Deo 1, Poglavlje 8
Kad sam došao u svoj stan, bilo je oko jedan sat, i ja naredim da mi se donese ručak. Odmah mi se postavi i donese jelo, te tako ručam. Posle toga ustanem, šetam po sobi, razmišljam, pripremam se: ako me sutra gospodin Černjev predstavi poslaniku, šta sve da mu kažem — i usred tih razmišljanja ulazi tek najedared poznat čovek, naš srpski narodni sekretar kod mitropolita, Pavle Nenadović1. (Ovaj čin se u Austriji smatrao kao veliki). On se tada nalazio u Beču da požuri da se donesu odluke po nekim mitropolitovim molbama.
Strašno sam se začudio kad sam ga video, jer nisam znao ko mu je mogao reći da sam došao u Beč. Ja sam znao da je on protivnik Rusa, i da one koji odlaze u Rusiju osuđuje i mrzi. Kad je ušao, bio je vrlo ljubazan, pitao me za zdravlje i kad sam doputovao. Prekinuo me je u mojim mislima o ruskom poslaniku, pred koga je trebalo sutra da izađem. Počeo sam da mislim o mome gostu, koji bi mi mogao naškoditi kad bi doznao šta ja nameravam.
Šta sam mogao? I ja sam njemu odgovorio ljubazno, zamolio ga da sedne, kazao mu da sam juče doputovao, a on se na to kao malo osmehnuo i prešao na drugi razgovor. Dok je on pričao, ja sam, zamišljen čekao šta će dalje biti. O svojoj stvari, naravno, nisam mu hteo ništa kazati, bojao sam se da on kome dole u Slavoniju ne napiše da sam u Beču, jer kad bi se to doznalo, onda bi me odande tražili i ja bih mogao pasti u veliku nevolju. Zato sam morao svoju nameru da držim neko vreme u tajnosti.
Iako on nije znao da sam ja svojevoljno otišao iz puka, ipak je bio dobro obavešten o svemu što se sa mnom ranije desilo.
Između ostaloga pitao me je kakva me je nevolja ovamo doterala, a ja mu stanem izmišljati kojekakve razloge, na šta će on meni: „Biće mi milo ako vam u vašoj stvari budem mogao učiniti kakvu uslugu; potrudiću se da vam se kod ovdašnje gospode nađem na pomoći.“
Ja mu se zahvalim na tim rečima i kažem mu: „Ja sam hteo i sam da vas zamolim za to, i ovih dana, kad se budem ovde malo snašao, kazaću vam šta mi treba.“
S tim smo završili razgovor o tome, on je još malo posedeo, pa ustao i otišao.
Sutra izjutra pozovem berberina da mi malo udesi kosu, zatim obučem novu paradnu uniformu bivšeg Slavonskog husarskog puka (pre toga sam u poslanstvo odlazio u staroj uniformi), ali prebacim i ogrtač, i putem kroz carski dvor odem u poslanstvo. Tamo ostavim ogrtač kod vratara i pođem sekretaru.
Kad me je sekretar video u drugoj uniformi, dopao sam mu se, pa me je primio mnogo ljubaznije nego ranije, ponudio me je da sednem, i za vreme dok se oblačio govorio: „Ja sam izvestio gospodina poslanika, izložio mu celu vašu stvar i gospodin poslanik mi je naredio da vas predstavim.“
Ja se poklonim gospodinu Černjevu zbog njegovog zauzimanja, a kad je završio s oblačenjem, rekao je: „Možemo sad da pođemo gospodinu poslaniku.“
Pošli smo niz stepenice, a kad smo ušli u salu, kaže mi gospodin Černjev: „Ostanite vi tu, dok vas ja ne prijavim.“
Malo posle izlazi lakej i pita me za ime i kad sam mu rekao, on kaže: „Izvolite ući, zove vas gospodin poslanik.“
Pođem, a lakej ispred mene otvara vrata. Kad sam ušao u spavaću sobu, vidim gospodina poslanika, sedi u naslonjači, a moj zaštitnik, gospodin Černjev, stoji pored njega i nešto mu govori.
Poklonim se gospodinu poslaniku, a on mi ljubazno rekne: „Ja sam obavešten o vašoj stvari, gospodin Černjev mi je ispričao o vašim stradanjima. Budite uvereni da ću sve učiniti za vas: kroz dva-tri dana pašće odluka.“
Posle toga gospodin poslanik me je pitao o svemu: i o novom uređenju pukova na granici, i o narodu našem, i u kakvom se položaju nalazi narod posle ukidanja stare landmilicije, i šta se sve dešavalo pri formiranju nove vojske. Ja sam mu na sva ta pitanja odgovorio koliko sam znao.
Kad sam odlazio, gospodin poslanik je ponovio svoje obećanje, uveravajući me da će mi pomoći. Između ostalog kazao mi je: „Ja ću razgovarati sa kancelarom grofom Kaunicom“ — i uzeo mi zatim onaj moj otpust.
Izišao sam od gospodina poslanika, uzeo svoj ogrtač od vratara i vratio se istim putem, kroz carski dvor: Kad sam došao u svoj stan, nisam više nikud izlazio. Sutradan rano izjutra, još sam ležao, a pored mog prozora, hodnikom, promače jedan čovek u beloj uniformi. Učini mi se da je to vojnik (tamo obično svi pešaci nose bele šinjele). Pomislim: „Zašto li je ovaj došao u gostionicu?“
Kad tek malo posle čujem tiho kucanje na moja vrata (što je tamo običaj kad nepoznati hoće da uđe). Znao sam šta to znači i odgovorim: „Izvoli, uđi“ — ali on očevidno nije čuo moj odgovor, jer je još jedared zakucao. Ja onda glasnije ponovim: „Izvoli, uđi.“ Vrata se otvore. Vidim po znacima da je podoficir dvorske straže i gledam šta će sad biti, a sav drhtim — strašno sam se poplašio. Znao sam zacelo da nije uzalud došao. Znači, gotov sam.
On mi je rekao nekoliko ljubaznih reči na nemačkom i onda mi je kazao: „Mein Herr, ich bin geschikt von derm Herrn Capitain von der Burgwacht Sie aufzusuchen und zufragen: wer sind Sie, woher Sie gekommen und ob Sie in Dienst stehen, und unter was für Regiment, ihre Charge und Namen und was Sie hier zu thun haben?“ — što znači: Dragi gospodine, mene šalje kapetan dvorske straže da vas nađem i zapitam: ko ste vi, odakle ste došli, jeste li u službi, u kome ste puku, vaše ime i čin i kakvog tu posla imate?
Kad je ta pitanja izređao, izvadio je iz džepa jednu beležnicu i spremio olovku da zapiše moje odgovore. Ako sam se ikad u životu prepao, to je bilo tada.
Ja se onog časa napravim bolestan, stanem trljati glavu i oči; pre toga sam poslao slugu da mi iz obližnje kafane donese kafu, tako da sam tada bio u sobi sam.
Kad je moj gost sa pitanjima završio, stao je i čekao na moj odgovor. Meni se od straha tako zamutilo u glavi da nisam znao šta ću. Spasao sam se time što sam počeo ječati, pokazujući mu rukom na staklo sa sirćetom, koje je stajalo na prozoru (ono je tamo bilo ostalo od večere: gazda mi je bio doneo salatu uz pečenje), s rečima: „Molim te, budi dobar, dodaj mi to staklo sa sirćetom, da metnem oblogu na glavu. Vidiš, bolestan sam, a sluga mi nije tu, poslao sam ga po lek.“
Taj dobri čovek dodao mi je odmah sirće, a ja sam se dotle pribrao i dosećao šta bih mu odgovorio. Sipam sirće na maramicu, i mećem je na glavu, trljam ruke, podmećem sirće pod nos i ječim. Onda mu vratim staklo i on ga metne opet na prozor, a ja, da ga ne bih dalje zadržavao i da štogod ne primeti, kažem mu ovako: „Pozdravi tvoga gospodina kapetana i kaži mu da sam ja kapetan Šimonović, iz Slavonskog husarskog puka (u puku je zbilja i bio kapetan s tim prezimenom). Došao sam“, rekoh, „ovamo pre nekoliko dana, poslan sam službeno od puka, i o meni znaju njeno veličanstvo kraljica i druga gospoda.“
Ove moje reči podoficir je zapisao, pozdravio me i na polasku kazao: „Zbogom, želim vam da što brže ozdravite“ — izišao je i opet prošao pored mog prozora, kroz hodnik.
Dolazak tog podoficira predskazivao je, zacelo, neko zlo: smesta sam zbacio s glave oblogu sa sirćetom, ustao s postelje i počeo se brzo oblačiti i bio sam skoro sasvim gotov kad mi je sluga naišao, a za njim kelner, koji je nosio kafu, mleko i šolju pokrivenu salvetom.
Popijem kafu što sam najbrže mogao, platim i pošaljem kelnera natrag, a kelner će: „Što tako brzo, gospodine, izvolite piti? Zacelo imate neki hitan posao“ — a ja njemu: „Jeste, prijatelju, pogodio si. Žurim da zateknem kod kuće jednog gospodina s kojim imam posla.“
Kelner pokupi sudove i iziđe, a sluga me gleda zašto se ja to tako žurim i zašto mu naređujem da brzo pakuje stvari u sanduk i posteljinu u kufer. Ja mu kažem: „Brzo pakuj, odmah idemo“, i ne kazujem mu ništa o podoficiru, a on ga nije ni video. Sluga počne odmah pakovati, ja mu pomažem, i tako brzo svršimo sve. Onda pošaljem slugu da zove gazdu da mu platim stan i on se ubrzo vrati zajedno s gazdom.
Gazdi kažem: „Zbogom ostaj, prijatelju, ja putujem. Dobio sam pismo da odmah dođem u Požun. Našli su tamo moga dužnika. Za nekoliko dana biću opet ovde, a sad me čeka društvo i kočijaš — nego da platim što sam ti dužan.“
Gazda reče da mu je žao što već odlazim, kaže mi koliko traži za stan i hranu. Ja izvadim novac i izbrojim mu, a sluzi naredim da dovede nosača (tamo ima ljudi koji se time bave, prenose stvari iz kuće kuda treba i uvek ih dosta ima po gostionicama i ulici).
Sluga ode i dovede dva nosača. Ja im kažem da jedan uzme kufer, a drugi sanduk i da pođu za mnom. Iziđem iz kuće i pođem pravo onom menjaču o kom sam ranije govorio, i zateknem ga kod kuće. Kad me je video da dolazim sa stvarima, i video promenu na mom licu, upita me: „Zašto ste tako rano ustali i još i stvari sa sobom poneli?“
Ja ga zamolim da mi dopusti da stvari za neko vreme ostanu kod njega, „a posle ću vam kazati zašto je to“.
On odmah pristane i pokaže ljudima gde stvari da ostave, a ja ih isplatim, te oni odu. Moga prijatelja uzmem pod ruku i zamolim da pređemo u drugu sobu i tamo mu kažem šta se sa mnom desilo.
Prijatelj se na moje reči zamisli i kaže: „Vas je neko, zacelo, dostavio, ili je neko opazio da često idete u rusko poslanstvo. Posle one stroge naredbe da niko ne sme tražiti prelaz u Rusiju, na takve se ljude pazi.“
Kažem prijatelju: „Ne znam ko bi me mogao dostaviti, jer o mojim namerama niko u gradu ne zna osim vas, a ja sigurno znam da to nije poteklo od vas, ali mogao bi to biti naš opštenarodni sekretar, Nenadović. On se nalazi ovde, video me je i zna sve što se sa mnom u puku dešavalo zbog Rusije. On je mogao nekome reći da sam ja tu, jer otkud bi inače onaj podoficir mogao znati za moj stan. A možda sam i straži pao u oči što sam kroz carski dvor uvek prolazio u ogrtaču i kad nema kiše.“
Prijatelj mi reče: „Zacelo će tako biti; ili je sekretar o vama nekom govorio, ili su vas sami primetili. Nego, šta sad mislite da radite?“
Ja mu kažem: „Zato sam i prešao k vama, ako me opet potraže u mom bivšem stanu, da mi ne mogu ući u trag, dok se moja stvar ne završi, a ja idem odmah gospodinu poslaniku da mu javim šta se sa mnom desilo.“
A prijatelj: „To je dobro, idite što pre.“ „Ali“, kažem ja njemu, „gde ću ja sam naći stan? Treba da budem bar nekoliko dana van opasnosti. Možete li mi vi u tome pomoći?“
Na to on kaže: „Dobro, imam ja tu poznanike, neke strance, trgovce, koji sa mnom rade s menicama ili menjaju novac. Sad ću odmah zvati jednoga starca. On stanuje u Postštajnu, sam je, a ima dve sobe, pa ću njega zamoliti: on će vas zacelo primiti, samo, ne treba mu ništa o vašim stvarima govoriti.“
I tako pošljemo po njega, te on dođe. On pristane na molbu moga prijatelja i doda: „Ionako mi je“, reče, „samom dosadno. U društvu ću lakše provoditi vreme.“
Naredim sluzi da odmah nađe nosače, da prenesu stvari, a ja pođem za njima. Kad sam video gde mi je novi stan, ostavim tamo slugu, a ja opet u ogrtaču, žurno, krupnim koracima, pođem izvan grada u poslanstvo, ali ne kroz dvor, nego glavnom ulicom, po kojoj množina sveta ide i tamo i amo. Pođem pravo na Karn-tor. Tako, naokolo, imao sam da idem pola sata duže nego kroz dvor — ali šta da radim? Šetnja ne škodi. Bilo mi je samo teško što je bilo vrlo toplo, a ja išao brzo, pa sam se u ogrtaču sav oznojio. Kad sam prošao kapiju i izašao na onaj veseli široki prostor, usporio sam hod i obrisao znoj s lica.
Dođem u poslanstvo, predam vrataru ogrtač, a on se smeje i kaže mi: „Zašto vi, gospodine, jednako izvolite ići u ogrtaču kad je vreme tako lepo, a uniforma vam nije stara pa da je morate sakrivati?“
A ja njemu: „Sasvim tačno kažeš, ali potreba mi je da još nekoliko dana tako idem.“
Vratar se malo zbuni: „Oprostite, pogrešio sam, pitao sam za stvari koje me se ne tiču.“ Uzme mi ogrtač i odnese ga u svoju sobicu, a ja pođem, gore, gospodinu sekretaru Černjevu.
Kad me je on video, začudio se: „A što ste vi“, veli, „izvoleli doći? Poslanik je kazao da dođete prekosutra.“
A ja njemu: „Dragi moj gospodine, nevolja i strah su me naterali da još danas dođem“ — a on zapita: „Šta se to desilo?“
Ja onda počnem pričati kako mi je dolazio podoficir, kako me je ispitivao, kako sam se prepao i napravio se bolestan, kako sam sirćetom glavu kvasio, i kako sam se odmah preselio u novi stan. Zamolim ga da o tome izvesti gospodina poslanika i da me uputi šta da radim.
Kad je gospodin Černjev čuo moju priču, stane se smejati: „Zašto ste tako plašljivi pa se bojite takve malenkosti? Treba da budete jaki i sigurni kad znate da vam je juče gospodin poslanik dao svoju reč. Znajte, kad mi nekog uzmemo pod svoju zaštitu, mi ga nećemo napustiti, nego ćemo ići do kraja. Tako će biti i s vama. Danas je već poslana predstavka o vama kancelaru, grofu Kaunicu, a i večeras, kad gospodin poslanik bude u dvoru, rekao je da će i usmeno s gospodinom kancelarom govoriti o vama i tražiti da se što pre donese odluka po toj predstavci. Mi ne tražimo“, govorio je gospodin Černjev, „nov otpust, nego samo objašnjavamo da je naš oficir, koji je imao svoj ispravan otpust iz austrijske vojske, bio nevin stavljen u zatvor, pa tražimo za njega slobodan prelaz sa pasošem. Prema tome, da izveštavamo gospodina poslanika o tome šta vam se desilo, nema potrebe. Strpite se, dakle, do prekosutra, a onda dođite, odluka će biti gotova.“
Kad sam to čuo, obradovao sam se i zahvalio se gospodinu Černjevu i nazvao ga svojim dobrotvorom, što je on zaista i zaslužio, i dodam: „To je sve lepo, ali ako me nekako, sačuvaj bože, pronađu i uhapse, šta ću onda? Kakvom bih se spasenju onda nadao?“
Na to će gospodin Černjev: „Ako vas i uhapse, ne bojte se, budite hrabri, a vi, uostalom, nemate zašto ni da se krijete. Vi znate da je vaš otpust kod nas, u našim rukama, i mi bismo vas s njime pronašli. To znači da se vi sad nalazite pod našom zaštitom. Ne bojte se, dakle, ništa, budite mirni i oslonite se na ono što sam vam kazao. Vaša je stvar na dobrom putu, vaše je ime upisano u spisku koji nam je predao general Šević pri odlasku, i ja sam našao da je kraj vašeg imena zapisano: ima otpust, ali je zadržan u zatvoru. Prema tome, mi imamo svoga oficira da oslobodimo, a gospodin poslanik zna s kojom će snagom nastojati na svom zahtevu. Ali dajte mi ipak, za svaki slučaj, vašu adresu.“
Uzmem pero i, tu na stočiću, napišem na hartiji, srpski, ime moga prijatelja bankara Dimitrija Hapse, ulicu i kuću gde stanuje i pružim gospodinu Černjevu.
Kad je gospodin Černjev video moj rukopis i slova slična ruskim, reče mi: „Pa vi pišete kao i mi što pišemo. Vi ćete onda naš jezik lako naučiti.“
Uto uđe jedan oficir, kog ja ranije nisam video i za kog sam pomislio da je Nemac, jer je na njemu bio pešački šinjel. Kad je ušao i pozdravio se, počeo je da govori s gospodinom Černjenom ruski, ne znam o čemu, a kad je završio, otišao je do prozora i tamo stao.
Gospodin Černjev, kako je držao u ruci onu zapisanu adresu, okrene se onom oficiru i počne ga na nemačkom pitati, gledajući u moju adresu, da li zna tu i tu ulicu i trgovca Dimitrija Hapsu. Na to oficir odgovori da zna, da je taj trgovac bankar, da je pošten čovek i veliki ruski prijatelj.
Onda mu gospodin Černjev, pokazujući na mene, rekne: „Vidite ovog gospodina, ako on zbog nečega prekosutra ovamo ne dođe, vi ćete ga potražiti.“
A oficir će: „Dobro, a i sutra mogu tamo otići.“
Tu se ja s tim oficirom upoznam i doznam da je zbilja Nemac, protestantske vere, sa službom u Rusiji, a rodom iz gornje Mađarske, iz Kašave, prezime mu je Pekin. Tada je bio poručnik, nalazio se u Beču na odsustvu. Tu je imao nekog posla radi nasledstva.
Ja se posle toga oprostim, pođem niz stepenice, zatražim od vratara svoj ogrtač, on mi ga iznese i, ogrćući me, reče: „Želeo bih da vam ovaj ogrtač uskoro otkrije sreću koju želite.“
Ja mu se zahvalim za njegove lepe reči i pođem opet okolišnim putem u grad.
Nisam mogao da propustim a da u prolazu ne svratim svome prijatelju Dimitriju Hapsi. Nađem ga za ručkom, bilo je već prošlo jedan sat posle podne. Moj prijatelj me pozva da sednem da ručamo, i ja odmah pristanem. Toga dana sam se napešačio i dobro bio zagladneo.
Posle ručka ispričam svom prijatelju sve šta mi je gospodin Černjev kazao, kažem mu i to da sam zapisao njegovu adresu, i za oficira Pekina — da zna ako me Pekin sutra potraži.
Moj prijatelj je bio radostan kad je sve to čuo i bilo mu je milo što je moja stvar na dobrom putu. Posle toga mi ispriča da je toga dana u nekom dućanu video jednoga gospodina. Čovek lep i naočit, juče je tek doputovao, a zove se Marko Prodanović.
Kad sam čuo za Prodanovića, vrlo sam se obradovao. To je bio major iz Slavonskog husarskog puka, u kome sam i ja služio pre svoga otpusta.
Pitam svoga prijatelja: „Može li se doznati njegova adresa?“ — A on će meni: „Može se odmah doznati“, i pošlje slugu u dućan gde je major kupovao neku materiju, koja je posle odneta u majorov stan. Moj prijatelj se baš zadesio tamo i tako se sad adresa mogla lako naći. Sluga otide, brzo se vrati i javi da je stan gospodinov u predgrađu Landštrase, u gostionici kod Enger Birta.
Znao sam dobro to predgrađe i tu gostionicu, pa iako se ta gostionica nalazila na sasvim drugoj strani grada i do nje trebalo drugim putem ići, a ne onim kojim sam ja u grad odlazio, ja ipak nisam mogao drukčije, morao sam toga gospodina da vidim, jer sam ga voleo i poštovao. Osim toga, on je čovek iz stare plemićke porodice, a i sam zaslužan, dobre je naravi, i ne samo da sam ja njega voleo nego je voleo i on mene.
Kažem prijatelju: „Idem večeras tom mom poznaniku, velika mi je želja da ga vidim“, i ispričam mu u kakvoj sam s njim ljubavi, a prijatelj mi reče: „Pa što ne biste pošli kad ste tako bliski s njime i kad vas voli. Da se čega bojite, nemate razloga sad, kad znate za rusku zaštitu. Ako sad i doznadu da ste ovde, ne mogu vam više ni u čem naškoditi.“
Odlučio sam da se vidim s majorom, i kad je došlo veče, uzmem slugu sa sobom, prebacim ogrtač (tako sam se već bio navikao na njega da kad nije na meni čini mi se da sam neobučen; docnije mi je trebalo nekoliko dana dok se nisam od njega odvikao) i pođem tamo. Znao sam da velika kapija, kad se budem vraćao, može da bude zatvorena, ali da se uvek ostavljaju mala vrata za pešake i za taj prolaz da se plaća krajcara. Zato ja spremim dve krajcare, jednu za sebe, jednu za svog slugu, kad se budemo vraćali.
Dođem tamo kad se već bilo dobro smrklo. U onoj gostionici na kapiji zapitam slugu: „Gde je tu odseo husarski major?“ — a sluga me uputi na drugi sprat i kaže mi broj sobe. Uđem unutra, a major kad me je video digao je ruke od radosti i stao me ljubiti, pa me uze za ruku i povede u drugu sobu, i tu vidim da je doputovao zajedno sa svojom suprugom.
I majorica se obradovala kad me je videla, i oboje se čudili kako sam vešto umeo da sakrijem svoj trag da niko o meni nije umeo ništa reći, niti je iko znao kud sam se deo. Ispričali su mi kako me tamo dole, u Slavoniji, svuda traže, i još i to: kad je, putujući, video moga pukovnika, video je i ono moje pismo što sam ga poslao iz Petrovaradina, i da se to tamo smatra kao samovoljan odlazak iz puka, i da pukovnik namerava sad da digne tužbu protiv mene, i da je predstavka o tome već poslana komandi.
Kad su mi major i majorica sve to ispričali, ja im kažem: „Neka ih neka rade šta hoće, a ja sam eto tu, u prestonici.“
Major me stane ispitivati zašto sam došao u Beč, a ja sve okolišim i kažem da on zna već moje prilike, da su mene protiv moje volje gurnuli u pešadiju, i da se spremam da ovih dana podnesem njenom veličanstvu kraljici molbu da me vrate u Slavonski husarski puk.
Major mi odgovori da bi se on iskreno radovao kad bismo opet bili u jednom puku, ali se ipak malo osmehnuo i rekao: „Da ne smeraš ti nešto drugo? Znam ja tebe. Ti možda misliš da pođeš nekim drugim stazama? Da ne misliš slučajno opet na Rusiju?“
Ja odmah stanem da odbijam to od sebe. Kažem da o tom više i ne mislim i počnem ga uveravati da će za dva-tri dana moja stvar biti svima poznata.
Onda mi oboje, i major i majorica, stanu pričati kako je kod njih sinoć bio opštenarodni sekretar, i da im je on kazao da sam ja tu i da sam promenio stan, a gazdi kazao da putujem u Požun, da me je svuda tražio i da me nije mogao naći, da on zna da ja u Požunu nikakvog posla ne mogu imati, nego sigurno svoj trag krijem i time dajem povoda da se u mene sumnja; da ja možda imam svoje stare namere u vezi s Rusijom, i da se on boji da ja ne padnem u neku nevolju — kad se zna kakva je stroga naredba izdata. Prema svemu tome, on će, kao zakleto lice, pošto ima razloga da sumnja u mene, smatrati kao dužnost da dostavi vlastima sve što je protiv interesa bečkog dvora.
Posle tih reči major i majorica su mi rekli: „Vidite kakve vam se zamke pletu, samo, molimo vas, nikome o tome ne govorite, mi smo vas obavestili zato što vas volimo, da biste se mogli sačuvati.“
Zahvalim se ovim iskrenim prijateljima za njihove poštene namere i, pošto je već bila duboka noć, pozdravim se da pođem, a oni me oboje stanu moliti da im sutra dođem na ručak. Ja im na to odgovorim: „Dobro, ali s uslovom da ne zovete sekretara.“
Oni mi obećaju da niko neće biti osim mene. Ja onda iziđem i pođem sa slugom ka gradskoj kapiji, platim za prolaz dve krajcare, a sutra posle deset sati pođem k njima.
Sedeli smo i razgovarali skoro do dvanaest i već se sto počeo postavljati, kad tek na ulici vidimo sekretara Nenadovića kako zaokreće k nama. I majoru i majorici bilo je vrlo krivo kad su kroz prozor videli da je već ušao u kapiju. Govorili su mi da se sklonim, ali ja nisam hteo. Kažem: „Neka ga neka dođe, ne mari, neću da se krijem.“
Uto i on uđe, pozdravi se sa svima i kaže majorici: „Ja sam nezvan, ali kao vaš prijatelj došao sam kod vas da ručam“ — a majorica mu
odgovori da im je milo imati takvog gosta. On se zatim okrene meni, pozdravi me, zapita me za zdravlje i sa osmehom mi reče: „Mislim da ste se umorili od puta. Jeste li odavno izvoleli doputovati iz Požuna?“ — a ja mu odgovorim da sam doputovao danas i da mi put nije bio nimalo težak. Onda on reče: „Možda se neću prevariti ako kažem da ste bili u Požunu isto kao i ja. Ja sam vas“, reče, „tražio u vašem stanu, ali vas nisam našao.“ I onda me upita gde sada stanujem, a ja mu odgovorim da se ne sećam kako mi se zove ulica, a stanujem, rekoh, u Beču. Posle tog mog odgovora, on više sa mnom nije razgovarao.
Sednemo za ručak, a kad smo ustali od stola, nisam hteo da se zadržavam, da se štogod ne izreknem, i kad su se oni malo zagovorili, ja se polako udaljim, odem u grad, u svoj stan, i ceo taj dan i veče provedem kod kuće, iščekujući sutrašnji dan da se javim kao što mi je rečeno.
Ujutru rano, kad sam ustao, naredim sluzi da dozove berberina. On mi udesi kosu, zatim obučem novu uniformu, prebacim ogrtač i pođem u poslanstvo. Tamo me presretne meni već poznati vratar, uzme mi ogrtač, a ja pođem naviše gospodinu sekretaru Černjevu.
Čim me je Černjev video, nasmešio se. Bio je već sasvim obučen, i zapita me u šali: da li sam štogod sanjao — a ja njemu na isti način odgovorim: „Da sam i sanjao, san prođe, zato je bolje kad se na javi čovek nada nečem lepom.“
Na to će on meni: „Kad niste ništa sanjali, ja ću vam onda biti glasnik. Ispunilo se ono što ste želeli.“
Ja sam iz tih reči već mogao zaključiti da je pala povoljna odluka, i zamolim ga da mi kaže šta je na stvari.
„Ja vam to“, reče, „ne mogu reći, nego će vam reći onaj ko vam je to uradio. Hajdemo gospodinu poslaniku.“
Gospodin Černjev uzme šešir i htede poći, ali ja ga zadržim: „Molim vas“, rekoh, „ostanite za trenutak sa mnom, imam da vam kažem nešto novo.“
On stane, i ja mu počnem pričati kako sam bio kod majora Prodanovića, kako sam čuo tamo šta govori sekretar Nenadović i kako se bojim njegovih intriga.
Gospodin Černjev se nasmejao na moju priču. „Dobro, hajdemo dole gospodinu poslaniku, ja mislim da su se sve opasnosti koje su vam pretile danas završile.“
Kad smo ušli u salu, on je nastavio dalje, a meni je rekao da pričekam.
Ubrzo su zatim mene pozvali. Uđem i poklonim se gospodinu poslaniku, a on ustane iz naslonjače i počne govoriti: „Čestitam vam na zaštiti koja vam je data od ruskog dvora. Vaša je želja ispunjena. Ja sam već obavešten da je o mome zahtevu, preko kancelara, grofa Kaunica, obavešteno njeno veličanstvo kraljica i da je njeno veličanstvo kraljica naredila da vam se da pasoš za slobodan odlazak u Rusiju.“
Na tu radosnu vest, pritrčim ruci gospodina poslanika i zahvalim mu se. Onda gospodin Černjev ispriča gospodinu ono što je od mene čuo: šta je kazao mitropolitov sekretar, kako je dolazio podoficir dvorske straže, i kako sam se ja poplašio i promenio stan.
Kad je to čuo gospodin poslanik, okrene se meni: „Vi“, reče, „sad nemate čega da se bojite. A ako vas ko bude što pitao, možete otvoreno i smelo kazati da ste vi ruski oficir, a što se tiče vašeg pasoša, on će vam ovih dana biti gotov i poslaće vam se.“
Ja mu se ponovo zahvalim za milost i brigu prema meni i dodam: „Kad ste, vaša svetlosti, već toliko uradili za mene, molim vas da mi učinite još jednu milost: da me primite kod sebe u poslanstvo da ostanem tu dok ne dobijem pasoš.“
Gospodin poslanik se okrene gospodinu Černjevu i reče: „Tako je. Nađite mu sobu u poslanstvu“, a Černjev mu odgovori da u poslanstvu nema nijedne prazne sobe. Ali možda bi me, reče, mogli smestiti kod sekretara Volkova, u njihovoj drugoj kući.
Na to će poslanik: „Dobro je i tako. Pošljite po Volkova, pa neka mu on da stan.“
Takvo rešenje bilo je za mene kao da sam se ponova rodio. Oprostio sam se radosno sa gospodinom poslanikom i otišao u sobu gospodina Černjeva. Malo posle došao je i Černjev za mnom i poslao po Volkova.
Volkov je brzo došao; Černjev mu kaže za poslanikovu naredbu i preda me njemu, čemu se gospodin Volkov jako obradovao. Odmah me je poveo sa sobom u kuću u kojoj je živeo, tu mi pokaže sobu na spratu, iz koje sam imao izlazak i u baštu. Tu su kuću od poslanstva razdvajale samo tri kuće.
Kad sam s Volkovom polazio od gospodina Černjeva, on mi je još ovo rekao: „Gospodin poslanik je naredio da vas zamolim da mi date belešku i da u njoj kažete: ko još s vama ide u Rusiju, koliko slugu vodite, koliko kola i konja — da se to sve preda kancelaru i unese u pasoš.“
Ja sam odmah tu kod njega uzeo pero i hartiju. Hteo sam da povećam broj slugu, ali me je gospodin Černjev odvratio od toga: „Ne, nemojte to raditi, da se ne bi stvar zbog toga otezala i vodila nepotrebna prepiska, nego vi zapišite manje, pa će pre biti gotovo, a vi posle možete naći načina da potrebne ljude nađete i sa sobom povedete.“
I tako ja napišem da putujem sa ženom i sa dva mala deteta, sa dve sluškinje, tri sluge i dvoja kola. Ti su brojevi posle u pasoš bili uneseni.
Posle toga zadržao sam se malo kod gospodina Volkova, koliko da vidim novi stan, a onda pođem u grad, žureći se da se što pre izvučem iz grada sa svojim stvarima, da se preselim. Bio je prošao jedan sat kad sam stigao, ali ipak nisam mogao a da ne svratim kod svoga prijatelja bankara, o kome sam već toliko puta govorio. Kažem mu da se preseljavam u kuću poslanstva, moleći ga da o tome nikome ne govori — što mi je on i obećao. Nisam hteo da se kod njega zadržavam, da me neko stran ne bi zatekao, nego odem u svoj stan i nađem svoga prijatelja, sopstvenika stana. On je već bio ručao, ali se ipak nešto našlo i za mene. Ja mu kažem da odmah moram na put i pitam ga šta sam mu dužan, ali to je bio tako dobar čovek da nije hteo ništa da uzme, samo je žalio što se tako brzo rastajemo.
Naredim sluzi da nađe nosače za stvari. Nosači brzo dođu, ja im predam stvari, kažem im da pođu s mojim slugom pravo ulicom, na Kari-tor, a ja ću odmah za njima, i pogodimo se za cenu. Oni dignu na ramena moj sanduk i kufer, vezujući ih konopcem, i tako ih ponesu. Ja se oprostim s gazdom i pođem za njima. Stignem ih kad sam već izišao iz grada, u polju. Oni su se zaustavili i posedali na travu da se malo odmore. Pitaju da li tu da skinu stvari ili da ih i dalje nose. Ja im pokažem predgrađe Jozefštat, ali oni nisu hteli dalje da idu dok im se cena ne povisi za deset krajcara. Ja obećam da ću im povisiti, i tako ustanu i ponesu stvari. Dođem u svoj novi stan i smestim se. Onda se popnem gore gospodinu Volkovu i javim mu da sam mu došao u goste i doneo stvari.
Nađem tamo i drugu gospodu Ruse, koje ranije nisam video: dva mladića, Galicina i Musin-Puškina. Oni su se u putu zaustavili u Beču i tako se i s njima upoznam. A tu su bila i dva činovnika koji su stanovali u istoj kući sa gospodinom Volkovom, gospodin Ljevašov i baron Aš.
Tog dana sedeli smo u razgovoru vrlo dugo. Oni su me neprestano zapitkivali te ovo, te ono i svi su bili raspoloženi i ljubazni. Tu su ostali i na večeri i tek smo se posle večere razišli.
Što se mene tiče, ja cele noći nisam mogao zaspati od silne radosti. Mislio sam kako se ta stvar srećno završila, kako sam izbegao sve opasnosti i već sam stao da razmišljam o svom putu.
Sutradan, posle jedanaest, pošlje mi gospodin Volkov slugu, pita me za zdravlje, poručujući da želi da me vidi i da će me čekati na ručak. Pođem gore na tako ljubazan poziv i nađem tamo svu onu gospodu okupljenu. Primili su me vrlo lepo, ručali smo zajedno, a posle ručka ko je hteo igrao je karata, drugi su se razgovarali, šetali se po bašti, tu smo u paviljonu i čaj pili. Tako je i veče došlo i mi se vratili u kuću. Tu mi gospodin Volkov reče i to da je gospodin poslanik naredio da se tu i hranim i da ne treba ništa odvojeno za sebe da uzimam. I tako sam ja za sve vreme, dok sam tamo bio, i ručavao i večeravao kod gospodina Volkova.
Ja sam se postepeno počeo s tom gospodom malo slobodnije ponašati a i oni su sa mnom bili vrlo dobri. Već sam u razgovoru s njima počeo pomalo i razumevati ruski jezik, a kad nešto pogrešno kažem, oni me poprave; tako neosetno prođu sedam dana. Ja za to vreme nikud nisam izlazio, samo sam se po bašti šetao.
Jednoga dana, posle ručka dođe moj zaštitnik, gospodin Černjev, i ostane kod nas do samoga večera. Bio je vrlo pažljiv prema meni. Pitao me je kakav mi se čini život s Rusima, a ja mu odgovorim kako sam veoma zadovoljan u svemu. I u daljem razgovoru s njim i ostalima pružila mi se prilika da priznam gospodinu Černjevu kako sam ga krivo ocenio posle prvog susreta, kako mi se tada učinio neljubazan i kako sam se vratio od njega jako ogorčen — i sve već ono ostalo što sam ispričao.
Sva su gospoda upravila oči na mene, slušajući šta govorim i kako se izvinjavam. Naglašavao sam da se svaki čovek može, na prvi pogled, rđavo oceniti i zato sam sve, a naročito gospodina Černjeva, molio za oproštaj.
Svi su na to udarili u smeh, ponavljajući moje reči, a gospodin Černjev mi je kazao: „Nemojte se ljutiti, dragi gospodine, što vam se moj prijem nije dopao, ali ni ja o vama nisam imao drukče mišljenje i vaš mi dolazak nije nimalo bio mio. Sve sam mislio da vas je neko poslao, a ne da ste sami od sebe došli, a na to me je najviše naveo vaš nemački jezik, jer dotle mi se nije desilo da sretnem nekog od vas, gospode Srba, koliko god sam vas video, da tako lepo govori taj jezik kao što vi govorite. Zato sam mislio da ste vi Nemac ili Mađar, a za onaj otpust što ste mi pokazali smatrao sam da je samo jedan mamac poslan po vama radi kušanja, i zato ga“, govorio je gospodin Černjev, „nisam hteo od vas primiti, nego sam vas odbio. Sumnjao sam u vas i zbog toga što je u svim mestima bila izdata najstroža naredba da se niko ne usudi tražiti prelaz u Rusiju; najzad, i zato što su oni koji su ranije dobili otpust davno već bili otputovali. Najedared vi mi dolazite i kažete da ste bili zadržani i iznosite svoje želje. Ja vašim rečima nisam poverovao i zato nisam hteo da primim vašu molbu, jer bi to moglo dati povoda da se posumnja da mi podstičemo takve nedopuštene stvari. I kad ste otišli, ja sam i dalje tako mislio, sve do sutrašnjega dana. Tek kad ste drugi put došli i ponovili svoju molbu, video sam da ste iskren čovek, i da niste podmetnuti. Posle, pregledajući hartije generala Ševića, našao sam u spisku vaše ime i uz njega primedbu: zadržan u zatvoru, Ali sad je sve uređeno po vašoj želji, ruski ste podanik i sad možemo govoriti sasvim otvoreno. Zato i vi meni oprostite što sam vas onda onako dočekao.“
Posle tih reči mi smo se zagrlili i sklopili još tešnje prijateljstvo. Gospodin Černjev je uveče otišao kući, a mi ostali proveli smo vreme u razgovoru sve do večere, a posle večere razišli se po svojim sobama.
Napomene
- Isto ime (Pavle Nenadović) nosio je i naš tadašnji mitropolit, on je tom sekretaru bio rođeni stric.