda je došla muzika s pevačima. Domaćin je bio udovac, imao je dve kćeri, još mlade devojke, a uz njih mladu Francuskinju vaspitačicu i upraviteljicu kuće. Mi, gosti, počeli smo s njima igrati i veselo provoditi veče, a ostali su sedeli i gledali.
Ja sam igrao, jer sam više voleo igru nego karte, ali sam ipak primetio da Ščerbinjin, koji je u jednom kraju sedeo s domaćinom i drugim gostima, u razgovoru s pukovnikom Lanovom (i on je s nama došao) pada u vatru i nešto viče, što ja od muzike nisam mogao da razaberem. Zato sam prekinuo s igrom i prišao da čujem šta se to prepiru i o čemu je reč — i, kako sam posle doznao, razlog je bilo Ščerbinjinovo nezadovoljstvo onim što je na smotri video, a povod svađi bio sam ja i moja igra.
Domaćin, gospodin Sofonov, čovek koji je dugo bio na dvoru i tamo prošao sve činove, od paža do kamerhera (u ostavku je otišao kao general-poručnik), pohvalio me je pred Ščerbinjinom kako dobro igram i ispričao mu kako me zna još sa dvora i kako su me tamo sva gospoda volela. Na to me je pohvalio i Ščerbinjin i rekao: „Taj čovek je vredan svake hvale i tako se drži da ga zbilja svi moraju voleti, i ne samo to što kažete da lepo igra, nego je i inače dobar i u službi valjan. Da ste samo videli“, rekao je Sofonovu, „kako su on i njegov pukovnik, Čorba, uredili svoj Harkovski puk i doveli ga do savršenstva. Ja sam sad skoro tamo bio i video stvari koje bih želeo i u drugim pukovima da vidim.“
Na te njegove reči pobunio se pukovnik Lanov i prekoreo ga: „Ja mislim“, rekao je, „da su svi pukovi po znanju jednaki, samo ja nisam bio te sreće da mi vi pri smotri mog puka uputite koju pohvalnu reč.“
Ščerbinjin je planuo na te reči Lanova i stao da viče. Ja sam u taj čas naišao i zatekao ljutitog Ščerbinjina kako Lanovu govori ove reči:
„Ja ti, eto, sad pred svima kažem da si se ti od početka tvoga puka pa sve do sada samo hvalio. Ja sam se nadao da ćeš umeti nešto izvanredno da pokažeš, ali na smotri nisam ništa valjano video. Trebalo bi da odeš (i pokaza na mene) njemu u Harkovski puk da se učiš i da vidiš šta znači savršeno obučen puk i red u svemu što služba zahteva. Tom puku ja odajem svaku čast i hvalu, i neću propustiti a da o njemu ne podnesem izveštaj na mestu gde treba.“
Dok je govorio, tako se razljutio na pukovnika Lanova da smo ga jedva domaćin i mi ostali smirili. Lanov je bio tim žestokim ukorom pogođen. Bio je uvređen već i zato što se sve to desilo pred ljudima, javno i u tuđoj kući. Rekao je:
„Ako sam sa svojim pukom zaslužio takav prekor, mogli ste mi to reći, kao inspektor, još tamo, na samom mestu, a ne u društvu i na igranci“ — pa se onda okrenuo i izišao.
Mi smo mislili da je od muke otišao u svoj stan, koji je bio u susednoj kući. Ali kad se večera iznela i kad je domaćin poslao po njega, on već nije bio tamo. Čim je od nas otišao, najmio je kočijaša, samo, nije otišao u svoj puk, nego u grad Gluhov, gospodinu generalu tadašnjem an-šefu, grofu Petru Aleksandroviču Rumjancovu. On je ranije bio ađutant kod Rumjancova, pa je sad sigurno otišao da mu ispriča sve što se desilo…
Našem je domaćinu bilo vrlo milo što smo mu došli u goste. Molio je Ščerbinjina i sve nas da ostanemo još dan-dva, ali se Ščerbinjin nije dao nagovoriti: zato što je hteo da i u drugim pukovima izvrši smotru. I tako smo se oprostili od našeg dobrog domaćina. (Ali Ščerbinjin, i pored sve svoje žurbe, nije mogao pregledati Ahtirski i Ostrogradski puk. Nastupila je Jesen, kiše su jednako lile i zato je morao narediti da se logori raspuste). Stigli smo u Harkov. Ja sam Ščerbinjina donde dopratio, a onda sam se vratio u puk, u svoj stan.
Meni se činilo da ću u svom puku ostati dugo i da ću se preko jeseni i zime, posle onolikog našeg napora, moći malo odmoriti. Brinuo sam se samo kako da sa svojim pukovnikom za vremena nabavim hranu za konje i kako ćemo poslati oficire za novu kupovinu konja. Najzad smo i to do zime uredili.
Ali čovek nikad ne zna šta ga čeka i šta sve može da mu se desi, i zato treba da bude na sve spreman — pa bilo na dobro ili na zlo. Ne treba se zato pouzdavati u prazne nade, nego se predati sudbini i primiti sve što ona donese.
Te zime smo u svojim stanovima slušali da će jedan korpus naše vojske biti poslan u pohod preko granice, u poljski deo Ukrajine, i da će u njemu biti i jedan od naših slobodskih pukova, ali ništa sigurno nismo znali, pošto naredbe od Vojne kolegije nije bilo. Došlo je skoro i proleće i mi smo već mislili da od svega toga neće biti ništa — kad tek najednom stiže naredba, 1767. godine, februara meseca, da Ahtirski puk sa generalom Podgoričaninom ima da krene za Kijev, gde će od general-gubernatora dobiti naređenje o daljem maršu.
Podgoričanin je imao čin general-majora, ali još se uvek vodio kao komandant Ahtirskog puka. Njegov potpukovnik, kozak Bojarski, otišao je zbog starosti u penziju, tako da je u Ahtirskom puku bilo jedno potpukovničko mesto prazno.
Podgoričanin je izjavio u svom aktu pred taj pohod da će on kao general-major zacelo imati više pukova u svojoj komandi i da zato neće imati vremena da upravlja Ahtirskim pukom, nego da traži da dođe neko ko će po starešinstvu biti iza njega a kome bi mogao poveriti upravljanje pukom, i da zato moli da se u njegov puk postavi jedan potpukovnik iz slobodskih husarskih pukova. Uz taj akt poslao je i Ščerbinjinu pismo (kako sam kasnije doznao), i zatražio da upravo mene postavi.
Ja se nisam nadao premeštaju i za pohod nisam bio uopšte spreman, kad mi od Ščerbinjina stiže iznenada naredba da kao najstariji potpukovnik u slobodskim pukovima imam da pođem s Ahtirskim pukom i zato da se krenem što pre i da se javim general-majoru Podgoričaninu. U isto vreme dobio je i moj pukovnik naredbu od Ščerbinjina da me razreši dužnosti i uputi na novu dužnost. Sutradan me je Podgoričanin izvestio preko kurira da sam upućen u Ahtirski puk, pa ako, zbog kratkoće vremena, ne budem mogao odmah krenuti, da pođem za pukom glavnim drumom prema Kijevu, jer za tri dana puk ima da krene.
Strašno sam se ožalostio zbog te promene, i to ne zato što je trebalo ići u pohod, nego što napuštam svoj puk, na koji sam se toliko navikao i za koji sam toliko truda uložio. Sada je trebalo preći u tuđ puk, i to ne samo bez ikakve koristi nego još podneti i trošak oko promene uniforme prema boji i kroju tog puka, a još uza sve to ostaviti svog pukovnika, rastati se s čovekom kog sam toliko voleo i s kojim sam se tako slagao. Otišao sam da ga vidim i da se s njim porazgovaram. I on je bio vrlo ožalošćen zbog našeg rastanka. Čak je i zaplakao kad me je video. Bio sam time vrlo ganut, nisam se ni ja od suza uzdržao. Spominjali smo kako smo se uvek slagali i kako smo lepo živeli, a sad se, eto, moramo rastati. Govorili smo kako bismo radosno pošli kad bismo obojica otkud s našim pukom krenuli, i kako nam to ne bi bilo nimalo teško. Ali promeniti se nije moglo ništa. Morao sam se pokoriti naredbi.
Rekao sam da ću u svojoj knjizi samo istinu govoriti, i zato hoću da kažem kakve je osobine imao taj pukovnik, Nikola Čorba. On je bio pravičan i voleo je istinu. Kao čovek bio je savršen, kao vojnik veliki, a uz to je znao svoj posao. Imao je možda samo jednu manu: bio je vrlo preke naravi, što je njemu samom najviše išlo na štetu. — Inače za njega niko ništa rđavo nije mogao da kaže.
Posle odlaska iz Harkovskog puka morao sam otići do grada Kremenčuga, da prevedem ženu preko Dnjepra u Novu Serbiju i da ostavim stvari kod tašte. Odatle sam požurio prema Kijevu da stignem Ahtirski puk. Zatekao sam ga u Kijevu, marta meseca, devetog dana.
Istog dana javio sam se general-majoru Podgoričaninu. On se obradovao kad me je video i Rekao mi da ćemo kroz dva dana krenuti za Poljsku i sjediniti se s korpusom koji je već više Kijeva prešao granicu i umarširao u Poljsku.
Šta je ta ekspedicija značila, on nije znao, to se držalo u tajnosti.
Sutradan smo zajedno otišli u tvrđavu generalu Vojejkovu. Tada sam imao čast da prvi put vidim toga gospodina i da se upoznam s njim. Primio nas je vrlo lepo. Razgovarali smo na nemačkom. On je bio vrlo učen čovek, govorio je više jezika. Samo, na žalost (a na to je svaki čovek osuđen), bio je već u godinama, i nije bio više u modi. I kao što je to već obično, čim čovek pređe pedeset godina, smatra se da više nije ni za šta. Kritikuju ga mladi vetropiri: te nije se starac lepo pokazao, te nije odeven kako treba, te govori koješta — i sve takve stvari. Tako, eto, misle mnoga gospoda o starim ljudima, a ne pomišljaju da će i sami takvi biti. Ne znaju da starom čoveku već i zbog godina i njegove službe pripada čast i poštovanje. Stari iskusni vojnik, već kao takav, zaslužuje svaku pohvalu, dok regrut niti šta zna, niti šta vidi. I zato treba da starog vojnika u svemu sluša i da se koristi njegovim znanjem, a ne da se oslanja na knjigu koju nosi u džepu, i da iz knjige uči kako se ratuje — a takvih sam se ja nagledao. Takvi uobražavaju da sve znaju, misle da mogu postati odmah komandanti, a zapravo ne umeju nijednu stražu razvesti. Nemaju nikakva iskustva, padaju iz greške u grešku, ali se još iz detinjstva trude da što pre nauče kartanje i druge kojekakve igre, i da kritikuju starce, kao što je, na primer, taj uvaženi gospodin Vojejkov, o kome govorim.
Kad sam, dakle, došao Vojejkovu, on me je zadržao na ručku. Za stolom sam sedeo uz jednog mog mlađeg poznanika, koji je već imao potpukovnički čin. On je kritikovao razgovor Vojejkova i, šanuvši mi na uvo, nazvao tog valjanog gospodina nepriličnim imenom. Ja sam se začudio i rekao mu: „Slušaj, da mi nisi poznanik i prijatelj, ja bih te za te reči dobro nagrdio. Kako ti je samo došlo na pamet da ružiš starog tog gospodina?“ On se posle zastideo i izvinjavao. Samo se, kaže, šalio.
Posle ručka smo prešli u druge sobe i malo posedeli, a onda je general-gubernator pozvao sekretara, pa ga je odveo na stranu, nešto mu rekao i ovaj izišao. Posle pola sata vratio se s pismima u rukama. General-gubernator je uzeo pisma i otišao u svoj kabinet, a onda je pozvao i Podgoričanina. Posle jedno četvrt sata izišao je Podgoričanin sa savijenom hartijom u ruci. To je bila poverljiva naredba koju mu je general-gubernator dao, zajedno s uputstvom kuda će s pukom ići. Kad sam je ja kasnije pročitao, video sam da odlazimo u poljsku Ukrajinu, do mesta Žitomira, i da se tamo sjedinjujemo s general-majorom Petrom Krečetnjikovom, komandantom korpusa. Za Podgoričaninom izišao je i general-gubernator. Oprostili smo se s njim i vratili se u naš stan u Podolu.
To isto veče objavljen je puku pokret i sutradan smo krenuli. General-gubernator gledao je iz tvrđave kako odlazimo. Tog dana smo prešli granicu i ušli u Poljsku, gde smo u prvom selu prenoćili. To je bilo 1767. godine.