Deo 1, Poglavlje 7
Trebalo je da putujem čitava dva dana do Mitrovice, gde je živeo moj tast i gde se nalazio pukovski štab. Prvog dana sam išao kolima vrlo brzo, samo da bih sutradan stigao. Prvu noć sam proveo na nekoj livadi, da mi se konji napasu.
Sutradan sam poranio, upregao konje i pošao. Posle sata vožnje vidim izdaleka kako neki čovek juri na konju prema meni. Kad se približio, ja sam ga poznao: to je bio jedan od slugu u tastovoj konjušnici. Stanem. A kad je on video mene, stane i on. Pitam ga kuda će, a on mi odgovori samo toliko: „Žurite se što više možete, evo vam i pisma.“ Uzmem pismo i poznam rukopis moga šuraka. Brzo ga otvorim i pročitam. On mi javlja da mu se otac iznenada razboleo i da nema nade da će ostati u životu. Zato da odmah krenem na put, i da idem pravo na Kupinovo, gde je već cela porodica na okupu. Napomenuo mi je i to da su mi žena i otac već tamo.
Pitam još slugu: zna li još šta da mi kaže, a on mi odgovori da ništa više ne zna, nego samo da je smotra puka završena i da je general posle smotre pošao granicom niz Savu i s njime i naš gospodin, da se u Kupinovu razboleo i tamo i ostao. „I kad je otuda prekjuče došla vest o tome, gospođa pukovnikovica odmah je tamo pošla, a pismo je otuda sinoć stiglo u Mitrovicu, s naredbom da se odmah s njim po vas pođe, i tako sam ja i pošao i sreo se na putu s vama.“
Možeš misliti, čitaoče, kako je ta vest na mene uticala i kako sam se ožalostio. Naredim sluzi da goni konje što igda može. Iako toga dana nisam mogao tamo stići, ipak sam jurio tako do duboke noći. Kad sam video da su se konji premorili, morao sam da se zaustavim u polju, da napasem konje, a pred zoru krenem opet na put i oko šest sati, pred veče, stignem u Kupinovo.
Nađem sve ožalošćene i čujem da mi je tast već na izdisaju. Uđem brzo, vidim ga, leži, teško diše, jezik mu se oduzeo, u licu se tako izmenio da nisam mogao da ga poznam, a pogled mu se zamutio.
Priđem mu, poljubim mu ruku, kažem mu da sam došao, pitam ima li šta da mi kaže. Moja tašta a i ostali ponavljaju to isto, ne bi li ga moj dolazak bar malo povratio k svesti, jer je, pričali su mi, dok je još mogao govoriti, pitao za mene i naredio da se pošlje čovek da me dovede. Zato su svi ponavljali da sam došao i posle mnogog ponavljanja okrenuo je malo glavu i hteo dići ruku; ja mu ruku prihvatim i zadržim je u svojoj ruci. On samo malo otvori oči, pogleda me, ali nije mogao ništa reći. Posle četvrt sata predao je bogu dušu ostavivši nas da večito žalimo za njim. O njegovoj smrti javljeno je odmah general-inspektoru, koji je idući granicom stigao već do Zemuna, preko puta turske tvrđave, Beograda.
General je naredio da se na njegov pogreb iskupi ceo puk, i da se sahrani sa vojnim počastima. Telo mu je bilo sekcirano, da bi moglo da se održi dok se ceo puk ne iskupi, a zatim preneto s velikim počastima u manastir Krušedol, gde je i sahranjeno. General-inspektor je o smrti toga slavnog gospodina poslao izveštaj dvoru po svom kuriru.1
Mi, cela rodbina, otišli smo iz Krušedola u Mitrovicu da se malo smirimo u našoj žalosti. Odatle sam pisao pukovniku, javljajući mu o smrti svoga tasta i da se ne mogu javiti puku u određenom roku, nego molim za dozvolu da ostanem jedno vreme kod tašte.
Kod tašte, u Mitrovici, ostao sam šest dana i tamo ostavio svoju ženu da majku, u žalosti, makar rečima teši, jer je skoro van sebe išla po kući ili ležala — u tako je velikom bolu bila. A ja i otac pođemo u Novi Sad, gde se on, posle svoje ostavke na službu, sasvim nastanio. Tog dana nismo mogli stići, nego smo noćili kod jednog poznanika, a sutradan nastavili put.
Tih dana zaokupile su me neke misli, a najviše me je uznemirila smrt moga tasta. Razmišljajući o tom ubilačkom postupku s njime, zgadio sam se na sav taj tamošnji život. I nanovo se počelo u meni buditi kajanje što sam odustao od svoje namere da idem u Rusiju, i što dalje, sve sam više mislio o tome, naposletku sam samo o tome mislio — ali šta i kako da radim ni sam nisam znao. Znao sam da redovnim putem ne bih ništa postigao, nego bih se još zlo proveo. Počeo sam na kraju da razmišljam o mom pismenom otpustu u Rusiju što sam ga čuvao. Da li bih mogao nešto s njime da postignem? I nisam mogao da smislim drugi način, nego da otputujem u Beč i da se tamo obratim ruskom opunomoćenom ministru, da ga zamolim za pomoć da se oslobodim. Kad bi mi bilo dopušteno da tamo odem, to bi možda donelo uspeha, ali bez naročitog službenog posla, na primer kakve poruke od puka, nikome od oficira nije bilo dopušteno ići u Beč.
Takve su mi se misli javile u glavi, i želja za Rusijom buknula je u meni još jače nego prvi put, zato sam se odlučio na jedan smeo postupak: da pođem u Beč što pre, makar i bez dopuštenja.
O toj svojoj nameri nikome ni reči nisam govorio, ali kako sam tada već bio na putu s ocem, kao što sam malopre rekao, pita me tek otac: „Što si se ti tako strašno zamislio i ćutiš? Opazio sam da danas i sinoć ništa nisi jeo. Razbolećeš se od tih tvojih misli. Nego, kaži mi“, veli otac, „o čemu to jednako misliš? Je li to zato što ti je tast umro pa žališ? On te je mnogo voleo, ali šta ćeš? — tu se ne može ništa učiniti.“
Ja onda ocu stanem objašnjavati: „Eto, kako se vreme i prilike menjaju“, rekoh. „Ono u šta polažeš svu nadu tek se okrene u nešto sasvim drugo. Tako se sada i sa mnom dešava: Ostala mi je jedina nada u tasta, koji bi mi u tolikim prilikama mogao pomoći, a sad sam i to izgubio“— i u tom razgovoru poverim ocu svoju nameru, kako imam nade da sa onim mojim pismenim otpustom dobijem oslobođenje pa da odem u Rusiju, i da sam se odlučio da bez dopuštenja odem u Beč i zatražim pasoš.
Moj se otac zamislio, pa onda odgovori: „Lepo. Ta tvoja namera bila bi dobra stvar kad bi ti samo pošla za rukom. Ja ti dajem blagoslov za taj put, samo se bojim da ti se ne desi kakvo zlo, jer onda ni meni život ne bi bio mio. Ti vidiš“, govorio je otac, „da ja već ulazim u starost i da nikakvo dobro ne vidim u tome što su mi se deca sada počela rađati. To ide i na njihovu i na moju nesreću. A ja, ako dočekam starost, sva mi je nada samo u tebe, i za ovu još maloletnu decu ne mogu ni u kog drugog da se uzdam da će se o njima starati osim u tebe. Ako srećno u Rusiju stigneš, ti onda moraš da se postaraš da i nas sve odavde izvedeš, da svi tamo pređemo. Ja ovde posle tebe ne mogu ostati, a da stanem tražiti da me puste, to je, kao što znaš, nemoguće, jer je tu skoro objavljeno da je zabranjeno2 tražiti prelazak. Zato se ja bojim i ne smem ništa da počnem, nego ću čekati, pa šta bog da. Kad si već namislio da pođeš u Beč da obnoviš tvoju stvar sa otpustom, ja onda neću ni zidati kuću ni kupovati zemlju.“
U tom razgovoru zamolim ja oca da o toj mojoj nameri ne govori mojoj mađiji, niti ikome drugom.
Istoga dana uveče stignemo u Novi Sad. Provodim tako kod oca već četiri dana, u mislima pripremam kako da svoju nameru privedem u delo i pođem na put. Obuzet tim mislima, pođem da se prošetam malo po gradu, svraćam u dućane, trgovci svi moji poznanici. Posedim kod jednog, kod drugog, razgovaram se, skraćujem vreme. Kad tek opazim jednog podoficira iz našeg puka, pozovem ga, i pitam zašto je i i s kime je došao. On mi odgovori da ga je major poslao za neku kupovinu, da je kupovinu završio i da se sutra vraća u puk. Zamolim ga da ujutro svrati do mene, da mu dam jedno pismo da ga odnese pukovniku. On obeća da će doći. Ja onda pođem kući sa gotovom odlukom da što pre otputujem, ali da sakrijem trag, da se ne zna gde se nalazim. Kod kuće napišem ovako pismo pukovniku:
Visokorodni gospodine barone i visokopoštovani gospodine pukovniče, zaštitniče moj,
Ja sam vašem visokorodiju iz Mitrovice pisao pre nekoliko dana da zbog smrti moga tasta, pukovnika Raškovića, nisam mogao u određenom roku stići u puk. Sada ponovo imam čast javiti vam, kao što je i vama samom poznato, da sam uvređen postavljenjem u pešadijski puk i da nimalo nemam volje da i dalje služim u pešadiji. Zato sam prinuđen potražiti način kako da iziđem iz te službe. O tome vas obaveštavam. U vaš puk više doći neću, osim radi polaganja računa o četi. Moje, dakle, mesto u puku izvolite smatrati kao upražnjeno.
Sa svagdašnjim visokopoštovanjem ostajem vaš pokorni sluga.
Kada je sutradan onaj podoficir došao, dam mu to pismo i dodam da ga da samom pukovniku, a za sebe mu kažem da ću ovde u gradu nabaviti sebi potrebnu opremu za pešadijski puk, kao i uniformu (što mi ni na pamet nije padalo), a zatim ću, rekao sam, brzo doći u puk. Podoficir uzme ono pismo i istoga dana vrati se u puk, a ja, ne časeći časa, iziđem na ulicu, da se bajagi prošetam do kraja varoši. Tamo sam imao jednog poznatog kočijaša koji je vozio putnike kud kome već treba. Dođem do njegove kuće i upitam dečka koji je stajao na njegovoj kapiji: „Je li kod kuće Đoka?“ (tako se zvao kočijaš).
Dečko mi odgovori: „Sad je baš otišao u kovačnicu, ako hoćete, otrčaću da ga zovnem.“
Ja pošljem dečka po njega, i polako mu pođem u susret.
Đoka dođe i upita me šta mi treba, a ja mu kažem: „Ti mene odavno znaš. Ja hoću da me odvezeš u Temišvar. Koliko tražiš?“
On mi odgovori da na tu stranu nekoliko godina nije išao zbog čestog popravljanja puta i što je put blatnjav, „ali pošto se poznajemo i pošto sam od vas imao koristi, pristajem da vas vozim, a cena je, kao za vas, četiri dukata.“
Ja odmah izvadim dukat i dam mu kao kaparu, i kažem mu da sutra rano dođe u moj stan pa da pođemo. Pogodivši se tako pođem kući. Kod kuće sam naglas govorio da treba što pre da odem u puk, ali da mi je isto tako velika potreba da vidim moga dobrotvora bivšeg generala, barona fon Engelshofena. „I zato ću“, govorio sam, „sutra morati u Temišvar.“ (Otac se setio šta to znači, pa je rekao: „I treba da ga obiđeš. Odavno nisi bio kod njega.“)
Ujutru rano, dođe kočijaš. Ja se požurim i, ne čekajući ručak, brzo s nogu nešto pojedem, pa krenem na put. Povedem samo jednog slugu sa sobom, a od stvari samo jedan mali kufer i sandučić sa uniformom.
Kad smo izišli izvan grada, u polje, i stigli na raskršće, siđem s kola, odmaknem se nekoliko koraka pa zovnem kočijaša, a sluzi naredim da ostane kod konja. Kočijašu kažem ovako: „Slušaj, prijatelj-Đoko, ja u Temišvar neću, nego u Peštu, i tebi je to zgodniji put i počesto tamo ideš, a daljina je ista. Sad znaš kuda idem.“
Kočijaš se malo zamisli, pa će mi reći: „A što vi vaš put krijete? Da niste štogod rđavo uradili?“ (On je mislio na ono što se dešavalo, da možda zbog dvoboja bežim i krijem trag).
Ja sam pogodio šta misli, pa mu kažem: „Nisam, prijatelju, ništa rđavo učinio. Ti me i sam odavno znaš (ja sam tog kočijaša znao otuda što ga je moj ujak, dok je bio u Novom Sadu, često uzimao da ga vozi), a sada mi je potreba da sakrijem taj put zato što ima rđavih ljudi i razbojnika, koji, kad saznadu kuda ko ide, presreću ljude na putu i pljačkaju — kao što i sam znaš. Zato tako radim, a u gradu neka misle da ja odista putujem u Temišvar.“
Tako ubedim kočijaša i on pristane da me odveze u Peštu, samo je tražio da mu povisim na zob makar pola dukata. Ja mu i to obećam i na noćištu mu odmah istog večera dam novac.
Putovali smo skoro celu noć, zato što smo se danju dosta odmarali zbog vrućine. Pred zoru se zaustavimo u jednoj gostionici na drumu da nahranimo konje.
Trećeg dana stignemo srećno u predgrađe Pešte i svratimo u jednu gostionicu gde obično svraćaju putnici. U tom gradu imao sam jednog dobrog prijatelja, trgovca. Zvao se Georgije Rakosavljević. Njemu, po čoveku, javim da sam doputovao. Sam nisam hteo poći u grad jer je na kapiji stajala straža. Šta ja znam? Može me zaustaviti i pitati, kao što se to obično radi, ko sam, kuda ću, i tražiti mi pasoš. Malo posle dođe mi prijatelj, i ja mu poverim celu istinu zbog čega sam došao, pa ga onda zamolim da mi pomogne, kao stanovnik tog grada, da unesem ono malo mojih stvari u kuću, a sutra da mi stvari prenese preko Dunava u Budim3.
On je rado pristao na to i rekao mi: „Hajdemo obojica peške u grad, a stvari ćemo ostaviti kod gazde od gostionice. On je dobar čovek i moj poznanik, a posle ću poslati svoje ljude da prenesu stvari.“
Pristanem na to što je moj prijatelj rekao, pozovem kočijaša, platim mu po pogodbi, dam mu još preko pogodbe dva sibencenera (novac od sedamnaest krajcara) i kažem mu: „Eto ti plate, a sad zbogom pošao! i, molim te, nikom ne govori da si me dovezao u Peštu, nego, ako te ko pita, kaži da sam otišao u Temišvar i tamo ostao.“
Kočijaš mi je obećao da će tako i uraditi, a moj prijatelj pozove gazdu, preda mu moj kufer i sanduk i zamoli ga da te stvari pričuva i reče: „Ja ću odmah poslati svoje ljude da ih donesu.“
Gazda pristane da uzme stvari, a ja mu platim za jelo i još ga častim. Prebacim ogrtač (odsad ću često spominjati ogrtač, jer on nije potreban samo za kišu nego i još za ponešto) i pođem s mojim prijateljem u grad. Prođemo pored stražara na kapiji: niko ništa ne pita, smatraju da smo tamošnji; i inače tuda mnogo sveta prolazi i ovamo i onamo. Sluzi naredim da zaostane malo iza nas – i on je bio u ogrtaču. I tako dođemo u kuću moga prijatelja i pređemo prvu prepreku. Moj prijatelj pošlje ljude po moje stvari te ih oni donesu. Ja tu prenoćim, a sutradan on je imao da preveze svoju robu preko Dunava u Budim, pa je naredio ljudima da na kola metnu i moj sanduk i kufer, a nas dvojica pođemo peške do skele. Ja opet prebacim ogrtač preko sebe, prođemo pored stražara na drugoj kapiji i prevezemo se srećno skelom na drugu stranu, u Budim prođemo pravo kroz predgrađe, pa u gostionicu gde stoje bečki kočijaši. Imao sam sreće da nađem kočijaša koji je polazio odmah u Beč a imao pokrivena kola. Imao je više putnika, ali bilo je mesta i za mene. Pogodim se s njim, predam mu, već po običaju, kufer i sandučić u ruke i on ih zaveže za zadnji deo kola. Istoga dana otputujemo. S prijateljem sam se oprostio i zahvalio mu se za dobrotu.
Posle nekoliko dana stignemo u prestonicu, Beč. Stignemo do prve straže, takozvane linije, i tu nas zaustave da nam pregledaju stvari. Od svih mojih saputnika, pa i od mene zatraže pasoš. Ja se, bogami, poplašim i prebledim, ali se brzo povratim i kažem oficiru da sam ja oficir na odsustvu i pokažem mu svoju originalnu objavu, koju sam dobio od generala, da dolazim u Beč da tražim zaostalu platu u Glavnom vojnom komesarijatu.
Taj dobri oficir poveruje mi i naredi trošarincu da me propusti. Trošarinac nam pregleda stvari i dâ nam belešku da nemamo zabranjene robe. Od te prve straže pred gradom dadu nam vojnika do druge straže. Tu nam uzmu onu propusnicu i puste nas u grad.
Nađem stan u gostionici koju sam odavno znao, u Ulici Altflajšmark. Tu su se najviše zaustavljali stranci, trgovci, zajedno sa svojom robom. Tu prenoćim prve noći, ali spavao nisam, nego sam cele noći premišljao kako da izvedem svoju stvar. Odlučim da se prvo javim ruskom opunomoćenom ministru i da mu objasnim čitavu moju stvar. Ali nisam znao gde on stanuje, niti sam ikoga poznavao iz njegove pratnje. Zbog toga sam se bio dosta zabrinuo, ali onda smislim da potražim vođu koji će mi pomoći i odvesti me poslaniku u kuću.
Setim se jednog trgovca koji je tu živeo. On je bio Grk, bankar, a bavio se menjanjem stranog novca; zvao se Dimitrije Hapsa. On je bio pošten čovek i voleo da pomaže ljudima. Sutradan rano nađem ga u stanu. Iako sam se s njim znao, bliže ga nisam poznavao, ali on me je ipak ljubazno primio. Bili smo sami, i da nam ne bi kogod smetao, ja se požurim da ga upoznam sa mojom stvari. (Umalo što nisam zaboravio reći da sam toga dana, čim sam izišao, metnuo ogrtač na sebe, iako je napolju bila vrućina). Što sam se tom čoveku otprve poverio, pomoglo mi je mnogo. Zbog svog menjačkog posla on nije mogao da napusti kuću i da pođe sa mnom (jer ruska gospoda stanuju daleko u predgrađu), ali mi je rekao da će mi naći čoveka koji će me tamo odvesti. Odmah je poslao slugu da zamoli tog čoveka da dođe, a za to vreme posavetovao me je da nikome ne govorim kuda mislim ići, pošto je strogo zabranjeno tražiti odlazak u Rusiju, i da pazim da me niko u gradu ne pozna.
Nismo dugo ni razgovarali, a onaj čovek stiže. Njemu moj prijatelj na grčkom objasni da ja treba da se vidim sa sekretarom ruskog poslanstva, i zamoli ga da me odvede donde. A meni reče: „Nemojte sumnjati u ovoga čoveka, on će vas odvesti kud treba, jer on je Rus, iz grada Nježina, a tu je zbog svojih dužnika, i on često, zbog tih dužnika, odlazi u rusko poslanstvo.“
Ja tog mog vođu zamolim da se potrudi i da me odvede tamo. On rado pristane i kaže mi: „Ako hoćete, odmah ću vas povesti, a sad je baš i pravo vreme, još nema deset sati, zateći ćemo ih sve kod kuće, pa ćete moći razgovarati s kim hoćete i koliko hoćete, jer su to sve ljudi ljubazni i dobri.“
Pitam ga i za ministra i za sekretara, a on mi kaže da se ministar promenio i da je sad ministar Kajzerling, a raniji, grof Bestužev, da je otišao u Saksoniju; sekretari poslanstva ostali su, reče, isti.
Posle tog razgovora zamolim moga vođu da me pričeka dok odem do svog stana, i on pristane. Ja brzo odem, uzmem onaj moj otpust i odluku koju mi je Šević bio dao. Kad me je vođa video da se vraćam, pođe napred, a ja za njim u ogrtaču.
Vodio me je pravo kroz ćesarov dvor; tu ima prolaz za pešake koji idu za predgrađe ili se otuda vraćaju. Kad smo prošli straže u ćesarovom dvoru i bili već iza grada na širokom polju, prema predgrađima — ta sam mesta odavno znao — pitam svog vođu: „Je li daleko do poslanstva?“ a on mi odgovori: „Eno vidite na Jozefštatu (tako se zvalo predgrađe gde je poslanik živeo) onu veliku kuću, to je ta kuća.“
To je bilo još podaleko, pa da skratimo vreme, počnem ja da pitam svog vođu o poslaniku da li se može uvek naći i s njim razgovarati, a raspitivao sam se i za drugu rusku gospodu što se tu nalazila. To mi je bilo potrebno da znam, ali sam odgovore svoga vođe malo mogao razumeti, jer je on govorio maloruski, pa sam morao da se dosećam šta to srpski znači — neke reči nisu bile mnogo slične, a neke nikako nisam mogao razumeti. Ipak nekako, ponavljajući, razumeli smo se ponešto. Između ostalog bilo mi je dosta i to što je hvalio sekretara Černjeva da je čovek učtiv, ljubazan i da on svakom čini koliko god može učiniti.
Ušli smo u poslanstvo na glavni ulaz, i tu nas sretne vratar koji tu po običaju dočekuje posetioce. On je bio Nemac. Pita šta hoćemo i kod koga želimo. A vođa moj kaže: „Izvolite poći s tim čovekom, on će vas odvesti, a ja moram za svojim poslovima“
Kažem vrataru na nemačkom da treba da vidim gospodina Černjeva. Vratar mi reče: „Izvolite za mnom.“ Pođemo uz stepenice na prvi sprat, a vratar govori: „Vi ste ovde, danas, zacelo prvi put.“ Ja potvrdim da je tako, a on mi zatim reče da gospodin poslanik stanuje na prvom spratu i povede me na drugi sprat. uđemo u predsoblje gospodina Černjeva. „Izvolite malo pričekati,“ kaže mi vratar, „dok vas ne prijavim gospodinu sekretaru.“
Malo posle iziđe i objasni kuda treba da uđem. Prođem kroz jednu sobu i u drugoj nađem gospodina Černjeva gde sedi za stolom i nešto piše, spreman već za izlazak. Čim me je video, ustane, priđe mi i upita me na ruskom, ali kako ga ja nisam razumeo, ja mu na nemačkom kažem kako bih voleo da nemački govorimo.
On me upita ko sam i radi čega sam došao. Ja mu kažem svoje ime i čin, a zatim mu stanem pričati sve po redu. Kad me je saslušao, upitao me je: „Pa šta sad želite?“
Ja mu odgovorim: „Usudio sam se da bez dopuštenja svoje komande dođem ovamo, sa nadom da ćete mi vi pomoći, da vašom dobrotom dobijem dopuštenje da pređem u Rusiju i da ćete mi izdejstvovati od bečkog dvora pasoš.“
Odgovor gospodina Černjeva na moje reči bio je za mene strašan udarac. Pitao me je ko me je uputio ovamo da dođem. I onda mi je rekao: „Mi u takve zapletene stvari nećemo ulaziti, nego, ako imate nameru da idete u Rusiju, pobrinite se sami da vas oslobode od dužnosti, pa tek kad to postignete, možete mi se obratiti. Oni koji su dobili oslobođenje već su otišli, i moliti sad nanovo bečki dvor da i vas puste bilo bi vrlo teško i čak nemogućno.“
Na kraju me je posavetovao da radi toga više ne dolazim, i to malo ljutito, i okrenuo se.
Ja mu priđem malo bliže, ponavljajući svoju molbu, ali me on prekinu i kratko mi odgovori: „Ja mislim da vi znate kakvu je strogu naredbu bečki dvor objavio: da niko ne sme tražiti dopuštenje za prelazak u Rusiju. Mi se, prema tome, ne možemo zauzeti za vas i zato“, reče, „izvolite ići.“
Zbog takvog dočeka gospodina Černjeva umalo nisam pao u nesvest. Sasvim sam se izgubio, i, kako on nije hteo više sa mnom da govori, nisam znao šta ću, nego se poklonim, iziđem i vratim se otkud sam i došao.
Celog tog dana niti sam jeo niti pio. Bio sam sav izvan sebe, misleći šta sam sam sebi uradio. Zašto sam dolazio u Beč? Pa mi je i to došlo u pamet: zar mi nije bilo dosta što tako mlad imam kapetanski čin i četu, kad od mojih vršnjaka niko taj čin nema? Pa kako su me samo u puku svi voleli! A sad sam iz puka na nedopušten način otišao i svom pukovniku još iz Petrovaradina pisao. Oni me sad, mislio sam, svuda tamo traže, pa ako odnekud doznadu da sam ovde, onda će zacelo pisati ovamo, pa kad me nađu, ne samo što će mi čin uzeti nego će mi i suditi, i mogu sasvim propasti.
U takvim mislima stanem proklinjati i sebe i Ševića i onaj čas kad mi je palo na pamet da pođem u Rusiju, grdio sam i sekretara Černjeva4, bedeći ga da je bez srca i duše. Da me je, govorio sam u sebi, bar malo učtivije primio, i koju mi lepu reč kazao kad vidi kakvu ljubav Srbi spram Rusije pokazuju kad bez ikakve nevolje ostavljaju i svoju domovinu i svoje kuće upropašćuju, jer neki su pri odlasku jedva prodali svoja imanja ispod pola cene, a neki ih nisu uopšte mogli prodati, nego su ostavili sve i tako otišli. S kakvom su se samo željom žurili da tamo odu. Savlađivali su sve moguće teškoće, izlagali se nemilosti ćesarskog dvora i smelo se odlučivali na tako težak i dalek put trošeći svoj poslednji novac i podnoseći u putu još i nove gubitke.
Sve sam ja to tada pripisivao nezahvalnosti gospodina Černjeva i u sebi sam govorio: „kako se pokazao prema meni grub i surov. Ako su i ostala ruska gospoda takva, onda ja ne znam kako stranci mogu među njima izdržati.“
Tako razmišljajući bio sam na velikoj muci, i toga dana i celu noć. Najzad sam smislio da sutradan opet odem Černjevu i da ga zamolim da mi makar samo toliko učini da me prijavi gospodinu poslaniku i da me predstavi, pa da ga ja sam zamolim. Ako mi ni poslanik ne pomogne, onda mi ništa drugo ne ostaje nego da se brzo spasavam dok se još ne dozna da sam ovde. Moram podneti molbu njihovim veličanstvima, ćesaru i supruzi njegovoj Mariji Tereziji, priznati im svoju pogrešku i svu krivicu svaliti na svoju mladost. Izneti da sam nedopušteno otišao iz puka i da sam pogazio najvišu naredbu, da sam, iako mi je najmilostivije oprošteno i dat mi čin i četa, doputovao ovamo da obnovim molbu za prelaz u Rusiju i da se sada kajem, priznajem svoju krivicu, da vraćam originalni otpust dobijen od generala i molim za najmilostivije pomilovanje.
Kad sam doneo tu odluku, uzmem ogrtač i pođem u poslanstvo. Na stepenicama sretne me vratar, pa reče: „Dobar dan, gospodine. Vi ste i juče bili ovde. Hoćete li opet gospodinu sekretaru Černjevu?“ i učtivo mi pokaže stepenice. „Izvolite. Sad nije potrebno da vas prijavljujem. Možete i sami ući.“
„Kako mogu bez prijave?“ zapitam, „možda to neće gospodinu sekretaru biti pravo.“
Na ove moje reči vratar odgovori: „Nemojte se ništa brinuti. Naš je sekretar najbolji čovek, on se nikada ne ljuti, nije gord.“
Na te njegove reči ja sam se zadivio, sećajući se jučerašnjeg prijema. Vratareve reči nisu se nimalo slagale s jučerašnjicom.
Kažem vrataru: „Dobro, prijatelju. Hvala ti za takve reči. Evo ti moj ogrtač i ostavi ga u svoju sobu dok se ja ne vratim.“
On mi ljubazno skine ogrtač i odnese ga u sobicu, a ja pođem uz stepenice. Kad sam se popeo na prvi sprat i prolazio pored vrata poslanikovih soba, vidim u hodniku kod prozora dva lakeja u bogatim livrejama, čiste nečiji kaftan.
Čim su me opazili, jedan mi odmah priđe i zapita me na nemačkom: „Izvolite li gospodinu poslaniku?“ — i okrenuvši se vratima hteo ih je otvoriti, ali kad sam mu kazao: „Ne, meni treba gospodin sekretar Černjev“ — on mi je onda pokazao stepenice i rekao: „Izvolite ovuda.“ Odgovorio sam mu da znam, i idući uz stepenice stao sam razmišljati o rečima vratarevim i ljubaznosti lakeja, pa sam pomislio: „Ovo su Nemci, a oni su obično učtivi, nego da vidim kako će me sekretar Černjev danas dočekati.“
Uđem u predsoblje, vidim, sekretarev sluga sedi kod prozora. Pita me i on nemački zašto dolazim i od koga. Ja tog slugu juče nisam video, a ni on zacelo nije znao da sam ja juče tu bio.
„Javi“, kažem mu „gospodinu sekretaru za mene i reci da sam ja onaj oficir što je juče dolazio.“
Sluga uđe, brzo se vrati i reče mi da mogu ući. Otvorim vrata i uđem gospodinu Černjevu. On mi priđe i upita da li imam da kažem šta novo.
Ja mu odgovorim: „Sve je staro i isto što sam vam i juče govorio, samo vas molim da me saslušate.“
„Izvolite“, odgovori mi Černjev.
Ja onda počnem ovim rečima: „Vama je poznato, gospodine, koliko su Srbi pokazali ljubavi prema presvetlom prestolu ruskom. Oni su se usudili da izjave: Hoćemo u Rusiju — i time da sebe izlože nemilosti austrijskoga dvora. Mnogi su ostavili domovinu, može se reći, bez ikakve nevolje. Mi i preci naši“, govorio sam gospodinu Černjevu, „živeli smo ovde toliko vekova, a sad smo napustili svoja ognjišta; mnogi su otišli u toliku daljinu, podneli tolike teškoće i tolike gubitke. A odlazili su samo iz ljubavi, ne vodeći računa ni o čemu, misleći radosno samo kako bi što pre stigli pod krilo jednoverne braće. I ja sam jedan od njih, a ostao sam kao izgubljena ovca koja sad ne ume da nađe put do svoga stada. Gospodine, vi mi sad budite pastir i pokažite mi put, pomozite mi i utešite me u želji mojoj, jer ja sad ovde ostati i produžiti službu ne mogu. Večito bi me prekorevali i to bi mi donelo više zla nego dobra. Vi ste, gospodine“, govorio sam gospodinu Černjevu, „najviše brigu vodili o preseljenju moje braće i od vas je to i počelo; ja to znam, dovoljno sam o tome slušao, i svi tako misle. Vama mora biti moja stvar poznata, jer je moje ime upisano zajedno sa drugim iseljenicima kod gospodina generala Ševića, i zato sam i dobio odluku od njega koju sam vam juče pokazivao. Zbog toga i danas dolazim da vas potrudim da mi pomognete. Ja sam u to ušao, ne znam kuda će me sudbina odvesti, ali od svoje namere ne odustajem.“
„Vi ste mi, gospodine, juče rekli da se sam pobrinem o oslobođenju i pasošu od bečkog dvora, ali ja to nikako ne mogu, niti smem, jer meni je ovde njeno veličanstvo kraljica već jedared oprostila i dala mi čin i četu. Ja sam vam juče pokazivao tu odluku, koju i sad imam pri sebi. Zato vas molim“, govorio sam mu, „da mi pomognete i usrećite me da preko vas vidim gospodina poslanika i govorim s njim. Ako me vi, gospodine, i posle ovih reči i izraza moje odanosti odbacite, onda ćete za svu moju nesreću i za sva duševna i telesna stradanja koja budem pretrpeo vi pred Gospodom odgovarati, a ja ću znati da otrpim svako zlo koje me bude snašlo i ostaću onima koji budu hteli poći u Rusiju kao primer i kao opomena.“
Dok sam ja govorio, sekretar, gospodin Černjev, nije skidao očiju s mene. Stajao je preda mnom i slušao me, a kad sam ja završio, počeo je on govoriti. Ponudio me je prvo da sednem, pa je i on seo pored mene i upitao me koje sam narodnosti. Odgovorio sam da sam Srbin, rođen u Slavoniji.
Na to mi je on odgovorio: „Nemojte se ljutiti što ću vam reći. Ja sam se i juče začudio, a danas još više, što vi tako lepo govorite, kao rođeni Nemac, a od one druge gospode Srba, koje sam imao čast videti i koji su otišli u Rusiju, malo je ko znao taj jezik. Ako je neko i govorio, to je bilo malo i nepravilno. Vi ste zacelo“, govorio je gospodin Černjev, „i učili, a možda i putovali.“
Na tim rečima ja mu se zahvalim i kažem mu da su moji roditelji vodili brigu o tome i da sam i učio i putovao. Postavio mi je još jedno pitanje: zna, veli, da u Slavoniji ima nekih Srba koji su odavna katolici — „da niste“, pitao je, „i vi od tih?“
Odgovorio sam gospodinu Černjevu: „Moj zakon i vera su pravoslavni, grčkog ispovedanja.“
Onda mi je on počeo govoriti pažljivo i ljubazno: „Moraćete da se do sutra strpite, a ja ću dotle pregledati akta i spiskove generala Ševića da vidim da li se među onima koji su dobili oslobođenje od bečkog dvora nalazi i vaše ime. Isto tako govoriću o vama i gospodinu poslaniku, a vi mi se sutra odmah posle deset izvolite javiti da vam saopštim šta će dalje biti.“
Malo sam se umirio i već hteo da ustanem i pozdravim se s gospodinom Černjevom, kad se tek otvoriše vrata i uđoše dva gospodina vrlo lepo obučena. Pozdravili su se sa gospodinom Černjevom i on s njima, a ja kako sam ustao, tako sam i ostao stojeći. Slušam njihov razgovor na ruskom, i ništa ne razumem — osim što čujem poneku reč sličnu sa mojim maternjim jezikom, ali kako su govorili brzo, meni se to učinio jedan sasvim nov i nerazumljiv jezik.
Gospodin Černjev, pokazujući na mene, govori im na ruskom, očevidno o mojoj stvari. Oni se okrenu prema meni i pitaju da li znam ruski, a kad je gospodin Černjev umesto mene odgovorio neka sa mnom govore nemački, onda su me oni počeli pitati o raznim stvarima.
Odmah sam po govoru opazio da je jedan od njih rođeni Nemac. Ja sam se malo-pomalo oslobodio i kazao gospodinu Černjevu: „Vi ste me, dragi gospodine, danas s gospodom upoznali, ali ja nemam još čast znati njihova imena.“
On onda pokaže na jednoga, pa reče: „Ovo je gospodin Volkov, moj drug i sekretar našega poslanstva, a i ovaj drugi, gospodin Aš, radi u poslanstvu.“ (Njega sam odmah poznao po govoru da je rođeni Nemac, a za Volkova slušao sam već odavno). Prvi put sam tada video tu gospodu, površno sam se s njima samo upoznao, ali to mi je poznanstvo posle bilo od velike koristi.
Ostao sam još malo s tom gospodom, pa kad sam video da gospodin Černjev uzima šešir za izlazak, oprostim se i iziđem. Silazeći niz stepenice, nađem vratara na svome mestu.
On me lepo pogleda, pruži mi ogrtač i reče: „Malo ste se poduže zadržali gore. Jeste li našli gospodina sekretara?“
Ja odgovorim: „Kod njega sam i bio celo to vreme“, a vratar meni: „Jesam li istinu kazao da je on dobar i ljubazan čovek?“
„Potpuno je tako. Sutra ću opet doći.“ Uzmem onda ogrtač, bacim ga na sebe i vratim se istim putem kroz carski dvor, pored straže.
Napomene
- O uzroku smrti ovog slavnog gospodina moram kazati bar onoliko koliko je meni o tome poznato, što sam doznao iz razgovora sa ljudima, a nešto je i pokojnik sam kazao kad se razboleo — kao što će se dalje videti. Ja sam ranije, već nekoliko puta, spomenuo da je 1751. godine, kod Pešte, bio podignut veliki vojnički logor i tu je, u prisustvu cara i carice, pred udruženim slavonskim pukovima, bio komandant moj sada pokojni tast, pukovnik Atanasije Rašković. Posle uspešno završenih svih manevara, njihova veličanstva su bila vrlo zadovoljna i zato je mome tastu ukazano posebno carsko blagovoljenje: njega su njihova veličanstva udostojila časti da sedne s njima za sto. Svi ministri i sva druga gospoda su stajali, a sedeli su samo car, carica i moj tast sa njima. Njihova veličanstva bila su vrlo ljubazna sa njime, hvalili su srpski narod i njegovu toliko puta pokazanu vernost u službi i obećali i njemu i svem narodu najvišu milost. Takav prijem učinjen mome tastu izazvao je mržnju kod neke gospode i ta su se gospoda potrudila da uklone tog narodnog prvaka sa ovoga sveta i podmetnuli mu čašu samrtnu, ne bi li se oni koristili. To su uradili jedno zbog toga da se uprazni jedno mesto, jer se tada očekivalo veliko proizvođenje u više činove u slavonskim pukovima, a drugo, zato, a to je bila važna stvar,kad takvog prvaka više ne bude, kakav je on jedini bio u narodu srpskom, onda oni drugi koji su ostali posle njega neće moći tako brzo do tog stepena doći da im se tolika čast i slava u službi naroda može priznati. Zato je taj ubica našao zgodnu priliku da izvrši svoju nameru u ono vreme kad su general-inspektora pratili mnogi oficiri granicom distrikta. U Kupinovu je bio zajednički ručak a služile su sluge te gospode. Posle ručka poslužena je kafa, i čiji je sluga poslužio moga tasta, ostalo je nepoznato. Kako je onu kafu popio, osetio je jak bol u stomaku i kako više nije mogao ostati u društvu, otišao je u svoj stan i počeo odmah povraćati. Počeo je osećati i bol u srcu i nije mogao sebi da nađe mesta i onda je kazao: „u zao čas sam pošao na ovaj put i u još gori onu kafu popio.“ Hteo je da pođe kući, ali nije mogao. Nije mogao više na nogama da se drži i od velike muke sav je iznemogao. Lekar, iako je tu bio, nije mu mogao više pomoći. Zato je naredio da se pošlje što pre po njegove, i oni su se sutradan tu već iskupili. Zatekli su ga u velikim mukama, nije mogao skoro ni govoriti, i u tim mukama je, kao što sam već kazao, i izdahnuo. To što je spomenuo onu nesrećnu šolju kafe, potvrdilo se kad je izvršena sekcija: sva mu je utroba bila crna, što je jasno pokazivalo od čega mu je smrt došla.
- Takvu zabranu izdao je dvor zato što je Horvat, kad je u Rusiju prešao, odlučio da pošalje čoveka u Mađarsku, u svoj stari kraj, koji će prevesti zaostale srodnike onih koji su već otišli, pozivajući se na naredbu kraljice Marije Terezije da se sa Horvatom i drugim oficirima puštaju i njihove porodice. Horvat je shvatio stvar tako da može prevesti i one rođake koji su rod čak do desetog kolena. Za tu stvar poslao je Horvat bivšeg majora Nikolu Čorbu. Ovaj je, kad je došao u Mađarsku, u svoj zavičaj, predstavljajući da je došao zbog nečeg drugog, popisao mnoge koji su želeli da pređu kao rođake onih koji su već tamo. Ali pošto se dopuštenje za odlazak nije moglo drukčije dobiti nego samo s molbom samoj kraljici, on pođe u Beč, napiše predstavku, uđe jednog dana u dvor, pre nego što je počelo primanje, zastane u predsoblju i stane čekati da iziđe kraljica. To jutro ćesar je baš hteo da se izveze u polje i prolazeći opazi Čorbu gde stoji, zaustavi se i zapita ga ko je i šta hoće. Čorba odgovori da ima molbu za kraljicu, a ćesar stane tražiti tu molbu. Kako Čorba nije poznao ćesara u lovačkom odelu, pomisli da je to neki dvoranin, pa mu ne htede dati molbu, nego odgovori da on hoće svojeručno da je preda kraljici. Ćesar se naljuti i istera ga iz dvora, pa naredi da, ako za dva dana i dve noći ne pređe granicu, ima da se obesi. Posle toga je izdata stroga naredba: ako ko bude molio da pređe u Rusiju da će biti kažnjen smrću.
- Budim leži na desnoj obali Dunava, prema Pešti, i samo ih ta reka razdvaja. To su čuveni i prvi gradovi u Mađarskoj.
- Ali ja sam se varao, gospodin Černjev nije bio ni najmanje onakav kao što sam ja tada pomislio. A i za sve druge Ruse iz poslanstva, kad sam ih bliže upoznao, video sam da su sve to čestiti ljudi. Ja sam im svima posle govorio šta sam o njima mislio i izvinjavao se, a naročito gospodinu Černjevu. O tome će posle biti reči.